Moja dusa

Ovim pripovedanjem duse,zelim da Vam se predstavim, ko sam,zasto pisem...ovo je prica moje duse koja jos uvek traje, sa kojom sam naucila da zivim, posle mnogo godina cak i da se ponovo radujem, da opet bolujem kad pozelim. Ovde cu ostavljati beleske svoje duse, pisma onome ko ih procitati ne moze...ili moze.

Ovo nerado pricam..ovo je ljubav..kazivanje duse
Neko ce reci jedno, neko drugo-ali niko nece tugo da razume da ce da me udavi!!
A onda cu iznova pogledati na svet iz drugog ugla.
Zivot i svet u srce smestam..ono sada bira reci..

Svice..jos malo i jutro ce..svice taj utorak 04.11.1997.godine- Ona vec dva dana sklapala oci nije, bdela je nad malim plavim Andjelom, koji je u polumraku te teskobno bezlicne sobe, u polusnu trazio njenu ruku,govoreci joj vec po hiljaditi put te noci: 'Volim te, volim te najvise na svetu celom, volim te dalje i od neba,sve do zvezde Danice..volecu te uvek' Zabrinuta, srca stegnutog, mazi tu zlatnu svilenu kosicu misleci u sebi...doktori su rekli..virus je..ma bice dobro. Svanulo je i nastade trka. 'Brze,brze' vikala je med.sestra,a ona izbezumljena od straha, noseci u rukama svoje zlato,bez daha trci kroz hodnike bolnice, sve do natpisa 'Intenzivna nega'.Uspela je samo jos jednom da poljubi zlatnu kosicu..Gledala je pogledom zamucenog od suza kako sneg polako veje,i u mislima je dozivala samo jedno ime, zeleci da se vrati..vec se pale svetla, noc polako pada nad ovim gradom.
Kada su posle par sati izasli..ne..nista joj nisu morali reci...majka zna.
Cuti,nema reci,u njenoj dusi veju crni snegovi,a nemi krik..iz dubine duse..prolomio se rasparao nebo, kao najveca ikada vidjena munja..sve do Boga..Zasto? Zasto? Ne..ona to ne moze izdrzati, ne ona to ne zeli da izdrzi, ne zeli dalje, jer dalje za nju ne postoji.Nastaviti dalje?? Kako lako to zvuci,a koliko tesko pretesko izvesti..u sebi je stalno ponavljala.. 'Oprosti mi za sve sto sam cinila ili ne cinila.Oprosti za svoje i moje snove.Oprosti mi za moju sebicnu ljubav,..oprosti sto spasla te nisam'!!
Tisinu ulice kojom koraca, prekidaju njeni koraci, i suze koje liju niz njene obraze. Kupila mu je davno zeljenu igracku i nerazmisljajuci krenula ka njemu. Hladno je, temperatura se spusta a gola ruka u kojoj drzi igracku poce da oseca hladnocu. Mraz ju je stipao za oci,obraze,nos,usi..Vec skoro pada mrak,a sunce se nekako i dalje bori da obasja svaki njen korak ka njemu. I na kraju ugleda ga, stoji i ceka je.Srce joj je pocelo jace kucati, neobicnim ritmom, ubrzavalo joj svaki korak nestabilan i tezak. Osetila je drhtanje, ruke su same pocele da joj se tresu. Nista u tom momentu nije moglo da joj smiri dusu.Cekao je..cekao je njen plavi mali nasmejani Andjeo. Zastala je..i posmatrala ga, sve dok nije cula otkucaje pulsa na vratu. Stajala je kao kip, pognute glave, iz nje ni jedna iskrena rec nije mogla da bude recena u tom trenutku. Ispusti donetu igracku, noge je vise nisu drzale, klekla je pored, oslonivsi se rukama na zemlju.Klecale su joj i ruke,osetila je strasni umor u svom telu.Podigla je glavu i pogledala ga, zatim sklopi oci i leze na njegova mala krila..Osetila je..da osetila je kako joj prstima mrsi kosu, a drugom rukom miluje lice.Mislila je u sebi'Drzi me,drzi me za ruku,zelim da me vecno drzis. Ne zelim vise ni jednog trena da se rastajem od tebe. Ti si moj zivot,moja sreca, i moja dusa.' Iz sveg glasa uzviknula je njegovo ime..po prvi put. Dva oblaka u daljini spojila su se u jedan. Poslednji zraci sunca obasjavalji su crvenu mermernu plocu, na kojoj zlatnim slovima pise njegovo ime. Njeno bezivotno telo, lezalo je pored njega...Tada je cetiri nezne rucice obuhvatise, prigrlise,podigose i u glas rekose'Mama hajdemo, pusti neka bata spava'..
A godine idu...zivot tece...redjali su se rodjendani, bilo je vencanja i slavlja..i sve je to ona morala da odzivi..
Govorim Ona..jer samo tako mogu da pisem..i zato se pitam ima li duse? Imam li ja dusu?

Moj zivot je lavirint iz kojeg izlaza nema.

