Iskrice...

Nekada par misli vodi kolo u mojoj glavi, prave svoj sopstveni party.

Male iskrice, neka ideja koje se otresti ne mogu, neki mali zaključak rezultat sklopljenih kockica.

Sve to zapisano ne nestane, ali se smiri. Odahne moje biće...


Ne znam kada, i koliko često će me spopasti, ali evo, ova tema je za mene, za sve koji sličnu potrebu imaju, izvolite, volela bih i Vaše iskrice pročitati.

Hvala

...

Noć mi je najbolji prijatelj i najveći neprijatelj. Misli se noću same roje, nekada ideje zlata vredne, a drugi put sve od čega danju bežim...
Borim se sa mnogim demonima, sve što mislim da me koči ili sili na silna preslišavanja svrstavam u demone: vaspitanje koje danas slabo može da se primeni, stajališta koja su isto takva...
Borim se: da dan bude najbolji moguć od onog što imam da ga dobrim učinim, protiv stida, ogledala, bojazni od lošeg odraza u tuđim očima...
Svakim danom se borim protiv sebe ovakve kakvu znam, i ne odustajem
Čitam tuđe reči, slušam ljude sve lepo, ružno, dosadno pohranjujem kao podatak, osluškujem svoju dušu... borim se osmehom, nekim drugačijim mislima, iskoracima od sveg svoga dosadašnjega...



p.s. laku noć...

Uvek verujem u Sutra,
Juče malko propitam
za savet
za pamet,
ali u Sutra pomno gledam.
I sve što Danas činim
to je zbog toga
što Sutra
nikome ne dam.

Kažu da ljudi sa ovim stavom ne žive život, da stalno isčekuju i previše se nadaju. Ne znam. Odbrana oko mog malog bića zahteva specifične mere. Bol koju nekada osetim traži da je napojim zadovoljim da se ne bi širila dalje. A često se pitam ostavim li namerno deliće boli kod sebe da bih ih izvukla na površinu onda kada pomislim da sam otupela, jer bol tako očito dokaže suprotno.

Gajim i hranim nezadovoljstvo u tragovima uvek. Nešto moram imati da ispunim, nešto da me napred povuče... ako se ušuškam jednom, u osećaj sreće, osećaj da je sve kako biti treba, zaspaću. Na tom oblaku odsanjaću. A oblaci su čudno prevozno sretstvo, idu gde zamisliti ne možeš, moraš da pratiš kretanje njihovo da se ne nađeš tamo gde nikada želeo nisi da ostaneš...

Kako volim i ne volim kada pravoj osobi svoju srž pokažem. Lako je pokazivati se onom ko ne vidi... naučila sam da prolazim kraj ljudi koji imaju povez na očima. Naučila da bacam reči u vetar, da se za njim a niko ne osvrne. I toliko postala naviknuta da blagi udar doživim kada mi neko sve moje izloži, kaže, kada shvatim da sam slušana...

Volim život...
Zato sam vesela
i kada tuga
srce mi razara.
Ali kada suze mi krenu
tada stepski vuk pobedi
i bežim u planinu;
jer je opet čovek
uspeo da me povredi.
Tamo rane vidam
u mraku, tišini
tamo masku skidam
onu što svet vidi...
Papir me istrpi,
njemu bol predajem
da se lakše posle
sa ljudima smejem.
Posle se obučem:
oklop, maska, osmeh
pa međ´ ljude siđem.
Ostani! Izdrži!
Naredbe života.
Pa ko uspe kreće dalje
a ko ne,
zauvek tu gde je stao- i ostaje...

Veliki kiss za ime moje...

