Oslobađanje uma

Mogli bi...

I

Da li sam to samo ja
Ili ti

/ Znam /

Danas
To je
Jedno biće

Jedne se veđe vijaju
Podižu, spuštaju

Oči sijaju
Nosić duri

Jedan obraz
Mimikom rupicu pravi

Jedna brada stid krije

Našom se glavom
U džepovima uma
Čuda zbivaju, glasovi roje

/ olakšaj sebi, olakšaj meni /


II

Danas bi mogli da se ne gledamo
Da ne letimo, san da ne diramo
Otrežnjeni od vina, godina
Da razmišljamo

Dodira nežnog
Sa rukom u ruci
Osmeha blagog
Kaldrmom bi mogli da šetamo

Slavuje zalutale u šumarcima
Opijeni pesmom da slušamo
Rosom da gazimo
Cvećem šake i nedra da okupamo

Mogli bi i da zaboravimo
Obećanja uzalud data
Što nam je vreme nametnulo

Oblake da posmatramo
I ko nekad da u njima razne oblike prepoznajemo

Da kao deca danas čedni budemo
I samo ćutanjem
Da
Danas se volimo

/ olakšaj sebi, olakšaj meni /


Olivera Marković
01.01.2011.god.

Treba da...


Ogrnuti nežnošću zvezdanog polja
Zapadno od sunca
Treba da sporije hodamo
Koracima mekanim jedva zemlju da dotaknemo

Polusvet nas okružio i pogled zamaglio
Hajde da ih u stranu pomerimo
Plavetnilom usnama nebeskim
Anđelima put medni da otvorimo
Demone snagom volje uništimo

Da se po oblacima treba da valjamo
Nered napravimo
I dugo zaneti na njih cerimo

/ Temperamentom pokaži im da nisi pasivan
Da ćeš svaki njihov početak dahom uništiti
Ako mi samo mrki pogled uruče
I da ćeš mi kad lahor u lice poželim
S juga doneti /

Treba da po vodi hodamo
Sinjim morem galebovima društvo da pravimo
Poljupce vazduhu da otimamo

Strašću želja skrivenih treba da telom
Vinom polivamo

/ Hajde dođi njime kožu da celivamo /

Iz jednog oblika u drugi talasima zaneti
Oganj čežnjive duše da raspalimo

U nepovrat treba da zajedno
U jedno pretvoreni odlutamo
Na ramenu skupljeni šaputanjem

Treba da uživamo


Olivera Marković
02.01.2011.god.

Peron

Na starom
već godinama oronulom
železničkom kolodvoru
gde nekad se vijaše vozovi i vozovi
vreme prošlosti
ostavi trag svoj

Jedan čovek
na peronu vremena
usamljen stoji

Jedan vagon
na peronu vremena
usamljeno čeka

Da li on
čeka vreme
Da li vreme
čeka njega

On čeka nju
danima, godinama

U isto vreme
na mestu istom
čeka
da se haljina bela
pojavi

Da iz vagona prašnjavog
hodom gracioznim
njemu krene

Osmeh podari
i uz ćutnju
niz kolodvor stari
ulicama života
stazama sreće
krenu

Da deci
majka ,baš ona
vragolanka,
bude

Da se u svitanje rano
s njima budi
Da ih velom ljubavi
nežnošću, toplinom
obavija
Da ih tiho posmatra

Zamišljen
u daljinu nemu
zagledan
u godine prošle

Kao senka kao priviđenje

Kosti mu zima ledi
Čelom mu sunce trag šara

Čeka nju

U isto vreme
na mestu istom
bore mu lice nabralo
tuga mu dušu, krvotok oblila

On nemo na peronu
čeka nju


Olivera Marković
24.12.2010.god.

Magnovenje


Ispred oronulog
Ispucalog pramenovima
Otrcanog
Starinskog
Od blata zida
Boje, možda i ne više tako dobro određene

U uglovima
Buđ uhvaćena
Crna od čađi
Paučina korake razgranala
Plafon u mahovinu obrastao

Vazduhom memla pustila krak

Pod razbijenim oknom prozora
Gde vetrovi
Propšlosti,sadašnjosti,budućnosti – ciklično
Neznajući kad je čiji red
Dolaze-odlaze
Odlaze-dolaze
Gvozdena postelja crnom belinom sja
zarđala, vreme ne prizneje

Na njoj
Jedva vidljiva silueta žene

Haljina leprša, od žada, do pola raskopčana
toliko da maštu zagolica

Ruka iza leđa

Ako možeš pogledaj s traga

Lepotom razvijena, pravilnim obrisom određena
Sa rođenjem tako napravljena i stasita

Desna
Lagano niz butinu spuštena
Šaka joj buketa puna
Davno mirisom izvetrelog, osušenog cveća

Boje..a zar je važno

Ako možeš pogledaj s traga

Karner crn, drugi tilom omađijan
Do kolena blago ustalasan
Tek da
Noge , aristokraste, proviruju

Stopala obavijena.. mekanom kožom
Mat u lila boji,
Zavodljiva..
Za tako visoke štikle tanane
Na daskama oronule sobe čvrsto stoje

Ako možeš pogledaj s traga

Nemi, zagledani, zamišljeni
Ko koga čeka tu

Ako možeš pogledaj s traga

Očima varnice
Možda baš samo njihove
Drugačije od drugih do sad
Zenicama govore

ko koga čeka tu
da usnama obljubi
da dahom
miris kože za vratom oseti

Ako možeš pogledaj s traga

Gvozdena postelja crna belinom sja
Smeh mili
Bio je znak

Uzdahe razmeniše dodirima obraza vrelih, užarenih

Da, baš tu u ovaj obraz,
Tu
Ispod oka
Volim da osetim poljubac jak
A mek
Usana tvojih neodoljivih
A ipak nedodrljivih
Poljubac uzbuđenjem izatkan
Priviđenjem darivan

Ako možeš pogledaj s traga


Toplinom nežnom
Šakom joj lice umi
Provlači ruku kroz kosu
Rečnom bujicom raspletenu
Poput plesa bez ritma i takta

Ako možeš pogledaj s traga

Okreće u stranu
Okreće
Da joj ta leđa
Da joj ta bedra osmotri
Usnama
Jezikom
Do bola do jauka
Do ispuštanja u tihom prostoru
Jezom prožme
Da joj nabubrele dojke, čežnjom ispunjene
Ugrizom lakim bol strese

Ako možeš pogledaj s traga

Oči ne vide
Oči ne čuju
San nemaju
One
Od uzbuđenja
Od lude želje
Suzu puštaju da se
Trepavicama poigrava lako

Ako možeš pogledaj s traga

Lagano je k sebi privlači
Dozvoljava da muškost uzavrelu oseti
Da još glasnije i strasvenije prostor magnovenjem tihim uznemire
Duhove starine da ne probude
Da se jedno oko drugog obaviju

Bokovima, butinama, vatromet se znoja razigrao
Plešu u zanosu
Dok gvozdena postelja crna belinom ih sjajnom
Skri od
Trulog mirisa starih zidova



Olivera Marković
13.12.2010.god.