Tamo sam ja...a lik moj ovde cuti!!!
A zivot tece dalje praveci od nje sve jacu stenu, spremnu da izdrzi sve vremenske prilike, da izdrzi i zegu i led…i smeh i tugu stojecki…i pored neizrecivog bola koji vec godinama pece..Stojim uzdignute glave sa osmehom na licu..zbog njih, u njihovo ime..i za njih…

Ovo je pismo mog dragog meni....samo dva meseca posle jednog gubitka..izgubila sam i njega, ali mislim da je on zeleo da ode za svojim sinom....ne znam, samo znam da je on tada ziveo umesto mene...svojom podrskom,recima ljubavlju....a onda sam ostala sama sa dve kceri...i bez njega...opet..tudjom krivicom...

Putovala si putevima snova, jurila vjetrove svojih zelja..jureci za onim cega nema i za onim sto ga nemozes stici pokleknula si...neizvjesnost te boli mila,daljina te slama al ne zaboravi da je tisina grotlo samog pakla..bogata je tvoja dusa i srce.. ne lomi se jer se i ja lomim zajedno stobom...podarila si svima osmjeh u onim tmurnim danima,cak si i moje srce obdarila necim novim..pozdrav tebi i tvom jutru ..rijeci su nekad teske mila,ostaju ne izrecene,al ne zaboravi da sam uvjek tu za tebe i onda kad nisam znaj da mislim na tebe...rijeci ne nose sliku koju bojis nego onu koja se u tebi radja...osvrni se na tren i vidi kako jako sunce sija iznad tebe...nasmij se i onda kad ti dusha place,samo se nasmij...znam da se sutra cini jako okrutnim i da boli neizvjesnost al svako novo sutro cini se daleko bolje nego tisina u koju zalazis...narusicu mir i dacu sebi za pravo da te trgnem ,da ti podarim osmjeh jer jos snage u tebi ima...Ti pronadjes li svoju slobodu zagubljenu negdje,naci ces i sve ono sto si usput ostavila iza sebe misliceci da je tako najbolje...dopusti dusi oduska,dozvoli srcu da voli i ako je strasljivo...znam da je strah jaci od samih nas ,ovaj tren si izabrala da se povuces i udaljis no zapitaj se jel tvoja dusha spremna da zaboravi da srce zna da voli...da nove staze gradi neko i da zeljno ceka tebe...Tebi mila reci cu jos ovo sve ono sto je u mojoj dusi ostalo..je ovo malo tisine malo previranja u sebi ..pa kraj..al'nikad zaborav...sve je uzalud ,nemoj gresku da napravis...nemoj ja ti necu dati..necu eto dajem sebi za pravo,jer sutra..sutra cemo zajedno pobijediti sve cak i one privide...sutra..

Tebi koji si moja uteha, moja tuga, moja sreća, moj san, moja misao, posvetila sam svako slovo koje je napisano na ovoj stranici … i naravno da razmišljam ja uvek imam samo jednu misao u glavi Tebe … ali … osećam se kao da sam pod staklenim zvonom i ne mogu ni korak dalje izvan tog sveta u koji sam zarobljena, kao da svi posmatraju samo mene i traže u svakom mom osmehu, svakom pokretu razlog, kao da mogu da te vide u mom srcu iako sam te tako nežno položila na mekane jastuke moje duše da bezbrižno snivaš …
Ponekad se, tako plašim jer te volim, osećam kao da, ako ne pomislim na tebe svaku sekundu, ako mi nije u mislima tvoje ime, da ćeš nestati, kao san koji već dugo sanjam i pokušavam da ga osetim na prstima kao kapi hladne jesenje kiše.
Ispružim dlan i sklopim oči … osećam tvoje prisustvo iako tog trena nisi tu, ta veza koja nas veže je tako jaka da te dovede meni uvek kad pomislim na tebe. Sjajiš kao najsjajnija zvezda iznad moje glave, ne dozvoljavaš mi ni da pomislim da odustanem, u potrazi za nečim … iako znaš da ni ja sama ne znam šta tražim u ovom trenutku.
Možda san, a možda buđenje, ne znam, znam samo da neću da dozvolim da se ova misao iskrade iz moje glave, jer sam svesna koliko sam sretna što te imam … Ako nemamo večnost, imamo snove … Čekam te u zemlji snova …

Mi, zapravo, nikad ne znamo tačno u šta će se, od svih ovih želja i strahova, izroditi naš život.Mene je, recimo, uglavnom vodila stihija.Stihija i slučaj.Stihija, slučaj i udes.


bešumni klaviri.....

Treba mi nešto slatko.Što slađe.Nepodnošljivo slatko.Nešto što će uspeti da zatrpa ovo osećanje. Imam tu užasnu osobinu da mučim sebe vizuelizacijom svih stvari koje me bole.

…Čovek se navikne na najneverovatnije stvari.Ali misli, njih nikad nisam uspela da sprečim da idu ka tebi.U mislima ja neprestano sa tobom razgovaram.Svakog dana. I pišem ti ta pisma duse. I pokušavam da čujem njegove imaginarne odgovore. U mislima nikad ni nismo prekinuli da razgovaramo. U mislima ja i dalje verujem da istom takvom snagom i tvoje misli idu ka meni svakodnevno.

I sreću se negde, na nekom tajnovitom mestu, onako kako smo se i mi stvarni uvek sretali. ..