Ponekada i maska nije losa...ne ponekad...bolje je imati negdje u rezervi, pa kada dusom osjetis da je stavis, a ti je stavi, a kada dusa kaze skini...budi hrabar i skini...nece puno boljeti, samo se treba naviknuti ici go..ici ranjiv.... a u isto vrijeme s tim jacas sebe, tako da te nakon nekog vremena i bolovi prodju, nekako naucis hodati uspravno sa bolovima, povuku oni ponekad...povuku...ali ustanes pa ponovo i tada znaj da zivis, ovo bjezanje od svega od zivota od ljubavi od bola, bjezanje koje ljudi prave svjesno, nesvjesno...sve je to samo pobjeda podsvijesti i nadsvijesti nad covjekom nad dusom i srcem...Ne treba to dozvoliti, jos nije kasno, ali sa sedamdeset ce biti...To je ono sto meni daje sjaj u ocima i osmijeh sirok i veseo, a godinama sam bila tuzna, pretuzna..sada znam da nisu ni te godine izgubljene, vec da su posluzile da cijenim ono sto imam i u svakome i u svacemu nalazim nesto sto me je naucilo bar korak dalje da krenem....svaki covjek, svaka bol je samo nova stazica na mom putu...mozda zvuci utopisticki, ali ja vjerujem i zato i opstajem.....

Samo toplo Hvala neće biti premalo ni previše... a mnogo nosi, veruj...

Koja li je strana koju Tebi smem okrenuti? Koja koju bih trebala sakriti? Ja nemam sna, ja nemam jave... sve se stopilo, kroz maglu živim, hodam i mrem. Reci zbog čega baš Ti si tu gde se sada nalaziš, zašto se baškariš na prestolu koje od svojih htenja stvorih... odaj mi tajnu moći, tako bih želela znati, šta noć u dan pretvori i zašto se više ne plašim noći... neku magiju imaš, neku si čaroliju pred moj korak ispustio, ja tim putem ne znam ni zašto sam hodila, niti se setiti mogu kada me Tvoj pogled zaustavio...

Sada svoj osmeh ogledaš u mojim očima, postadoh ogledalo Tvojih postupaka. Postadoh ono što sam želela biti Onom Koji Zaslužuje...


Gde si sada? Ti kojem ovo pišem, postojiš li, ili se Tebi ja samo zalud nadam...

Nema me!

Ni ove noći mene nema. Ne, nisam nestala, nisam se ni skrila... ne znam kako sam uspela da me samo tako i odjednom nema...

Osećam svoje telo, svesna sam mekoće svile, grubosti vune na svojoj koži, zastanem i proverim- jeste, još osetim sve... ali ne osećam sebe. Otupeh... od slane slanosti koja me podseća da suza nema, isparile su... od čvrste čvrstine kojom sebe hrabrim da hodim dalje.... od zaludnih pokušaja da postanem ista...

Kako se postaje poput drugih?

Ne... mene zaista nema. Ja sam samo prisutna. Satkana od čula. Sva telesna bez duše.
Pustih je, neka ide... kada bude htela il´ smela neka mi se vrati.
Do tada, ne gledajte me u oči...
Nemojte molim Vas...
Nećete me tu naći.


I najmanji prostor na svetu je ogroman kada je prazan....

Juče,
svi moji problemi
bili su daleko.
Danas,
evo ih samnom,
mučimo se skupa
i rešavamo
šta rešiti možemo.
A Sutra?
Sve će biti
deo slatke prošlosti
koje ću se
sa radošću sećati
i sa tragom tuge
jer mi sada smešnu
tadašnju, ipak lepu tugu
neko uze.
I tada ću, u tom Sutra
imati tužno Danas
sa nekim bezbrižnim Juče
i sretnim Sutra.
I tako u nedogled...
sve dok jednom
moje rođenje od juče
jedna sutrašnja smrt
ne privuče...
i spoji...
Tada, u zadnjem trenu
shvatiću
da jedino je Danas stvarno
a Sutra il´ Juče- mašta,
nešto nerealno
što stalno je izmicalo...
Možda se stignem pokajati
što sam uspela
Juče i Sutra spojiti
a Danas
zauvek izgubiti...


...bejah dete što je htelo nešto reći...

Obećala sam ti misao svoju...

