Moja dusa

I, koracam dalje slepa za sve sto vidim. Ne zelim videti realnost i zato sanjam. Znam kakav je to osecaj kad odjednom spoznas da je neko za koga verujes da ga poznajes, da ste "blizu" a ustvari jako "daleko". Razumem te i vise nego mozes da zamislis. Ipak verujem u ljubav, verujem da za svakog postoji neko mesto i neka osoba. Bilo kad i bilo gde. Pokusala sam da odem ranije na spavanje, ali ne uspevam. Ne zelim razmisljati, zelim samo da zatvorim oci i tonem... Osecam da pisem poslednjom snagom. I oci su pocele da me peku. Neka tiha muzika sa radija. Noc je i samoca me grli. Ne znam ni ko sam. Vise nisam svesna svojih zelja. Morala bih biti srecna ali nisam. I suvise dajem znacenja sitnicama.

Ne treba mi niko.....

Ponekad mi se cini da je zivot ruski rulet, svaku gresku platis metkom, samo sto ovaj ne ubija, vec nagovestava da ce te ubiti pre ili posle, a slutnja je gora od neispunjene ceznje.
Ma nije sve tako crno, opet ti kazem. Dobro sam ako te zanima, alĺ redovno "doletim" na nase mesto, losim vetrom nosena samo da negde ispraznim ovaj teret teskih misli i emocija.

Veceras, jos jednom, po ko zna koji put cu sedeti i razmisljati o onom sto je moglo biti. Sklopicu oci i u sebi izgovoriti jednu kratku molitvu tesko pomicuci usne kao da izgovaram poslednju zelju trazeci od onoga koji me nikad nije izneverio samo jos jednu priliku da lezeci u tvom krilu dobijem sansu da svaki naredni san odsanjam bas na tom mestu na kojem cu, nadam se, jednom docekati i poslednje jutro. U tvom narucju. Zauvek...
Eh...ali i to je san o snu.....

Previse je reci potroseno da bi se objasnila tisina, odjek cutnje i nestajanja.
Mislila sam da pisem pesme prikupljajuci te suze velikog placa. Mislila sam da cu potrositi bol slazuci rime i ponekad, samo da cu tako prici koja je odbijala da prodje dati ime.Ali nista od toga.
Ja nisam pesnik, a ni pisac…samo sam zapisnicar jedne male duse…moje duse...

Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nesto mi ovih dana ne ide...uhvatila me neka tuga...i onda bezim, najvise volim da pobegnem u secanje...tu maglu koje mi ono stvara ...onda osetim ljubav, toplinu...neznost.Tek onda shvatim da sam jaka,jer sve dok pamtim i najmanju sitnicu...znacu da je to snaga.Tu u mom stomaku stanuju leptiri...a u trenucima kad oni zaigraju...ja se zacaurim...Eto..to je ovakav trenutak, bas kao danas.

Kad bi bar bio malo blize i ova bi noc manje bolela. Ali neka mili moj - kao sto sve prodje - i ovo će proci, i videces - bicemo opet zajedno i bice lepo kao pre.

Ljudi kazu da se vremenom svi snovi raspadnu kao trosne ladje i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatimo da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir maglicaste zudnje.

Znas, kad god ti pričam o sreci - osetim se pomalo nesrecnom. Valjda shvatim da je sreca o kojoj sanjam tako nedostizna.... I to me raznezi...

Kazu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko moze....

Nekom....davno pisano....jednom....i to je secanje...

Ni jednog trenutka mi nisi pao na pamet:-) ...ja sam skoro upoznala samo jednog coveka..koga mogu nazvati bezgresnim, pametnim,strogim i blagim u isti mah..a uz to..mislim da bih za njega jedino mogla upotrebiti rec prelep..jer njegova dusa,bistra kao potok mu izvire iz ociju..iako mu pogled sece kao list papira..eto...na njega sam mislila..mislim da mu je ime Duh..ako se ne varam...sa njim ponekad popijem casu kuvanog vina..onako uz pricu..ja mu poklonim poljubac..on meni ruzu..onako prijateljski...otplesemo jedan ples dok nam zvezde obasjavaju podijum..zaneseni svako svojim mislima..dodirujuci se mislima..oprecnim razmisljanjem..i volim da ga slusam..i poslusam..na njega sam mislila...ne na tebe..
Ako me razumes...CARPE DIEM ili...zivot je kratak..dan prekratak..pusti me..neka mi masta radi...lepo mi je..