Nastavak


I ako odeš
I ako zauvek nestaneš
I ako ključ katanca
u uzavrelu rečnu bujicu namerno baciš
I ako, samo, na koži trag ostaviš
duboko
gde niko, sem tebe, pristup nema
ostaće urezan ožiljak
ko nakovnja težak čelik

Nosiću teret taj
sa saznanjem da san ne prolazi
da svuda
po meni
u meni
samo tebe ima

Na usnama vešto skriven trag
Na bedrima stisak utonuli

Milina tiha
telom obrise para
čeka da bude
osvojena i vraćena
iz sna u san
tebe meni

ILI

Kad odem
Kad zauvek nestanem
Kad ključ katanca
U uzavrelu rečnu bujicu namerno bacim
Kad ti, samo, na koži trag ostavim
Duboko
gde niko, sem mene, pristup nema
Ostaće urezan ožiljak
Ko nakovnja težak čelik

Nosićeš teret taj
sa saznanjem da san ne prolazi
da svuda
po tebi
samo mene ima

Na usnama vešto skriven trag
Na bedrima stisak utonuli

Milina tiha
telom obrise para
čeka da bude
osvojena i vraćena
iz sna u san
mene tebi



Olivera Marković
23.12.2010.god.

Slutnja

Na ostrvu tvogа srca
Gde oluje jesenje gone
Gde sunce žarom toplinе greje
Napravi prostora malo
Primi me pod skute
Da te s radošću osetim
I ljubavlju neiskvarenom darujem


Olivera Marković
23.12.2010.god.

MIRNO MORE

I


M ajska snena noć, topla
I skrama bojena
R azliva usnama osmeh, drag
N euobičajeno noćas zrikavci pevaju
O vim nebeskim svodom od

M oje do tvoje kože
O sećaji se bude, bde nad strašću
R eplikama ovde nema mesta
E mocije nas nose


[b]II[/b]


M irnim morem jato galebova se vinu
I grom lepršavo krila sjaje
R anim jutrom sunce se smeje
N osi toplinu znanu
O svaja lepotu plaveti

M oćnim zrakom presijava talase
O reolom prekriva
R asipa mir
E tidu galebovi plešu ritmom uigranim


III


M aleni list, žut
I gra se vetrom snenim
R azliven poljem, rekom
N osi ga vetar lak
O seti slobodu svoju

M ir svoj
O bavijen miomirisima
R azliven poljem, rekom
E legiju piše


[b]IV[/b]


M oja se lepota dodirnuti neda
I dok se krijem iza još starih ciljeva
R opstvo njima ne nestaje
N ove kao plima ideje nadolaze
O vde kraj mene neke godine vanvremena prolaze

M oja se lepota dodirnuti neda
O čima sjaj iskonski blista
R opstvo njima ostaje
E kvivalent sudbe nedostaje



Olivera Marković
02.01.2010.god

Za sve prijatelje


Umotana u beli šal, rukavice, kapu belu
Obraza rumenih od zime
Sneg iskrama štipa nevidljivo
Koraci za mnom ostaju
Al nije mi ništa

/ i sve to mogu da sklonim
vidim vas /

Obasjna belinom iskrene duše
Čast slavim

Kao što plima i oseka donosi i odnosi svoje darove
Kao što me inspiriše da na nove nepoznate staze
Novih nada krenem
Svih dana prošlih, sadašnjih

Osmeh pružam da lice vam ozari
Da do vas daljinom dopre
Da dušu vam dragu umije smiljem rose

Iz ništavila rukom vas prihvatim
Pred vratima širom otvorenih da dočekam

/ Ćutanjem razjasnim
Teret očistim
Novim dahom svetlosti dozvolim
U ime teško oblikovanih prijateljstva
Na pravi način se približim /

Zvezdom sjajnom dušu vam otvaram
Malo k sebi vas primam

Al svakog za dobrobit celivam radost
Što nas je malo
Što vas je malo

/ Dobro je tako
U ovo vreme pomereno /

Obasjna belinom čiste duše
Vaše i moje
Danas slavim čast prijateljstva


Olivera Marković
03.01.2011.god.

Zastani, osvrni se



Kad obris oreola
Tvog dragog sagledam

Kad zažmurim
Kad me sanak
Pod svoje obuzme

Priđi
Na čelo usne lagano spusti
U vode tihe odvuci
Od srebra odore mi obuci

A kad se probudim
Iz dubine tvog oka
Duša moja iskricama sja
Vrca ona snena po puteljcima
Nezaboravu se neda

Pogled nebom dobaci
Prikupi šake stiskom
Vrati se u zagrljaj

Vazduhom stenama odsjaj daj
Trzajima nemoj da patiš
Dostojanstvo duhu vrati

Čeljustima gladnim uskrati uživanje
Imenom svojim
Prolaznosti obrati se
Rečnim bujicama ozrači bistrinu
Sudbu prihvati

I kao tvorac reči teških
I kao oblutak sneni
I kao gonič na ostrvima srca
I kao plamen zalutali
I kao želja tek ostvarena
Ostavi vrata na pola otvorena


Olivera Marković
03.01.2011.god.