Direktnu, bez preteranog ulepšavanja... ali nema je. Negde sam zagubila put. Ne nije za prikazivanje, nije ni ˝sirova˝ a ni ˝ušminkana˝... nema snagu kojom bih se ponosila. Ostala je samo duša, ona nosi drugi pečat... ona je ono-što-jeste. Nije poletna i iskričava, nije spremna da obiđe Svet. Tu je da prigrli, ušuška, da se smiri i uživa.

Kada poželim... e tada ću opet hrliti i imati reči i reči, tada sama sebe neću lako stići...

Da li ću te prestati sniti
ako sebi tako naredim?
Da li će tebe prestati biti
u mom srcu, u mojoj pameti?
Ti ne piješ,
ljudi kažu pijan ulicom hodi...
ja i za tebe pijem,
bol što osećam al to se ne vidi.
Ta gorčina što mi se
u sve ukuse meša,
ti si joj uzrok
ti si joj lek.
Želim li se lečiti?
Znaš da ne.... zato,
kada me slučajno sretneš,
produži, nemoj zastati...
nije ovo pesma od koje će vreme stati,
i neće se svet u jedan pogled stopiti....
Ne ovo je život,
sve će da boli i peče i kida.
Ne trebam ti ja senka bleda,
zato produži u ime nekadašnje ljubavi...
Mene više nikad tako nećeš zvati...

18.11.2009.

Jednom sam probala
ispraviti sudbinu
boriti se protiv tokova zlih.
Prostrla sebe
podno stopa Tvojih
dušu rascepala
tim parčadima pute Ti
ravnala...

Zaista sam pokušala
biti što nisam,
dugo se borila
uspeti
istrajati...

I sada kajem grehe
rabote zaludne
kajem dok šivam i tražim
sve parčiće
rasute...

I ne žalim.
Ni suzu ne pustim.
Da nisam probala
ne bih verovala
ko sam
a ko nisam...

18.12.2009.

Hej ja... dozivam se, po stoti put!

Opet nešto moram da naučim, totalno nenadano predamnom planina, a njih volim... osvajati nepoznato... i od te namere koju teško kontrolišem puno puta ni ne znam trebam li je zaobići.

Zaustavim pogled tamo negde u izmaglici... i čeznem za nepoznatim

Čudno je da godine donose iskustvo, ali retko srž čoveka biva promenjena...

I tako... legneš i sanjaš, čini se lako. Jako. Samo, snovi sami se kuju. Postaneš nemi posmatrač misli svojih, gledaš film u kom igraš ulogu svoju a tuđu. I onda možda se nekada i snova bojim...
Mada tako slatko je prepustiti se ništavilu, i zaroniti svet iza duge, uvek nov, neiscrpan bunar mašte sopstvene. Zaroniti, kao u životu, kako ti karte podele i igraš tako. I otkriti da nije se kao što vidiš očima svojim, ima očiju još koje ti vidike šire. I saznati da iza sutra još jedno sutra dođe. I noć svakom sutra pripadajuća. Tako snovi i java prepliću život, pa posegnu jedno za drugim,i zgrle se snažno, a nekada samo se dotaknu blago, tek trag maleni da ostave... da se podsete koliko si znače, da se ne zaborave.

Nisi ti više Onaj-Kojeg-Sam-Znala... Volela... zašto si ga uništio? Da li sada lepši život vodiš kada Njega nema? Lepša jutra se rađaju? Dopustiš li sebi da suzu pustiš zbog nas, zbog mene? Sve smrti me ubiti neće, o Bože kako si samo lagao... najgora Smrt te uzela pod svoje, ona zbog koje mrtav nisi a ni živ više se zvati ne možeš... a živiš...

Hvala ti...

Hvala što si me oterao, što me u Smrt sa sobom povukao nisi.