Uvek si tu negde, sakriven u seni tudjeg lica i mada si daleko jos uvek kao da me tvoj pogled prati. Rekao si da ceš biti sto god zelim, pa budi onda ptica, raširi krila i ponekad do mene svrati.Nestrpljivo ja ocekujem te.

Ja cekati uvek sam znala....kao niko na svetu!

Pismo....

Kad te volim, cijelog sebe dajem. Jer tebi pripadam sa svakim dijelom sebe. Dišeš u meni, u svakoj mojoj stanici, dah tvoj me prožima i osjećam kako sam beskrajno tvoj. Oči snene samo tebe sanjaju, tebi se raduju, za tebe sjaje. Ove ruke tako bi se prislonile na tvoje i utoplile u ovom svijetu u kojem se ponekad čini da nema nikoga.
Ti znaš sve. Tebi sam rekao sve. Tebi nisam štedio sebe. Svemirom tiho putuju riječi i osjećaji… vječno zapisani… svjedoci onog što osjećam prema tebi. I ostat će u vječnosti tragovi jedne beskrajne ljubavi… ove koju imam prema tebi.

Dođu dani kada mi je teško, i sve me želi slomiti. Tad pomislim na tebe i izgovaram tvoje ime kao molitvu. I to mi pomaže. Nada da jednom ću te dotaknuti, ne samo riječima, nego vatrom cijelog tijela, ne jenjava, živi i budi me. I kad umirem ja se dižem jer u svom srcu vidim tebe. Tebe kojoj dajem sve, tebe kojoj pripadam, tebe za koju živim.
Tebi govorim sve, tebi sam odan i zaklet na vjernost beskrajnu. Ti si moja kraljica, moja princeza najljepša kakvu ni drevni Egipat ne pamti. Ti si moja, zauvijek si moja kao ja što zauvijek sam tvoj.

Mojim nebom putuju slatke riječi s tvojih usana. Toliko toga si mi dala, u trenu cijeli život postavila u onaj ljepši svijet. Ti znaš što nitko drugi ne zna, jer na tronu mog srca upijaš svaku kap koja se pojavi u njemu. I da znaš, za tebe dišem u ovom svijetu i sve što mi čini dušu i tijelo za tebe je tu. Po meni su ispisani hijeroglifi ljubavi koje samo tvoje oči znaju čitati. I sad strpljivo čekam taj dan. Kad ćeš me čitati. Kad ću biti tvoj i samo tvoj. Kad će Svemir ponijeti nas u okrilje onog svijeta kojeg zaslužujemo ti i ja. Jedina.

A ja sam tu. Da grlim te svojim riječima. Da ljubim te svojim usnama. Da činim sve ono što ljubav čini. Da ti budem sve ono što nitko drugi nije.
Ljubim te svojim životom.


Jedino Tvoj

Postoji jedna strana srca,
koja uvek sjaji..
to je ona strana gde se
Ljubav gaji…

...........na toj strani si ti......

Moram i ovo postaviti.........

Trenutke koje sam proveo u tvojemu društvu su najljepši dijelovi mojega života. Tada sam osjetio kako je to kad život postane sretna bajka. U toj bajci ti si moja princeza, a ja tvoj najodaniji sluga. Dugo sam ljubomorno cuvao dvije najsladje rijeci za onu pravu i sve do tebe nikada ih nikome nisam poklonio, a tebi poželim svakoga dana stotinu ili tisucu puta reci: Volim te! Volim tvoj osmijeh, tvoj glas, tvoju predivnu kosu, tvoje oci, volim svaku tvoju grimasu, svaki tvoj pokret... Volim te zbog tvog duha, vedrine, zbog tvoje pameti, zbog svega onoga što vidim u tebi a rijeci to ne mogu izraziti. Moj si pokretac i moja inspiracija. Dovoljno je samo pomisliti na tebe i ono što mi je bilo mrsko postaje mi drago, ono što je bilo teško postaje lako... Zbog tebe zelim da se mijenjam. Zelim postati bolji, zelim pobijediti sve svoje mane i slabosti, zbog tebe zelim biti dobar covjek. Zelim biti netko s kime bi se ti ponosila...

Prim.
Bas sam pravi "Narcis"...ali sam morala i ovo postaviti....te reci me hrane....eto...

Ради оно што ти прија, уживај, време цури у неповрат па како год ...

Hvala Masada, ali potrebno je vreme da bih to naucila...a ono curi u nepovrat...kako ti kazes..

