Oslobađanje uma

Mojoj Bojani



Od jutros Sunce drugačije sija.
Tankom linijom, snagom vođena
strujiš kroz vazduh.
Ostavljaš izgrađene vrtove
celinom obuhvaćene,
zatvorene lavirintom skupljenih godina.

I malene smo bile,
maštarile
o vremenu koje nas čeka,
o lepoti postojanja,
o otkrivanju na dohvat ruku nepoznatih stranica.
Letele kroz parkove,
osmišljavale na klupama kako svet u našu korist okrenuti.
Od početka mostove neraskidive na svakom koraku
osmehom pravile.
Čavrljale noćima pod utiskom ne ispitanih dodira,
nežnih reči nama upućenih,
od jednog do drugog pogledom obuhvaćenog
šetališta, ispijanjem sićušnih čestica.
U raspravama oko školovanja smejuljenjem ispredale predstojeće
ideologije.
Hodale i po kad kad samostalno, svaka teškom stazom svojom
trag ostavile.
Al uvek prisutne,
uvek i ćutnjom razumljive.

Urezana ostaju lepršanja podijumom,
slatka blaga opijanja, trčakaranja po baricama kišnih, sumornih dana,
tugovanja, suze
snaga zajednička.
Vrtimo u krug jedna drugu,
al svesne razumljive prolaznosti i trajanja.
Na pola puta prekinuta vizija,
novim krugom započeta.
Nedostaješ, miljama udaljena
nekom novom tragu pokrenuta.

Mislima zaustvaljam tok,
čekam da vratiš se. Lovim zamišljene snežne pahulje
da um ohlade,
da postanem led a ne magla,
sneg a ne bljuzgavica,
da očvrsnem a neskamenim.
Vetar što prati nas,
mešam sa snegom
ovog racvalog proleća.

Sreća
predodređa, davno usnulim snom.
Latima mirisnog cveta, gordo koračaš.

Javu čvrsto uhvati.
Neodustaj!
A ja,
uvek kraj tebe
da čuvam te.
Da u mislima ponovo
planove neraskidivih niti prijateljstva,
za dane predstojeće, oblikovanjem uma
skupljamo.
Pakujem skriveni herbarijum u dušu napisanih
stranica i one koje nas tek zovu, čekajući da vratiš se.

Gde se sakrio?
Zašto se od svih isključio?
Ili samo od mene sklonio?

Ne bi li sramotu izbrisao,
ne bi li nemoć svakidašnjih potreba
otklonio.
Znam, neuspešno.
Znam, nešto ga skutrilo
pod svoje Đavo uzeo.

Uvek je tamu voleo,takav bio
al sad se predao.
Njemu na volju nestao.
Čudna je vezanost ta.

Čudna, zatvorenim očima vidljiva, osetna
nedodirima... a
skriven negde čuči.
Po đubrištu ništavila čeprka ne snađenost.
Ne bi li izvuko suštinu svakodnevnog zla
za koje i ne zna da zlo je.
Misli, to je on.
On je zlo.
A nije!

Upoznata duhom njegovim, sagledavam unutrašnjost.
Crpim svaku kap dobrog. Kožom proviruje.
Uzaludno pokušavam da pomognem.
Gura, vršti
o drvo se kači.
Ka nebesima teži.
Kaže, mislima čijem ga,
tamo je sud,
tamo idem,
tamo zlo da zagrlim,
vatrenim ognjem nek sprži me,
kad ovde ni zlu nisam dovoljan.

A sud čiji je,
sud čemu?

Puštam da lupeta, kao i uvek
proćiće, tren je to.
Ovaj put
previše dug i za mene.
Strpljenja na pretek, živaca na istek.

Puštam ga, nek ide
mislima.
Možda nekad, nekom
na mestu dobrom sebe pronađe.

Skloni se, pomeri
Sunce je ovo moje.
Mesta pod zracima procvalim
okrenutim zelenilom šuma
gde dom je iskren, mesta izgubljenosti tvojoj nema.

