Oslobađanje uma

Сан

Хајде дођи
Хајде чекам те
Буди ту
Буди овде

Хајде
Миљама удаљену звезду
Ухвати
Довуци
До мене

Хајде узми ме

Даћу ти
Руку нежну моју
Дођи и
Поведи са собом

Бићу твоја муза
Бићу твоја песма

Бићу ветар твој
Твоја вода
Твоја жеља

Хајде
Отргни ме
Из тмине ноћне и
Светлост покажи

Меким уснама
Чело ми пољуби
Благослов дај

Буди моја ватра
Буди мој најлепши дар

Моје остварење
Већ дуго
Неодсањаног сна

А
Онда
Кад нас плашт
Месеца пуног
Обасја

Без речи
У тишини немој

Очима
Говорит ћемо
Најмилије
Никад до тад
Изговорене речи

Хајде
Све док нас свитање
Неозари

Дођи и буди ја
Дођи и буди ти

Хајде
Дођи
Да будемо ми

Prostor

Grabuljam po sećanju
dana prošlih

Izvlačim prljavštinu
tvoju
na
vatromet sunčevih boja

Gadiš mi se

A nekad
ludo sam te volela

A nekad
dušu sam znala
darivat ti bez pitanja

Sad si niko
Onda si bio nešto

Sad si ništa
Onda si bio neko

Priviđenje

Učini mi se
tako
da do tebe
dođoh lako

Učini mi se
tako
da pružih ruku
na tvoje rame
lako

Učini mi se
tako
da usnama ljubim
ti čelo
lako

Učini mi se
tako
da gordo
čizmama koračam
lako

Učini mi se
tako
da ti po kadkad
na vrata
pokucam
lako

Učini mi se
tako
da deo mene
si ti
tako baš
lako

Učini mi se
tako
da osvrnem se
lako
da gledam kako
senka tvoja
smeši se
iz dubine
iz tame

Senka tvoja
prozirna
tako
lako

Pod svetlom
fenjera starog
usamljenog

A
tako lako
A
tako dugo
A
tako teško
A
tako daleko

Stoji nepomično

Samo znak mi
tako
lako
pruža

Učini mi se
tako
da do tebe
dođoh
lako

Mili moj

Mili moj
kapljica sam
rose
na dlanu tvom

Mili moj
ona najsjajnija tačka
mio osmeh moj
je
u oku tvom

Mili moj
miris
na jastuku snova
ja sam tvoj

Mili moj

Kaži mi

Kaži mi kad ljiljan procveta
miris njegov volim

Kaži mi kad lipa procveta
čaj njen volim

Kaži mi kad vetar duva
volim da kosu mi mrsi

Kaži mi kad iz daleka dolaziš
da vrata ti otvorim

Kaži mi
Kaži mi

Ja osećaje nemam
Ja vid nemam
Ja dah nemam

Kaži mi
samo tiho mi kaži

Da prepoznam
Da saznam
Da upoznam

Lepotu svu
neopipljive
mi
stvarnosti

Trubadurska

Čovek koji me voli
prošao je danas mojom ulicom

Priznao je to više puta
uz čežnjive uzdahe i nekoliko suza

Prošao je gledajući u moj balkon
za volanom svog auta

Odisao je čvrstom voljom
bila je to,možda, slučajnost
što sam ga videla
i
srce mi je verovatno zalupalo

Zašto ne zaustavi taj svoj auto
obgrli me, otme i odvede u svoj zamak

Sve mi se čini
da je njegova ljubav
platonska

Voli me izdaleka
kao Dante svoju Beatrice

Šteta što ja volim njegova usta
njegovo grlo
njegov posebni pogled na svet
njegova pleća
njegovu prisutnost

Šteta što ga nosim ušivenog u svojoj duši

Da nije tako, rekla bih:
glupi čoveče..
ti si kukavica!

Ili
rekla bih mu kako je
njegova ljubav okrutna
da duboko u sebi
on mrzi stvarne žene
i voli samo na daljinu
idealnu ženu
onu
nedostižnu ...

Savršeni trubadur!

Jasno je da toliko idealizma mora dosaditi

Osim toga
to znači da njega
ne zanima što ja mislim
o svemu tome

Mi i dalje ostajemo zatočenici
unutar lavirintne samoće.

Toliko ljubavi, toliko reči,
a čemu sve to?

Samo zato
što ne mogu disati
bez njegove ljubavi
i zato što
on neće nikada
razumeti

Reći ću ovo
i
još više ...
čini mi se
da sve što preostaje
je prevariti ga ...

Namerno ga zaobići
bez da on to zna
kako bi i dalje
mogla biti njegova
idealna žena

Mesec

Usred
noćne
tople tmine
ušunja mi se
kroz prozor
velik i ljut
Mesec pun
mio i žut

Iz slatkog
me sna probudi
privid oreola
i odvede
stazama svojim
na čudni put

Osmeh mi
mamio
zlatom svojim

Darivao
krila laka

Darivao
snagu

Vodio kroz
polja neznana

Sve dok ga
svitanje
neodnese
na meni
njemu
dalek put

Пут


Кад те мисао понесе
Кад те жеља одвезе
Кад пут незнани тражиш

Док се котрљаш
низ литицу
бол неосећаш

Кад схватиш
Да је
Сваки скривени пут
Само твој пут
Твој је

Чувај га

Некад
Кад се зауставиш
Окренеш
Погледаш
Видиш

Да

Неко је
Можда
Баш тако уредио
Жело
Можда баш ти

Да би знао
Да би мого
Да би хтео
Умео

Пружи себи
Још један у низу
Небројених
Животних
Неоткривених стаза

А да са поносом знаш
Траг
Тешких корака
Разливених
Попут
Расуте реке без краја

Prošlost

Reci tom kajanju da se umiri
kajanju svakako dobrom
ali opasno pristrasnom.

Nemoj se prošlošću
opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku
važnost sebi.

Zlo koje si učinio
bilo je manje
nego što pretpostavljaš
daleko manje

Vrlina
koja ti je donela kajanje
sada
i
onda
je bila prikrivena
u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj
koji ti se nenadano
vraća u sećanje
objašnjava
uzrok tvog čina
koji ti je izgledao
nedostojan
ali sada postaje opravdan

Nemoj se u svoje pamćenje
apsolutno pouzdati
mnogo si zaboravio
razne sitnice
koje su te dovoljno
opravdavale

I nemoj da misliš
da si
onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro

Verovatno je imao darove
za koje nisi znao

Ni ogrebotine
možda
nisu ono
što ti misliš

(ne poznajući njegov život)

da su bile
strašne rane
koje si mu naneo ti

Nemoj se pouzdati
u svoje slabo pamćenje

Umiri kajanje
koje je uvek
do izmišljotine pristrasno
prema tebi.