Latice od inja

U noći tamnoj
Gde me srebrna prašina posipa
Gde hodam bosa
Dubokim snegom
Ne otkrivenim stazama
Šumom gustom okružena
Zimu ne osećam
Na put tebi krenula
Rešena
Da to što imaš
Podariš
I reči ne izgovorene
Pojasniš
Možda pogledom, možda ćutanjem

A onda se sve preokrene

Malenom me nazoveš
Pod svoje uzmeš
Ledenim pogledom prekineš
Da kost zaboli
Da živom se osetim

I kad me prstima nežno po obrazu rumenom dotakneš
Tad mi na usne medne
Poljubac spustiš
Kosu rukom do vriska umrsiš
Drugom vešto sapima nežnost pružiš

Da ne ustuknem

Ogrtač sneni mi postaješ
Viješ se ko ptić u gnezdu
Greješ me blagim zracima osmeha
Koji ti nekako uvek izvučem

Uzburkaš me grubim pokretima
Laticama od inja grudi obavijaš
Haljine pohotno cepaš zubima
Lagano u levo glavu mi pomeraš
Vratom ti uzdahe osećam

Belini nered pravimo
Košute i jelene na oprez stavljamo
Bludno jecamo
I prikriveno smejuljimo

Glavu na rame spuštaš
Jedva čujno
Šaptanjem
Govoriš
Da samo tebi na dar sam dovedena
Da budem osvojena
Nikad ne napuštena

Vičem

Noćas
MOLIM
Bez čarolija
Nek sve ovako ostane
Nek samo za nas zimska prašina pleše

Haljine nemam, kosa mi vihorom razletela
Međ prste ti umrešena ostala
Tobom osvojena
Tebi darivana
A ipak neočekivana

Od tebe biserima satkana
Tebi biser najmiliji postala


Olivera Marković
04.01.2011.god.

STOP


Jeka
Vriska
Dreka
Piska

Stop

U okove
Kemen
Lanece
Okovana

Stop

Lednikom
Tvrđavom
Zidinama
Zatrpana

Stop

Ne dovršena
Smetena
Ne opremljena
Sputana

Stop

Skučena
Usamljena
Sklupčana
Napuštena

Stop

Dostojanstvom
Opremljena
Pred svršen čin
Dovedena
Sebi dovoljna

Stop


Olivera Marković
04.01.2011.god.

https://www.youtube.com/watch?v=Ohe4ymCgyl4
/ kao prilig, ko želi da sluša dok čita /


Rajski vrt
/ I i II /

Kosa crna valovima okićena
Na vrhovima prstiju
Sibirska kraljica snena
U odore svetlucava zlatom okićena

Niz stepenište graciozno hodim
Haljina smeta
Lagano iznad kolena podignuta

Osmehe nevidljive prolaznike darujem
Radosna, lepršavo skakućem
S oblutka na oblutak sreću skupljam

Koraka lakog poljima plavim
Lavirintom baštanskim s
Crvenom lepezom u ruci
Cvećem ogrnuta

Šetam

Ugledala ga
Ispod oka
Pogledom zavela
Namerno čipkanu rukavicu ispustila
Neprimetno namignula
Robom nazvala

Prišao, hrabro
Rukavicu dodao
Ruku poljubio
U zagrljaj nežno primio
Jako k sebi privukao

Devičanskom istinom sa usana iz
Srebrnih čaša vinom zapojila
Ljubavi slatkom ga napila

Kose mi miriše
Licem poljupce opojne spušta
Mazno upija

I ptice i cveće radost slavili
Ljubav prepoznali

Baldehini miomirisom sobu vijaju
Kraljevstvom tišina nema
Kroz prozore nebeskog svoda
Sunčevi zraci

Zanešeni, obuzeti
Misteriju otkrili

Vrata zatvorili
Plan skovali

Od sreće plakali
U ružama se kupali

Ružama dozvolili
Da u pupoljak ih pretvori

Sneni od ljubavi satkani
Odeće oslobođeni
Dubinom mekom
Jedno u drugom
Razlili

Sklupčani
Zadovoljni tajnu sačuvali
Na jastucima,
Na postelji dunja mirisnih
Od miline zaspali




Olivera Marković
05.01.2011.god.

Početak

Ulica kaldrmu podigla
Oronula svetiljka
I zrikavcima
I pesmom slavuja
Prošlost priziva

Ovim dlanom smo hodali
Zadovoljni
Znala je noć tamna
Da poskoči
Da slepo trenutke slavi

Noćas put ide na dole
Ugrizom usne krv lepljiva lije
Sliva u nevidljivo
Tražim rame tvoje
Uzmičeš
Sklanjaš
Ne dozvoljavaš ni dragom da me nazoveš
Sečeš svaki pokušaj

U grudima jecaj zaustavljam
Senku grlim
Uz grudi privijam
Šake prazne

Na vrhovima traga uzdignutog pogleda
Bura pod svoje uzela, slomila
San razbila
Ustajem tek da otresem, od tebe probudim
Godine prošle

Skrećem vijugavim stazama
Muči me uzavrala rečna obala
Bujicom ne izgovorenih reči zauzeta

Davno nesatao
Ne vidim te
I ne tražim
U nova svitanja odlazim
Mesec da vratim
Sunce da otvorim
Ko borov stas učvrstim
Da bezimeno vreme zaboravim


Olivera Marković
07.01.2011.god.

TEBI


Imam snage imam volje
Do neba da letim
Sve grane da polomim

Ranim jutrom
Na put krenula
Otkinula pola koraka
Pred tobom zanemela
Uz nedorečenost vezana

Osmehom zagrlila
Bubu ludu utihnula
K njoj te na ostrvo pozvala

Čekam sve ove godine proste
Da na dlanu pticu doneseš
Da s njom povedeš
Pod odore tamne skriješ
Do staza zvezdanih sprovedeš

Negde se zagubila
Nije da nisam tražila
Al se o kamen spotakla
Po stenama grabuljala
I svetlost i dah
U trenu izgubila

Al prašinu sa kolena obrisala
Ustala

Baš tebe sam tražila

Otvori taj dlan
Pokreni ovaj svet
Na strane raspuštene
Da meni se podaš
Bez stida
Bez bojazni za neko sutra

Večnu prašinu do danja sudnjeg
Pre mora raspršenu
Da već jednom potrošimo
Kožu smirimo
Uzdahe u jedno pretvorimo
Nemo, slepo istrajemo
Nedarivanim darom
Jedno drugog oslobodimo
U milinu
Paperjem omađijanu
Stopimo

I ludu bubu pronađemo

Olivera Marković
08.01.2011.god.

Na brzinu skovana pesma

I ko si ti što na drugoj grani visiš
I ko si ti što se u sne ne dozvoljeno ušunjaš
I ko si ti što se u misli upredaš
I ko si ti što oblik blaženstava u javu pretvaraš
I ko si ti što kraj uzglavlja
mirisne note ostvaljaš



Olivera Marković
08.01.2011.god.

Pitanje tek

I ako ti dlan dlanom dotaknem
I ako ti ćutanjem iza one strane sve otkrijem
I ako ti osmehom veđu podignem
I ako ti usnama bol sakrijem
I ako ti vrelim grudima dah otmem
I ako ti želju pustu u grlu zakujem
I ako ti zlatom nekićenim postelju obgrlim
I ako te vinom ne napojim
Hoćeš li i tad ostati i ne posustati


Olivera Marković
08.01.2011.god.

