Oslobađanje uma

na sprovodu izgubljenih duša,
nad telima napuštenim
ona i ja ili
ja i ona ili
ja i ja
stojimo, jadan na drugu
bezglasjem urlamo
koja će koju nadjačati,
koja će koju savladati,
čija će strana prevagnuti...
uzalud dugine boje
bal spremaju...
ona se mršti,
ja rugam...
ona me plaši,
ja joj zamku spremam...
jedna bi na stranu pravo,
druga nazad da vrati
izgubljeno nađeno...
obe bi da igraju
koraka teškog
kroz blato ugaženo
na sprovodu izgubljenih duša,
nad telima napuštenim...
rasprava teče,
otrgle kontroli tog misli
ja i ja,
jedna naspram druge, sele
u oči pogledale,
stale
zanemele,
prožete istim, ludačkim
nagonom izdajničke klase
od bola, jedna drugu
bolom isekle...
ja u ja jedno spojene
sukobom duša na
sopstveni sprovod dovedene...
pogledom iznad izgubljenosti
tonemo zaboravu,
a,
samo smo, malo mira htele...

I

Precrtane marginalne projekcije
unutar svesnog stanja.
Sapletena o žičanu ogradu,
ne
nije trag ostavila na već zagrebanom
površinskom delu kože,
ne
bol ne poznajem tu... ispod
puca al zarašće raspadom...
...da, tu boli...jednom
kad ne bude me
ostaje okvir realne slike
na dnu hodnika, ekvivalentom
sudnjeg časa, zadojena slika
pred sud izvedenog zaključka
umirujućeg tonaliteta,
lestvicom rastućih notnih vizija
izvedenih muzičkih dela.

II

Okretna igra na vrhovima prstiju i
još osećaj nezaboravljen
titra nedrima.
Kartu za prolaznost, nisam dala
i neću.
Oko dlanova skupljenih, uvijenih
u miris skrivenih odaja
bez kula i gradova,
bez bajki
osta mi dah
i tuga
i lepota
i neuhvaćena sreća
gradacijom opadajućeg nivoa
osta, međ tačkama
otvoreno zatvorenih vrata.

Od stanice do stanice
brojim prazne korake.
Jedan mi zaostaje
vučem ga,
ne sluša, na svoju stranu tera.
Vratim ga silom,
silom otrgnut, silom vraća.
Ne zaustavljam brojanje
stanice, peku .
Gore gledam tama,
dole, ne vidim koren,
utro crnicu.
Pod kroišnju skrivam se
kišom oblaka modrih,
opkoljena svežina pokriva.
Ne mogu kapima zlo da sperem.
Ponavljam brojanje...
Kliše mrsi vlagu
iza kiše koraka, zaboravljenih.

Da li se to vreme oprašta sa mnom
il se ja opraštam s vremenom?
Neko opraštanje stoji...
Neko čekanje vazduhom plovi...
Neke boje nepravilno pomešala...
Vidim mir.
Nemir mi dušu obuzeo.
U zrno prolazno, pretvorena.
Prahom zrno rastavljeno.
Kruni se, osipa...
Obalom nedodira,
neprihvatanja...
Obalom zatvorenih poriva
u stranu pomerena, zatvorena
teškim okovima.
Pristup, nedozvoljavam.
Tonem.

Izazov dubine


Prepletena granica
na sunčanom osvitu
jutarnjeg zova.
Ružičastim tonovima
obgrljen zrak, ispod
oblaka prelama
cvet miomirisa,
pogled zaustavlja
sred šumskog vala.

Obronkom uzvišenih padina
granu svežu grlim,
bezglasjem putujem.
Lomljenje zaustavljam dahom
ptičijeg leta
visinom, preko traga poznatog.

Ustreptalim, nehotičnim
približavanjem
slobodnom voljom,
predstava počinje.
Vrata za sve otvorena
za jedno srce zauzeta.

Tu, plan sam skovala
iza rešetaka, stoletnog doba
sačuvan
ne ispričan, ne pronađen,
čuvan.

Ulazim izlazim,
obnavljam, novim darom
oblik stvaram.
Znala nisam, prostrastvo koliko je...
Koliko snage još poseduje...

Zalivam dubinom,
plovim, zanosim
u stranu pomeram,
opijam u sebe uvlačim.
Oblikujem ne sputavam,
nosim
prenosim.
Preko krvotoka, vene pojim.
Ispucano zaraslo...

Unutar sebe ispunjenje,
ispunjenjem privijam
na grudi smelo prazninu, prazninom
rastem
kroz uokvirenu ti zenicu...
plamenom
sebe u sebi ogledam.

Da l zbog sunca...
ili zbog dobro
prospavane noci...
možda
zbog sveže, tek pokošene trave...
Lepota mirisa do čula zašla.
Osmeh, uz obećavajuće
miran dan,
razliven obrazima klizi.
Latima probuđenim
zenice cakle...

Pregršt snova
o trepavicu zakačih.
Izdaja pristup nema.
Putujemo od
obale do obale,
talasima jezdimo.
Sveobuhvatnom misli, relanog
obitavanja
uskovitlanog plemenitog
otkrivanja,
ona i ja
na krugu svijenom
dubinom dobrog, plovimo...
ona i ja
pobunom, međ peskom
nedodirom buktimo.
Plamom zatečenim
na vrhu kamena,
na vrhu litice
ka zraku, uprtog pogleda
slobodnim okom,
ona i ja
sebe u sebi
ogledamo.
Slobodom rastemo,
ne zatežemo konopce razvučene,
letom u hodu...
ona i ja.

