KRATKE ŽIVOTNE PRIČE

Broj poruka : 41 Datum upisa : 12.04.2010

Kako sam upozoren na vreme da je ovo ozbiljan forum i da nije mesto za one koji su u zakasnelom adolescentskom razdoblju,evo,da skratim uvod...Priče su iz stvarnog života...

STOLE prvi put za javnost...

Ma niko od nas nije uspeo da tu zavrzlamu oko njenog "barenja"objasni.Prvo:bila je prelepa devojka,imala je dugu,pravu i crnu kosu,koja joj je preko ramena,do nešto malo iznad struka padala kao vodeni slap.Drugo:bila je nešto niža i od Stoleta i od mene a zgodna ne pitaj...Ma svi smo zevali u nju dok smo je zajednički čekali ispred bazena na pivari gde je stajao njen autobus iz Paraćina.A s obzirom da smo u to vreme najkasnije do deset uveče morali da budemo kući,naš izlazak je bio jako kratak,ali se mi nismo žalili.Dakle,Stoletova ženska je bila "avion ženska"a poredili smo je sa tadašnjom Karavelom.Em je bila lepa,em je u to vreme i imala roditelje u inostranstvu.Mama joj je bila naše gore list a tata čistokrvni Nemac...
I kako smo se jednom prilikom zadesili kod Stoleta kad su mu u goste došli buduća tašta sa tastom i budućom mladom,shvatili su da je red da i nas ostave na ručku,kao Stoletove najbolje drugare.Da ne zaboravim...Stole je bio lep momak ali je imao jednu malu manu i to govornu....
-I...i...i vi će osta..ostanete na ru..ru..ručak-pozvao nas je a onda nas je uveo u trpezariju za postavljen sto gde su već sedeli:buduća žena,buduća tašta,budući tast;a ja u životu nisam video žutijeg i pegavijeg čoveka od njega i Stoletov deda.E taj Stoletov deda imao je osamdeset i kusur godina u to vreme,bio je vitalan ali je ponekad zaboravljao gde se nalazi....
-O..o..ovo su mo...mo..moji dru..drugovi...A ovo su..ovo su mi...Sne...Sne..Snežini roditelji...
I ma koliko da se trudio da manje muca bilo mu je sve gore...
-Deda,de..de...deda oćeš i ti je..je ..jednu ra..ra..rakiju?-upita ga Stole
-A!?
-Pita te Stole,oćeš jednu rakiju-umeša se u razgovor Dragan,moj i Stoletov drug...
-Koji Štole!?
-Tvoj unuk Stole deda...Tvoj unuk...
-A..Štole...Pa šta oće...Oće opet pare...Nema...Pištolj pare...
-Ma ne deda...Pita jel oćeš jednu rakijicu...
-A....Može...može...
Svi smo sipali po čašicu i nazdravili
-Šivela...Šivela...šivela...Tobar rakija...Tobar..-gugutao bi nemac ispivši je na eks
-A jel i kod vas ,u Nemačku,ovako toplo vreme prijatelju-upita ga tetka Ljubinka inače stoletova maćeha nalivajući mu rakiju u čašu
-Nika....Ofako toplo,najn...Ujutro szmrzne u potne topla..Jako topla...Šifela...
-Jeli,jel osećaš nešto?- upita me Dragan
-Ja...Osećam...Kao da se neko usro...Il je Stole il njegov deda..
-On bre nije normalan...Di bre sad pred tasta...A oni se prepodobili ko da ništa ne osećaju...Ovo bre tolko smrdi da štipa za oči
I taman smo se malo navikli i situacija se provetrila....
-Bre,ovaj ko da je jeo usrane klozetske daske..-opet će Dragan
-Ćuti..-rekoh mu-onaj nemac gleda na ovamo...Možda misli da smo mi....
Posle predjela stiže i pečenje i taman mi da založimo sa klopom,kad neko jako "okinu "za stolom.Svi se pogledasmo dok su nemac,naša frau,Stoletova devojka i njegov deda,nastavili sa jelom kao da se ništa ne događa..
-Enšuldigen zi..-samo reče i nastavi da jede
-Ko je da je...Al pobi nas bez pušku....-ote se Draganu
-Kaka puška...Na bajoneti smo išli...Ovako mi,a ovako oni...
-Deda...De...deda...Ću...ću..ćuti bre...
-Izvinite....To je kod nas u Nemačka sasfim običan stfar...To...Ja ne umela da opjasni....Ajde ti kazala...
-Ma...-poče Stoletova tašta-Ovo je u nemačka sasvim normalno da ljudi za vrema jela puste goluba...Mislim,to nije ništa...To je obična prdka...
-Jeste obična...Al od ovog prdka opadaju obrve..-promrsi Dragan-Će da nas poguši,majke mu ga švapske...
Za to vreme je Stole nešto šaputao Miri,njegovoj devojci ,nešto na uvo...I taman smo pomislili da neće više,kada se začulo nekakvo cijukanje...
-Evo ga....Sad ga je malo stiso,al isto smrdi...-promrsi Dragan..
A onda je "grunulo"...
-Vas is das...-poče nemac gledajući u prisutne iznenađeno...
-E...e...E to...to...to je prdež a ne...a ne ono....-reče Stole glasno... KRATKE ŽIVOTNE PRIČE 351492