…Umesto toga, mnogo je lepše da mislim na trenutak kada sam tebe videla prvi put.Tu scenu mogu da vrtim u mislima beskrajno mnogo puta, nikad mi neće dosaditi.Momenat koji nikome drugom na svetu, osim meni, ništa ne znači.

Nedostaješ mi
Nedostaješ mi večeras – ponovno. I ne znam koji je to u meni osjećaj zbog toga, ne znam koji je. Ne znam mrzim li to sebe. Znam da je oboje sasvim nemoguce. Opet neka ispraznost budući da znam gdje si. Dobro, možda ne znam točno gdje si. Ali ni s kim si. Mogu se samo užasavati prizora koji mi ne izlazi iz glave. Ne znam kako to istjerati iz sebe, ne znam kako tebe istjerati iz sebe da više ne mislim o tebi, da te više ne volim, ništa ne znam. Znam samo… da nedostaješ mi
Tose Proeski…Pratim te..
Puštam neke pesme koje me podsecaju na nas. Što je najgore, sećaju me na tebe. A sećanje na tebe stvarno više ne mogu podnijeti. Ne nije zato što te ne volim, nego zato što me boliš i što nisi sa mnom. Boli me ta naša daljina i, da, i mene boli moja greška. Šta god da rekla kao da ništa ne znači. Znam, ostavi ćeš možda svoj komentar i na ovo i reći da nije tako. Ali treba da ti nešto znači moje kajanje, moje žaljenje svega.
Sinoć sam legla
Sinoć sam legla… hm… Ne znam kakva sam bila ili kako sam se osjećala, samo znam da sam legla. Legla sam onakva kakvu me često znaš čuti i zateći. Ma znaš ono moje raspoloženje. Bila sam… prazna. Bila sam toliko prazna da sam htela izaći van sebe i sobom se ponovno ispuniti, ali nisam mogla. Toliko da sam samo legla i počela gledati u plafon. Paravan sam navukla da me dan i sunce ne probude. Ne želim ih u svojoj sobi za sad.
. Dim mi se prostire kroz sobu. Ne, to nisam ja, nisam počela pušiti ili piti zbog svega ovoga. Nisam još. Taj dim je dim koji me omamljuje nekim svojim mirisom – papaja i mango.

Ležala sam… Ležala sam i mislila na… Ne, nisam mislila na tebe. Dobro, jesam mislila na tebe, ali mislila sam i na sebe. Mislila sam na sve greške koje su bile i sve grijehe kojima sam ih okupala. Pitala se… Kako sam mogla dopustiti da propadne nešto sveto?

Koji paradoks! Ja i sveto? Ja koja ne mogu smisliti ništa što u sebi ima pridjev sveto, ja koja se odmičem od svega… Crkve, religije i Boga, ja ipak imam nešto sveto. Dobro… Barem sam imala. Sada tu svetost samo želim vratiti. Ja koja se odmičem od Bogova i svetaca te ne volim, nego obožavam.

Pa ako te obožavam onda mi nisi svet? Ne, nisi, svetinjo mojih osjećaja. Sreće i tuge. Ne, ti mi nikad nisi bio svet, jer ne možeš to biti. Ti si više od toga. A sveta mi je naša ljubav. I sveti su mi naši snovi...
Sinoć sam legla… bez želje da se probudim sve dok sam bez tebe. Ali… Sinoć sam legla ..a jutros rekla..Dobro jutro tugo..

Nemam reci..ostale su negde zaglavljene u grlu..a i ruke nece da pisu slova...samo mi je suza drug..jedini.
I kako covek sebi da objasni da u jednom danu moze osetiti najvecu srecu i najvecu tugu...onu najdublju..kada se dusa rastaje od duha, kada volis iskreno, cisto,bezuslovno kao dete...kada pomislis da ces dotaci dugu... a u stvari tones na dno...
Jer iskrena ljubav nema srecan kraj,
ona jednostavno nema kraj....samo sto to necemo saznati nikada ni ti .... ni ja......

Ljubavi....

I opet pisem ti..samo za tebe..reci same teku..i ulivaju se u reku...reku ljubavi ispisanu slovima..
Htela ..ne htela, hteo..ne hteo..ne zelim da se borim protiv sebe..prijas mi...kao ne zapaljena cigareta uz jutarnju kafu...odvikao si me od tog poroka...i zato ti hvala..prijas mi..kao zednom voda...kao rosa travi...ma mogla bih ovako od jutra do jutra..od veceri do veceri...svaki tren u danu.

Volecu te onako kako to ti zelis ali ne znam kako da ti to kazem,a da ne odes i ne nestanes i da vazduhom postanes, volecu te snagom hiljadu vetrova,jacinom i snagom bezbroj talasa morskih…
Samo nemoj postati penom i u dubine potonuti!