Dar

Znaš
Dušu greješ
Usnama ruže tkaš
Obraze rumenom oblivaš
Rosnom travom bosa stopala celivaš
Mirisnom jezom telo vajaš
Bojama kosе mrsiš
Dahom staza nebeskih sebe donosiš
U haljinu čednu oblačiš
Od inja strune praviš
Mesec za rukav povlačiš
Na dar zvezdu s ostrva ljubavi donosiš

Olivera Marković
08.01.2011.god.

Magija

Nemo nestaješ
Trag ne ostavljaš
Da li snom slatkim sanjaš
Il preokreneš
Reč gaziš
Oslobođen kroz noć hodiš
Krivudve staze pratiš
Tek mesec da uhvatiš
O njega se okačiš
Kad
U slepom trenu
Zvezdom padalicom put osvetliš
Zagrljaj prihvatiš
Kroz šume sprovodiš
Korakom odlučnim prašinu gaziš
Umilnim glasom obratiš
Za ruku nežno prihvatiš
Bedrima i sapima nered praviš
U dom želje odvodiš
Cvećem i lišćem postelju krojiš
Oko sebe obavijaš
Šapatom tajnu spremaš
Na oči joj poljupce spuštaš
Dragom nazivaš
Čari nebeske otkrivaš
Magijom noć zaustavljaš

Olivera Marković
09.01.2011.god.

Vapaj

jutro svežinom odiše
tuga srce је stegla
seta dušu uzburkala
prostarnstvo tišinom
obale krije
ostrva prazninom vape
na jedno svrati
pogled dobaci
ljubavlju neočekivanom
ruke umotaj
olovne kapke plavetnilom ozrači
danas reku pomuti
nek sve stane
pokidaj žice lude
led otopi dahom
slapom čežnjiv boja
ulepšaj dan
svrati
osmeh na lice
prisustvom
samo za mene
u trenutku, sad bar
vrati

Olivera Marković
09.01.2011.god.

Kraj ili početak


Kidišem na tek olistalo drveće
Do korena sečem
Šumu golu ostavljam
U blatu se valjam
Travu ozelenelu u pustoš pretvaram

Danas sve rušim

Idite k vragu
Nikog neći da slušam

Zar ne vidite?
Okrutno leđa vam
S osmehom okrećem
Masku vampira zlatoustog oblačim
Na balu demona da dobro se provedem
S njima žar da podelim

Već sita krv vam pijem

Što stojite tako nemi?
Kosu vam čupam
Meso kidam
Kost lom

Hoću sve da vas uništim
Hoću da ne psotojite

Slobodno vrata zamnom otvorena ne ostavljate
Na put dalek trnjem okovan
Tako sam rešila
Krećem

Uzalud reči trošite
Nećete me u zamisli govrkanjem sprečiti

Okrećem svet naglavače
Iluzija nije
Na strani drugoj
I bes i jad sumornih dana

Slutim pomračenje
Apokalipsa na vidiku slepo prilazi
Da uništi i ovo malo svesti
Svesnih, nepokolenljivih na greh spemnih
Nauništivih
Tek stvorenih

Plameni oganj bukti
Nebom varnice pršte
Svo plavetnilo je nestalo

Sada su Vampiri i Demoni na ovu stranu prešli
Vatrenim kočijama na sud
S dozvolom mojom
U ništavilo vas sprovode


Olivera Marković
09.01.2011.god.

Pozornica

Ukrojena trnovitim stazama
Nošena vetrom Cveća zla
Opijena miomirisom vina
Protkana iskazom pristanaka
Na razne strane skupljena
Duhom u duh pretvorena

Na kraju grada pozornica, otovorena
Ја, daske zakoračila
Nepoznati glumci, nepoznate reči
Padali, lomili, ustajali, nastvaljali
Kiša nam nije smetala
Naklonom aplauz od nevidljivih prolaznika, nama

Drugi čin
Umorna sam
Ništa ne razumem, niko mi ne smeta

Iza kulisa našu varljivu a bludom oblikovanu
Scenu zvezdama osvetljenu

Na rame tvoje se oslanjam
Za tebe samo Rembooа čitam
Zanešen
Zavodiš, ljubiš, dlanom kroz kosu prolaziš
Prstima uvojke propuštaš
Kažeš da sam tvoj san
U san me snom zoveš

Okamenjeni postali,
Kao nesalomiv stub zagrljeni

Neću da lutam
Neću da lutaš
Sve dim može da postane

Kažeš
San tad ostaje

Neću snom kroz golotinju da vagam
I neću puteljke neutabane da tražim

Zaustavljam te očima
Dar netaknuti upavo sad ti pružam
Kroz tebe ostvarena

I nek nove reke poteku
Obale oblik dobiju
Neshavćeno prihvaćeno postane
jer
Ako tako ne bude
Sve će i bez sna da nestane

Glumci u noć se rasuli
Pozornica se od kiše raspala

Zaslepljena zvezdama
Vinom nedra kupam
Odgovor tvoj čekam

Predstava ponovo
Zatvorenim zavesama počinje


Olivera Marković
10.01.2011.god.

Da ne zaboravim


Sazidaj kule nebeske
Do neba da se uzdignu
Oblake da seku

Sakri me od zle reči
Od pogleda oholih
Od bezobzirnih ljudi, skloni me

Vrata skrivena, iza oronul zidina, otvori
Pločnicima lednim injem posutih
Sprovdi me do odaja tvojih

Otrgni mi osmeh s lica za tebe spremljen
Izvuci miris ruža sa usana
Napravi prostor papirnim
Perom tek ispisan

Note nek jedva vazduh osete
Pesmom ne napisanom duh mi protkaj
Upi me bezgrešnom pohotom

Ako zajecam, ako me zaboli tvoj nedodir
Ne brini
Uvek sam tu
Volim svaku tvoju reč, svaki tvoj
Nezasiti pogled skriven u kosi

U glavi neredе praviš
I ako me samu na ivici ostaviš
I ako tek usnulu ne ljubiš

Ostaće dodir čežnjiv na svakom kutu tela
Njega ću da pamtim
On će ugrejati zime najhladnije svoje
Kao ti uzme
Da ne zaboravim


Olivera Marković
11.01.2011.god.