Naslov: Re: KRATKE ŽIVOTNE PRIČE 13/4/2010, 11:15 pm

Ово је већ за овде.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Broj poruka : 41 Datum upisa : 12.04.2010

A ovo se desilo pre jedno,ma ima 24 godina...Sneg napadao poprilično,do iznad kolena...Ma od smetova teško i ulicu da prođeš....Obučem ti se ja dobro,čuj dobro,koliko sam bio mršav,sa onolikom garderobom na sebi ,sam tek tada pristojno izgledao.Natakarim ja moje prve slinčuge na noge i polako ulicom naviše,do potoka.A taj,tadašnji "potok"nije izgledao kao sad.Nije bilo asvaltiranih staza,bine,klupa za publiku...I kao što rekoh,krenem ti ja naviše i usput shvatim,da nisam ni malo zaboravio klizanje.Posle početničkog straha i nesigurnosti,već sam veslao nogama sve bolje i bolje..Usput sam svratio do "Debelog"i sa njim sam krenuo do potoka...
-A,de su Dragan i Miki?-upita me
-Verovatno nas već tamo čekaju...
-De čekaju...
-Na ulazu u potok...
-Ha,a pogle one tri...Udrvile kraci...
I tek što je to rekao,jedna devojka se okliznu i složi se na zemlju koliko je duga...
-Devojko,daj ruku da ti pomognem...Šta me gledaš,i ove dve ima da popadaju pored tebe,ako oće da ti pomognu-poče debeli-E,tako...Ja sam Rade,a ovaj na slinčuge je moj drug Sale...Jel idete u potok?
-Aha...-odgovori mu ona što je pala
-Ove ne umeju ni da pričaju...Idemo Rade-rekoh debelom...
-Čekaj bre...A vi,jel znate da pričate?
-Znamo-odgovoriše sve tri u glas..
-Vidiš da znaju...Ma Sale je malo šuntav,a i pravi se važan...Popeo se na slinčuge pa misli da je uvatio boga za bradu...Evo,uvetite se vi za mene a ti,vataj Saleta pod ruku,i pazi da te negde ne sobali u sneg...
Malo je falilo da ga popsujem,jer sam mislio da je najružniju poslao kod mene.Ma ni ja je u početku nisam dobro video zbog šiški koje su joj pale preko lica.Ajd i šiške,ali ona uopšte nije ni podizala glavu da vidi ko sam i šta sam.A meni baš nije ni bilo bitno.Ono u šta sam gledao,bila su ispupčenja ispod njenog kaputa,koja su mi izgledala prevelikim u odnosu na njenu figuru.Mislio sam da se i ona previše natrontala garderobom.Kod pivare nas njih tri ostaviše i sedoše na sanke koje su vukli Belko i onaj njegov opičeni komšija,koji se stalno smeškao i ako nije bilo razloga za to.