Spletom ne očekivanih ili
Zapletom iskrenih motiva
Otvorenih poriva
Na pola usana dah sapleten
U srž vraćen
A da nisam znala koliko
Zrnaca ima
Koliko neispitanih
Povratnih minuta sat
Unazad broji
Ne bi li vreme zaustavilo
Ne bi li ispravnim tokom
Zrnca krenula
Danas u danas
Bez nepregledne budućnosti
Koja je uvek danas
Zrno povratkom, zaustavljeno

Na zidu sačuvanih oblika
Putem meseca ivicom oborenih
Pogleda
Miomirisim zvezdanog traga
Satkana srebrna nit
Večnog uporišta.
Kroz lepotu pisanom reči
Izgovorena.
S ciljem obitavanja
S ciljem ostvarenja
Dubinom plovnog htenja
Zadovoljstvom reč napisana
Porama izuzetak tka.

Orosila suza
blagu rumen...
Tananu nit spustila...
Dlanom suzu pritiskam...
Stani, nisi prva ni poslednja!

Tek u svet zakoračila...

Još kroz san, javom plutaš
ne spremna stazama kolaš.

Nedozvoljavam!
Obraz moj,
moj obraz za osmeh
oblikovan.

Ja, usidreni brod
Na raskršću puteva
Skladom sličnih tonova
Bojim talasanje toplinom.

Ja, koren vekovnog hrasta
Na granama razvijenim
Olistali dar
Čučeći, ćutnjom posmatram.

Ja , strma litica
Planinskog visa
Bistrog pogleda
Raširena krila sokola dotičem.

Ja, dubinskom vodom
Ravnice zadojena,
Umivam lice
Usidrenog broda
Vekovnog hrasta
Strme litice
Planinskog visa.

Ko si ti?

Sumnja


Promenio si dan,
zašao u polje
bez boje i ukusa.
Sad, tražiš
da spasem te...
..da iz razbucane
gluposti izvučem
krv spotaklu
o otvorenoj pori.
Mojim ugrizom toplog daha
tvojim izazovom učmalog slepila.

A,
ne misliš koliko je bilo
potrebno koraka preći,
koru pod korom
nebrigom odlepiti,
kožu kožom
krvlju rastočenom, skinuti.

Sad tražiš...
...tražiš po polomljenim levcima
parče izgubljeno.
Tražiš...
...tražeći
bežiš.

Obična pesma


I

Razbuktala zora,
presavila umorom
preko stolice ničice.
Bol grudi prožima
previja.
Znam, da znam od čega
al u stranu pomeram
znam, da znam proći će.

II

Kaplju, brišem ih...
...ne prestaju.
Dah bih da uhvatim,
uzmiče za šaku.

III

Pitam..
..gde si ,
gde sakrio..


Meškoljiš se.
Proleća zora omamila..
..u san utonuo.
Kroz san mrmljaš.

IV

Sanjaš li nešto lepo?

Pusti me da spavam..

Čuješ..
Sanjaš li nešto lepo?

Da!
Tebe sam zagrlio.
..sanjam nešto lepo.

Da ljubiš me?

Ne, pusti da spavam.

Ali ,reci mi..

Da, nešto lepo..
.. da ljubim te..
..I...

Šta i?
Hajde, ustani.

..ali tek sam,
tek sam
san uhvatio.

Pila bih kafu..

Pusti još malo.
Tek sam počeo
da ljubim te.

San, vreme ili...


Ne put neki, veče neko nenamtnuto...
Na put neki uz polu crveno zalazeće Sunce
na točkovima brzovozećim...
Ko da brzinu sopstvenog htenja, prepoznaju.
Vozi put, opada crvenilo
noćna tmina u susret, nepoznato
poznat, osetno vidljiv,
odvozi.
Bistrina stakla, po koji san na kapku okačen...
...zaustavljanjem
na usnama poljubac lak,
osmeh, stranaca poznatih,
zanimljivo razvučen.
Lutajući koraci...
... milinom obgrljena
preskakanja...
...iskakanja i ...šine uporišta.
Miris lipovog cveta , omamuljući ukus oporosti
pomešan kolutanjem dima na vrhu cigarete.
Intrigantno zavodljiv splet okolnosti...
...reči pretvorene u talasanje obale,
pretvorene u topli, prolećni beton smejuljenja.
Nema opijenost nošena ustreptalim žarom čekanih dodira, davanja...
Po vrhu kože, sprovod daha usana...
...na usnama usnom tanana mekoća svilenog titraja.
Jeza među sklopljenim bedrima dlanova
i kapi rose, obgrljene ka zovu jutra.. vođene.
Stapanjem rasklopljenih čestica umilnih podrhtavanja...
...ulaska i izlaska stegom slobodnog boda, vezom ubrzanog srčanog takta.
Ječi glas unutar dubina , ječi vapajem sladunjavog uzdaha
na pola usana, na pola ugriza
parnjem četiri zida zatvorena.
Utihnuta strast, leluja smelim snom satkanih niti nežnog zagrljaja,
ponovnog buđenje, okreta, početka , kraja...
...ponovnog igranja tela, u krug lepote obitavanja .
Tu nasparam jagodica, maženja...
Tu gde vetar urla granama svijenim...
Tu gde osta tajnom skrivena ljubav davanja
bez uslova, bez ograničenja, bez očekivanja.
Tu osta, na mestu tom miomirisom ispredenih
sladunjavih na uho skupljenih tonova.
...po koja kotrljajuća suza
srećom, uzdahom
za još dodira, za još titraja
nekog, možda, dana
zaustavljanja, stopljenom gorko slatkom
baš tom, tužnom suzom purpurom omađijanom
rastankom nevidljivom,
dušom obavijenom, finim tokom sprovedenog čina.