Anđeo čuvar

I ako zastaneš
I ako se o najmanji kamen spotakneš
I ako ti sa lica osmeh prekinu
I ako između svetova nestaneš
I ako žarač leđima krv ti pusti
I ako golo granje dotakneš
I ako sudbom kletom nestaneš

Znaš
Moja duša za tebe sja

Daću ti ruku, ne boj se
Pružam je da te uhvatim
Da prihvatim
Na moje ostvo dovedem
Raj međ snom pokažem
U oazi boja svu prljavštinu sa tebe da obrišem
Mir i ljubav na način meni svojstven
Dokažem

I znaš
Biće ti dobro tu

Spavaj
Ja bdim nad tobom i čuvam te od bednika razuzdanih, s lanca puštenih
Što te ko psa pod noge baciše
Gde sebe ne prepoznaješ
U sve strane vratolomno gubiš se
Put pred nogama uzmiče

Al ja sam tu i,
Čuvam te


Olivera Marković
11.01.2011.god.

Vrati se

Ne pola jezika pitanje, godinа, vekova
ne mogu da izgovorim,
negde zapne
i kad si pored mene i kad si daleko.

Nek je zabluda,
verujem da si činila nabolje za nas, za mene.
Sećam se da si odustajala,
odlazila.
Ali isto puta koliko otišla, ispunjena gorčinom
ponovo se vratila.
Učila si da volim sebe, cenim, poštujm.

A ti?
Šta si ti od svog života uradila?
Šta još uvek radiš?

Padaš, ustaje, kolena lomiš, prste u šaci kršiš
Pitam se, da li kad se okreneš,
žališ za vremenom protraćenim,
izgubljena međ drugim ženama, prevrama?
Da li bol i dalje osećaš?

Ma ne treba ništa da mi govoriš!
Vidim te!
Osećam kroz dušu,telo, glavu.
Sve što si izabrala, sama si tako htela.

Uvek su me boleli,
možda više nego tebe,
truli jauci iza zatvorenih vrata.
Udraci koji su lomili
tvoje telo,
odzvanjajući na sve strane,
a ja kroz ključaonicu pokušavala nekako ti pomognem,
bezuspešno!

Šta ja imam s tim?

I danas sediš tamo negde,
sklupčana, usamljena, tuga ti društvo pravi.
Cigaretu na cigaretu pališ.
Prozirna si postala, jadva i da hodaš.
Tlo pod nogama ne osećaš.
Šiba te prošlost,ubija sadašnjoist,
čekaš budućnost da te u smrt odvede
spas svoj da ugledaš.

I gde sam ja u tvom delu sveta?
Čemu me učiš?
Čemu si me naučila?

Tvojim stopama, korake pratim
utabane staze nesrećne, tvoje me vode.
Ne prepoznajem se, ne ogledam,
sve sam polomila, dušu zaključavam,
krijem je, tezim putem idem.

Otrgni se, vrati
nemoj više samu da me ostavljaš.
A jesi!

Ako oprost tražiš,
znaš,
nemam šta da ti oprostim, ništa te ne krivim.
Samo se vrati!

Možemo svet zajedno da obnovimo.
Imam snage za obe,
da novo Sunce uhvatimo,
i oblake ćemo da rasteramo.

Pruži mi svu nežnost što se izgubila u međuvremenu,
jako me zagrli,
ko šta ja moju decu grlim.


Olivera Marković
12.01.2011.god.

Carstvo nebesko

Praznih šaka u zoru
sputani prostor, zakoračila
Krila tek nikla
okrenula leđa
kidalo granje, krv lila
Bol ne osećam
Još jedna kap opora na usni
povukla sam poslednji dim
grli me tama
u smrt neupućena
zaboravljam,
svet vremena postoji
nekom nedostajem
nekom sam loša, dobra
Uzela sam tišinu pod svoje, za kraj
s mukom povukla
nije se otela
Ne znam gde ni kome
modri me kamen stego
veđe olovnim mrakom spuštene
Teram te, guram, od sebe sklanjam
iz ruku se otimam
trčim vriskom izazvna
hladnokrvno, okrutno cerim se na drvo
misli, pomoć treba
Drhti lišće, za kosu me vuče
nagovara da se urazumim, zastanem
ne ide to tako
neću, ne može
pusti me i rastrgni nek sve prašina prekrije
kamen moj trag je postao
U sred uzaludnosti
izazvane mukom, znaš da
vrisak duše je olako shvaćen,
tek upozorenje
Na prozoru izmaglica zatočena
oči otvaram
svetlost na tamnoj strani vidim, ona
me čeka
Prividu snagu, za neko sutra koje ne postoji
u prostoru bez vremena
slobodna, ledena
skamenjena al
oslobođena, sačuvana bolom,
ušla sam smrti u dah
Zapovedanjem oronulog života
slomljena na pragu stala
okrenula, nisam
Al tvrđavu moju, čekanu
koraka lakog, bez straha
privlačim osmehom
vodi me uz skute, drži
Nije mi ništa
ljuljka me plamen
Tvrđava je dom
smrt mi krila tek nikla
beskrajno širi
u novo prostranstvo vodi
mojim carstvom vladam


Olivera Marković
12.01.2011.god.

Tražiš li


Sivilo na trulež miriše,
pohabanim ulicama, prašina digla.
Tražiš, zalutalu senku
iza ugla
u nekom napuštenom,
skrivenom velegradu.
Koraci sve teži.
Svetiljke škilje
kroz polomljene prozore, kandila,
uzdignutih, daleko nad glavom
gde pogled od zla ne možeš da dobaciš.
Uzalud trudiš se, oči od olova.
Modrim usnama vapiš za ne ostvarenim željama,
ne izgovorenim rečima.
Vrtiš noć u nazad,sat da bi stao
u onom trenu gde je ostala, ostavila
pod zemlju ,dogodilo se, zauvek nestala.
Nevoljno suza trči obrazom tvojim,
nisi je zaustavio.
Hteo, al nemoćan,
međ nevidljivim, neomirisanim cvećem, stao.
Bedem trava pokriva,
tražiš lik,
još jednom za kraj poljubiš.
Međ zvazdama,
šapatom kažeš joj, čekaj me
moj dan će doći.
Samo malo i tiho
strpi se.


Olivera Marković
12.01.2011.god.