Evo ponovo citam tvoja pisma. Koliko samo neznosti u njima.
Sa koliko me topline obasipas! Ko zna cime sam to zasluzila i kada?
Cesto se pitam, cime se to uopste zasluzuju necije misli i sva dubina izrecenog?
Sva ta vidjenja iza svega, ispred svega, sve te razlicitosti?
Javi mi se zelja za novi svet. Pozelim sebe drugaciju, golu od uspomena, od godina, od svega...
I tebe u tom svetu od pre pocetaka, pre cvetanja, pre ogolelih grana na pocetku svih zima.
Pre vremena, ili izvan njega...
Pozelim da te pitam jesu li zelje vece od reci, osecas li da ti saljem vise od reci ?

Niko me kao ti ne dira svojim osećajima,
ničije me ruke dok se rastapaš mojom dušom ne traže,
ali se nemir ipak javlja porama, jer žeđ u raju postoji
kao kad natopljeni suncem zasednu nizinom oblaci
i umesto kišom, prstom tuge dotaknu njihovo sećanje.

Voda što teče mojim venama, poput plamena zaigra,
izvori njenih tokova isprepletu tanke niti nežnosti,
dolinom kojom rastu kapi razapne se mreža radosti,
a ti prostrujiš zrakom i vatrom, zemljom i vodom,
i svakom kutku moga tela dodaš osmeh zvezda.

Nezni moj andjele.......

Pitam se da li smem da zavirim u svoje srce, um i dusu...hmm..nije lako zaviriti, a kamoli to otkriti drugima. Treba hrabrosti.
Pitam se imam li je...
ali sad mi je srce punije, jer ga ti malo, po malo punis hrabroscu. Mislim da bi ti bilo drago da cujes da si svetla tacka u mom zivotu...i tuzi. Kako je lako ziveti sa istinom i svesnoscu u/o sebi! Na trenutak sam se oslobodila,otvorila. I vidi me sad. Ne prestajem plakati. Moje srce se precesto topi, a htela sam da bude santa ledena. U isto vreme srce mi se raspada i raste. Radja se i umire. Gubim i pobedjujem. Sme li se tako?
Tu si znam.
Prepustiti se ne bojim.
Svet je sada u nasim rukama!
Sve ovo je istina.
Treba ziveti sa istinom.
Istinito je ono sto je pravedno, a pravedno je identicno s dobrim.
Zar ne?

Ljubila bih te jutros
ali znam da je nemoguce..
i kazem to tek tako
onako..u prolazu..
zbog ovog sunca nad gradom
zbog vetra nad rekom
i zbog jos puno sitnica
koje zivot zaboravlja..
a one ostaju i lebde u vazduhu
i oko tebe i oko mene
kad se sretnemo...hmm
sitnice nas cine...
vrijeme je na tvojoj strani
i to si mi uzeo...
sad cu otvoriti prozor
i viknuti volim te
pa...nek ide zivot...!!

Kada kroz slaklenu oazu u mojoj dusi
provire secanja na sve lepe trenutke
kada se kroz barsunasti zid moje duse
pojave sve rijeci sto poklonio si mi..
Kada na povrsinu isplove nade
na pucini se nazire mesecev sjaj i ceznja
moje oci gledaju u tvoje…i traze u njima..
senu lica mog.. a eho u dubini tiho ponavlja..
tvoje reci…..meni sem nas dvoje nista nije vredelo..

Kada na povrsinu isplove nade...
Kada osmeh na licu zasija…mili moj…
Setim se tvojih pesama …meni pevanih…i znam…ni meni sem
nas dvoje nista nije vredelo…i ne vredi…

Da li se sjećaš pjesama koje si za mene pisao
na tankim stranicama svoje duše
da li se sjećaš suza koje si za mene brisao
kad su osjećaji tuge znali da me guše...
da li još pamtiš ulicu
kojom smo zagrljeni šetali
da li još pamtiš klupicu,
tebe i mene... u snovima izgubljeni...
o da li se sjećaš one noći
kad si mi ukrao srce ispod bluze
i samo mi na uho šapnuo: ja moram poći...
a na drugo…cekaj me …i ja cu sigurno doci…
a ja…ja sam uvek cekati znala……tebe…eh!

Cekacu te...
Ti samo budi sam na ulici.
I kupi mi ruzu.Onu nasu…zamisljenu..
Cekacu te,jer sam navikla,
jer znam kako se to radi.
Upletes mi se u misli
i zoves me.
Upletes se toliko da mi
samo oci vire…

A ja te cekam,
sirim ruke,
i opet,
cekam...
Nadam se...
Ti mi nikad ne pokucas na prozor,
nikad mi ne dodjes na vrata,
onako,kao slucajno...
a ja i dalje cekam.
I mislim:
'Za sve postoji prvi put'.
Da,da...
On mi greje ruke
i prati me do stanice,
on mi ljubi obraze..
a ja bih ipak da dodjes
I cekam te...
Duze nego autobus...
I cekacu te,znam...
Ti samo budi sam na ulici
sa onom nasom…zamisljenom..