Utihnutim snom sanjam...
... uvijam telo minutima...
Čuvam mislima noć, dan cikličnog ponavljanja.
Da ne zagubim oset međuvremena.
Da ostane tu, baš tu krvotokom rasplinuta pobuda
pobunom uokvirena potreba.

Portret


Otisak tabana na
užarenom asfaltu,
boli.
Bol ne osećam.
Osećaje nemam.
...crvenilom beonjače
vrište...
...preskaknje uličnih
prepreka...
...stisak dlana oko
ne ispijenog stakla...
...prosipanje praznoverja
zarad navodne čistote.
Ja to ne znam!
Ne znam ni šta je
ni gde se nalazi.
Ja pod kožu idem...
Idem uz dlaku, niz dlaku
skrećem desno i levo,
navigator sam stvaram.
Prljav sam i prašnjav...
...obraz od đona
blatom zaglibljen
ne brišem.
Padam,
tonem,
ustajem,
jedem...
Iz jedne rumeni
u drugu ulazim.
Hej, osvestite se
sve vas...
Ništa ne priznajem
kriv sam za sve!
Podivljalu potrebu
nagonom bolesnim pratim.
Drugi se rugaju
u lice im keženjem ulazim.
Gazim, smrdim, volim...
...bale mi niz bradu cure.
Neću da stanem!

Da li je ovaj svet
moj svet?

Negde sam zalutao,
u pogrešnu ulicu skrenuo,
nešto drugo video...
A ne ono što ti jesi
ne ono što krvotokom teče ti.
Možda sam, samo, hteo da vidim
ono što sam želeo
a ne ono što ti jesi.

I jesi, vidim
kasno, možda...

Sad ogoljena
dubinom nepreglednom
ogrnuta, stojiš
pradamnom,
na dlanu prosuta
belinom ozračena...
...divlja al svoja.

Ja, smešni pajac...
...gubitnik bez dela.

Nemoj dugo da čekaš


Doneo sam ti
danas otvoreno proleće.
Cvet prozirnih lati.
Tražio sam ga dugo...
...to je onaj što si jednom
okom pokazala da
takav za sebe,
samo za sebe želiš.
Onaj usamljeni sred livade
tek izniklih travki...
...onaj što retko pronikne
i u oazi pastelnih boja.

Vrata su bila zatvorena.
Znaš, nisam bio tužan!

Cvet
sebično čuvam...
...na usnama.
Ako jednom vrata budeš otvorila
biće tu,
čekaće
usne tvoje...
...da se lati na lati
nežnim dodirom
stope.

Lati su s proleća sveže.
Zime daleke, lati istope!

Oblikovan tren


I

Na krovu izvitoperenih iskri...
Na vrhovima pristiju
bosih stopala,
ruku raširenih...
Na oblaku nevidiljivom
u zagrljaj toplinu prizivam.
Krajem oka graničnu liniju
kidam.
Jedva osetnim
zadržanim dahom,
ispod trepavice, jutra
svežinu bistrinom tkam.
A da ne znam šta otvorena
zora
krivuljama dlana krije.

II

Na krovu izvitoperenih iskri...
Procena
trivijalna zavodi...
...na pogrešnu stranu
uz skut podneva povede.
Zagubljene staze dubinu nemaju.
Pusta polja daleka...
...malo mi treba
obraz da dotaknem,
osmeh za dlaku otkinem
i ovog podneva
i podneva prošlog
podneva sledećeg...
...da dopre,
da letom slatkim
sunčevog titraja
sjaj obasja, utihnulu zenicu.

III

Na krovu izvitoperenih iskri...
Povede suton u noć.
Do sitnog sata treperenjem
u naručje primi i zanese.
Bih da uzmaknem...
...al, primi slatko i toplo
privije na grudi nežno.


Noć prevrtljiva,
Noć drugačije miriše,
posebnu draž poseduje.

Ničim noć izazvana
il samim postojanjem u toku
van toka vremena
gde jesam,
gde boravim,
gde zvezdu vrhom jagodice
bih da dotaknem...
...i tu zvezdu, jedva vidljivu
za kraj uhvatim...
...tako sićušna ponese, do šakom
skupljenog meseca
duž planetarnog sistema
beskrajem odenutim...
...možda i letim.

Na oblaku bez boje
ukus nije potreban.
Lelujam...
plovim...