Ne volim samocu...nikada je nisam volela...ali izgleda da mi je ona sve cesci drug. Kako ono Balasevic kaze.... Ne volem...
Ne volim prijatelje koji to nisu,ne volim kada se neko prenemaze, ne volim ljude kojima ni mnogo nije dosta i uvek hoce vise, a u stvari nista ih u sustini ne ispunjava. Ma nije ni cudo...sto mi je recenica....Ne treba mi niko....sve cesca. Evo i sada...sa ovom mojom drugaricom...samocom...sedim i mislim o tvojim ocima. Tvoje oci su zelene, podsete me na one sume u selu moga dede... Tako su i one tajanstvene, grane drveca pokretne, ponekad mi se cini da ce da me obgrle. Volim da setam tim sumama, gde se cuju tajanstveni sumovi i vide senke raznih oblika u tami. Najvise volim da se izgubim dok jutarnja magla ne dozvoljava sirok vidik na zelenilo pa mi se cini jutro u sumi je nekako sivo...oh opet sam zalutala, tvoje su me oci odvele do samog detinjstva, do ruba mog sna, do mesta odakle nikada ne bih otisla i gde bih...samo tebe povela.
Ne treba mi niko....samo Ti.

I bas sad se secam kako jagode
sa mlekom jedemo iz iste cinije,
vidim ga kako spava i hrce toliko
da ga svi stanari u zgradi cuju…a ja
sedim kraj njega, gledam ga…
ljubim pogledom i slusam..
Kad mi prica o poslu,
a ja gledam u njegove usne i ne
razmisljam o tome.
Vidim ga..kako se decacki buni
kad mrtav umoran hoda kraj mene citavih 10km
i pravi se da mu nije nista..a onda mi to danima
prebacuje u sali…i pokazuje zuljeve..
Kako ispija Fantu…sav umrljan od
istopljene cokolade koju je upravo
pojeo…sa osmehom decaka na licu…
da…..
Kada jede i ono sto ne voli i nikada nije jeo niti bi
…a ja mu bas to spremila…
Kada mi velikodusno da svoj dzemper u sred noci
da mi ne bude hladno..a on se smrzava…To je onaj
dzemper za dvoje kako ga ja zovem…
Kada mi kaze:
Gde god posla neka Te moj duh prati, i cuva
To je on…moj ghost….

Vruce je...a ja razmisljam...sta je u stvari dusa? Duh...i dusa...

Duh i dusa, svojstva gospodnja i ljudska, na principima zivota pokazuju se u jedinstvu olicenom u stvaranju, lepoti i svetlosti
I ne moze se govoriti da je duh primaran a dusa sekundarna,
jer duh prebiva u dusi oplemenjujući je. Dusa sama po sebi bez duha ne postoji. Dusa nije vidljiva, ali u mnogim manifestacijama zivota postaje prepoznatljiva, isto kao i duh iz koga crpi svoju energiju. Duh je, i kao stariji od duse, uvek mudriji dok je dusa osetljiva na spoljnje nadrazaje i podlozna na tudje uticaje ako ne prihvati duh koji njom rukovodi kad mu se prepusti i predaje. Duh ce zaceliti rane, osnaziti i okrepiti coveka kojemu je dusa ranjiva. Dusa je utemeljena u duhu, jer bi bez duha plutala nepojamnim prostorima slobode a da ne prepozna ona svojstva koja bi je jedino ucnila potrebnom, jer ona jeste potrebna coveku i nezamisliv je covek bez duše. Covek i svet su, prema tome, u istom odnosu kao dusa i duh.
Duh i dusa su neraskidivo povezani upravo umom. Stoga oreol svetosti dusi daje sam duh, bez koga bi dusa bila sklona porazima. Um prima uticaje duha i prenosi ih na dusu, tako da dusa nije nikad izgubljena za ljude, jer je um svesni deo duse koji je postojan jer se napaja duhom. Um je zato u stanju da dusu koja nešto klone podigne i izbavi beznadja. Um je svest o postojanju, o egzistenciji, o buducnosti, sve to što je dusi potrebno da je izbavi klonuca. Um je taj oreol koji dusi daje oblik, a duh je uvek prisutan da nadgleda stanje svesti.

Jednom...negde procitano...i zapamceno..Tako je jednostavno, a opet...

Cesto se pitam, cim se to uopste zasluzuju necije misli i sva dubina izrecenog?
Sva ta vidjenja iza svega, ispred svega, sve te razlicitosti?
Pitam se da li osecas da ti saljem vise od reci?
Ali oprosti mi...oprosti mi, jer sve sto si dodirnu tada, moju dusu, moju ceznju,moju ljubav, sve si zadrzao- zauvek.
Znam i to da rec zauvek ne priznajes, da si se uvek pitao...sta je to, i postoji li zauvek. Ja ti sad kazem...postoji...