Broj poruka : 41 Datum upisa : 12.04.2010

Meni je bilo najlakše...Sam sam se zabavljao vozeći se ispred njih,iza,pored...Rade je samo cupkao od muke...I tako smo se upoznali sa Danicom,Draganom i Radmilom.Pred potokom su poustajale sa saonica i jednostavno su odšetale,bez obzira koliko se Belko trudio oko njih.Pred potokom su nas stvarno čekali Draganče i Miki sa nekim kolesarama od sanki..
-Otkud vam tolke sanke...
-Uzeli smo od jednog klinca...On nama sanke mi njemu cigaru...-reče Dragan-A koje su vam one tri sojke?
-Radetove poznanice s asvalta..-rekoh-Stvarno bre gde nestadoše?
-Ako je ona sisata s nji,odoše pravo gore...-Miki će-Izgleda mi da nekog čekaju.Eno ih...
-Odo ja da se spustim,a vi kako hoćete..-rekoh im i polako sam otklizao na više.Bolje rečeno,odhodao sam..I dok sam prolazio pored njih,video sam da uopšte nisu nepričljive.Prošao sam pored njih,kao pored turskog groblja...Normalno,bio sam običan folirant..A onda sam i čuo iza sebe..
-Evo ga onaj uobraženi glumac...Što ne padne...
Taman sam se okrenuo da vidim koja to od njih laprda za mene,ali oćeš...Počeo sam da glavinjam nogama a onda je sve otišlo u vis...I ja i moje noge i sneg...Mislim da su mi oči neki santimetar pošle naviše kad sam leđima opandrčio o sneg....Prvo i se zamaglilo pred očima,onda sam osetio po licu sitan sneg,i onda ona...
-Hoćeš li da ti pomognem?-upitala me je stojeći iznad moje glave sa nekim smeškom na licu.Tako da nisam znao dali ona to mene zajebava ili ozbiljno misli....
-Ozbiljno te pitam...Možeš li da ustaneš...
-Mogu- odgovorio sam,prelazeći iz ležećeg u sedeći položaj...-Mogu...
I opet mi pogled zape za taj njen otkopčani kaput i ono ispod njega:kako gore tako i dole pošto je bila u farmerkama a one baš tesne...
Malo je pocrvenela,čini mi se ,ali mi je ipak pružila ruku,da ustanem...

Broj poruka : 41 Datum upisa : 12.04.2010

Zahvaljujući slinčugama na kojima sam stajao izgledalo mi mje da je dosta niža od mene...
-Čuvajjj...-drao se neko na sav glas i iza mojih leđa,normalno nismo obratili pažnju dok nas nisu pokupili sankama...Kad se sneg slegao,ne znam kako se to desilo da je ona na meni...Tada sam i video da su joj oči nebo plave....
-Baš ste stoka...-reče klincima sa saonicama dok je ustajala a oni su se samo smejuljili....Došlo je vreme da i ja oprobam svoje klizačke kvalitete u spustu...Zaleteo sam se i samo spustio niz nizbrdicu...Žile od bagrema,koje su šarale stazom gde-gde,sam sa lakoćom prelazio.Ma staza je bila glatka i brza...A onda jedan klinac...Nekako sam ga zaobišao a onda Belko i onaj njegov,i njih sam nekako izbegao...Ali Danicu,Radmilu i Mikija nisam mogao da zaobiđem.Kliznuo sam im pod noge a onda se sve pretvorilo u klupko...Glava mi je bila u snegu...Miki je psovao a neko se smejao...Danica je sedela u snegu,čisteći kosu...
-Šta se smeješ šuntavuljo jedna..-rače joj Radmila-pokupi nas čovek ladno..Pa ti nisi normalan...Ko ti dade te klizaljke nije mi jasno...
-Više ih nema...-doda Danica kroz smeh-nema ni klizaljke ni đona na cipeli...
Tek tada sam video šta sam uradio...Pa opet nisam shvatio na koji se način to desilo...Klizaljka sa đonom je bila neki metar dalje pored Mikija,a ostatak od cipele jer bio na mojoj nozi i dalje uvezan pertlama...
Zašto vam ovo pričam..?Razlog ću napisati sutra,a sada lasku noć vam želim...