Ničim noć izazvanu
pogledaj
možda i...
saslušaj.
Sve rekla.
Sve ćutanjem oka progovorila.
Zar malo je?

Ispitivanje


Daljinom, odsjaj blještavog dela svetionika
u pomoć dolazi.
Rasplamsalu nit širi beskarajem prostora neograničenog.

Na pramcu broda, nošenog vrhom talasa mirnog mora,
dubinom protkanih plavetnih iskri,
tražim te.
Tražim ne da bi vilenjaštvo stvorio,
po koju bajku ispričao.

Tražim te
da vratiš utihnutu strast,
ostavljenu, nadomak promaklog vremena.
Tražim te
svetlo da tamom zavlada,
šumama sjaj vrati.
Tražim te
usnulim tapkanjem krvavih izliva,
ulivenjem nade povratka.

Daljinom, odsjaj blještavog dela svetionika
u pomoć dolazi.
Rasplamsalu nit, širi beskarajem prostora neograničenog.
Uzalud...

Tražim te,
neznajući
tražiš li ti mene.

Sloboda


Vrati se u sebe!
Po učmalim
napuštenim sokacima krvotoka,
poteci iznova.

Vrati se u sebe!
Prašnjave
mahovinom obrasle ćoškove,
zagrebi.

Nije igra!
Slobodnom voljom, bez zapovesti
zagrabi koru...
... ispod kore sebe pronađi.

Pogledaj
dobro zaboravljeno.
Po strani ostavio
da ćuti
tavori...
Prošlost tvoja dragocana
utihnuta
kvalitetetom oblikovana.
Sam je sklonio!

Zagrabi,
sebe sebi vrati.

Ponovo i ponovo


Otvoreno ogledalo
zatvorenih vrata,
uzaludni pokušaji prolaska,
i ponovni udarac tupog osećaja
ispunjen prazninom.

Steže kiselost raširena
okružena lepljivim predmetima,
peče do vrha noktiju.

Suva prljavština
nagomilana trotoarima,
podignuta vetrom do popucalih okana.
Ulazi, zalazi, vitla...
Nered nesebično nastavlja.

Pod prodornim modrim
pogledom, obris ogledala
puca.

Gleda, gledam...
Nemost, izgubljenog daha vlada...
...dah srećom obuzet.
Strah zaboravljen, pronalaskom.

Trezvena plovidba



Nazad vraćam
Gušim je.
Obalama pritiskam...

Pod zrno proniklo
Zaklon pronađi.

Al ne pita...
Kida...
Na usta,
Kroz oči
Iskače,
Vrišti .
Obraz presavija...
Bolom kotrlja
Raspukle grudi.

Kuda ide?
Da li zna koliko je
Udaljena od užarene
Divljine?
Koliko linija ne zatvorenih viri?
Otvorene linije, krivudaju
Spotiču...
Krvavom kožom liju
Trnjem obrasle staze.


Polje nepreglednog oblaka
Krajem dotaknut.

Tik na vrhu jagodica
Kružnica ustukne.
Na početak, mrvljenjem
Daha, zla kob otvorena.

Izvitoperenom liticom,
Tankom pukotinom
Otoren ponor
Doziva ...

Da li da nestanem?

Putokaz


Veze veče,
sitnim bodom tka ,
pokrivač nebeski, takčama
svetlećim.

Sumnjičava tama zaklonila
oreol spasa.

Otklonite skriveni otvor...
U bespuće bacite maglu zapeklu...
Mahovinom obrasle ivice, uklonite.

Usamljena žeravica čeka
otvor prolaska
do obojenog oblika
iskrenih osmeha,
zapostavljenih zarad
imaginarnog osvita.

Probudiće otvor
zaboravljene, zore
svele.
Zablistaće rađanje
ponovnim otvaranjem.
Ugledaće osmeh
zraka veo.

Imaginarnost u stranu
pomerena...
...blatom ječi.

Obična, zavodljiva opomena


Gde smo stali?
Nešto počeli?
Ko zna,
zar važno je?

Važan je oblik dodira
otvorenog poglavlja...
netaknutog...osetnog.
Bilo negde, tavorilo
zaključano.

Milina daha rezbari dan
čeka tren svoj, iznova.

Kompleksno traženje..
...nenametnuto pronalaženje.
Dostojanstveno bojenje...
...i zalutale reči.

Smislenog nadahnuća
prolazak kroz minska polja.
Strah neosetan
ostavljen, sebe nek plaši.

Zvonko kloparanje
od stranice do stranice,
navodi osećaj sićušnih čestica
ka zagrljaju,
pod oblakom sličnih potreba,
sa druge strane
na strani ovoj.

Nemoj stati...
...nemoj odustati.
Iskidano sastavi
i kreni.
Kuda,
bitno nije...
...kreni.

Olovna stopala,
meni otvori.
Jednim potezom
izbriši išarane, polomljene
linije.

Povedi bezglasjem...
Možda beskraju
neznajući, okom lutam.

Zenicom zenicu
privuci.
Ogledalo ogledalom...
...u jedno stopljeno.

Umor savladao.
Nežno ivicu kože takni,da
uzadrhtim...

Kreni!

Predgovor


Čekam te na raskršću uzemljenih puteva
sastavljenih raskrsnica
iskrivljenih,
pokrzanih spomenika,
razbucanih travnjaka
između oronulih drvoreda.