Volim to ....zauvek, nekako mi daje snagu,...oslonac cini mi se...nesto na sta mogu racunati...pa ...nek je samo i u masti..cini. Mozda i kroz ono "imala sam te" u trenucima...mozda i to predstavlja zauvek. Samo jedno znam sigurno...ono sto je u mom srcu...je to, ono pravo.
Koliko dugo vec te poznajem,cini se ceo vek, i svaki put kada te dotaknem osjetim klecaj u kolenima..Drhtaji moji sve ti govore...Sve godine nagomilanog straha nek' se rastope u tvom dodiru i svi promašaji nek' se izgube u tvom pogledu kao nagrada za moje molitve.
Ne tražim puno a cini mi se kao da je sve na svijetu. Ovo ti pisem kao i sve sto pisem i ovo je za tebe...sreco moja..

Mozes li da me volis...
...cistinom planinskih vetrova...
...zarom vulkanske lave...
...jacinom sneznih mecava...
...dubinom tamnog okeana???
Mozes li? Znas li?
HOCU TAKO DA ME VOLIS!!!
Tako ili NIKAKO!!!

Zasto li sam se u ovim stihova nasla...bas...bas...

Ponekad bi mi se ucinilo da je breme pretesko, da necu uspeti da ga iznesem, uplasim se da cu posrnuti, da cu pasti, ali sam uvek negde duboko u sebi pronalazila snagu da se uspravim i krenem dalje, zastajuci samo za trenutak da teret ravnomernije rasporedim.

Ovo sto cu sada napisati...uopste ne pripada prozi...ali me jednostavno tisti...ta moja dusa...pa negde moram ovo napisati...

Uvek se malo zamislim i po ko zna koji put shvatim da ljudi ako ista vole da rade u zivotu, to je da vole da drze predavanja. Kako oni sve najbolje znaju. Drugi nemaju pojma o zivotu, sve je naopako itd. Drugu stvar koju takodje obozavaju da rade je da nekoga prevare,nasamare ili nacine glupim. Sebe nimalo ne smatram glupom, mozda malko i pored svih mojih godina naivnom, ipak. Mozda malo vise mekom, mnogo vise nego sto bi trebalo. I to znam. Ali najvise me pogodi kada me neko laze, pritom me gleda u oci..i zaista veruje…da mu verujem.
Ljudi u teoriji mnogo više znaju, nego što su spremni isto to da prežive i pokažu da je to baš tako lako kako su spremni da pojasne i objasne. U priči smo svi hrabri, moralni, donosimo velike odluke, nismo kukavice, ne guramo probleme ispod tepiha, dostojanstveni, možemo apsolutno sve, niko nam ništa ne može, jednom rečju savrseni. Međutim, problem nastaje kada ostanemo sami sa sobom, suočeni sa svim našim slabostima, koje krijemo i od nas samih, pa pokušamo da uradimo bilo šta. Tu tek vidimo koliko smo nemoćni, koliko mnoge stvari uopšte ne zavise od nas, koliko smo mali...Elem zasto se ja nerviram i svadjam sa sobom. „Malo“ sam renovirala stan, toliko da ni jedan zid vise nije tamo gde je bio…ali to je nebitno. I sada covek koji je radio neki gradjevinski posao,video je da sam sama…“samo“ zena…I resio da me opeljesi, pri tom ne znajuci da se ja ipak koliko toliko razumem I u gradjevinski posao, na kraju krajeva matematiku znam,kvadrate lako izracunam…ali on to nije znao.Dok me je gledao u oci I pravio tri puta vise kvadrata nego sto ima…I dodavao I ono sto nije bilo…Ja sa licem punim neverice osetih taj njegov osećaj – ja sam iznad nekoga – u vremenu opšteg haosa, u kome se više ne zna ništa, postao mu je u tom trenutku jedini oblik preživljavanja., toliko je želeo da bude iznad mene, da se bar jednom oseti moćno i spršti me kao vas.Mene je bilo sramota u tom trenutku…sto znam da znam. Bolje da ne znam..da se pravim glupa, I da mu potvrdno klimam glavom. Dobro, u redu.. Mrtva trka, pravo da vam kažem. Ko će koga kućnom papučom? Negde sam procitala da mudri cute, da ne progovaraju I onda svi misle da su mutavi. Osecala sam se mudrom …u tom trenutku..Platila sam mu sve sto je trazio, zatvorila vrata…i…onda sam se pocela svadjati sa onom blagom …ili je ona blaga u meni pocela da se svadja sa onom zustrom.Nisam mogla da mu kazem,da znam da me laze…nisam,ja sam se stidela sto on laze…stidela sam se svog znanja. A ona zustra u meni …cim sam zatvorila vrata za njim kaze..“Tako ti i treba kad si glupa, pa nisi rekla ono sto mislis“….Eto …to je moja svadja sa samom sobom…I ovo moje izlaganje uopste ne pripada prozi…ovo je …ja mislim vise za „Draga Saveta“...ako neko pamti tu rubriku…jednostavno kad su takve stvari u pitanju…ja ostajem nema. Mudrost…ili glupost.?
Eto...a ove dve, u meni i dalje ratuju....
A majstor...pa on sada planduje negde na moru...i uziva ..ala sam je opeljesio...masala...