Žudnja

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu
neka je prazna stranica
neka je reč
jedna rečenica
napiši pesmu

Ako mi tvoja gramatika povredi kožu
ako uzdahnem
ako jauknem
neka ti zagrljaj bude još jači
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noći
počni iznova

Popuni moje margine
uguši me jezičkim pravilima
ispravi slovne greške
ovog ludila koje stvaraš
usnama izbriši
sve čemu tu nije mesto

Pod tvojim prstima
nastaje štivo
koje me čita
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele tvojim dodirom
ove noći

U susret letnjem snu

Rasulo se polje
zvezdano
u tmini noćnoj

Po koji svitac
lepotu beskrajnu
svetlucanjem podari

Dok se
međ` granama vije
umilnim glasom
pesmom nepoznatom
blagodari
slavuj mio
osećaje moje

Toplo je

Opijena lepotom
obavijena mirisima leta
vitla me
nosi
na svojim mekanim obrisima
lahor tih

Ljuljka me tama
mami na usne
osmeh blag

Grli plaštom sna
i nežno
vodi
u dubine njegove

Ugao

Uz zagrljaj jak
sa nožicama treperavim
visoko iznad tla,
rasuo se usnama
poljubac lak.

Očiju zatvorenih
za filmsku scenu
savršen
trag.

Kroz mekane vlasi
šakom
oduzet dah.

Nošen vetrom
pad
je bio znak.

I dok im se licem
razlivao osmeh blag,
osećanjima obuzeti,
bez reči,
zanešeni,
mekog koraka odlazeći
na strane različite,
ostaviše uglu
da čuva tajnu.

Tajnu trenutka
beše li to
početak
ili
kraj.

Modro jutro

Gazi me ovo
modro, olovno
jutro
Skriveno iza
sumorne, lepljive
noći

Tragovi u orošenoj
slabašnoj travi

Prljava kapija

Prljava staza

Prljavim rukama
širiš oblake

U paučinastu zavesu
pretvaraš dah

Gaziš me ovog
modrog, olovnog
jutra
Skrivenog iza
sumorne, lepljive noći

Teretom okivaš oči
prašinom divljeg vetra
zaslepljuješ mi
na pola smaknut
nekada jarke crvene boje
skupo nabavljen ruž

Gaziš me ovog
modrog, olovnog
jutra
Skrivenog iza
sumorne, lepljive noći

U gnezdo bez ptića
šalješ, teraš
da društo mi samoća pravi
da tuga mi kosti ledi
da bičem božjim
sudnji dan mi odrediš
dok mi niz bedra lije
topla ,modra, lepljiva
užarena krv

Onda kad se iz čvrtog
vanvremenskog sna probudiš
Zapitaš li se
kako je međ njenim bujnim nedrima bit
dok te mamiše vešto skrivene
pod plaštom nevidljivim

Zapitaš li se
da li nežnost meke kože njima blista
Zapitaš li se
da li mirisom žutih starih dunja
bujnost odiše
Zapitaš li se
da li dodir tvoj mili
strašću prikrivene one
željno iščekuju

Da stranče
znam
pitaš se često

Prolaziš ulicom sna
posmatraš je kradom
otimaš uzdahe svoje
dok se u grudima za vazduh bore

Dana svakog
posmatraš je

Dok ona iz sna
u
javu sna prelazi
dolazi
odlazi
pretvara se da je vidiš da je ostetiš
pretvara se da je utvarom tvojom obljubljena stranče

Iluzija tvoja
Stvarnost tvoja

Daleko
a na dohvat vrhovima prstiju
kao vetar izmakne
otrgne se
u stranu neprimetno kao vetar pomeri i u san
u prošlost
prolaznu sadašnjost
budućnost koja tek dolazi
ustukne
vešto kao priviđenje stvarnosti

Iluzija

Onda
kad se iz čvrstog
vanvremenskog sna probudiš
Zapitaš li se
kako je međ njenim bujnim nedrima bit
dok te mamiše vešto skrivene
pod plaštom nevidljivim

Zapitaš li se
da li nežnost meke kože njima blista
Zapitaš li se
da li mirisom žutih starih dunja
bujnost odiše
Zapitaš li se
da li dodir tvoj mili
strašću prikrivene one
željno iščekuju

Da stranče
znam
pitaš se često

Prolaziš ulicom sna
posmatraš je kradom
otimaš uzdahe svoje
dok se u grudima za vazduh bore

Dana svakog
posmatraš je

Dok ona iz sna
u
javu sna prelazi
dolazi
odlazi
pretvara se da je vidiš
pretvara se da je osetiš
pretvara se da je utvarom tvojom obljubljena stranče

Iluzija tvoja
Stvarnost tvoja
Daleko
a na dohvat vrhovima prstiju
kao vetar izmakne
otrgne se
u stranu neprimetno kao vetar pomeri i u san
u prošlost
prolaznu sadašnjost
budućnost koja tek dolazi
ustukne
vešto kao priviđenje stvarnosti

Kočije

U sumi ima jedna ptica
njena pesma vas zaustavlja
i cini da crvenite
Ima jedan casovnik koji ne otkucava
Ima jedna jama sa gnezdom belih zivotinja
Ima jedna katedrala sto se spusta
i jedno jezero sto se penje
Ima jedan sumarak gde su napustene male kocije
koje ponekad jureci silaze niz stazu
okicene trakama
Ima jedna druzina malih prerusenih glumaca
opazena na putu kroz ivicu sume
Ima najzad
kada ste gladni ili zedni
neko ko vas tera