U raskoraku senke pristupačnih želja,
ne shvaćena sopstvenim nemirom
unapred zadate ideje,
ne mogu da prihvatim ili pronađem
tok uznemirenosti.
Izazvana vihorom svetlosti ili
klobukom tame,
postoji mala verovatnoća da otklonim
način
parvilnog raspoređivanja njivog redosleda
i priklonim istovremeno svu pažnju
na isti način i jednom i drugom
delu koji me čini.
Ono što ispunjava duh vezanosti,
nit sa niti,
ono što vodi me od jedne do druge tačke
trnovitim ružinim stablom, ka vrhu koji daljinom nazirem.

Minimalnim uticajem teatralne metamorfoze,
na najfiji način,
sopstvenim delovanjem neposredne bliskosti
i samospoznaje duha,
s dlana na dlan prevrćem godine,
tražim opravdanje za izvitoperene strahove,
osećaje ne poznate a prisutne.

Od mrava prerastam u drvo izvorne vrednosti.
List mlad, list opao, osušen, zemljom pod zemlju prihvaćen,
hranom u novi osvit doveden.
Teškom dubinom crnila, ukorenjeno stablo
razgranato, stasito, ne salomivo,
vekovima trajanja miru vođeno,
ciljem ideološkim uzdignuto,
do nebesa vinuto.
Stablo pronađeno uzastopnim traganjem.

Strast na pola zrele misli
zaustavljam, dugogodišnjim zrnom.
Zadirem pod sopstvenu kožu
ne bih li usporila krvotok,
usporila slamanje otrgnutih delova zrnevlja.
Tren otvaranja usana i...izgovoram reči
prećutog dodira.

Ne namerno zatvaram kapke,
plovim crvenilom ne bih li
izdaleka sagledala veličinu predstojećeg prostranstva
iza skrivenih kulisa ciljeva.
Nailazim na tuđe. Vidik mi zaklanjaju.
Pred njima moji ciljevi ustuknu
u stranu pomere.
Prevariću ih ne brigom, i preduprediti.
Staće, na tren nek pomisle da briga me nije.
Dovoljno vremena biće.

Bez zle namere, bez zle prevare
cilj dugom da obojim, lagano da uhvatim
da ga ne uplašim.
Bojama duge, preostale ciljeve
nežnim pokretima kista zavodim. Rečnim pokretanjem
vodenice, na svoju vodu vodim.

Izgužvana imaginacija virtualnog ogledala,
Sprovedena na dohvat dlanova.
Senkom izobličenih godina,
Skrivena iza stoletnih tragova,
Upućena vremenu lutanja
Ne pristupačnih predela
Zadojena sopstvenim spoznajama.

Okrenuta očima nevidljivog pogleda
Posmatram širinu plavetnog pokrivača
Nadvijenog ispod grada.
Rasturam crnilo snega , zaostalog po ćoškovima trotoara.

Opomenom nazivam pokretanje teških koraka.
Vraćam zadržan dah uznemirenog vremena.
Menjam pravac kretanja,
Kormilo upravljam neispitanim morima.
Ne bih li dubinu sazidala.
Ne bih li kroz nju
Poslednji odgovor ne postavljenog pitanja,
Pronašla.

Ako priđeš biliže
Oči ću ti izčupati.
Trnje međ obraze zadenuti.

Ako priđeš bliže,
Bez glasa ostaćeš.
Nema i slepa, budi.

Bol na pragu stradanja, oseti.
Zapovedam.

Na drugoj strani ništavila
Mračna sila vlada.
Kažem, saznaćeš!

Lipti krv iz napuklih,
Pocepanih vena.
Neopiri se.

Zatočena, pokidana,
Za zlu kob spremna.
A da nisi znala
A da nisi htela, umela.
Samo…
Dosta!

Dosta je stradanja.
Mojom rukom stvorena,
od moje ruke uništena.