Broj poruka : 41 Datum upisa : 12.04.2010

Eh,ta Danica...Bilo je to divno žensko stvorenje,a ja sam bio majmun i ko zna šta još kroz sve moguće epitete...Ako su one njene suze bile prave,u šta sumnjam da nisu,onda me je volela...
U to vreme je jako bilo teško imati devojku koja će "sve da ti da";sve su one polazile od toga:te sram te bilo,te kretenu jedan šta ti misliš o meni,te kako ću ja posle da se udam...A sve su to volele..Te zabranjene ljubavne plodove zbog kojih je i Adam sa Evom isteran iz raja...
Novu godinu nismo proveli zajedno,jer je morala sa tatom i mamom da ide kod nekih rođaka,ali smo zato Srpsku novu godinu slavili kod njenog brata u stanu i mislim da nas je bilo desetak ili dvanaes ukupno.Nije za tu priliku bilo bog zna kakvog oblačenja...Ma mi,deca-titovi pioniri-smo tek tada odprilike počeli da se oblačimo malo drugačije.Mislim na farmerke,miniće...A ona što bi nosila mini,bila bi proglašena za nebesku kurveštiju koju ni Dunav ni Sava ni Velika Morava čak,u zajednici sa njima nije mogla da opere...Danica nije nosila miniće ali je imala u sebi nešto,bilo šta da obuče,što je uz nju samu delovalo(što bi se danas reklo)jebozovno.Ma devojka je zračila nekom svojom erotikom.
Tada je na sebi imala običnu rolku i maksi haljinu sa čizmicama,i mogu da kažem da mi je jako prijalo to,što su njene usne nešto ispod mojih,i što ne moram da se savijam mnogo,ne bi li ih poljubio.Ali nisam ih poljubio dotle,u tome je problem.Sećam se da su se sa ,u to vreme novog gramofona "trubadura",čuli Dugmići i ona njihova čuvena:Sve će to mila moja,prekriti snegovi,ruzmarin i šaš...
Plesali smo na distanci,kao kumovi il prvi žiranti...Gotovo da sam se bojao nje zbog njenog izgleda.Stvarno ne znam šta je to videla u meni,kad ja nisam izgledao uopšte kao njen tip.Ma,bio lično prisutan,dok je drugima delila korpe a izgledali su mnogo bolje od mene...I s obzirom da me je pozvala ona na tu žurkicu,a nismo dotle bili ni u kakvoj šemi,mislio sam da mi je bolje da budem na distanci sa njom...Pijuckao sam vinjak,onaj rubinov,jer je za nas muške to bilo od pića uz Jagodinsko pivo,a za ženski svet svetli vermut sa limunom i šećerom i višnjevača ali ne domaća.Sedeo sam u fotelji i nešto sam pričao sa njenim bratom Saletom kada nam je jednostavno prišla i sela na moje koleno.
-A vas dvoje ste u šemi ili..-upita nas Sale
-..Ne...Nismo...-rekoh jer stvarno i nismo bili u nikakvoj šemi, mada sam ja to svim srcem želeo, i rastao sam kao kvasac posle tog njenog gesta....
-Nismo..-odgovori mu ona-..Zar moramo da budemo u šemi ako sam pozajmila njegovu nogu za sedenje jer sam htela nešto da te pitam!?
-A...Ma mislio sam...Nije važno...Šta si htela da me pitaš?
-Vrti mi se u glavi od ovog Vermuta...Ovo mi je prvi put...Možda je glupo,ali ja ne znam koliko će to da traje...
-E pa seko...Ako više ne piješ,može da prođe posle jedno sat -dva,a ako piješ,biće ti samo gore...
-Pa šta da radim...