Crveno


Crvenom haljinom
Crvenim usnama
Crveno osvaja noć

Crveni koktel
Crveno opija
Crveno vozi

Dok kolima crvenim
Stazama neznanim
Crveno krivuda

Crveni
Mesec pun
Pod svoje uzima
Crvene staze otkriva

Prašinu crvenu
u
Oči baca crvene

Crveno zaslepljuje

Nedozvoljava
Da crveno
Crvenim
Put crveni
Oslobodi

Crveno
Crvenilom
Boli

Tajna


S tugom druži se
da li tužan je

Smehom skriva se
da li smeje se

Srećnim predstavlja
srećan li je

Šarmom osvaja
svestan li je

Impresivan duhom
da li dovoljno predan je

Decenijama traži se
pronalazi li se

Zna da želi
Zna da voli
Zna da ceni

Ume gordošću da služi se

Zna li da
duha njegovog
bit
to je

Uplašili se

Delima svojim brani se
Snagom volje bori se

Lažnim radom
predstavljen
Blagoslovenim darom
ostvaren

Put


Bez mogućnosti trenutne
da čuje njen blagosloven glas
sa saznanjem
da već dugo svira kontrabas

On prepozna
okom svojim
lepotu romantičnosti njene

I oboje očarani
umetničkim karakterom stila

Dopustiše
rečima
da same lete

Uz čari
imaginarnog osmeha,
prepuštajući se
preplitanju
i spontanosti duha,
spoznaše mogućnost njenu
da ih oslika

Otvori im
dugo
skrivana vrata

Pokaza drugačiji
poput žada
nežan
a
ipak
svojstven
čvrst
stabilan
put

Pruži im
oblikovan motiv
posebnim
obostranim zadovoljstvom

Put upoznavanja
novog prijateljstva

Oni nepostoje


Da li sam to, iskren budi
baš bila ja
Da li si me baš tim imenima
kao drugi nazivao
Da li sam ti tama i svetlost
tih dana davno prošlih
dana ne zaboravljenih
baš bila ja

Da li sećaš se
kad sam te
lepotom i pohotom darivala
Da li sećaš se
kad sam ti
proročnost i budućnosti bivala

Onda kad si bez glasa ostajao
sa rukama na telu golom
sa usnama oslepljenim od grudi vrelih
nemo i opojno oči dok si mi ljubio

Da li si me i ti tim imenima kao drugi nazivao

U žaru borbe nam naše
U sred mesečeve plate
U sred gustog šipražja
pločnika lednog

Gde nam ostaše uzdasi
Gde nam osta sva ta prosta
podrpana duša
Gde nas tama skri
pod skute svoje

Da li sam ti kao i njima ista bila

Oni mi nikada nisu reči takve govorili
kao ti što si
Oni me nikada nisu štedeli
kao što ti si

Kojima
nikada ali nikada
nisam želela, htela, umela
da kao anđeo lepršavih krila
poput deteta
svake večeri u smiraj dana
da kao
tebi dolazila

A ti
da li me tako kao oni nazivaš
da li sam tvoja takva ja

Čak i onda
kad sam ti rosom lice umivala
kad sam te bujnošću svojom grlila
kad sam te nežnošću opijala
vinom crvenim sa usna pojila
blizu ti sasvim blizu bila

Znam,leteli smo sve do neba
bili brži od misli
od prošlosti
budućnosti
posatli robovi vremena
i znam
dobro sam
dobro si
volim da me tim imenima kao oni nazivaš
iz tvojih usta milih
iz duše tvoje drage
nije isto
nije
sve je tako očaravajuće
tako drugačije

Oni nepostoje

Tako nekako

Mislim daleko sam
Znaš daleko si

Mislim daleko si
Znaš daleko sam

Samo nas jutarnje
Sunce
istog trena
svakog svitanja probudi

Samo nas suton
Mesecom milim
istog trena
svake večeri u zagrljaj
snu vodi

Od kud baš ti

Volim kada me imenom punim naziva
tad, baš tad znam da o meni govori
tad, baš tad na mene samo misli

On ne zna tajnu imena tog

Volim kada me imenom punim naziva
jer snagu i borbenost i hrabrost
kao slučajno
al dobro znam nameru njihovu
to im ideoligija bi
kao,nisu znali da baš takva ću
sebi,
tebi,
svima
na poklon dušu moju prostu
a jaku, a stabilnu a opreznu
baš tako lako darivati
i svima nama dobra bit

Znam, nisi se šalio
a mislih da jesi
priznajem

U nemeri svojoj vešt
jednostrano gledano
oprezan a opasan a gord

Znam to beše ti
i
Znaš to bejah ja


Dok te na strani drugoj
kao priviđenje
kao oreol sveca ti dragog
baš ja snađoh
baš ja niodkuda stvorena
baš ja dobro ti došla
baš ja u trenu ovom
u trenu svakom
da ti sebe
na dar
neznani dam
da sebe mi
na dar
dugo čekani
daš

Tamo je radost

Vraćam se na početak neke
Dobro mi znane priče
Ali
Odavno prošle

Ako nešto izostavim nezameri mi

bilo je toliko davno da sam zaboravu vremena dopustila
nenamerno ali tako je
da detalji se iz sećanja izbrišu
iz detinstva ranog
iz vremena gde je sve bezbrižnim bojma bilo veselo išarano
negde gde mi je bio dom
negde gde sam bez stida i straha kao lastavica užurbano a po nekad i leno letela
gde me zanos maladosti i ludila slatkog
kao vino crno što ume do istine odvodilo

Ako nešto izostavim nezameri mi

Znalo je tada da se
Na sred velike prazne sobe ogledalo izkeki
Da gledam ja njega da gleda ono mene
Onako ogromno i oprezno
Da ne zabrlja
Vidim lice dobro poznato
To moje lice
Znači imam ga

Da li ga svi vide takvim
Da li ga vide kad se krećem
Da li ga vide kad letim
Da li ga vide kad nisam tu
Da li ga oni vide
Da li

Neko se na njega osmehne
Neko mrko i s prezirom meni neznanim pogleda
Neko u žurbi letimice preko njega ovlaš pređe
Neko ga s džežnjom promatra

Ali znam ja imam lice
Onda i ovde i sada
Gde sam nešto
Gde sam neko

I kad to ogledalo razbijem
I kad se u sitne parčiće ono po sobi razlije
Lice sa njim nestaje
Po sobi pokušavam da ga pronađem

Lice se tad u ništa vraća
Tamo gde sam nekad bila
U tamu mutnu
Bez glasa
Bez sluha
Bez osećaja
Ja bez lica
Vraćam se gde prostor meru nema
Vraćam se gde ništa je sve

Tamo radost pronalazim

Tamo gde ti već oči sklopi
Sa ovog sveta ih zatvori
Tamo gde te anđeli s radošću primiše
I dušu tvoju
Znam
Dobro će čuvati i pojiti
Tamo radost pronađi