***


Toplo je
Butine u slepom grču skupljene
Telom jeza prolazi

Lutaj, pronađi me

Nek usnama tvojim
Ni jedan delić oslobođenog tela
Ne promakne

U nemoći, blagog nam ludila
Privi se dlanovima

Primiri
Svaki ustreptali damar poljupcima

Tiho prstima vijaj kukove,
Oseti svaku kap
Što niz butine lije

Preko leđa zaustavi drhtaje,
Prožmi
U nauručje nemo uzmi

Zaustavi vreme,
Pričaj o grehu vrline
O vrlini greha

Suze ne zaboravljam,
One su tu
Kvase lice

Nežno ih obriši,
Dah ostavi,
Usne
Tople i meke
Na licu da osetim

Čuvam te
U zagrljaju na grudima,
Čežnjom obavijena

Čekam
U nekom
Novom trenu
Tvojih ruku dom,
Da skriješ
U jedno sastaviš
Cvet da otvoriš


Olivera Marković
13.01.2011.god.

***


Prevari dan, ne obuzdavaj noć
Skupi se uz mene
Slepo utočište posle lutanja
Nek ti krilo bude
Okrutne godine traženja
Ostavljam
Negde za sobom
Nek ih prašina, buđ sakrije
Ruke pružam
Osmehom mazim svet
Priđi uz skute moje
Međ nedrima čuvam tajnu
Na kolenima odmor ti darujem
Zastani
Jako me zagrili
Bez glasa samo tvojom zovi
Oteraj tugu prepuštenu čekanju
I nemoj
Ćuti
Privi se, ljubim ti oči,
Usne оdveć neme
Spuštam ranog proleća cvet
Da momirisom otvori staze ne otkrive
Leđa ti ne okrećem
Pogledaj oko moje
Stidljivost, drskost, nežnost
Zenicom blista za tebe
Nehotično vrebam sastanak
I samog te ne ostavljam


Olivera Marković
13.01.2011.god.

***


Posle nebrojeno puta,
Odigrane predstave
Na vrhovima prstiju,
Dobro zanih pokreta
Zastajem,
Vazduh gubim
Zaboravila tekst nisam
Kovitlac me prožima mislima
Pod svoje uzima
Nogama vlada nesigurnost
Padam, ustajem
Krenem na jednu stranu,
dah me opije
Na drugој
Dodirom blagog vetra
U lice mоје se unosiš
Izazivaš čežnjom
Ispod oka posmatraš
Treptajem dozvolu dajem,
Zamišljenim, jedva osetnim pokretima
Prste kroz prste provučeš
Nežno privlačiš, upijaš opojno
Na leđima drhtaje usnom zaustavljaš
Kroz dlanove upredam,
Lagano privijam
Bokove uz tvoje oslanjam
Nemim pokretima osvoji rumenu unutrašnjost
Vreli uzdisaji ubrzani, prožimaju tela
Svaki ispušten jecaj uguši usnama
Perom,preko napupelih dojki nežno napravi trag
Od igre lude podivljalo sapi dodiruješ
Za kosu povuci me
Prostorom nek tišina vlada
Čuva greh
Teram da vrisak ispustiš rasipanjem izvora
Kidaš lepljivо međunožje
Visoko iznad sebe uzdigni me, spusti
Od miline u tebe se pretvaram
Šapućeš, mirim se, telo opuštam
Još jednom, duboko u sebi osetim
Grč, svaki mišić, steže najjače
Zautavljaš
Tek da oči mi zatvorene za rastanak
Poljubiš
Još jednom znatiželjno pogledaš
Pokriјеš injem postelje
Pred čin konačnog ne dovodiš, ćutanjem
U san povedi
Sačuvaj me

14.01.2011.god.

***

plaši ćutanje - prija posmatranje
prija posmatranje - brine otvaranje
brine otvaranje - steže ne prisustvo
steže ne prisustvo - stvara znatiželju
stvara znatiželju - grli čežnju
grli čežnju – vlada duhom
vlada duhom - vidi skrivenost
vidi skrivenost – blizu prilazi
blizu prilazi - sudbinu otvara

14.01.2011.god.

***


Na novom horizonutu
sunčevom svodu
pučina mreže pustila
Oslobođena, ne sputana
tebi ruke širim
zagrljaj zovem
Usnu poljubi
balgoslov za vreme daj
Blagoslovom kule sazidaj
Od demona čuvaj
da me iz sna tvog ne odvedu
sruše tek stvoren mir
čežnjive duše otvoren
milinom oblikovan trag
čekan
ludim traženjem
meni,samo dan
Na ostrvu srca
čuvam te
Od brodoloma pod skute skrivam
u moje bašte vodim
cveću oblikujem boju
pesmu ti na latici pišem

15.01.2011.god.

I

Na trotoarima života, ledeni vetrovi duvaju
Sa severa stara ne ispisana pisma
Između redova neka kap trenutka, donose
Zatočena u misli
Jedva vidljivo skriva sreću, davno obećanu

Okovi, prolaze kroz prošlost
Vraćaju na početak ne završene,
I ne tako važne priče
Kојu si govorio

Istinа
Bila sam tvoj vazduh,bila sam zemlja kojom hodaš
Svaki kutak mog bića sačuvan za tebe

Prolazio si, dolazio, vraćao u svitanje
Jezeru
Znao da dozoveš
Misli u svakom trenu iz vrtloga usmeriš u jedan takt
Tada bih se u nebo pretvarala u zenici tvog oka okupana

Vodio si kroz šume
Međ orošenom
Travom jutra
Mi jedini
Pokrivao lišćem, kulu pravio
Dok sam u polu glasu, zadovoljna, smehom
Svetove budila

Reko si, da ostanem takva
Da smehom opijam, darujem čovečanstvo
Iskrenošću, dostojanstveno kao što samo ja umem
Gordo kroz život, otvorenim i ne vidljivim stazama
Dobro pronađem

Da ti, nisi deo moje uzburkane, blesave glave
Ono što stvaram samo moje je
A ti tek prolaznik što za malo ljubavi
U svakoj krčmi razbijanjem čaša,
Otpijanjem poslednjeg gutljaja vina
Zloslutnice , nabrekle, godinama uništene
Za ljubav moliš

Nisam ti verovala, ne verujem ni sad

Bilo je dana, ma bilo je godina
Zvezde po putu sam razdvajla da bi ne uprljan došao
Do dubina , u noćima tihim
Na dno jezera odlazili
I isto tako, u jednom dahu do meseca punog
Na njegovim krajevima, čekali zoru

Ne znam koliko je to trajalo, kad je počelo
Duša se cepala posle svakog rastanka
Nikad se nisi okrenuo

Mračne sile vodile su drugima
Bolelo
Prošlo je
Ko zna na koju stranu si svoja mlada al teška krila pokrenuo
Možda se nisi ni zaustavio

Ne marim, ne volim više
Al pamtim


15.01.2011.god

***

Probudi se
zovem te jutros da
šetamo po suncu
proleće је u mojoj duši, telu
otvorena prodavnica ljubavi
najlepšu čokoladu krijem, čuvam za tebe
odmotaj papir
polako uzmi, deo po deo
uživaj u slašću otkrivene svetlosti
novog pogleda
novih nadanja
zato, ustani
ustani brzo
obuci se
čekam te
a mesto?
dogovorićemo se osmehom
probudi se
uzmi
cvet sa mog obraza

16.01.2011.god.