Kao da se opet budi, još jednom je misao pronašla do mene ili tebe put.
Da li zbog vremena uskrsnuca, neispunjenih težnji i neostvarenih snova,
da li zbog grešaka koje greškama ne smatramo
još jednom je osvanulo jutro sa bojama sna,
u njima smo sigurno bili ti i ja.
Iako ne postojimo, iako život ima za nas svoje utabane staze
kojima hodamo ponekad nesigurnim korakom,
ali poznate kakve vec jesu, možda su prave...ko to zna…
Iako ne postojimo, ipak postoje dan i noc
i negde izmedu dve struje …udara jako, ravno u srce, struja misli...
Da li si ti ja, da li sam ja ti
ili sve su to bili neki sni što smo ih sanjali
kada sobom gospodariti mogli nismo
a sada ponosno vladamo mirni, jaki i obzirni,
sada ponosno vladamo, i cemu se nadamo ?
Nekom boljem normalnom životu težimo,
zdravlje, ljubav i srecu trebamo.
I zašto uopste pišem u množini
kada nije meseceva sena dotakla
ni pero ni ove tipke po kojima prebirem kao da moram,
kao da se uopste nekoga tice to što mi duh titra,
što vetar duva, oci se sklapaju i žele sanjati,
kao da znaju šta ?!
U pozadini Balasevic i neki stara pesma
pogled kroz prozor u zeleno lišce, u dan, neki baš cudan.
Ali hvala Ti na svakom danu, lepo je živeti
i na bogatom duhu hvala Ti, tako je lijepo sanjati...
A ja …ja sanjam nas…onakve kakvi smo,
nas u zagrljaju…vidim…drhtimo…
i sta ima lepse…nego sni…o snu…u ova
beznadezna vremena…

Mili moj, pogledaj me u oci. Da li vidis sjaj u njima? Ne plasi se, ne moze te boleti moja sreca. Pridji blize. Da lĺ osecas otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe. Dodirni mi usne usnama svojim. Gore od zelje za tobom. Ispucale i krvave od samoce, cekanja i nadanja. Ne plasi se, ni samoca nije toliko strasna ako nekoga cekas i znas da ce ti doci...pa makar to bilo samo u snovima.

Biti mladez na kozi, na tvojim grudima. Oziljak na unutrasnjoj strani tvoga bedra od ugriza jos neucinjenog,da te zelim dodirivati i ljubiti neprekidno, tonuti u jazovima tvojih strasti i izranjati iz njih okupana kapljicama savrsene beline. Spojiti dan, noc i dan, pa opet noc, dan i noc i spojiti se sa tobom u beskraj beskraja.
Paziti i sanjati, ne cineci nista odredjeno. I koliko god da ti napisem, znaj da to je samo delic onoga sto osecam koliko sam tvoja. Jer cutim da s tobom osetim potpunost. Neranjivost. Cutim da bih ti zedna ljubavi usne tvoje popila i sve njene preostale uzdahe udahnula. Zamisljam da te mislim, koracam i sanjam, vodim i drzim za ruku, sapucem, letim, da ti doticem vrat, klizim, disem te, isceljujem, trcim, propadam, molim se tebi, nestajem, rastem, izgovaram tvoje ime, razmisljam koliko te volim, koliko te veceras ....eh...ljubavi jedina..
volim...

Pitanja u nedogled. Hajde, hajde reci mi, je lĺ osecas ljubav. Srca u zavezljaju njenom,ramena u naramku neba prijatnosti, ruke u marami blizine zudnje. Lica u kosari srece. Grla stegnuta. Oci zacarane. Misli ostakljene, usne spojene u punocu neznosti. Sapate u noci - volim te suzo moja. Osecas li da sam ti se predala, tebi koga niko ne poznaje. I da ponovo danas u zudnji lebdim na neko svoje putovanje na jedrima svojih snovidjenja. Tebi ljubljeni moj.

Topla i prepuna tebe. Ocarana sam. Nezna. Strastvena i tvoja. Nedostajes mi ljubavi...dan je predug bez tebe...mada si sve vreme sa mnom u mojim mislima...tu te pazim, mazim,ljubim, milujem....znam...da to osecas...znam...da sve moje misli, kao sada ove...dopiru do tebe...to je...ono cudo...cudo ljubavi,ceznje, zelje....ljubim te jedini...ljubim te mislima, ljubim te ocima, ljubim te usima......da znas...

Ti znas...i znam da znas... uvek cutanjem bi rekli sve, oci su govorile za nas, i to mi je najlepse od svega. Oci su ogledalo duse, a ja sam se ogledala u ocima tvojim. Boli me....sad.

Nista mi drugo nije preostalo nego da se zamislim i cutim...
Zivot je cudo...
I cekaj...dok te cekanje ne umori...i opet iznova...jer ti je samo to ostalo...

Pozdrav Lea

Da zivot je cudo,u stanju je za tren te digne visoko, i za tren da te baci duboko. Nekoga zivot miluje, kako kazu, nekoga pak baca kako mu se prohte. Ako nekoga baci duboko..npr.kao mene, da dublje ne moze…ne znam od cega zavisi da li cemo preziveti ili ne. Ne …nije to hrabrost, nije to jaka licnost, nije…ne znam sta je, mozda…ipak znam, mozda me je ljubav prema njima odrzala. A ako se pitas da li sam hrabra i jaka…ne..nisam..a mozda i jesam, vrag bi ga znao.Ja jos uvek cekam Godoa...

Hvala Lea

Pozdravljam vas...pisemo za desetak dana.

Cekamo te !