Mislim


Pretposavljam
Na početku kraj već

Čekam
Kao dolaziš
već vidim te
I u o obrisima sunca
Kao odlaziš
već vidim te
I u obrisima paperjastih oblaka
Na krilima anđala
Uz dobrodošlicu Svetog Petra
Na kraju početka već
Poželeh da ostaneš
Poželeh da nestaneš
Čekam
Odlaziš
Znači nisam ni pretpostavljala
Uvek si tu

Muza

Kuda sad da te tražim
Kuda kroz šumerke
Znane i neznane noćas pramenovima zvezdanih tragova da krenem
Kuda sad da te tražim
Dok nas kočija bela u sred mesečeve palate
Skrivala ,vijala i u svoje odore
Čaršafima od zlata satkane umivala
Tela gola, nežna, bela svojim dodirima pokrivala
Dok se ispod još ne ostvarenih snova tihim nežnostima
Naše usne ćutnjom zaklinjaše na budućnost neku vernu
Dok se obrazi od užarenosti blago ili jako rumeneše
One naj milije reči koje niko ili neko nekad nekom na uho šaputanjem do jeze slatke od bola, od požude, od neznanja, od uznemirenosti izgovaraše
A da samo ja čujem
A da samo ja znam dubinu njihovu zrelu
I iskrenost tvoju nijma izrečene
Ruke tvoje, o Mili moj u muzu me bez stida pretvaraše, mekano milovaše
Predah se toj igri ludoj i pomalo lucidnoj
Dok se niz bedra, niz sapi neka trivijalna poput neisplakanih suza
Krhka tečnost razlivala
I kao janje umiljato lako i bez straha da će taj san ta java
Ko za čas tili vremenski ili van vremenski
Brzinom te mesečeve palate nestati
A nije mi bilo važno Mili moj..
Samo da smo tu , da nas tama , mir , tišina pusta i po koji svitac podari trenutnom svetčlošću
Nestaše odore, nesta tama, nestaše tvoje ruke mile
Mesečeva palata laganim korakom
Niz staze svoje kući krete
Tumaram kroz svitanje, prste u šaku skrivam
Još osećam sve blagodeti te naše noći možda najmanje čedne
A božanstvom ostvarene
Tumaram kroz šumarke, mislim naići će kočija bela
Naići ću na nju ja
Tražim te u pesmi osvanulog jutra
Razdraganih ptica
Tražim te u obrisima sunca
Tražim te Mili moj
Tvoja muza usnula i u snu bez sna ostvarena

Samo za tebe ili samo za mene



Znam
ne vidiš me
Al osećaš me
Prosto znam

Noćas sam tu
Pred tobom
Da dušu crvenu podarim
Da ljubav mi blagodariš

Gde si
Gde sam

Da li snom lepim, dragim sanjaš ili ti ruka nežna
Jastuk meki mesto mene grli

Ove noći tu pred tobom sam
Ko malena zvezda sjajna da želju nam ostvarim

gde si
gde sam

Da li me u snu ljubiš nežno
preko lica belog
očiju zelenih
kapaka zatvorenih blagih
il rezlivenu po koži osećaš

Nosića pegavog dragog
Tebi drugačijeg neg ostalim

Da li u snu vešto jezikom preko bedara prelaziš
Niz leđa slap spuštaš
Il to osećam
Il to želim

Eto
Meškoljim se
Neka me jeza, ne,
ne od hladnoće pod svoje obuzela
Nego od same pomisli na tebe
na nas
mesecu potajno znak daješ da otkrije me
Pred tobom celu

Osećaš već dugo prisutnost moju

Zagrljaj rasut

Zvezde su noćas čudno niske
Meni na dohvat ruke
Nama na dohvat ruku

Samo ona najmanja, tvoja i moja
najsjajnija
Sija za nas
zari obrisom lakim
Da čežnju ili samo prosto delo koje je ona ili mi u trenu ovom ostvari

Grli me noćas najače što možeš
Najače što umeš
Nikom nedaj
Jutro će već

Dozvoli sebi da budeš ja
Ne boj se
To znamo
To umemo
Samo me jako zagrli noćas
I nikom ne daj
ti si ja
ja sam ti

i

Znaš
Jutro će već
Budimo mi

Ništavilo neko


Ko sam
Gde sam
Šta sam

S kim sam to juče
S kim sam to noćima
Danas il danima
S kim sam to sutra bila

Više se ne vidim
Ne prepoznajem

Ko senka vučem se, lutam

Kroz prostor proziran
Paučinast
Nevidljiv prolazim

Prolazi on kraj mene
Prolazim kraj njega

Prolazi kroz mene
Prolazim kroz njega ja

Svoje lice više ne osećam

Telo u grču spojeno rukama
Kolenima
Skotureno u neku loptu ispumpanu

Ko sam
Gde sam
Šta sam

Ne namerno u ništa
Ne namerno sa ništa
Ne namerno se u sve to ništa pretvorila

Oči mi presahle
Vid izgubile
Duša bez daha ostala

Ko sam
Gde sam
Šta sam

U ništa
Sa ništa se stopila
Beskraju nestala
Na strane sve se raspukla

Bezimena


Ovo bi trebalo da bude naša pesma
Samo naša
Onako prava
Al
Kao što ti znadeš
Tako i ja znadem
a to ne može tako i sad bit

Možda su neke godine prošle htele
Možda su one tako želele
Možda su one dobro nam mislile
al
Možda je neko vreme nam prošlo
u koštac nas uhvatilo
ukmetilo
I u nekom samo nama poznatom trenu uhitilo
Kroz to vreme nam dobro znano nekako sudbom vođeno
U ovo sadašnje već buduće vreme donelo

Ne kažem ko je sad tu za nešto ili za to ili za ono kriv
To ne postoji
Jedan za to nepostoji
Al
Krivi smo oboje što sada na ovom putu teškom most nevidimo

Da , sećam se to nekad beše
od miline da kost se raspada,
Da želja se telom para
Da krv se u žilama celiva
obliva i žudnjom našom tad stihijski razliva

Da
to nekad
Davno
To nekad nam tako beše

Nekažem
to vreme je koliko davno toliko i divno bilo
To vreme je bogom dano
nama
njemu
na dar
Svoj deci rođenoj i ne rođenoj kao plam i žar za nas
Za njih
Za nastavka vrste dat

Al
Krivi smo mi
Ne zato što to tako i to toliko htedosmo već se nekako
Nametnulo
Nekako došlo
Ili
prošlo
S godinama sadašnjim
Onim prošlim
Naravno sadašnjim-budućim i budućim
Eto
Tako