Čekam, razvstavanjem uglova
zametnutnutih tragova
užurbanih kolotečina,
zaustavljanjem podzemnim hodnicima
vremenom iza vremena.

Čekam senku
da proviri
ispred istrgnute zavese
pragova klizećih.

Stope zaustavi.
Preku sumnju ko zlu kob utri.
Senku senkom pokri.

Nebo, glas sa usana
mojih pustilo.

Ideja navođenja


Siđi sa lednika...
...skupi ih.

Prepoznajem!
Za tebe, hladovina nije.
Kaplju injem
satkanu,
takni linijom dlana.

Hoću da jezgrom
skupljenih obala
brojanje zadržiš.

Zato,
otkucaje zadremalih damara
probudi.
Venama poteci
potocima vrelim...
...gejzer ubrzaj
taktom bez iluzije.
Zrno neosnovane sumnje
peščanim okvirom zadrži.
Neosvrtanjem
na ono što bilo jeste,
kajanje iseci.

Mesto pronađi
u pogledu novog
ostvarivanja...
...vibraciju
pozitivnu, pusti.

Misao duha, nežno
usnom približi
ogledanjem sebe u meni.

Pazi, lednik i drugu stranu
sopstvenog delovanja ima.

Zaboravila sam početak leta,
sklonila u stranu grmljavine,
polomljena okna svijenih grana
tihe rasprave,
ne važnih povoda.

I, zaboravila kiše pozne jeseni
praćene modrim oblacima,
što smo zagledali
s koje strane dolaze,
ne bi li na vreme nestali...
...brojanjem
plan vešt skovali.

Zaboravila i sve one ledene zime
promzlih stopala,
injem okavanih usana,
tiha šaptanja...proćiće
neko bolje vreme dolazi...

Sumnja, kraj ima li?

Zaboravila, iako čuvam
slatko gorku draž
proleća,
gde čuče skupljena
sva godišnja doba prošla.

Ravna linija!

Sad
grudi šire propušteno
vreme nepovrata,
vreme veličinom sopstvenom
nošeno...
...al, ne guši.
Ne znam više
šta gušenjem
zove se,
šta iluzija
besmislena oblikuje,
na koju stranu pod
skut svoj, bez volje
vodi a da ne vidim.

Ali ,
zaboravila nisam rano
jutarnje cveće, teko onako
sreće radi,
osmehom
milim ispruženo...
...primljeno.
Sve one dane
kad kraj sveta znala nisam
gde je.

I zaboravila nisam,
osećaj prepoznajem
da pored svega
izgubljeno-nađenog,
voliš me.

tražila sam put modrih oblaka
i došla do poslednjeg.
spustila na dlan,
oko mi pomodrelo.
modri oblak je nastavio da traži
put oka.
u dubinu, lako koraknuo.
susretom oka i oblaka
kristal svoj put neprolaznosti pronašao.
mrlju iscrtanu dlanom,
suzom šara.

I

Bez Kralja polje ostalo!
Sklonio odelo,
odložio krunu.
Običnom zemljom hoda.
Nered napravljen između
nepravilnih redova.
On, slobodnom zemljom hoda.
Niko mu ne smeta.
Niko ne dira.
Niko ništa ne pita.
Nered napravljen.
U podrumu, pod zemljom
nered zatrpan.

II

Spolja potpuna jednostavnost.
Koža, lepljiva tečnost
blago rumeni obrazi
u skladu sa ostatkom
međuprostornog obitavanja.
Usta otvaram
iznutra
kroz ogledalo
zabreklim telom, vapim.
Koplikovana ideja bez misli
prašinom razdire grudi.
Vučem stope po usamljenim,
uznemirenim prevojima
ne bih li
jednostavno sa komplikovanim spojila,
ne bih li
kožu sa utrobom pomirila dok
Kraljica slobodu Kralja vaja.

Opružena noga...
bosa stopala...svetlost gazim
potamnelim obrisom
ogledala, na vrhu oštrice.

Ruke, prazan vazduh grle.
Snagom nevidljivog prisutva,
istrgnuti uzdah između prstiju
propuštam, zamagljenim vidom.

Poznato, nepoznata usna
iza obale vreba tren.
Nije me uplašila.
Strah ne poznajem.

Bih da saplitanjem iluziju predupredim...
Sunce raspolutim...
Hoću želju da razludim
tihim vriskom.

Ljubav dozivam.
Umotavam u pamuk klupko nežnosti.
Idem, kap kotrljam prethodnim danom.
Drugačije boje ispred hodaju.

Tamo gde misao stoji,
tamo gde bol cenu nema,
bezglasjem zaustavljam vreme
ne ispijanjem kafe, podrhtavanjem dima.

Slobodnom voljom prisustva,
vezujem pamuk klupko nežnosti
na tvojim dlanovima,
dok svijenim pokretom ljubiš tren.

Prekrštenih ruku ispod
isprekidanih konopa,
misao vizije zauzima
slobodan prostor.
Zauzima više nego što treba.

Dan... prevari.
Noć... produži.

Zavesu između dana i noći
kida.
Na zemlju, ispred
publike prašinu podiže.