Ne umem da pišem
veselo već setno. Ne umem da tražim
nežne boje sreće... samo se senki bojim po mislima i njima bežim... jel kažu
kako poseješ tako ćeš žnjeti? Pa toga se bojim. Rodne godine su bile, svašta se
izrodilo iz mojih useva, kao biljke mesožderke me proganjaju nežni maslačci...
misliš da to nije moguće? Jeste. Ja sam ti živi primer tog gneva blagosti. Što blažu
blagost osetim to jači vrisak kroz misli se razlegne: ne zaslužuješ...


I borim se protiv
onoga što svako biće ima: pravo na milost i lepotu, na sreću i radost... jer
borim se sa pomisli da nekada to sve dobijem- a da li i dalje imam pravo time se
poslužiti?


... e savesti...
zašto ne ostaneš zauvek isključena ako se jednom uspavaš?

I ajmo sada... sve dveri su otvorene, fanfare se čuju... hleba i igara-
odličan lek uvek je bio.

Igrajmo, i igrajmo i igrajmo.

I sve tri grupe igrača misle da pod različitim pravilima igraju, zaista
koraci im ne liče.
I zaista i različitim putem hoda... pa gde je tu pravda pita se neko?
Jer oni nemaju iste uslove, kako onda mogu na kraju se međusobno porediti?

Pa mogu.

Jer oni kojima je lakša igra data, oni koji uz lepšu muziku igraju,
njima je teže ne pokleknuti u sebičluk, umišljenost i samovolju...
Oni koji po šljunkovitom putu igraju, posrću i muzika, ritam im
se tako brzo i nenajavljeno menja, ipak oni ostaju fokusirani,
samo o igri misle: kako, kada, gde...

I tako kad pogledam, istina je. Lakoća postojanja donosi teškoću izbora, teškoću razmišljanja...

Rodiš se i umreš sam... prilično surova činjenica. Ali zato,
život je milosrdan te ti nametne pravila i raznih prepreka na putu
kako bi to zaboravio i bio manje tužan...


https://www.youtube.com/watch?v=kRhVDWliV_Q&feature=player_embedded#!
Lepo je osluškivati.... lepo je lepo čuti...

Šta mi je fetiš? Pitade me neko nedavno... i nisam umela odgovoriti odmah...

Ali...

Misli....


Kako vreme prolazi "vidim" da su mi misli fetiš.... moje, tuđe, lepe, one što stavljaju tačku na diskusiju, one što otvaraju nove teme, one logične i njima nesrodne isto.... i reči kojima se misli iskazuju, tako vešto vezane, slične i toliko različite zavisno da li te gledam u oči ili pogled izbegavam (namerno) te ostavjajući u nedoumici iskrena li sam... jesam, iskreno te lažem da ti istinu ne govorim zavaravajući te svesno pokretima koje si navikao tumačiti.... puštam te (nekada) da misliš kako si me pročitao u mom malom ženskom pokušaju da proturim laž, a puštam da bi ti bilo lepo jer ako me ne "uhvatiš" s´vremena na vreme u takvim igricama pomislićeš da sam se zagubila i promenula, da ne znaš ko sam....
A ja sam ona ista... koju nikada nisi upoznao. Ona ista koja posle nekog vremena menja "filtere" kojima se obasjava pred tvojim bićem, ona koja je iskreno zbunjena nad ovom igrom koja se život zove ali glumi odraslost, samosvesnost i racionalizam "jer tako treba" i jer se bojim da će te previše: ali, da li, kako i jesam li- na kraju uplašiti.

I?

Ostaješ li?

...

Hej...

Da li si i dalje tu?

..............