-Ustani seko i pleši ako nećeš da igraš...
-Ma ja bih da igram,al ste vi navalili sa ovim zabavnjacima...Jel ima neko kolce?
-Jaoj...Šta ću ja s tobom...Idem da vidim ima li što od narodnjaka,to ti stric i strina kupuju,ja ne...
-Stvarno mi se vrti...Šta me gledaš...Hoćeš li da igramo...Bar tebi nije teško,u folkloru si...
Ma igrala je kao zmaj dok se ona njena haljina vrtela oko nje u ritmu harmonike.Začudo,tek je tada nastalo veselje i ono kolo je postala prava inicijalna kapisla za raspoloženje...A onda Šaban,Toza....Pesma...
Sedela mi je u krilu,dok su nas ostali znatiželjno posmatrali,ja sam se pravio kao da je to sasvim normalna stvar između nje i mene.Da sam imao perje,bio bi gori od pauna.A onda su doneli i sendviče:ono,kriška hleba,majonez,salama ,nekoliko kolutića čajne,kolutič kiselog krastavca i rendani tvrdi sir odozgo.A in nam je više smetao u jelu nego bilo šta drugo,jer nam je otpadao sa usana po uglačanom parketu.
Ne znam zašto,ali imao sam osećaj da me krišom posmatra onim njenim,nebo plavim,očima.To je bila igra mačke i miša..Kad bi se okrenuo ka njoj,ona je već gledala na neku drugu stranu....Posle jednog kola,krenuo sam do kupatila da se umijem,a u povratku,me je ispred vrata čekala Radmila...
-Čekaj...Stani...Moram nešto da te pitam...Jel se tebi sviđa Danica?
-Molim...
-Šta se tu praviš...Pitam te,jel ti se sviđa Daca?
-A kome se nebi svidela...
-Ma bre...Pitam tebe...Jel ti se sviđa?
-Sviđa mi se ali...
-Ali!?
-Ali se ja njoj verovatno ne sviđam.
-A...A,a što tako misliš?
-Jeli...Radmila...Da ja tebe pitam nešto?Jel ti to mene zajebavaš ili me pitaš ozbiljno?
-Pitam te bre ozbiljno...Ona...E,jebi ga...
-Šta ona?
-Ali molim te...Pazi...Molim te da joj ne kažeš...Sad kad sam se sama izletela ko som...I mene to čudi,pravo da ti kažem,ali...Sviđaš joj se.
-Ma,daj...Zezaš me...
-Da mi umre majka ako te lažem...Sviđaš joj se ali je ona sve očekivala od tebe,da ti napraviš prvi korak...Ali ti si tupavi tupson...Zar ne vidiš ,da je zalepila oči za tebe ko taksene marke...Još od onda u potoku...Stvarno mi nije jasno šta je videla na tebi,pošteno.Ne ljutiš se valjda.
-Ma ne...Ni ja ne znam-promrsio sam tiše a ovamo bih pukao kao balon od iznenadne radosti.Ma to nisam ni u snu zamišljao ja i Danica...Premija...-I šta ja sad treba da...
-E,do mojega...Ako ti ne znaš,onda...Ma lepo sam joj ja govorila...On je tunjavko,a ona...Radi šta znaš.Ja sam ti rekla...Bože koja je to budala.-čuo sam je da je rekla dok je odlazila,samo nisam znao na koga je mislila,Na mene ili Danicu.Vratio sam se nazad prepun nekakvog samopouzdanja ali kad sam video njene oči i taj njen ljubopitljivi pogled iščekivanja,samopouzdanja je nestalo.Ruke su počele da mi se znoje,nisam smeo da je pogledam a da ne propadnem još dublje u nekakav ambis nemoći.
-Šta ti je?-upita me
-Ništa...
-A...A,jesi li razgovarao sa...
-Sa kim?
-Sa Radmilom!
-Ja!Nisam...A jel trebalo nešto...
-Ništa...Budalo..-reče mi i ustade