Znajući ishod budući
postavljen početkom,
misao vizije zauzima
slobodan prostor.
Dovoljno.

Iznikla iz zemlje cveta
lepotom rasla.
Prvom vodom
planinskog izvora zadojena.
Prvim pticama
gorskog proleća glas pustila.
I osmehom i valovima
osvojila plavet nebeskog okvira.

...kad toplo...
...kad hladno...
...u nauručje milo krila,
od strahova umotavala
da ne osetim granicu prolaznosti.

SVETLO SNAGE MI BILA!

Sad ćuti...
Pogled daljinom zamišljen, luta.
Kucam, ne čuje.
Dodirujem...da li oset drhtaja prepoznaje...

Nema, nad telom svijena,
bez snage ostala
bezglasjem suze sukpljam,
ne bih li poslednji put
napojila usne, nepromenjene.
...tuga steže,hlad te prekrio.

LEDNIKU MILI, MIR PRONAĐI!

Oprosti!
...dozivam, tiho.
Ne, ne želim da budim te.
Još vremena biće, dana ne prolaznih...

...sat bih da pomerim,
vreme vratim...
al...

Titraj srca ubrzano kuca
u njemu tvoje
svilenim nitima zagrljeno, ljubim.

VRATA VEČNOSTI BESKRAJ NE ZATVARA!

Pokaži koliko je prostranstvo.
Koliko istom il razlikom
svet liči,
svet
raja i pakla,
svet
gde hodala jesi,
gde hodaš sad.

Vraćena zemlji izniklog cveta,
cvet iznova izrasti.

DOĐI, ČEKAM TE!

Ispod svetla,
opruženih ruku
u mimohodu trena,
uspavana bljeskom
ukočenim danom vladam.

Jastuk meki na stranu okrenut
uzglavlje podigo,
ne bih li pastelne boje prizvala,
ne bi li oprost dozvolile
za razlike,
za nedogorele sveće
što na stolu prolaznost kriju.

Sprečena, dah još jedan da pustim
nad telom lelujam
umivenog lica.

Otvoren prozor,
vlažan vazduh,
beztežinsko stanje.

I...
...gotovo.

Molim te
Prevari trenutak.
Pusti dan,
Pusti noć
Svojim tokom idu.

Molim te
Prevari trenutak.
Nek zaobiđe smrt
Postelju što krasiš.
Bela je
I ruke su tvoje
Izbledelih vena, bele.

Molim te
Prevari trenutak.
Ostani za čas još,
Da kažem ti
Sve što stigla nisam.

Molim te,
Bezglasjem daljinom zovem
Da prevariš trenutak.

Al
On je prevario nas.
Preduhitrio
I poveo te stazama neispitanim.

Pobesnela noć
na dan iskače.
Pred svršen čin san dovodi, dok
oči sa kapcima rat vode.
Iz beonjača, magma rastače obraze.
Krivuda nepravilnim,
stazama nevidljivim.
Do usta stigla
u usta hoće da uđe,
mene uguši
dah ljubavi izvuče.
Pod kožom skrivena
za dan neki čuvana..
dosta je..
Sve ću da pokidam,
na sve strane razvučem,
slova u travu pretvorim.
Ona je mlada,
ona zelena,
ljubav zrela.
A ja?
Ja
dah u roblje kujem
nakovnjem gnječim.
Ja
saplićem doba
bez preduslova.
I
ko je ona,
šta od mene traži?
Ništa
ne vidim!
Ko je stvorio...
odakle iznikla...
kako do mene došla?
Umornim koracima olova
srušen svet obnavljam,
bez oseta za
boje i ukus.
Svet moj u meni,
bez daha zarobljen čuči.

I

Noć, skrivena između
zova zvezdanog traga i
putanje mlečnog puta
u stopu prati me.
Strahom prožeta zenica
vidno drhti, pred
neočekivano jakim,
zadivljujuće prijatnim,
čekanim
zagrljajem.


II

Saplićem viziju.
Gušim jecaj razarajućeg plama
zarđalog u dnu grudi,
gde puca urlik
sukoba senke.
U sukobu izražaja
tela
kom se ne predajem,
pri stapanju ja u ja,
lakim pokretom
vezuješ
svaku razigranu žilu
krvlju oblivenom.

III

Bezglasnim vriskom
urlam na zidove.
Rušim sklopljene niti
vešto izvežene
ne bih li
trag ispod kože urezan
što duže zadržala,
bez mrtve potrebe
uzdaha,
osvrtom
na ono što dolazi
po nas.

IV

Gudalom veštog virtouza
prelaziš preko mekanih
tonova jecaja, dok
oslobođena ja u ja,
pitanjem, podpitanjem
ogrnuta u noći ostajem…
..da li oslobođena
pred tobom,
slobodna jesam?

V

U zagrljaj
ulepljeni, tonemo!

Ostavljaš, pred vratima
u pokretu u pitanju
izopačenu misao
što jedva jezikom prelomih..
.. a bolje da ćutala jesam,
navlačeći bretelu
na pola smaknute haljine.

Ostavljaš, pred ispitom istine
osećaj izmešanih emocija
za koje vise i ne znam čije su.
Moje... ili one što iz mene
kradom izviruje..
..užarenih usana, otkrivajući divljinu.