"Nemam ja nikakvih potreba da se izražavam, ja sam takoreći izražena svojom rečju, intonacijom, uzdahom u sred rečenice, značajnim pogledom umesto tačke. I naravno prezrivom gestom kada kažeš nešto mom uhu nemilo. Izražena sam toliko da samo ostaneš skupljen u toj ljušturi koju telom zoveš, sakriješ se iza otvorenih očiju i trudiš se ne videti me, kao da ću nestati. "Koja naivna dečija logika" prezrivo razmišljam dok te gledam kako se koprcaš posle moje tirade, kako pokušavaš sabrati svoje misli i argumente da makar na neki deo izloženog daš komentar, ali zalud. Znam te mišu moj, pa zato se tako slatko i igram sa tvojom dušom, a zaista nisam zbog toga počela sve ovo.... veruj da nisam- nemo prebiram po mislima zadržavajući upitan izraz lica ka tebi okrenuta- počela sam želeći te jačim napraviti, i pogrešila. Ja idealista koja sam mislila da se ljudi mogu menjati samo da ih "malo" treba "pogurati" pokušah tu tehniku na tebi da primenim. E to je moja greška, i moja kletva. Sasvim suproto izazvah, i sada nosim breme svoje dok te gledam kako oblikuješ usta, izgovaraš nepovezane rečenice koje više i ne slušam jer zvuče prekonfuzno i nerealno već samo prezrivo upitam: "Objasni šta time misliš?" i onda znam da imam narednih četvrt sata za sebe i svoje misli, za svoje pokajanje zbog pogrešnog poteza davno povučenog....

Umesto da budem krhka ženica koja prati muža svoga, ja sam ti pronašla mane, i težeći njihovom ispravljanju stvorila sebi uplašenog čoveka, i dobila zadatke koje žena ne treba da ima, vodila porodicu, tebe, sebe sve ove godine, manipulisala tvojim strahopoštovanjem i strahom da pred ljudima ovu pretstavu ne izvedem, da ti ne pokvarim imidž snažnog porodičnog čoveka.... "Idem spavati" izgovaram i okrećem se i ostavljam te na pola priče da osetiš olakšanje i da uzmeš svoju dozu uspavljujućeg pića, i odlazim suznih očiju, nesrećna i nezadovoljna, i na žalost spremna da i sutra istrpim jaram svoje greške... "



odlomak iz nikada napisanog dela, by me

Пиши па ће буде дело бу ти

Da bi neko pisao treba da ima i pitanja i odgovore.... jer pitanja ga guraju dalje samo ako jednom na njih nekada i odgovori. Ja i dalje imam samo mnoštvo pitanja. Na tuđa pitanja kao iz rukava dajem odgovore, logične, jasne, realne, ne svaki put izvodljive ali neosporno činjenične.... ali na svoja- nikako!

Večito mi ZAŠTO para uho.... u mojoj glavi stotine ZAŠTO kolo igraju, odavno su se udobno smestili pa kad ne orcaju u krug onda se izležavaju i sapliću me lenjo dok se ne uskovitlaju ispočetka.
...
A jednom ću sesti, i zapisaću odgovore od kojih bežim. To sam sama sebi obećala. Zaista hoću. Zapisaću sve one misli kojima se sada ne želim vratiti i sklopiću celu sebe pred tuđim očima. Sada još uvek nemam hrabrosti. Sama sebi sam preteška i ovako rasparčana.... bojim se kakva bih bila da me neko skupi na gomilu, natera kao lego igračku svakom deliću da pronađem ispravno mesto.
Srećom, to se neće desiti. I dalje ostajem najjača. Ako se to jačinom može zvati.

Prelepo pitanje iskrice.Kakva bih bila da me neko skupi na gomilu,natera kao lego igracku svakom delicu da pronadjem ispravno mesto.Eto odgovora,za hrabre.Ovo mi se jako dopalo.I nesto sto mi je prilicno blisko.