Ah da..zaboravila sam...ja imam uzrecicu....Ma nek ide zivot...

Verujem i u najmanje zrno dobrote koje svako krije negde u sebi. Ne žurim, iako se to očekuje. Davno sam odredila svoj tempo kojim pobeđujem, podmažem krila i letim.Videla sam zlo, bol savrseno poznajem,gubitak neprebolan. Sve to poznajem, ali ne odustajem. Ne mogu objasniti gomilu ubedjenja koja me vode, ne znam objasniti osecanja koja se jave, ne znam biti drugacija nego sto sam. Ne znam i ne pokusavam. Najteze odluke u zivotu prepustam onoj devojcici u meni, jer ona to tako lako i sa samopouzdanjem uradi.Ona me vodi,ona me zasmejava, ona luduje,ona peva, igra, svira, toliko je snage i vedrine u njoj…tako malenoj.

Iz " Prirucnik za Ratnika Svjetlosti " Paulo Coelho

Usred bitke nema vremena promisljati neprijateljske poteze — tada se posluziti instinktom i poslusa svog andjela.

U razdobljima mira, iscitava znakove koje mu Bog salje.

Ljudi ce reci : "Lud je".

Ili : "Zivi u svom svijetu".

Ili pak : "Kako se moze uzdati u nesto sto nema logicnog opravdanja?"

A Ratnik zna da je intuicija Bozja abeceda. Zato nastavlja osluskivati vjetar i razgovarati sa zvijezdama.

A ja razmisljam i opet kazem.... Ne treba mi niko...

Iz " Prirucnik za Ratnika Svjetlosti " Paulo Coelho

Ratnik Svjetlosti zna da se neki trenuci u zivotu ponavljaju.
Zatice se cesto u situacijama sa kakvima se vec suocavao; tada zapadne u malodusje,
misleci da uopce nije napredovao, jer iznova nailazi na iste teskoce.

"To sam vec prosao", zali se svom srcu.

"Doista, prosao si", odvraca mu srce. "Ali nisi nadisao."

Na to Ratnik shvati da ponovljena iskustva imaju jednu—jedinu svrhu:
nauciti ga onome sto ne zeli nauciti.

I jos jednom....Ne treba mi niko....

Ne treba mi niko....niko kao Ti...duhu duse moje....

U prozi...i malo poezije..ili reci pisanih od srca...

Kao da vreme stane u
trenutku naseg rastanka,
kad iz nedra mi uzdah
izleti. Tad vreme stane,
i stoji…..
ponovo pocne da
tece tek kad se sastanemo
kad ti rukama obgrlim
vrat, i kad nas opase
aura ljubavi.

Prelepo!

Hvala Vesperis...te reci su nastale u trenutku...valjda ta jacina nedostajanja...ume samo da izbaci reci...istinite.

Događa se to u noćima letnjim, kada beru se maline i kupine u baštama, kada se zorom pseći lavež s petlovim pesmama utrkuju, kada sve mirise na lubenice i dinje. Tako eto rodi se ceznja za nekim ko bi bio dobar,blizak i intiman drug, kome bi mogli sve da kazemo, da se zajedno smejemo, da brinemo i planiramo.Neko sa kim bi delili i toplo i hladno…Eto to je neko napisao, a ja samo dodajem…dogadja se to bas u ovim letnjim nocima…meni sa tobom Len...bez obzira na daljinu...

I jos malo poezije...