Nekako drugačija


Noćas sam nekako drugačija
Nekako ni svoja ni tvoja
Nekako naša
Možda zbog tebe
Možda zbog mene
Al
nekako onako kao što ti umeš
da nekim rečima samo tebi znanim prosto i razumno složiš
a ja ti lagodno potvrdu dam

Noćas sam tebi na dar dovedena
Tebi na dobrobit pred sud izvedena
Da oni ili samo me ti proceniš
I poslednju reč daš

Znaš
Možda se ja sad kao i pravim takvom
Al
Znam da znaš
Prosto znaš šta ja to želim i hoću i mogu ove noći
ovim možda i malo suludim rečima da ti pokažem ili bolja je reč dokažem

Da se u moju kožu pretvoriš
Da mojim krvotokom tvoj teče
Da moje kosti krhke al snagom tvojom vođene
U snagu se pravu pretvore
U ljubav neku čudnu, drugačiju, posebnu
Meni nepoznatu
Tebi nepoznatu

Nama u snu znanu pretvore

Jer
Ko će ga znati gde nam kraj može biti

I da li ti znaš koliko mene ti mogu pružiti
I da li ja znam koliko mi ti sebe na dar donosiš

Odlazak


Prsti meki u kosu se svili
Poljupca lakog u čelo drago
Dah na vratu
Neizgovorena reč na usnama
Bledunjavo lice
Osmeh jedva izvučen
Bez pozdrava
Kolena drhatavih
Izgubljenog traga u noći
Da li će stići
Da li će pronaći
Da li će tu prividnu svetiljku čvrsto uhvatiti
Uz nju ostati
I nikad se ne vratiti

Međ svetovima


Ranim jutrom
Na stazi tek probuđenoj

Pod plaštom inja
Što postelja smela skri

Na laticama ruža
Suze detinje bistre
Kapljice tvoje
Smiljem me okupaše
Osmehom lice ozariše
U očima vatromet neki raspališe

Tu na dlanu skupljenom čuvam te

Ko poslednji skriveni
Mira trag
Ostani tu

Da niko te ne dira
Da niko te ne izbriše
Iz uvojaka blistavih dragih ti
Što ih noć svu u lepotu snenu ti pretvaraše
I ko detinjom igrom bezbrižno
Samo tvojim ih ti nazivaše

Ko poslednji skriveni
Mira trag
Ostani tu

I još mi na ramenu šaputanjem
Ko davno
Davno
Dahom svečanih izjava
Nebeskim reverima
U krilu prirode
Organizuj zabavu neku

Ko poslednji skriveni
Mira trag
Ostani tu

Međ svetovima
Da večno žive boje novih značenja
Našeg postojanja
Pronađi me tu

Samo toliko


Oseti pogledom
Tu kožu ti dragu
Što se pod pogledom
Skrivenim tvojim
Od miline naježi

Oseti pogledom
Tu usnu ti ljubljenu
Što se pod pogledom
Skrivenim tvojim
Uzbudljiv uzdah otima

Oseti pogledom
Tu bujnost rasute kose
Što se pod pogledom
Skrivenim tvojim
U lahor pretvara

Oseti pogledom
telo ti dobro znano
Što se pod pogledom
Skrivenim tvojim
U opojnu nimfu pretvara

Oseti pogledom
Baš ovog trena
Mene
Što pogledom skrivenim
A čestim posmatraš
Što
U senzualnost
U senzibilitet
U ženu tvoju
Iz jednog oblika u drugi pretvaraš
Samo svojom nazivaš
Samo mene trebaš

Osmeh, da


Ničim izazvna
Osmehujem se
Osmehuju mi se
Izazvani osmehom
Mojim

Još mi je toplo
Još mi je drago

Osmehujem se
Kroz sokake
Kroz izloge
Kroz usputni dodir ramena
Kroz blagu ogerbotinu
Obraza tvog
Kroz opuštenih
Misli raširenih ruku zagrljaja

Darujem prolaznike
Pod šatorom zvezda
Širim ko od blagog pjanstva
Duh svečanih izjava
Osmehom
a
Ničim izazvana

Tumaranje


Odjutros tumaram
po ormanima
zaborava
ruke mi
vina crnog pune
u očima
svo plavetnilo
neba tmurnog se skupilo
neku velku
osećam
meni nepoznatu
zabavu prave
Odjutros tumaram
po ormanima
zaborava
tražim sebe
usnama
trag karmina
od noći od vina
ukusa oporog
razliveno kida
i otima se a da samo
odjutros pronađem sebe

...

Sloboda takoreći



I evo krećem tim stazama krivudavim
Pa gde me put nanese
Možda na put sreće otkrivene
A možda promenim pravac
Pa zađem u šumarke
Gde se krije tajna neka
Neka
Za koju znam i da nije tajna
I sve ću po tim šumarcima
Da pokidam
Da rasturim
Da sve rastrgnem
Pomerim
Red moj da zavlada
Nek se neko i ljuti nije me briga
ili
Možda na put sreće neotkrivene
Jer znaš
Dosta mi je traženja
I
Dosta mi je
Lutanja više
Hoću da se oslobodim
Hoću taj teški guber sa leđa da skinem
I samo svoja
I samo ja
Sama sebi ostanem
Jer nema više tog puta
Svi se nekud razlili
Svi su nekud otišli
Samu me ostavili
Da se kao nekako snađem
kao
Znaš
To mi baš i ne ide
Milsim ide
Umem ja to
I znam da znaš
To
Ali hoću da se oslobodim
Da
Put sreće oslobađajuće
Sama
Svoja
Sad
Baš mi tako došlo
Da pronađem

Igra


Umeš ti to i bolje
Al
Nešto te steglo
Uza zid privuklo
I mahovini
Dozvolilo da te sobom pokrije
Da se ne vidiš ko što zelena poljana
U proleće zablista, i mirisom se iza ljubičica skrije

Umeš ti to i bolje
Al
Ne blistaš

Ruka malena, nežna pružena
Za šaku te čvrsto uhvatila
Započe igra luda ko iz snova vođena
A neka je muzika tiha, tangom prostor vijala
Plesom uzavrelim
Onako ko što umemo snažno nas prikupila
Čvrstim i gordim a strastvenim pokretima i okretima
U same sebe odvukla, spojila
A da nije ni znala za žar naš što se telom vije
Oči se u trenu spojiše, zablistaše ko meseca srebrnog vernica pune
Usnama vrelim, obrazima mekanim, očima crvenim , nosem, čelom, telom
Kosom dugom valovitom
Rasuše se poljubci od bola satkani a mili