Hvala

4,8 mm

Neverovatno je to kako mi svoj život živimo: neizmerno neshvatljivo gde i kada će nam put skrenuti, preko kojih rupa i trnja nas povesti. Uporno sebe ubeđujem da svaki taj "nedostatak" puta po kojem putujem ima svoj razlog, i da je razlog naučiti mene nekoj novoj bitnosti u životu, očvrsnuti me, promeniti. I pognem glavu, otrpim sve što naiđe, spremim iskustvo i krenem dalje sve sa nadom da bolje jednom biti mora.
Do sada mi se nije činilo tako beznadežno to što trpim, do sada sam mazohistički pronalazila razloge koje mozak uspeva da uvaži...
Sada me srce boli. S osmehom dočekujem poglede i krijem napuklu dušu. Prepolovila bih se da ne držim krajeve grčevito, kao životinja koja preživljava teške rane samo zato jer joj je to u genima da pokuša da preživi. Samo iskonski nagon drži me tu... ostajem a kao da ne postojim...
Po prvi put od kada sam svesna sebe kada se zagledam u daljinu- ne vidim ništa...

Kažu ljudi da u životu treba biti strpljiv, te imamo raznih izreka: Strpljen-spašen, Ko čeka taj dočeka, Doći će i tvojih (mojih) pet minuta, Prekom preče-naokolo bliže... i da ne nabrajam dalje ovo je izrečeno samo kao asocijacija. I tako ja (naravno) imam svoj cilj, trudim se kako god umem da ga i ostvarim ali mi to slabo polazi za rukom i zato ništa drugo ne znam sebi preporučiti osim strpljenja i evo- strpljiva sam. Elem, sve ovo većina nas zna, osetila je nekolicina, nikakvu toplu vodu ja tu nisam izmislila, poenta priče se javlja u sledećem: dokle? Jedna reč, blago podignut glas pri izgovoru, obrve uzdignute da bi naglasile ono sve veliko i teskobno koje se valja u pozadini... dokle čekati, dokle se nadati, dokle izvirivati, dokle sebe gušiti da ne zaurlam od besnog isčekivanja...
Ma ne, ne očekujem vilu sa čarobnim štapićem, ne očekujem ni da mi neko od vas da odgovor, ni savet, ni paralelnu priču jer svako ima svoj prag preko kog preći neće... ne tražim ni samilost jer je ne zaslužujem dokle god sebe kočim da budem hladne glave i srca u isčekivanju toga što silno želim.
Ja (samo... ha!) tražim način da primirim ovaj vrisak duše što ne jenjava ni u snu, tražim način da dopustim sebi suzu zbog bola, način da normalno živim bez želje da begam u zamišljeni svet.




...




Fali mi mojih puno ljudi u životu pa da odglumim svakome deo sebe i da mirno zaspim. Sama sa sobom ne želim sesti i rasčistiti... jer najviše od svega se bojim da više nemam šta čekati.

Reči su lepe tek na papiru.
Kada ih isčitavaš, pa čitaš, pa kada im tražiš tonalitet u glavi, svaki zarez i tačku smeštaš izgovarajući ih u sebi. Najlepše se reči kada ih vidiš piščevom rukom ispisane. Ima neke magije u tim slovima neuniformisanim, u tim škrabotinama gde su ˝greške˝ u mislima ili pisanju tako vidljive...
Fale pisma. Fali ta čar doticanja papira koje je to drugo biće dotaklo.
Jer papir je večita enigma. Kao kavez za misao... beo, prazan kada stoji ispred tebe, tako nevin a od tebe zavisi da li će postati moćan. Gledaš ga nemo, nekada preplašen, nekada željan da počneš svoje žvrljotine po njemu ispisivati. Lako je kuckati po tastaturi, ali budi jači od papira, probaj na njemu izmenuti ono što nesavršenim smatraš- neće ti dopustiti, podsećaće te na ludost i ishitrenost prethodnog trenutka. To je njegova nagrada i kazna.
Zato kad uzmem ispred sebe taj komad, zamislim se, zavirim u sve ćoškove duše (srce najčešće) da nađem misao-vodilju i pustim je da vodi ruku. Nekako samo iskrena misao ima snage ne osknaviti belinu ispred sebe nego je nadopuniti. Posle ću čitati odakle sam krenula... sada mi je samo bitno kuda idem... i tri tacke kao znak za nastavak... jer nije kraj, ne, još uvek nije kraj...