Ne, nije mi krivo sto moj zivot se
zoves, sto nismo blizu, ali ipak
smo tim.
Ne, nije mi krivo sto oni crpe
svu tvoju lepotu ne rekavsi kuda je nose.
Ne,nije mi krivo sto njenu ruku
drzis u svojoj.
Tvoje reci nikada zaboravljene,
Tvoje oci zacakljene,tvoje reci
nkada zastarele, jer ja znam da mi
smo ona iskra za koju se dusa bori.
Ne nisam zadrhtala, to ti se samo
Ucinilo.

Madamm ::

Verujem i u najmanje zrno dobrote koje svako krije negde u sebi. Ne žurim, iako se to očekuje. Davno sam odredila svoj tempo kojim pobeđujem, podmažem krila i letim.Videla sam zlo, bol savrseno poznajem,gubitak neprebolan. Sve to poznajem, ali ne odustajem. Ne mogu objasniti gomilu ubedjenja koja me vode, ne znam objasniti osecanja koja se jave, ne znam biti drugacija nego sto sam. Ne znam i ne pokusavam. Najteze odluke u zivotu prepustam onoj devojcici u meni, jer ona to tako lako i sa samopouzdanjem uradi.Ona me vodi,ona me zasmejava, ona luduje,ona peva, igra, svira, toliko je snage i vedrine u njoj…tako malenoj.

Jako, jako lijepo i istinito. Ko ima ista iskustva, može ovo da shvati i razumije.

Hvala Besherat...

Ti si moj melem za ranu, tvoje divne reci utehe i ljubavi mrvis u zlatni prah koji ja udisem punim plucima,a tek iskra u tvom oku…
Dragi, imam jedan dragulj u srcu, uvek se zarumeni kada se Tvoje ime spomene, zacrveni se…i kada Te moja dusa dodirne, kao da je
u meni vrelo, iz duse mi izvire i prokljuca kada Te molitvom poljubim i ovim pisanim recima okitim…Udahnuo si mi svoj miris zivota,
otvorio srce za moje nade,za zelje. Ti uteha si mojoj dusi, Ti postao si radost mog zivota…i ucinio kraj ovoj mojoj ljubavnoj susi, zato
si postao i ostao moja zivotna lepota,koju poseduje moja dusa. Krenula sam stazama koje me Tebi vode…necujno i tiho,korak po korak
ja praticu te…i kada ti nekada ponestane srece…ja cu ti je vratiti. Vraticu sjaj i iskru tvom oku, oku boje sna, jer dusa se mili radja na
rubu tvojih ociju. Ma reci mi, u ljudskim emocijama sta ima lepse, od ceznje, zelje,slutnje, mirisa, suza na obrazu,kapljica rose
na latici cveta, trzaj tela koje spava, drhtaj duse koja sanja…Znas…svi moji nemiri, moji snovi, ogoljena dusa moja pred tobom….sve je to ogrnuto plastom savesti…i uspela sam da zavaram zaborav, a da pri tome istovremeno nahranim ono sto mi zovemo dusom. I zato cu te ja uvek zvati Duhom…duse moje..

Eto....

Mili, zamisljam da je tvoje srce kao knjiga tvog oka i da u njoj upisujes sva osecanja koja mi pokazujes ali pazi dobro sta ces zapisati. Volela bih da sam i ja u njoj, da me naucis da snovi o prošlosti i buducnosti ne vode daleko, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Da pokusas da me zastitis od mog naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Odavno znam da su teškoce, neuspesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i zrimo. Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, vec ono što mi treba.Zelim nauciti umece malih koraka....koji ipak vode daleko...Pomalo me je zivot i zaostrio i ono sto zelim, ja
zelim i uradim, potrudi se, molim te, da mi dokazes da je ono sto zelim mozda i pogresno...jer ja osecanja pokazujem jace u odnosu na druge u slicnim situacijama, jednostavno takva sam... i molim te...cuvaj me..

Magija reci je cudo… koliko samo zavedu te umilne i tople reci. Koliko puta smo procitali…samo mi reci da sam jos tvoja…volis li me…rec….tako jaka,ali dodir,pokret,pogled je mnogo jaci. Ti ne mozes ni naslutiti kakvu istinsku srecu osecam,dok ti pisem pismo, u masti mi leti osmeh tvoj ali od svega radje bih te zagrlila i poljubila, bez i jedne jedine reci prenela bih ti u tom trenu najneznija osecanja.Za to nam …kako ti kazes one uopste nisu potrebne...cutimo se...