Umeš ti to i bolje

Bluza već na pola strgnuta
Lepotu bujnosti darivala
Miomirisom prostor osvajala
A da svesna nije ni bila
Ko što tebe je svaki put do poniznosti skupljala
Ne zbog nje već zbog tebe
Ramena su od bola ječala za još jačim pokretima
Dok se suknja već dugo iznad butina podignuta
Bunila da i ona bude pocepana

Umeš ti to i bolje

Na prstima se propinjala da bih ti do vrata jezikom dolazila
Na uho ti najbezobraznije reči
Govorila
Onda se lagano okrenula, iz naručja otrgnula
Šaku ti napustila
Sa osmehom na usnama
Tangom nošena u noć se sakrila bez pozdrava
Dok si dubokim i teškim uzvicima drhtao
Glasnim uzdisajima dozivao
Tama te noćna pokrila
Umoran se negde u beznađe skotrljao
Da više ni sam nisi znao pjan od čega
Od nje, od rakije, od vina, od tanga, od zanosa

Umeš ti to i bolje
Al
Nešto te steglo
Uza zid privuklo

Rešenost neka


To je samo zbog tebe
I ova pesma zbog tebe
Samo za tebe

Obukla sam kaput
Znaš onaj crni sa blagim crvenim naborima
Reko si mi
Jednom davno da mi on nekako baš pravu ozbiljnost
Odvažnost, lepotu otkriva, mene ovakvu kakva jesam
Volim ga i zbog te tvoje rečenice i zbog toga što me on najbolje ugreje

Stavila sam bertku, pletenu
Znaš onu tamno sivu
Što mi samo lice otkriva pravilnim crtama
Reko si mi
Jednom davno da ona je deo mene zimom ogrnuta da je nikom ne poklanjam
Jer moja čarobnost njome vlada

Stavila sam crveni ruž zdravlja na usne i krenula
Znaš onaj što ti uvek na rubu usana trag ostavlja
Al se nebuniš
Da l zbog otiska koji ne brišeš nikad a drag ti je,
Da l zato što je sa mojih usana zdravljem otkinut,
Il mu je samo miris fin

Ma to sad nije ni važno

Važno je da sam krenula
Tebi tako opremljena kroz smetove, kroz mećavu, hladno je
ali
Ne osećam
Zima mi sad ništa ne može, čak mi i po koji osmeh otkine
Ma ne , ne zbog kaputa, beretke, karmina

To je samo zbog tebe
I ova pesma zbog tebe
Samo za tebe

Jer hrabro, staloženo, mirno, čvrstog koraka, rešena u ono što volim da bude
Tebi tako opremljena za tili čas dolazim ja

To je samo zbog tebe
I ova pesma zbog tebe
Samo za tebe

Otimanje



Ljušti me ova zima danas
Sloj po sloj
Lagano
Ljušti šuštavu prašinu godina nekih

Prisećam se nemih trenutaka naše ljubavi
I onih vrlo glasnih
Još kad su nam komšije sa sprata iznad
Ili onaj stari bračni par pored
Sećaš se
Lupali iz sve snage na zid
Ne bi li nas umirili, a mi ko ludi se grohotom smejali
I nastavljali odlučni u našoj strasti zanešeni
Na krevetu, podu, kuhinji, na stolu,
U bele ko inje čaršafe umotani
Podivljalim plesom se vijali i goli po stanu šetali

A bile su to godine

Sećaš se
Kad si me medom tog jutra prekrio i lagano
Svuda po telu jezikom nežno milovao
A ja se ko grana mlada na vetru povijala
Na strane od strasti krhko uzdahe ispuštala

Onda bi mi tiho najlepše stihove
Samo za mene kraj uzglavlja šaputao
Rukom preko grudi mednih prelazio

A znao si da volim da me čvrsto za bokove privučeš
Da ne daš mi da dišem i
Da se od ljubavi godina tih lagano
A teško ugušim
Od tebe od sebe

Svaki naredni dodir
Bio je kao da se ponovo
Po prvi put susrećemo
I sebi na volju svu žudnju pustu dozivamo

A onda
Baš tog jutra
Kada sam u polu snu
Ne od umora već od bludi bila

Sećam se
Kao kroz san da si mi blago na usne poljubac spustio
Pokrio,
Da sam te obučenog na vratima
U polu snu bez reči istraživačkom nežnošću posmatrala
Pogledom, ćutanjem, prigušenim jecanjem
Ispratila
vrata zauvek zatvorila

Ljušti me ova zima danas
Sloj po sloj
Lagano
Ljušti šuštavu prašinu godina nekih
Ne dam da te od mene sakrije
Zaboravu odvuče

Vino


U jednoj
a zar je važno kojoj

Čaša crnog vina berba ’98 u drugoj cigareta neka

Napolju hladno

Tu baš ispod mog velikog prozora kroz koji se po kadkad ušunja mesec srebrni pun
Zaglavljena međ dva žbuna
Usidrena nepomično ležaljka plava spava

Znaš
Nije to ležaljka ležaljka
Nego onako više kao neka velika ljuljaška
Ona
Baš za nas dvoje nameštena
kao slučajno

Da bilo je hladno
Al me vino grejalo

Zapravo zagreja me ti
u njoj
u vinu crnom

I nebo crno je večeras
Ne tmurno ali ko more crno i onako jako oholo bez zvezdica sinjih
Što znaju da sjajne toliko budu da obasjaju ceo
Preko leta prosotor ceo

Ali večeras je neko posebno veče

Osmeh mi lice zario
usnama poljubac mamio
možda bez potrebe
al
Zagledana u daljinu nemu videh te
Obrise tvoje divne videh
I eto onako usput dozvah te da siđeš da dođeš mi


Negde si
Znam
Na planeti drugoj noćas
možda
Iako u poklapanje ili preklapanje
Kako već želiš
Ne verujem

Ali isto tako ko ja misliš samo na mene

Da mi se u zagrljaju ogrneš da mi se u krzno toplo uviješ upleteš
Da me pohotom obuzmeš

Prosulo mi se vino od te misli lude

Al nije strašno ne brini
Malo je pokapalo po nedrima
Kao da znak borbe ljute a mile a nežne a čežnjive
niz nas oboje da lepljivo ono bude
Da nas nikad nerazdvoje