Dobar dan svima...vratila sam se, jos uvek sam pod utiscima planine,cvrkuta ptica...i tisine koja prosto para usi....

Hocemo li u svetlost tame ?

Svakako

Mili moj, ne znam kako da te oslovim, sa mili, mali, plavi, jedini... uhvatila me je neka tuga, jaka, ne pusta, steze me, steze mi srce.Zlatni moj decko, pile moje nezno, moja srecice. Znam sreco da ne bih smela, znam...ali nedostajes...nedostajes mi toliko da me boli, da...znam, obecala sam da ce moja tuga biti kao najdeblji plis...teska, a meka i topla, topla kao moja ljubav prema tebi, a nezna, nezna kao tvoja prema meni, to je taj plis, onaj teski, tamno crveni kao krv...danas bi napunio 17 godina.Ne, ne mogu te zamisliti, ne mogu zamisliti kakav bi bio...a ipak znam, znam da bi bio decak pun ljubavi, oko koga svetli jaka aura ljubavi, dobrote, i unutrasnje lepote.Sreco moja...tugo moja. Znas mili, nisam verovala, nisam znala da cu uspeti sa tim da zivim, nisam imala hrabrosti da pogledam u buducnost jer za mene, buducnost je bila iluzija, nisam je zelela, ne...bez tebe ne,ali dan za danom, svo ovo vreme ne primetih da i ti zivis sa mnom. Ni jedan jedini dan nisam bila sama, uvek si tu, kraj mene, u mojim mislima. Ljubljeni, secam se tvog rodjendana, da onog petog...osmeh mi ne silazi sa usana, secam se da dok sam ti spremala tortu, sedeo si kao i uvek sa mnom, oslonjen malenim laktrovima na trpezarijski sto, prateci sve sto radim. Pocela sam da je premazujem slagom, i u jednom momentu primetim trag tvog prstica na slagu, secas li se pile, sta sam ti rekla...."Nemoj duso moja, sacekaj da zavrsim pa cu ti posle dati slag"...pogledao si me...seretski decije...a onda ...krajickom oka sam nastavila da te posmatram, brzo si...misleci da ne vidim, ponovo umocio prstic u slag. Okrenula sam se ka tebi, brzinom svetlosti, a ti...uhvacen na delu, stavio si kaziprst umazan slagom pred sebe...i grubljim tonom mu se obratio..."Pa dobro sto si se umocio, lepo sam ti rekao da se ne umaces, dace ti mama posle, lepo ti je rekla"!!!...Zlatni moj decko...svaki put se...kad se ovoga setim rasplacem...i nasmejem tvom umu...tvojoj umesnosti, bistrini...Secas li se duso...posle toga smo oboje uz gromoglasan smeh umakali prstice u slag...zamazali smo se slagom...i tvoj nosic je bio beo...Eh...ponekad sa teskom mukom...ali desi se i to...da zahvalim Bogu, sto mi te je ipak dao, jako kratko...ali mi te je dao...da spoznam sta je ljubav, beskrajna, bezgranicna...cista...cistija od suze koja sada natapa ovaj papir....

Kako da ga nazovem,da mu dam neko jedinstveno ime, jer je takvo i bilo njegovo pravo? Milo…drago ime.. Volela bih da mu dam pesničko ime, poput nekog od onih irskih junaka bezgranične hrabrosti koji su izgubili skoro sve bitke, ali nikada nisu izgubili dušu.

Probala sam nekoliko raznih imena za njega, ogledajući se
u mom unutrašnjem ogledalu… ne, ovo ne bi odgovaralo onom
njegovom besnom i tvrdoglavom izrazu kada bi mu se neko usprotivio;
ono drugo, opet, nije odgovaralo njegovom teškom koraku,ako bi duze hodao
kojim slucajem.

Kada je ušao u moj život, okitila sam ga brojnim nadimcima. Sada
mu, konačno, dodeljujem to ime koje lepo izgleda napisano,
a lepo zvuči i kada se izgovori, jer sada mogu da ležim kraj
njega samo u knjizi koju pokusavam upravo da pisem..On je moj Len…
To nije bez značaja, jer sam se umešala u povorku pisaca
koji su nastojali da na belom listu hartije opišu uživanja koja
se obično nazivaju putenim, ali koja vas ponekad snažno zgrabe
za srce. Otkrila sam, kao i mnogi od njih, a ponekad sam
morala i da priznam, takođe kao i mnogi drugi, da nisam u
stanju da opišem onaj prenos ljubavi, ono krajnje uživanje koje
čini vrhunac života i pokreće naša tela na način koji nismo sposobni
ni da zamislimo. Znam da rizikujem da zvučim smešno,
da moja izuzetna osećanja mogu potonuti u banalnost i da
svaka reč može da me izda, i da bude neubedljiva ili vulgarna,
slaba ili groteskna, a možda i prosto odbojna.
Kako imenovati, onako od srca, ta ukrštanja i preplitanja
svih osecanja kojima smo izlozeni…kada smo skupa…Len i ja…
U srcu te nosim….