Naslov: Re: KRATKE ŽIVOTNE PRIČE 14/4/2010, 1:15 pm

_151795.....U ŠEST!!!

Zvrrrr!Probudi me telefon i ja bacih pogled na ženin krevet očekujući reakciju.
ZVRRR!!!!! se ponovi još nekoliko desetina puta i ja se zabrinuh za stanje
moje supruge.Priđoh sasvim oprezno krevetu i lagano je dodirnuh po ramenu
izgovarajući poluglasno njeno ime.-Olja!Olja!Šest je sati mače.Telefon uporno zvoni,
ja vičem sve glasnije,ali moja mila i dalje ne reaguje.
Zabrinut već opipavam joj puls.U redu je!Služba buđenja je već digla ruke od moje
drage i ja ostadoh usamljen u pokušaju da je probudim.Primenjujem sve poznate mi
oblike uspešnog buđenja(ljubljenje,drmusanje,golicanje,lupanje u šerpu i ostalo
plehano posuđe,guranje kafe pod nos...),ali uspeo sam da je primoram samo da
promeni položaj tela.Okrenula se prema zidu.Pozvah u pomoć naša dva momka,
Acu i Dušana,da preduzmu nešto no i njihovi pokušaji ne urodiše plodom.
U međuvrmenu se probudi naše najmlađe dete Marija,naša poslednja nada.Ubedismo
je nekako da pokuša probuditi svoju majčicu i ona se u trenu nađe na njenom
krevetu-MAMAAAA!USTANI!MAMA!!!!,vikala je Maki pravo u uvo skačući po njoj,
na šta je njena mamica laganim zahvatom obori na kreveti nakon desetak
sekundi njih dve zahrkaše skladno.
_Uzmite nešto da jedete,pa u školu rekoh sinovima-ne vredi da pokušavamo više!
Ispratih momke u školu,skuvah još jednu kafu i upalih televizor da vidim šta se
dešava.Nešto posle osam završiše se vestii krenu vremenska prognoza.
Vreme će danas biti lepo,sa najvišom dnevnom temperaturom do 25 stepeni.
U tom trenutku moja već prežaljena draga skoči iz kreveta i sunovrati se prema satu.Pet minuta je fiksirala sat pokušavajući da odgonetne neočekivani položaj
kazaljki,upirala prstom ka njemu,mrmljala nešto uz opasno škrgutanje zuba,da bi
se na kraju sasvim neočekivano okrenula prema meni i vrisnula:
-ŠTO ME NE PROBUDI,ČOVEČE!!!
Okrete se zatim isto tako naglo i otrča u kupatilo njenim čuvenim cik-cak stilom.
Čuh je kako trsnu vratima,zaključa ih,pa potom opet otključa,izlete napolje i
sjuri se u dečiju sobu,pa uvidevši da ja prazna ulete kao furija u dnevnu i već
sva izbezumljena,opasno mi se približavajući i mašući rolnom papira ispred mog
nosa zaurla:
-Gde su deca!?!!?Gde su mi deca!?!!?
-Pa...u... školi-odgovorih.
-A Marija!?Gde mi je dete!?
-U tvom krevetu je,dušo-odgovorih.
Ona me osmotri sumnjičavo,preteći još uvek onom rolnom,zatim uputi jedan
pogled u pravcu koji sam joj pokazao,pa opet u mene i onda lagano krenu prema
ležaju ne ispuštajući me iz vida.Primakavši se dovoljno usnulom detetu odvoji
pogled od mene i prepoznavši svoje milo čedo skoči na njega.Ridajući i smejući se
istovremeno uhvati je obema rukama za glavu i poče da je žvalavi izgovarajući
drhtavim glasom njeno ime:
-Marija.....dušo...mamina.
Dete se šokirano probudi i spazivši izbezumljeno lice koje je žvalavi i zaliva suzama
puštajući pri tome neke zastrašujuće zvuke,uporno pokšavajući da joj smrska
lobanju,zaurla od straha i dozivajući svoju majku,pokuša da se iščupa iz kandži
ove spodobe koja uporno skače po njoj.
Videvši da će potpuno istraumirati dete,ako ga i ne umori,u izlivu neobjašnjivog mi
oduševljenja i brige za žrtvu koja je još uvek pružala otpor,skočih prema svojoj
dragoj i teškom mukom je odvojih od Marije objašnjavajući joj da već kasni na posao
i da su je već par puta zvali iz kancelarije.
-Koliko je sati!?-uzviknu Olgica i spazivši da je već dobrano zakasnila izbeči se
na mene preteći i sa pitanjem od pre pola sata:
-Što me ne probudi,čoveče!?
Zausti h da joj objasnim,ali ona samo odmahnu rukom razočarana u mene,pokupi
svoju rolnicu i otrča u kupatilo.

Broj poruka : 41 Datum upisa : 12.04.2010

NASTAVAK....