Njihala me ležaljka njihao me ti

Ma ne nije tako

Njihali se mi
Viore smo se u toj borbi divljoj
Tela dva opružena a zgrčena nemo se ludački nosiše
Do golicanja da probudi svu okolnu stražu gusara tame

Al oni
Ma ko još za njih mari

znaš

Jer jedno se u drugo
u zimi
uz vino
uz cigaretu
uz ležaljku
u noćnoj tmini hladnoj veza smo
i niko nam ništa nemoga
hladno je al nije mi ništa i ne osećam ništa i vidim te i osećam te
i ti si tu
ovde noćas samo samnom
ostani tu ove noći hladne da mi letnji dah vreli budeš
samo ti
noćas da ti ogrtač krzneni budem
budi i ostani tu

Nevesela


I vidim ko je ko
I vidim ko je šta
Ili im se pridruži
Ili
Put pod noge
Ne,
Nema bežanja
Dostojanstveno
Staloženo
Mirno
Kao što umeš
Hrabro na put bez povrataka
Tako je mudro
Tako je dobro
Tako je znano
Zaboravi sve što je do sad
ovako ili onako bilo
Zaboravi
I zaboravu ostavi sve
Da u sebi
Da sa sobom to vreme gazi
I
pogazi

Prolaznik


Hej
prolazniče nemi
što jutra svakog
ispod oka me pogledaš
priđi
reci tajnu srca svog

Šapni mi bol i jad
jer
tvoj sam bludni oblak
usana gorkoslatkih
nastanjen usamljenim snovima

Vidim i osećam
pogled skriveni
jer
mrežom tvojom tihe svirke
vezao si me
a da ni sam
to nisi znao

Dolaziš i odlaziš
a kraj
prozora mojih nezaustavljaš
otkri mi žali
otkri mi crno nebo sumorno
što te pod skute obgrlilo

Razumet ću nemost tvoju
odlaskom i dolaskom
tek kad
pronađem moje nebo
u iskrama očiju tvojih
i budem gošća u dubini tvog pogleda

Hej
prolazniče nemi
što jutra svakog
ispod oka me pogledaš
priđi
reci tajnu srca svog

Putovanje


Ka jezeru nepoznatom
Kaldrmom što tajne krije
Krenula kose raspuštene
Razdeljka umršenog
U suton znani
Gde niko je ne vidi
Sa haljinama pocepanim
Injem izatkanim

Po zimskom drumu, lednom
Putuje ćutljiva
U susret tebi

Ti na jezeru nepoznatom
Što kaldrmu tragovima viješ
Mekanim stopalima vodu mutiš
Osvetljavaš put
Glasom ptice gorske dozivaš

Nju već tobom osvojenu
Na grudi dočekuješ
Usnama kosu češljaš
Haljine od zlata oblačiš
Dušu na strane sve raspuklu
Mirisom ljubavi sastavljaš


Dragom je tvojom nazivaš
U naručje nežno prihvatiš
Visoko do nebesa podižeš
U dom svoj odnosiš

Pred kraj



Da li tužan je tren
Kad odlazi
Napuštaš što si godinama
gradio
Zlu spletke pravo
Sreći krvlju grabio
Dobrobit nežnošću stvarao
Da li govoriš da ostane
I kad je gadima obasipaš
Rečima prljavim nazivaš
Na delove raskalapaš
Nesnađena, umorna od čekanja
Lutanja
Tebi darivana
Za tebe samo znala, umela
Kroz vas
Jednim delom ostvarena
Vremenu putokaz gradila
Sada već velika, svoja
Očiju uprtih u daljine neme
Traži mir
A ti ko lud za ruke, leđa grabiš
Zaustavljaš
Ne daš da
Nebom se vine
Slobodu nađe
Zapitaš li se tad, koliko si iskren
Bio
Njoj, sebi
Celom prostoru
Nekad beskrajnom, celovitom
Sad
Samo izmaglica
Neka osta
Praznih šaka
I jedno
I drugo

Pa da zapocnemo


Lutanjem led razbijala
Snagom vođena
Pred tragom uzmicala


U toplo bežala
Umotana
U krilo sklupčana


Na pola koraka
Na pola misli
Na pola pretrčavanja
Sebi hodili
Toplinu prizvali


Prstima lahorom lice umivali
Obrazima rumen ružičastu zračili


Ko pupoljak prve ljubavi
Užarenim usnama poljupce vapili
Dahom vrat vijali


Niz ramena bedra grudi
Preko kičme
Jezom satkani


Oblinama ludim zanešeni razliveni
U naručju čvrsto prikovani


Uzdahe poljupcima gušili
Latice znoja jezikom vešto brisali
Telima senku strasti ovladali
Na krajevima kože pucali
Skupljenu školjku milovali


Sokovima raznešeni od slasti raspršeni
U vremenu bez prostora
U prostoru bez vremena
Okovani


Pa da započnemo

Osmeh, molim

Gorčina zastala u grlu
Prašnjavoj stazi dozvolila žbunu
Da preseče
Rosu jutarnju svežinom omađijanu
Sumornim nebom savijenu

Trnovitim okovima oko podrpanih zglobova
Tamnici strašnoj
Kamenitim lednicima
Ispit bezimeni postala
Dok se o njih otimala

Pod skute tajne skrivala
Eksere u dušu zakivala
Balvane ujedala
Duhom demone kinjila
U nepovrat ih terala

Oslobođena vapila
Krvlju prolivenom okupana
Noktima besomučno grebala
Tragove koži ostavljala
Slepo slobodi hrlila

U slobodu
Prozorom bez rešetaka
U plavetnilo barka stara odletela
Na pločniku lednom ostavljena
Godine bola skotrljala

Vetrovi života duvali
Sumorno čelo mutili
Žaračom olovnim mir zavodili
Bičevima kožu cepali
Do muka ljutih dovodili
A uvek se pitali

Kako joj osmeh sa lica skinuti

Ćutanje

Danas ni tamo ni tamo
Ako me vidiš, zaobiđi

Rasuta po poljima
Izgubljena međ granama

Glavu ne mogu da podignem
Ne znam na koju stranu da krenem

Nesto me skupilo u sebe povuklo
Rojenjem glasova ludnicu napravilo

Suzama pogled zamagljen
Nedrima okov zakucan

Hodam na gore put mi izmiče
Tlo vidljivo teret nameće
Na koncu traga nestajem

Ako me vidis, zaobiđi
Na stranu svoju kreni
U zamenu za viziju
Ćutanjem izvajaj pravednost