Ljubav je u stvari pad... jer kada padas ti... zelim i ja padati sa tobom...
Sve u nadi da ce te manje boleti... svoju bol pri tome necu ni osecati,
nego cu ti u zadnjem vapaju pruziti svoju ruku, da te podignem.
Ljubav, to malo "cudesno nesto" sto nam je glavni izvor zivota
cesto se nalazi iza zida trnja i granja... Put do nje pronalaze samo najjaci
jer je mukotrpan, i cesto pun bola....
Pri svakom koraku osecam ubod trna u nozi... oziljci mi telo razaraju..
ali ja imam snage da to sve izdrzim.... zato, cekaj me usprkos ove sadasnje tame na strani svetlosti.... nase svetlosti....
A kad stanem jednog dana pred tebe kao krvavi ranjenik i bolnom suzom u oku ne ocekujem nista.... sem tvoje ruke umorne koja se lap cudesan san uz moju spaja. Nasa zajednicka jacina ce nas dovesti do stepena o kojem mnogi snivaju... mozda jos uvek traze... ali ne znaju uspesnu tajnu....

Tajna se krije izmedju brzog pokleknuca... zaborava... jacine...i prevazilazenja vlastitih umnih granica.
Jedan osecaj zrtvovanja i odricanja vlastitih prioriteta.
Jedan osecaj davanja bez sebicnog ocekivanja... kad stavimo pored svega ovog jednu liniju ispred sebe... zatvorit ce se ista... jer je samo nedostajalo jos nase ime, da se dopuni u jedan krug... koji nema kraja i nema pocetka....

U kutku srca gde najvise zaboli pronadjem te u trenutku sete...
Nesto ti napisem... Nesto precutim... Kad niko ne vidi...
Ispratim te suzom i tako zavaram besanu noc...

......…ja zelim ...da ti poklonim i darujem ljubav....
ja ti je darujem
ali ona nije opipljiva...ni vidljiva oku
ali je jako upecatljiva
i samo je slepac ne bi video i osetio
kako cveta....kad smo zajedno......

Mili moj, pisem ti danas i pitam se da li osecas kako je neobican ovaj dan. Poetska, prepuna zudnje i strasti. Pitam se da li osecas kakav se ljubavni uzdah priprema da ispuni nasa zanesena pluca. Osecas li uzdahe jos nedisane sto drhte u grudima, trenutak odredjen da se prelomi nasa ljudskost i bozanski obuzme nas ocaj od zagrljaja? Osecas li nas susret. Nase poglede i zov dodira. Magnetizam koze i leprsavost ceznje...
Pokrete ruku i uzmak vrata. Reci na usnama i blizinu daha. Uzdahe i ceznju. Istomisljenost i preosetljivost. Kretnje talasa, nezna milovanja.
Svece miline. Beskrajne neznosti i duge poljupce. Zalazak tuge, strahova i sumnje, nepoverenja,kada me sve lomi, kad ljubomora...kao lisica samo izviri iz mojih misli i obuzme me na tren...a onda...ne dam se..ne dam joj da mi uprlja tebe..tvoju neznost...tvoje poljupce i uzdahe, slobodu nase ljubavi u svoj njenoj lepoti i sirini. Nasa predavanja. Vodopade neprolaznih primanja i davanja.Topline u pupcanim krugovima, leptirice u stomaku i slabost u kolenima.
Platna beline. Letove snovidjenja i zamisljanja. Tragove suza srece. Osecaj neprolaznosti i vecnosti. Propadanja u beskrajne dubine Ljubavi. Poverenja, odanosti jedno drugom kao zivot jake. Odjeke ljubavne carobne tisine.

Kako da odem, a pisala bih ti celu noc...? Ti znas...da iako ustajem rano, uvek zelim da ostanem bar jos pet minuta...jos...uz tebe. Laku ti noc zelim mili moj. U mislima cu te dozvati i nestasno gurnuti u nas krevet. Ususkacu te i leci cu pored tebe. Milovacu to drago lice, sapnucu ti koliko te volim. Govoricu ti kako si lep i nezan covek koga volim.

Saptacu ti nezno dok te ne prevari san.Masiracu ti nezno to tvoje umorno telo.Bar toliko da opustis misli...da se prepustis osecaju...neznosti i ljubavi. Tada cu ti poljubiti oci i pored tvog uzglavlja cekati jutro . A ti ces miran i opusten, ploviti svetovima ljubavi, svetovima smiraja, i prijatne opustenosti. Laku noc ljubavi moja, za sva vremena i za svetove. Veceras cu moliti za tebe, jer noc je prijatelj zaljubljenih... Molicu veceras mesec da te cuva, vetar da bude nezan sa tobom , a zvezdama cu govoriti koliko te volim. I ako se probudis u noci, oslusni i cuces vetar kako ti sapuce koliko te neizmerno volim. Ljubim te za laku noc mili, poljupcem dugim i neznim. Veceras cu moliti za nas voljeni moj, jer je noc prijatelj dvoje koji se vole. Oprosti mi ljubavi sto ti ne pisah veceras jer zelela sam da pretvorim sebe u tvoju pidzamu. Trenutak u kojem podrhtavam i mirisem, koji je uvek caroban i drukciji kao neponovljive slike stvaranja.
Laka ti noc....mili...jedini...ljubljeni moj...