***

Stojim pred tobom
Na vrhovima prstiju
Tlo jedva dotičem
Propinjem da ti licem po koji poljubac
Obrazu podarim
Pri ovom susretu
Znam
Drugačijem neg što su ostali
Nije potrebna magija da me osetiš
Hajde idemo drugim putem
Nek bude naš
Drugačiji
Samo naš
Hodajmo
Privi me uz sebe
Topim se u svakom tvom dodiru
Makar i da je dah
Možemo da sednemo, kafu popijemo
Po koju slobodnu reč izgovorimo
Zavedi me pogledom,
Ćuti, volim kada si tu
Dišem vazuh tvoj
Zbog tebe dišem
Upijaš svaki čežnjiv kut
Kolena se dodiruju,
Nije slučajno
Prstima dlanа mi pratiš linije
Tražiš našu
Osmehujem se
Šake ti uzimam
Ljubim, moje su
Umivam lice njima
Sklapaš mi kapke
Preko trepavica, veđa trag ostvaljaš
Usnama ljubiš svaki nabor godina
Ne bi li nestao, sakrio
Toplo je, nežno
Na vrhu nosića zastaješ, maleni dar ostavljaš
U trenu
Izgovaramo, šaptanjem
Ostani tu
Ne daj da vreme sve izbriše
Posle toliko lutanja
Traženja
Samo ti
Samo ja
Toplo je

17.01.2011.god.

***


Nežnim pokretima rumene usne
Dragog cveta, otvori
Dopuštam ti

Njegovim latima igraš
Okupanu rosom,
Čežnjom ispunjenu
Upi u sebe

Elegantno, omamljenim zenicama
Očima tvojim polovim, maštom zanetih

Otvaraš tajnu stranu bisera
Duša se u tebi ogleda

Zatvori te prozore sveta prošlog
Zaključaj u carske odaje srca
Čuvaj ko dar nebeski

Van vremena, van prostora
Telo telu darujmo
Bez stida, straha

Nek svet samo za nas
Samo na nas miriše

Evo
I nebo paraju mila šaputanja novootvorena

Sačuvaj od zaborava svaki kut tek rođen
Na svetlim obroncima Sunca



18.01.2011.god.

Tek noć


Snom čistim detinjim
na gore okrenuta noć
spava

Svici obasjali travu
treperava baklja zemlju pokriva,
dremljiv kut mesečevog svoda
isijava dušu

Uznemiren budi ,
ustaje da promeni vreme,
zaustavlja sat

Lakim pokretom razbija o zid
jedva pokretljiv tok misli,
otvoren dubinom mora
leluja kroz mrak

Seda na krevet, omamljen
čeka
Smrt, uz zatvoren prozor vreba

Obuzet strahom,
kako prevariti prostor
bez traga nestati, preduprediti je

Uzima pero, pronalazi ispisan papir sna
šara, brlja, u
ludilu prosipa mastilo
gubi prošlosti red

Toliko je prošlo, zaboravio nije
Uzaludno priziva njen lik

Jutro krije pogužvanu postelju
tiho treperenje vrelih uzdaha
sve njene izlizane suze

Rekla je da mora otići,
sa prvim suncem vratiti

Nem, ne pola jezika zaustvaljena reč
vrata otvorena ostavio
senku zagrlio dahom

Leta preotela od njega
Izigrala sudbinu

Možda to ona stidljiva, skoturena
kraj prozora viri


19.01.2010.g.

***

Osmehom lice ozari,
oči svetlost traže
Usnom, kapcima
razlivena potreba
Zenice obojene
tvojim pogledom
Otkri tajne
nebeskog svoda pune
Čežnjivim iskrama
laticama plovi
Podrhtvanje tla, uznemiranost
spreči dlanom
Učvrsti korak,
zidove seci
Maljem led razbi
Toplinu ogrni
Otkini parče Sunca
Hrabro po Zemlji hodaj


21.01.2011.g.

***


Usamljena, mutna као reka
Ne spremam laž, kujem plan
Kakav,
I znam
I ne znam,
Možda
Da nestanem
Znam, možda
Da sklonim se
Pomerim u stranu
Odložim sve
Dozovem te
Smiri me
dodirom

16.01.20110.g.

U šta se pretvara dan
Iz čega izlazi noć
Pocepana i hladna
Vrti u krug
Zvezde posmatram
Poslednji slepi putnik
Pred uništenjem odlazim
U novo svitanje užurbano hodam
Tek da svitanje uhvatim
Pokorno me vraća nazad
Ponovo zvezde posmatram

15.01.2011.g.

II



tuga skupljena u jednu tačku, ne vidljivu
bol, čemer nekud razliven
kapci od olova
duša skamenjena
odlazim, koraci teški
put vidljiv, ne poznat
gde, na koju stranu vodi
da li će svetlo znakom pokazati
ma, biće to neka, neka druga pesma
al
odlazim, neposustajem
da uhvatim
pronađem
čvrsto moju granu uhvatim
sebe sebi vratim
okretanja, nema


23.01.2011.g.

II

Sediš,
ćutiš.
Pogled
izgubljen.
Mrtva tačka,
mrtva okolina.
Usporen dah.
Prazna svetlost,
prazno vreme.
Vrišti
košnica u glavi.
Ne kontrolisani slajdovi
jedan za drugim,
pobrkani,
izgubljeni.
Ne tragaš, snaga izgubljena.
Mrmljaš.
Učmalu dušu
tuga obavila.
Al,
traži život.

26.01.2011.g

III

Odakle ti hrabrost,
ideja?
Da uđeš?
Sad?
Ne može!
Razumem taj nagon,
samoživost, gorčina.
koju si napravila,
nezadovoljstvo,
licem iza lica.
Poznajem,
ne opravdavam.
Pogledaj, osmehujem se.
A i zašto bi stala,
licemerjem rešena,
da mutnu vodu pretvoriš u mulj?
To si htela?
Dugo je mutna,
mogla je takva da ostane.
Možda bi vremenom postala bistrija,
možda bi je vreme u ništavilo ispratilo... ?