Ostavljaš nas uz dubok naklon
veštog pajaca,
večitog glumca pozornice
što vreme ne poznaje..
..mislim..ne priznaje..
usputnom psovkom na račun
lose, odigrane predstave.

Ostavljaš u prividno, samoubilačkom trenu
odlučnim korakom rastanka,
dok gušim jecaj nedara
kojim te uvek vratim na početak
davne, nedovršene priče
u onom delu ćutnjom izgovorene,
poslednje rečenice,
gde te ostavljena, ostavljam.

Ostavljaš po ko zna koji put
a samo noć varaš
i jutrom mi na lice zrakom sunca
usne usnama iznova miješ.

Kad najmanje očekujem
/ a, skoro da nikad ne očekujem /
dolaziš nepozvan,
niodkud stvoren
nasumice opipljiv,
vrhom osmeha
perifernog krila, vidljiv.

Prepoznatljiv miris..
ovlaš ispreden šapat..
tvoja koža..
napupele usne..
rumenilo..
privlačnost iznova
i…
Razbarušeno lelujajnje
razigrano ljubav nesebično
nudi i razliva.

Ne znam
da li je pravi trenutak..
da li pravi trenutak postoji..
Ali znam,
ne želim da prekinem,
nazovi, čaroliju.

U ovom istom haustoru
kao godine..neke..
na izlaznom stepeništu..
kroz koje još samo noć
može da proviri
..i mi.

Onako skupljeni,
svoji a ničiji
uz
ispružena bedra
oslonjena o kamenu
čiju svežinu potiru nežnosti
i zveket pokidanog,
za sitne pare
nabavljenog nakita.
Neka...

Glatki okret na pločniku
isklesanih starina..
vrelina jecaja..
ehom razuđene zidine..
Naš svet !
Svet naš !

Smelo zavodljiva,
lepotom uzvišena
od tvojih niti oblikovana,
sladom otkrivena..

I…da..
Dozvoli,
igru
ovaj put vodim
ja,
bez predumišljaja.

Oblačiš i svlačiš
Svaku ugašenu dronju
Koju kroz život nosim
Netražeći iskupljenje

Nesebično
Na svakom koraku
Podajem ti se
Ne birajući
Ritualni čin sprovoda
Umirućeg trena
Ne bojeći se
Da li će neko nešto reći
Ili
Videti
Telo ovo
Krvlju i mesom okovano
Oslobađaš klesanjem
Zarivaš nokte pod kožu
Bol bolom vidam
Mislima previjam

Te virtouzne ruke
Kosu mrse
Usne za njima posrću

Te ruke
Od kamena u pamuk
Obojile mene celu

Glas pustila nisam
Zapravo ne znaš
Koliko te u meni
U svakom novom životu
Na grudima od mirisnih dunja
Dok sniš
Iznova i iznova
San koji to nije
Ima i biće

u okviru vidokruga
plutajućeg mehura
kroz vazduh
pokušavam da sagledam razdaljinu
od tačke koja se nehotično pomera
s jednog oblaka na drugi
do jedva vidljivog polu meseca
u sred podnevne žege

prodoran glas žene
koja i nije deo ove priče
namtnutom piskom izazvala dreku

iako je ostao otvoren prozor
lif klizi na dole
misao zatečena na pola koraka
do ostvarenja, bez krvi
u razbijenom ogledalu
stopala netaknuta

moja želja da tačku zaustavim
vrhovima prstiju na usne naslom
nestala je
sve zbog nekog ko nije trebalo
da bude tu
da uopšte glas pusti

i tugujem
ne vidim
oči osmeh izgubile
samo još mehur
levitira prostorom
koji ne osećam

mehur spas je bio
sad providan nije

Podižem prašinu
vlažne ulice do vrha okna.
Ulazim na tuđ balkon
ciljano, smišljeno.

Ne znajući
ko se iza zavese krije
uzmičem,
sklanjam opnu što
pogled magli mi.

Par nepoznatih zenica,
ma nepoznato sve.
Sve
što jeste,
sve
što nije
a krije.

U ritmu zanosnog povetraca
kosom blagi uzdah prstiju.
U ritmu spontanog preplitanja
ples gladnih dodira.
U ritmu ustreptalog daha
na vrhu jagodica ugriz usana.

Mrisnim notama
opojnih talasanja,
sprovodim
poslednju nit,
zaobilazeđi predstavljanje,
zaobilazeći formalnost.

Bezglasjem
obgrljena.
Predajom
nesebično podata.
Tobom opijena.

Kao marionete o plafon okačene
udarajući o sva četiri zida,
prah ostavljamo,
prah jesmo.
Sapi uznemirenih
svedene strasti.

A da nisam znala
ko se iza zavese krije.
Ko to mami,
kradom doziva.

Svakog dana, dok ulicom
balkona otvorenih, prolazim.
Pogled pritajen za sobom osećam
u stopu prati i nenanestaje.

Stranci skrivenih namera,
nasumice
otkrivene požude.

I pitanje prećutno..
Ko si ti što
srce sastavi,
obalama ime vrati ?