Ipak kada se sunce prene
Toplo mi pridje blize
Zasijaju I moje zene
Iz tame svetlost mi stize.

Noc poprima oblik tvojih usana dok mazim se samocom, a u zamku mojih snova carujes ti dragi. Vrela sam bujica koja zapljuskuje tvoje sazvezdje. Dohvatam ispruzeno secanje i utapam zelje...

Slusam muziku ljubavi opijena zanosom pokrecem se taktom zelje i igrom dva delfina u kipucem moru pozude. Doticem ti san vrhom pogleda i prelivam sobom. Cujem pesmu zaboravljenih gorskih vila na prsima noci.
Dok ceznja mi je postala vodilja grlim te mislima, ljubim te dusom i pozelim da sam u tvojoj blizini.

Nemam smjelosti da o onome što mislim pišem, a isto tako ne želim da pišem ono što ne mislim.
Ciceron

Mili moj ovo su trenuci koji naprosto poprime tajnost, u kojima se u senkama sanjanog i polutami ceznje ucim kako u dusi pomaknuti jos jednu zavesu da je jos vise natopim tobom. To su trenuci koje ne umem da opisem, u kojima je tako lepo voleti te i verovati u jedva cujne i nevidljive otkucaje u grudima. Te pokrete srca od kojih je svaki i dah i uzdah, tvoj osmeh, a moj korak na stazi cekanja jednog od mnogih sanjanih i zeljenih susreta nasih. To su trenuci koje prizeljkujem, u kojima ti vilinske obrise dajem. Trenuci u kojima nam se usne dusa nasih u snovima spojise. Oprosti mi na mojoj slabosti u kojoj ponekad dopustam bolu da u svoj svojoj snazi sa mnom u srcu zanoci.

Verujem da ces razumeti zasto ove noci rekom secanja i zapisa nastalih u danima ceznje i tisine plovim. I samo cu ti zazeleti laku noc i sve svoje nezne misli ti poslati po dalekim rekama u setnoj zelji da te usnulog pomilujem. Oprosti mi neizgovorene reci srca, u kojima je bezbroj plamenova i zatomljenih tisina u grudima koji se izgovaraju samo duboko u sebi, u trenucima kao veceras, kada se bol razume samo cutanjem, a sva secanja se broje tihim molitvima, koje kao ove noci za tebe izgovaram.

Izvini sto ne umem da lazem kao svako normalan na svetu, sto sam smogla snage da ti kazem da volim te dusom celom. Izvini sto sad osecam ovu setu i treptaje ocnih kapaka pod oznojenim celom. Izvini sto sam zedj htela da ugasim milujuci usne tvoje zednim usnama mojim.
Izvini...ali to sam ja....

Mislila sam da ce mi manje nedostajati nasi susreti, a sada znam da to nije tako. Ne znam da li je tebi lakse …sigurno jeste, ali onda pomislim…zamisli da smo blizu,i da se susrecemo ..onako u prolazu svaki dan…kako bi to onda izgledalo? Cak i da mi odgovoris na to pitanje, bio bi to odgovor tvog trenutnog raspolozenja, u stvari..mislim da ni sam ne bi znao. Toliko sam mozda naucila o tebi. Bolje te cujem kada te samo osecam, ili te bolje osecam…kada te cujem…hmm.
Ponekad tako cekamo rec koja ce sve promeniti. Tragamo za njom, pokusavamo je naslutiti, sresti je nasumce i nekad su to cudna priznanja, nekad sokantne izjave, pa teski zaveti...pa presude.
Sve sam to od tebe cula, alĺ opet nista ne znam! Mozda zato jer niko nikada nije pronasao rec koja bi izbrisala ucinjeno. Ni ja je ne poznajem, ni ti je neces pronaci...Obecala sam da cu pronaci rec za tebe…onu koja opisuje u jednoj reci celo tvoje bice…ali tesko mi to ide..ti si jedinstven…ali..to nije ta..rec..savrsena koju ja zelim.

Zelim obruc oko nasih srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne zelim da te privucem blize nego sto to mozes da izdrzis. Niti zelim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju ostavljajuci nam dovoljno uzeta da se obesimo.

Reci mogu pojednostavniti nas svet, ili ga jos vise zakomplikovati, zato recima ne vjerujem vise.
Kako onda uopste mogu razgovarati kako ja to govorim tebi? Osecajem, predosecajem, mislima, delima, dusom, srcem, ocima..cak i usima, ponekad. Kako da to prevedem u glas razuma a izbegnem podmetanje vlastitih zelja?
Ili zavaravanja? Nismo tom dorasli, mnogo cemu nismo... ni sebi samima!

Veceras sam ponovno tu u mojoj zbunjenosti i trazenju. Sve oko mene rezi poput zveri dok pokusavam da odem a nigde ne stizem. Bezim od same sebe, a jos uvek tapkam u mestu. Nadam se da kod tebe ide na bolje. Znam, polako to napreduje, ali i to ce proci jednom i osecam da ti sad nije lako. Da bi zeleo da si neko drugi, bez boli, da ona nestane, jer tek kad dospemo u takvo stanje obicno postanemo svesni sta nam se dogodilo.