Nesto mi ovih dana ne ide...misli su mi poput paukove mreze…isprepletane toliko,
da ni sama ne znam u kom pravcu mi lutaju, smenjuju se tuga i…da kazem neka
vrsta srece…ne znam sta mi je…Bog bi ga znao.I ova noc mi je prosla u snovidjenju,
i opet sam cula tvoj glas, igrala valcer, gledala u oci zelene…osluskivala.Trudim se da
polako hodam kroz zivot, a on mi opet nekako bezi nemiran, mirisljav a ja tu bas nista
ne mogu.Cini mi se da mi je sve manje vremena,da mi vetar i donosi i odnosi uzdah.
Uvek govorim kako mi vreme ne moze nista..da zelim da zivim u trenutku…za trenutak
ali …eto…
Gledam u mesec i zvezde…na sebi osecam jos trag tvojih usana a u srcu…u srcu..
Letim od tvog dodira..ma samo sa tobom cini me se volim.Ma znam…znam…ti mi dodjes
i odes..vratis mi taj trenutak za koji zivim… podsetis me na onu devojcicu u meni, koja
poskoci lagano i prigrli te snazno…kako to samo ona ume i zna…a onda shvatim da
moras ici..da si u stvari daleko…i sanjas svoje snove…putujes. U istom casu si ovde i
tamo. Ali ni to mi nije bitno…da li si ovde…ili si tamo…jer ja snim tvojim ocima,
gledam tvojim pogledom…da..ta moja dusa…sta cu sa njom, kad ona svaki put zadrhti
i na samu pomisao da te nema, da mi falis, da ti pesme pisem…I ne znam kako i gde
bas ti…i ne znam zasto sam bas zapamtila pricu …kako se ljubav cuva…onako u
skupljenim i otvorenim dlanovima…kao kad cuvas pesak…i zasto sam zapamtila pricu
o decaku koji je vadio eksere iz ograde…odakle mi navika da ne smem reci volim te,
ma ni napisati ne smem…Nedostajes mi…da li se to sme?...Ah da…Zaboravih da se u
onom „ Cao“ kad se vidimo....cao koje znaci...i volim te, i drago mi je sto te vidim,
i kako si, i poljubi me...i budi blizu mene...i lepo mi je ...lepo mi je...i tuzna sam...Bog bi ga znao...eh ta moja dusa mala....

Mnogo sam tuzna…mnogo. Pre neki dan pisah o tuzi…da sam se navikla na nju…a nisam…ne moze
se na nju navici. U stvari povredjena mi je dusa…ne…niko nije kriv do mene same, eto…samo moja
nesigurnost, potreba za ljubavlju, neznoscu, me grebe u ocima poput peska i stvara trenutke slabosti,za ove suze koje neumitno
teku. Htela bih nekako da zaustavim vreme,da uhvatim taj minut…da me saceka, da pretvorim slabost u jacinu, sklanjam lice da me niko ne vidi…zelim biti jaka, dignute glave,ponosna sto se slabost na meni ne
primecuje. A da li se ne primecuje? Ponekad pokusavam da razumem reci koje su mi upucene, koje izgovaras, da progutam vatru…, a onda se setim neke slike..nas…negde…pa udahnem snagu, a izdahnem bol…i tugu…ne zelim da odustanem….ne zelim….a opet…ne zelim da placem kada odes drugoj,necu te
moliti da se vratis…budi sretan… jer..ja sam samo tuzna zena...

Verujem da je nada jaca od znanja.
Da je mit jaci od istorije.
Da su snovi jaci od cinjenica.
Da nada pobedjuje iskustvo.
Da je smeh jedini lek za tugu.
I verujem da je ljubav jaca od smrti.

(Robert Fulgam, "Neobicne misli o obicnim stvarima")

Verujem i nadam se....verujem...verujem

Ko je izmislio suze....i da li iko moze objasniti zenske suze? Da li mi je lakse...ne...samo sad nista ne vidim sto pisem, maskara mi se razmazala po licu, kosa mi se sama rascupala... tastatura natopljena...eto sta sve suze urade...cak mi i osmeh vec titra na usnama, zbog svega ovoga sto pisem...Len je kriv...za osmeh...

Moram ovo napisati ovde......

Sunce moje, oprosti
sto je moje srce
bilo tuzno, priznacu ti
smirena i setna u tvom
krilu, koliko je straha i
boli…da tvoje toplo
srce mozda neku drugu
voli…a kad se scucurim tu
uz tebe i ljubav tvoju, kad
naslonim glavu na rame tvoje,
onda srce moje podrhtava i igra,
onda, sve ptice najlepsu
pesmu, poje…i ta slika ima
sve dugine boje…sunce moje.