Ona i ja


Na pragu duše
ruke raširila
Ko lud si trčao
Bez glave vetrove seko
Omamio me daljinom slepom
Nevidljivo dotakao vrhove prstiju

Slatkorečivost sam ti
Usnama zaustavila
Prigušila ih leptirastim poljupcima

A znao si da blebećeš satima o nekim ne bitnim stvarima
Starim iskustvima,
Da me zapostaviš
/ Nepotrebno istrošeno vreme /

Ali isto tako i da me na drugu stranu okreneš
Daruješ osmehom svetlucavih zenica
Da svaka neizgovorena reč bude
Pod staklenim zvonom sačuvana
/ I sad se u njima topim
Bez daha ostajem
U trzajima i jecajima budim /

Znao si da mi do zore
Napupele dojke, lukove kukova
nežno miluješ
U vremenu neodređenom

Međ butinama vijao
Lednike otapao,
tragove na ivici kože ostavljao
U nedogled me skupljao dubinom

Sa prvim oblačkom veđa
snažno grlio
/ Nemoj, nemoj to – uz uho mi šaputao /

Požudom sam te nagonila da budeš grublji
Da te osetim svud podjednako
Nikad da ne prestane
Do vasione si me podizao
Jedinom zvao

Najdublji, najdragoceniji, najiskreniji
Plamen strašću oblikovali
/ Ljubavi snažnoj a iskrivljenoj, tok ispravili;
Koliko je bilo u našoj moćii – a bilo je /

/ Da, znamo to oboje /

Pokrivala te
Pod staklenim zvonom čuvala
U sebe da vratim
Bez pitanja, predrasuda
/ Još uvek sijaš tajnom otkrivenom i
Upravo si cvetu opojan miris, kao nekada, dodao /

Istezala sam se od slatkog bola,
Prostor vriskom oplemenila
Dok si mi vreli vosak leđima razlivao, lagano šarao
Samo ti
Pola ženom pola snom
U tim trenucima ludila nazivao
/ Ne dam vremenu da to izbriše /

Zvao si me da ostanem
Da me prašina, šuma
ne sakrije
Da me ptice na jug
ne ponesu

Oprosi
/ kakva glupava reč /
nisam mogla

Više nisam umela
Da podnesem ljubav takvu

Htela
Ili sam morala
Do odem
Negde,
A ko zna gde
A ko zna kome

/ mada, nikad mi neće biti jasno,
zašto si me tako lako pustio;
valjda, tešim se uz osmeh,
jer tvoja bol je bila veća
te si moju razumeo /

Osta
Lepota ljubavi netaknuta
Na dohvat ruke ostvarena

Bol iskonskim strahom izazvana
a sputana

Pola žena pola san

Ispovest

Promeni plan,odloži obaveze
Uzmi pero
Priđi krevetu

Odjutros se izležavam
Međ belinom
Sunce me kupa

/ Nestalo je papira, nezameri /

Govoriću stihove
Tako mi došlo
Nežno ih po leđima ispisuj
Ako zabrljaš
Ako pogrešiš
Laganim dodirom jezika obriši

Al pamti, umeš to
/ znam /

Da, zamrljaće se
I ako se mastilo prolije
Ne brini
Nastavi dalje
Ti me pišeš, ispovedaš
Uvijam se, golica me


I onako ćemo posle lutanja
Naše kože pomešati

Strane sveta milim
Sokovima bojimo

Radost delimo poljanama cvetnim
Ko gejzeri vrelinom ključamo
Dubine osvajamo

Trnovito sam stablo tvoje
Laticama od ruža prekri me
Mirisom da te opijem, ogrebem

Boleće
/ nije to ona teška, krvava bol /
Al...
Ko mari za to
Dođi

Crvenilom te grlim
To voliš
Čežnjom
Oblik i veličinu ti otvaram

Perom me razmazi
U krilo skupi
U nepoznato povedi

Grešni smo
Samo, greh je to naš
Priznajem
/ Takvi smo oboje /

Drugima pred sud izvedeni
Al briganas

Ko su oni
Ko im pravo dao
Da govore, gde ništa ne znaju
Ništa ne osećaju, kormilo lome
Zlom se ličnim
Borbom tuđom
hrane

Prolaznici sitničavi
Izgubljeni u ništa skovani

/ ko za njih mari /



Olivera Marković
29.12.2010.god

Čitanje mladosti

I

Na raspuštenom stolu tvoje mladosti
Mahovina skupljena
Goniš da te pod svoje ne uzme
Da te zaborav ne odvuče
Sakrije tajne davno skovane

Zaboravljena knjiga
Svih bivših, sadašnjih
budućih žena

Listaš najintimnije trenutke
Zavodiš red

Blagim dodirima prelaziš
S jedne na drugu


II

Fatamorgana požude ucrtana
Na njenom mladom, čednom licu
Genima lepotom izvajana
Neobična, nesvakidašnja, upečatljiva
Aristokratski, dostojanstveno isklesana

I kao takva tebi blizu

A govoriš često
/ Ne stavljaj tu šminku kao ratničke boje
Barikade stvaraš
Nagoveštavaš da se svet tvog života ruši /

/ I znaš
Tvoje lice zrači svežinom
Opijenom nežnošću /

Zbunjeno te mazi
Bledu, homogenu kožu spaja sa tvojom
Svaki put ljubav vodite kao bitku
Želelite da vas odvuče u provaliju
U sunovrat
Beskraj
Da padate kroz prazan prostor
Čvrsto stežući tela

Na brzinu skovana reč
Lepljivo na njenom vratu se lomi

Stopala joj oslikavaš
Preko kolena drhaje ostavljaš
Muškost ti oseća međ butinama
Steže se

Igrom ne dopušta da se približiš
Vrpolji , skalanja se
Da prostor tanani mekoćom udahneš

Napupelim, rumenim
Od vina satkanim usnama
Prilazi nemo
Neočekivanošću daruje oboje

Gase se svetla
Predstava počinje
Strast vitla magijom zvezda

/ Poput ratničkih boja šminku skida
Barikade nestaju
Nagoveštava da njen svet tek počinje /

Zimska svetlost nestaje
U plavetnilo pratvara


Olivera Marković
30.12.2010.god.