Vodim raspravu
Raspravu ne sa tobom
Sa bednikom podrpanog lica
Ukletih očiju

Vodim raspravu
Sa pobrkanom svešću
Uma što krije
Posledni preokret
Pred svršen čin svesti
U smiraju lutajućeg meseca

On je bio spas
Taj poslednji na vratima
Kroz daljinu prožet
Do kostiju osetan
Ali
Osta tu
Na pragu
Na vratima
U lelujavom talasu vazduha
Između nas

A ja
Ja i dalje vodim raspravu
Sa sopstvenom podsvešću
Pobrkane lude

Čuvam prodor zenicama
Jedva vidan
Dobro znan
A bolan
Jer osta mi reč
Bezglasnu dužan

Ukletim očima ukleta

I

Zar malo je
ostati sam u ovom svetu
poganih obraza,
odrazom užerenih ogledala?
Ti što nemaš
ni mrvu beline
ni čistote,
s pravom potpunim
koje ti niko odredio nije,
uništi sve pred sobom.
Gaziš i rušiš,
capaš,
lomiš,
stranice mrviš
kidajući slova.

II

Zar malo je
ostati sam u ovom svetu
poganih obraza,
odrazom užerenih ogledala?
Ti, što nemaš
otvoreno grlo,
slobodnu
neokaljanu reč..
...oslanjaš se na tuđe kapije
ne pitajući ko tu živi.
Bol te prodire,
sumnjaja goni.
Al' teraš
i znaš, da konj
nije mrtav,
pred mrtvu trku
borbenog daha.

III

Zar malo je
ostati sam u ovom svetu
poganih obraza,
odrazom užerenih ogledala?
Jer ko ste vi
što sve mi uzeste..
..ne pitate i
ne znate
koliko još
duše imam,
snage proste,
da vam na vrhu oštrice krv pijem...

IV

Zar malo je
ostati sam u ovom svetu
poganih obraza,
odrazom užerenih ogledala?
Da, Vas pitam!
Vi što pratite
izanđale baba
skrivenih namera,
podrpane ulizice
iskrivljenog lica.

V

Ne, nema više prostora
pod krilom svijenim
da pratim vas,
da zaklon budem vaš.
Bezglasjem govorim
tebi, vama.

Leđa okrećem
čistog oka.

Zar malo je...

Između sna i dima


Savladane ruke škripe
pod otiskom prikovanog zida.
Savijam, telo napuštam
sat da zaustavim.
Jezivo sažet prizor
metamorfozu zaustavio.
Rasklopljene
sićušne čestice lutaju, viču
svaka bi svoju stazu da prigrli.
Grane staza u stranu beže
sa ramena, lagodno prašinu brišu.
Paučinasta magla pogled mi prikovala.
Nazad nestalo, o onom napred
da ne govorim.
Osećaj izgubljen u trenu
kad mi se skupljene ruke
pod jastukom razvezaže
od sna otrgnute.
Blagi nemir,
jedva vidljiva silueta nadomak
kreveta i nepravilni obilici dima
tek zapaljene cigarete.
Usne usnama ugrizom okrvavljene
da bih se živom spojila.
Srećom obuzeta
bez posebnog povoda
od loše vizije izvučena
još samo da oslobodim
četiri strane oborene ivice
učmalog daha
nesebično puštenog da vlada.
Omamljena
ljubav urlam.
Nekom stranputicom vođena
ljubav sad oboje tražimo
između sna i dima.

Neka sam nekad i govorila
ćutanjem davim izgovoreno.

A ti?
Gde si ti izgubio nit moju
voljenu, lažnom verom iskrivljenu?

Između sna i dima


Savladane ruke škripe
pod otiskom prikovanog zida.
Savijam, telo napuštam
sat da zaustavim.
Jezivo sažet prizor
metamorfozu zaustavio.
Rasklopljene
sićušne čestice lutaju, viču
svaka bi svoju stazu da prigrli.
Grane staza u stranu beže
sa ramena, lagodno prašinu brišu.
Paučinasta magla pogled mi prikovala.
Nazad nestalo, o onom napred
da ne govorim.
Osećaj izgubljen u trenu
kad mi se skupljene ruke
pod jastukom razvezaže
od sna otrgnute.
Blagi nemir,
jedva vidljiva silueta nadomak
kreveta i nepravilni obilici dima
tek zapaljene cigarete.
Usne usnama ugrizom okrvavljene
da bih se živom spojila.
Srećom obuzeta
bez posebnog povoda
od loše vizije izvučena
još samo da oslobodim
četiri strane oborene ivice
učmalog daha
nesebično puštenog da vlada.
Omamljena
ljubav urlam.
Nekom stranputicom vođena
ljubav sad oboje tražimo
između sna i dima.

Neka sam nekad i govorila
ćutanjem davim izgovoreno.

A ti?
Gde si ti izgubio nit moju
voljenu, lažnom verom iskrivljenu?

Prolaznost


u zaboravljenom danu
za koji smo slutili da možda će doći
sletela
koren pustila godina platonska
ta godina
velikih promena
ustreptalih znatiželjnih naricaljki
što su prizivale nevolju
nismo im dozovli da krila tek pronikla
unište
da prvi cvrkut
sakat ostane kroz
plavet radost vine
nismo
al svakoj narednoj tako
skupljeni
pod zvezdani šator sreće smireni
put nemilosti
jedva primetne
grozd po grozd otupeli
bez stabla ostali