Hej, to bi bio moj mulj,
samo moj!
..i onako,
više nije važno...
Razumeš?

Ti!
Ti si zla,
od korova rođena bez pardona,
bez trunke osećaja.
Ti umišljena,
đavolu u usta ušla.

I?

Šta si dobila?
Možeš li oči da otvoriš,
iza ogledala pogledaš?

Briga me, znaš!

Tvoje vreme je izbrisano,
zakopana u laži ležiš.

A meni opet ?
Ma krila su mi otvorena!


26.01.2011.g.

***

u zagrljaju meseca
na daskama za nas spremnim

marionete pozu zauzimaju
zalivene u inju

kanap na stranu
nove bitke traze

otvorili oci
slepo publiku posmatraju
bez dima, bez buke
dame se ne poklanjaju

sneg pada na gore
zagrljeni senkom
sala za ples i njih dvoje
pod okriljem zvezda
pobedu slave
duhove stare zovu

jeca grana svaka
vristi suma

na kraju onog puta

cuje se jeka
eho, kao

ljube vetar
prstima ispreleteno
u neznim dodirima bokova
zarivenih dlanova
spojeni sapima

bez traga zaneti
po granama rosnim
baletom opijeni
zabavu planeti spremili
iza kulisa
na zemlju legli

saptaci zanemeli

jednim u jedno satkani
sklupcani
sve videli
ljubav do dana
nekog

gde niko ne vidi, miris ne trazi

ovo bi trebalo da je kraj!

ali..

znas
oni su...
oni su...
hej,
oni su, to smo mi


30.01.2011.g.

***


raplinuta reka mudrosti
na obronke bujicu
tera

gde su sad
sve one i ove
male i velike
carolije

toga vise nema

neko vidi
prepoznaje
iz daleka dovikuje

jece planine
jezde oblaci
nebom zoru vija

do mene glas da stigne
putem zvezde
usklikom
necujnim
skrene
i preokrene

strane sve, put taj
na onu stranu
krajolik cvetni pokrene


30.01.2011.g.

IV


Hladno je..

Da..

Zagrli jastuk!

Zašto?

To sam ja.

Pa?

Biće ti toplije.

Ne mogu..

Zašto?

Boli me..

Šta?

Duša!

Šta je to?

Ne znaš?

Ne..

Nije važno..

Kako nije važno?

Tako!

Želim da znam!

Nećeš razumeti,
ti je nemaš!

Objasni mi..

Ne umam..

Pokušaj!

Možda je i pronađeš...
Ma, znam nećeš,
ne možeš
ti si drugačiji!

Pa...dobro..
Toplo ti je?

Da..

Uživaš?

Ne..

?
Spavaš?

Ne..

Kasno je, spavaj!

Pusti me..
Ležim na podu!

Šta je tu zanimljivo?

Sunčam se pod zvezdama!!!

Izvini..

Ništa..

Moram da idem.
ali...


31.01.2011.g.

V

Ko si ti?

Niko..

Gde putuješ?

Nigde..

Ali, krećeš se!

Da, vazduh sam,
a
ti ga oduzimaš.

Lep je, miriše!

Znam..

31.01.2011.g.

VI

Lutaš,
tragaš?

Da..

Za čim?

Za sobom..

Prepoznaješ se?

Da,
ma ne!

Da ili ne?

Ne,
ali nazirem..

Šta?

Oblik..

Kakav?

Ne oblikovan..

Jesi li životinja?

Ne..

Telo na pola rastavljeno?

Da!

Pritisni dlan o dlan.

Zašto?

Poslušaj me, uradi tako.

Evo..

Sad si ceo!
Zar ne osećaš?

Ne..

Čekaj..

Čekam..

Pritisni jače!

Jesam..

I?

Bolje je..

Ko si sad?

Krv!

Razlivaš se?

Da!

Nazireš oblik?

Slutim..

Doći ću ponovo!

Ako me bude!

Biće te..

Kako znaš?

Znam!

Ali, kako?

Bila sam jednom izgubljena
trajalo je,
i...
dno sam dotakla.

Cela si sad?

Da,
ti si me sastavio!


31.01.2011.g.

***

..i sada ćutim,
ćutim kao što sam
ćutala juče, kao što ću
ćutati sutra

tražim te međ dlanovima
ova četiri teška zida
da led otopiš
što nevidljivim iglicama bode

tražim te na nekom usnulom drumu
zalutalih veselih čergara
čija muzika
podseća na ćutanje tvoje

ćutimo a čujemo
ćutimo a osećamo

...i mogla bih,
kao što ću moći uvek
da ti govorim očima
čudne boje, čudna ja

drugačija...
ili je to zbog tebe?

...a mogla bih da
pričam bajku
koju najviše voliš
onu što nikad nisi čuo
o svim ne ostvarenim
i ostvarenim
lutanjima – pronalaženjima

mogu i da te ostavim
baš tu, vidiš
tu gde te u nedrima skrivam
gde se pod kožu podvlačiš

ne,
neću te ostaviti da samuješ

čuvam te
svake neprospavane noći
na jastuku suza
čuvam te
osmehom
u svakoj zori koja dolazi

ćutim,
čekam

jako zagrli
nepoznati strah oteraj
u ovo vreme van vremena
prema sebi doteraj
dodirni me da uzdrhtim
sačuvaj za treptaj koji dolazi

ćutim a govorim

01.02.2011.g.

***

U polu tami
uz iskre plamena
usamljena, ledana
puštam đavola
telo da otrgne
u ništavilo povede

možda strah nestane

al duša ostaje čista
nju ne može da uzme
uz tebe bezbrižna
ostaje
mir da pronađe

01.02.2011.g.

VII


Još jedan dim,
još jedan srk.

Probudi se!

Možemo neku
jeftinu klopu da
spremimo,
nešto na brzaka.

Uz malo vina
i ćutanje
u procepu trena,
staklenim čašama
društvo nevidljivo,
budimo.

Da, ledeno je.
Ne smeta,
veruj
nisi sam.
Nije samo tebi teško.

Zatvori prozor,
pogledaj oko sebe.

Otrgnute noci od
nevidljivih jutara
promeni,
zameni za život.

I neka su obrušene linije
vremena,
i neka na buđ smrde, al
tu sam,
neskrivena.

Probudi se!

01.02.2011.g.