Otvoren poj
sumljivog iskaza,
sred ulice
zloslutnih prolaznika.
Pod zemljom oluja kovitla minutima.
Nad morem talasi,
nebeskim bičem
zadojeni.
Sklonite sat.
Pomerite vreme.
Biti , bit vraćam.
Borbom prsa u prsa
zlo da ogrnem.
Demone da privolim.
Vama nakaze
dobro učinim.

Ne slutim preobražaj.
Ne slutim plaćanje danka.
Zašto?
Zbog koga?

Bez izbora ostavljena.
Na dnu plivam, pesak razgrćem.
Za vazduh ko riba na suvom...
Uzdišem.
Zebnja pod kožu zašla.
Nisam htela.
Ne pozvana stigla.
Lomi,
Tera po svom.

Svilom sunčanog dana
Ne dozvoljava da živim.

I,
Na tren pomislim
Zamalo lepotu da uhvatim.
Prenu mi iz ruku,
Ko ptica lakog krila.
Nesta.

A, samo malo mira bih.
Samo malo zrnevlja slobode
Da uhvatim.
Ne može, neda se.

Idem iz jednog ćoška u drugi.
Brkam zlo.
Mešam dobro.
Poremećen red,
Put Pakla i Raja.

I,
Na početku kraja
Iznova kraj početka.
I,
Iznova pitanje:
Gde je granica?
Gde mi ravnoteža
Za malo umakla?

Osmeh mi na licu...

Ja sam enigma od šest slogova.
Uzaludna luda, olupana u rascepu
čekajućeg vremena.
Svesno nesvesno biće nestajanja,
otrovnog ujeda moje zmije,
u urtobi krave ne doraslo tele,
slonovačom zadojeno breme.
Ukrcala se na brod sa kog mi nema izlaska.

Pokri me granjem
lelujavog stabla
zelenih travki,
pokrov mermerni
dobro ukoreni,
Sunce sakri,
Mesec oteraj,
zatvori korovom,
um u zemlju zakuj.

Staklenom opnom
u ogledalu
obris lika mog, skriven.
Senka sa strane stoji,
vreba trenutak
u usta skače
ćutanje prekida.
Pomera odsjaj,
reč izvalači
reč, nerečenu.
Ne zna,
reči se moje izgubile
put ne povrata,
beskaraju otišle.

Oči otvorene,
zenice iskaču
ko ljute čeljusti
divlje zveri.
Zemlju pogledom
razaram,
svet lomim,
na mesec dragi
vrištim,
zubima kidam
zvezda put,
na grani
oronulog drveta
poslednji prah lista,
udišem.
Golotinju prostu krijem.

Razuzdana ulica mrtvih pločnika,
pognutih glava
uzaludnih prolaznika,
na kraju grada,
na prašnjavoj kaldrmi,
kišnog,
putujućeg, naopako okrenutog traga
izvrnutih glumaca, u ulozi
divljih lepotica.

Otupele, smrvljene svetiljke
ostavljene
kraj pustih ivičnjaka.
Tragedija u vazduhu, prahom nošena
na konačnim ivicama, uzaludnog praga.
Izgubljena vizija zadenutih cvetova,
latice istrgnute
međ viorenjem kose.

Na putu besmisla, rapršena
šaka puna pelina.
Usta gorčinom zadojena kraj puta.
Kraj tuge,
kraj uzaludnih drhtaja,
bezimenih šaptaja.

U noći tamnoj, besciljno tumaranje.
Od ćoška do ćoška
nesvesno svesna postojanja,
trajanja.
Zarad odgovora
bez pitanja, stojim
na razuzdanoj ulici mrtvih pločnika.

Jutrom krila procvala.
Iz dubine lahorom mirišu.
Leptira vijugavog ,
prolećem obojenog
do istoka preko ramena
na drugoj strani sazvežđa
od one vrste
drugačija rođena,
od sopstvenog tela,
oslobođena.

Put lakog koraka,
lepršanjem vazduha
u letu ljubav uočena.
Ljubav na putu istoka
novim svetom otvorena.
Na grudima
ljubav iskonom zadržana,
poslednjim minutom zadojena.