Znala sam da moram pustiti vreme da odnese uspomene i sve lepe dane.
Znala sam i priznajem, izgubila sam nadu, pustila sam zivot i veru da stane.
Znala sam da mi niko nece pruziti ruku, bez obzira na sve price i obecanja koja su govorili, znala sam da se moram sama boriti za sebe, i za svoju decu.
Znala sam da je osmeh nesto sasvim daleko. Godine i godine su proslea onda sam upoznala tebe. Doneo si srecu na ispruzenim rukama i spustio na mene svoja mirna krila.Nisam trazila nista, nisi trazio nista, samo si mi pruzio ruku
i poveo me daleko, tamo gde jos nikad prije nisam bila.
Dao si mi nadu kad je nije bilo, izmislio nacin samo da se smejem, iako mi je osmeh bio strani gest, a kamoli da ga ucinim. Brisao si polako ovu tugu sa mog lica i ovaj grc, za koji su svi mislili da je smesak iza kog se krijem.
Rekao si reci koje nisam cula,govorio si i kad si cutao, gledala sam nebo i sunce kroz tvoje oci.Gledao i pustio si me, pustio si vreme da mi te donese,pustio si da napokon i mir u moj zivot kroci.
Znala sam da je sreca negde jako daleko, ali je s tobom osetim u ruci.
Sad znam da je ono sto nisam pre imala bas ovde, kraj tebe, u tvojoj mirnoj luci.
Stavio si osmeh na moje usne, zagrlio me cvrsto i vidjela sam to...Tvoj pogled i osmeh...toliko stvarni...Rekli su mi da necu, ali... verujem ponovo…

Danima sam razmisljala i razmisljala...i na kraju shvatila nesto sasvim prosto i jednostavno.....Ti si svo moje blago ovozemaljsko i onozemaljsko,svo blago koje sa sobom nosim uvek i sa kojim cu otici...kada za to dodje vreme....sunce moje.

Pred carobnim likom tvojim,pred zracima te silne moci srce drhti strepi pada i bezi odlazi nekud u tamne noci pa i meni kad se smrkne kad mi tuga grudi slama ja pogledam tebe i zoru i iz duse mi bezi tama da li cujes usred ove noci iz daljine neki tajni glas pun neke bozanske moci kao da
ljubav dolece do nas.Saptacu ti nezno dok te ne prevari san. Tada cu ti poljubiti oci i pored tvog uzglavlja cekati jutro . Ljubim te za laku noc, poljupcem dugim i neznim...laku noc ljubavi.

Oprosti mi na mojoj slabosti u kojoj ponekad dopustam bolu da u svoj svojoj snazi sa mnom u srcu zanoci.

Tada cutim i ne pisem, jer bol za tobom u dusi sve mrvi i miri, razotrkiva i ispisuje. Kao da u meni sve decijim dlanovima i malenim prsticima dodiruje, onim bolom prvog placa deteta raskinutih pupcenih vrpci. I tada sva nasa detinjstva kao neprolazna proleca divnih lelujavih dana, sve jeseni prepune poljubaca i zime postanu bela hladna palata bola sa osedelim vrtom. I svi zakoni, snovidjenja, i slucajnosti, ceznje i nemoci, odlasci i rastanci, pamcenja, mastanja i nade postanu crvena reka bola sa izvorom od snova. Zabole sva pisma napisana, i ona neposlata i ona bezbroj puta procitana, sve nase fotografije i sve ono sto niko nije uslikao. Zabole sve tisine i nemiri. Sve ispisane stranice nase i one bele strane tisine i sutnje, sumnje i nemira. Oprosti mi voljeni ali to sam ja, ti znas...tako ponekad,kad slabosti se prepustim. I isto tako znas da iz toga me osmehom izbavis...da...samo ti to znas.

Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje zivota. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previse otkriveno.

Niko ne zna sta to jedno bice vuce drugom. Postoji mnogo teorija: astroloska predodredjenost, hemija, uzajamna potreba, bioloski nagon. Casopisi i prirucnici sirom sveta uce vas kako da izaberete pravog partnera. Zasto da se prepustite slucaju kada mozete zivoj nauci.

Ti i ja smo se prepustili slucaju, zar ne?

Ono najoriginalnije kod svakog coveka su njegove mane.
Neko je ovo nekad rekao i bio potpuno u pravu.

A ja, opet letim na krilima maste, danas citah negde...o najzabacenijem mestu na svetu....Tristan Da Cunha...jednom godisnje im dolazi hrana,posta, niko nije nezaposlen....jednom recju raj...mozda je zato i najzabacenije...vrlo rado bih tamo otisla.