-Ja budala...E, bogami sad će da vidimo ko je budala-pomislim u sebi i krenem za njom onako "naoštren"
A ona je stajala sa onim Čonjom i nešto je živo pričala sa njim smeškajići se...Oštrina me je držala sve dok me ona nije pogledala,a kad me je pogledala onim njenim očima, u kojima mi se činilo da igra neki smešak,ja sam opet splasnuo.Stao sam,pogledao je i kao da teram dosadnu mušicu rukom,odmahnuo i prošao sam pored nje do predsoblja,gde mi je o čiviluku visila kratka bundica...
-Ideš!-reče mi oslanjajući se leđima o dovratak sobe
-Idem...
-Hteo si nešto da mi kažeš ili i se samo učinilo!?..
-Hteo sam...Ali...
-Ali!
-Ne mogu ja...Ja sam...
-Čekaj idemo zajedno..-reče i ogrnuvš kaput uhvati me pod ruku i mi izađosmo napolje.
A napolu je provejavao sneg i čini mi se da uopšte nije bilo mnogo hladno,ili je mene grejao vinjak.Zastali smo na mostu pored zatvorene trafike.
-Ajde sad...Pričaj!-reče
-A šta bi jedna budala trebalo da ti kaže...-pokulja iz mene-Da mu se sviđaš ali da ne sme da ti kaže jer si prelepa...Šta bi budala s tobom...Gde da te stavi a da te svi vide...Kako sa tobom da se hvali...Kako da te dodirne...Poljubi...Kako kad budala ne sme..I kad te sanja,budala i u snovima, samo priča sa tobom...Budala te...Ništa...Budala ostaje budala,jer sve misli da....
Usne su joj bile slatke od Vermuta,dlanovi topli a oči pune zvezdanog neba....Šetali smo pustim ulicama i gradom gotovo bez reči..Zastajkivali bi ljubeći se,na raskrsnici,ispred nečije kuće,na sred ulice....A onda je došlo proleće,pa leto,pa letnji raspust...
-Hoćeš li da u Subotu i Nedelju idemo na kampovanje...-začuo sam joj glas preko telefona.
-Hoću.Ali kako kad nemam šator a nemam ni prevoz...
-Mi će mo da budemo sa Saletom i Radmilom u šatoru...Idemo njegovim tristaćem...
-Važi.Šta da ponesem?
-Ponesi sebe...Poneću ja sve budalice moja...Mogao bi jedino da poneseš one tvoje štapove za pecanje i crviće,ili šta već..
-Čekaj...A gde to idemo?
-Ne idemo daleko...Kod Kočinog hrasta,u Kočino selo bre...Moramo da budemo negde blizu zbog auta i da bi nas kontrolisali moji i Saletovi.
-Dogovoreno...Kad polazimo?
-Sutra u sedam ujutro nas čekaj ispred zgrade.
-Dogovoreno....
A sutradan ujutro...
Pa to je bio celi karavan od 6 automobila...Fiće,tristać,stojadina dva,simka i jedan ford taunus 17 m....Brzo smo stigli kod Kočinog hrasta i odmah smo razapeli šatore.Pravo pravcijato kamp naselje,sa ognjištem u sredini...Ja i Sale smo bili u jednom šatoru a Danica i Radmila u drugom,odmah do nas...
-Sale...Ko je onaj što razgovara sa Danicom...
-Miki...Njen bivši....Bolje ti je da znaš...Sad je Beograđanin,studira,tata bu kupio Simku...Ali ne brini...Ne igra više kod Danice-odgovori mi on
-Hoćemo li na pecanje...Idemo da probamo samo...Možda će nešto da se zakači..
-Važi...Samo moraš da mi pokažeš...Ja nikada u životu nisam pecao...
-A gde će te vas dvojica?-upita nas Radmila
-Da nešto upecamo u vodi-odgovori joj Sale
-A vidi onog...Ne shvata...Mi će mo malkice da se sunčamo,kad se ona vrati...Evo je...Korpa...Šta hoće?-upita ona Danicu...
-A šta bi hteo...Šta misliš...A gde je...
-Naljutio se što si stajala sa onim...ma čekaj,šalim se...Majke mi moje se šalim sa tobom..
-Ne volim takve šale..
-Otišao je sa Saletom na pecanje...Idemo da se presvučemo i da malo uhvatimo od ovog jutarnjeg sunca...Posle će biti mnogo teže...
-Vidi čamac!?Čiji li je-reče Sale
-Nečiji-odgovorih-Daj prvo da zabacimo ova dva dubinca,a ti ako hoćeš,evo ti štap,tu su ti crvići...Samo ih natakneš na udicu...
Morava je baš bila bistra...Zabacio sam jednu trokraku sa glistama i još jednu običnu,malo veču isto sa glistom.
-Vidi šta je sitne ribe.A ovo su..?
-Verovatno beovice...
-Danice...Vidi čamac...Ima i vesla-razgalamila se Radmila...I jedna i gruga su bile u triko kupaćim kostimima sa peškirom oko pojasa...