21.11.2009

Hvala Najda... očaravajuće je čuti pozitivan komentar

Kako opisati ton. Ne znam da li ovo da mi bude naslov, ili da ostavim kao prvu rečenicu. Ležim, gluvo je doba, nebo se ražestilo nakon sparnih pretoplih dana i bogovi vitlaju mačevima iznad naših  glava da nas podsete kako smo mali, nemoćni, bezvredni. Ja mudrujem nad idejom jednog tona. I to klavirskog. Svaka čast svim instrumentima, ali zvuk klavira je neverovatan! Tako postojanog tonaliteta a u sebi ipak skrije neke nijanse koje vibriraju pa menjajući intenzitet menjaju i doživljaj. Sa jednim tonom proživiš sve: od nekog osećaja isčekivanja pa naježenosti do smiraja... samo jednu dirku odaberi, i... pritisni... i otvori čula i uživaj.
Čoveče, pretvaram ovo pisanije u neko uputstvo za upotrebu... hmmmm... ništa od kiše. Grmljavina se udaljava. Ide nekog drugog da budi.
Imam u glavi taj ton koji označava tugu. Jedan jedini, nisam ni pokušavala da otkrijem koji je, ma nije mi bitno da li je do, re, mi... ili a, ha, ge... fis... samo zamislim tišinu, i taj zvuk kako se probija  do uha- i asocira na usamljenost. I kada „čuješ“ u glavi takav ton, onda spoznaš i tišinu kroz koju ti je došao, onda i ceniš tišinu jer iskazuje poštovanje onome ko je prekida. Najviše volim dela koja počinju takvom jednostavnošću. Kada isčekujući sediš i osluškuješ hoćeš li morati da utišaš disanje da bi čuo tu tihu „priču“ ili će te zapuhnuti neki krešendo i masa nota koje kao da lete, napadaju, insistiraju da budu glavne, da budu shvaćene. Da budu shvaćene. Bahato traže da ih razumemo kao da su žive. I one bi da budu prihvaćene takve kakve jesu. E... i mrtvo slovo na papiru, i nota zarobljena u liniskom spletu ma i priroda što me sada plaši bukom grmljavine, pa i ja... svi bi da budemo shvaćeni, prihvaćeni. Izgleda da ću za večeras završiti velikom mudrošću do koje sam opet došla... biti shvaćen i prihvaćen je pola puta do biti voljen. I više od pola.
I zato- odlazim!

Čaša crnog vina i neke pesme   
Živeli!
Postoje i lepši načini da se provede subotnje veče, znam... nisam baš toliko zaboravna. Ali ima neka lepota u tome kad pronađeš u sebi osmeh za sebe... nema lepšeg osmeha, ma on pleni. Juče sam videla devojku, prolazi ulicom negde u svojim mislima, nekim lepim sećanjima i osmehuje se... ma onako slatko i blesavo kako samo mi žene umemo... i posle svih ovih godina iza mene, i posle toliko osmeha i onoga što kasnije sledi, ne znam da li joj zavidim. Sve ljubavi koje dođu i prođu očvrsnu nas, malko zacementiraju (ma malo više) bezbrižnost, jer mozak neda da se zaboravi redosled (pogled, osmeh, i sve što sledi do- idemo o5)...
Ali ja sam i dalje tu među onim večitim optimistima, blesavo matoro dete koje ne skida svoje ružičaste naočare i kao pas verno čeka šta će život novo da prostre, jer okreće se... ma sve se okreće i ja ipak uživam u tome.

“Noći su prekratke za one koji umeju da sanjaju. A snovi su nekad toliko stvarni da ostaju urezani u kožu. Mirišete posle na njih, nosite ih uvek sa sobom kao dragi privezak. Nekad se i ne mora buditi. Dok god imate saputnika.”

...za one koji umeju da sanjaju, ja umem... i zato: laku Noć želim i lepe Snove imajte :*

Jedan dodir, slučajan ili nameran...dovoljan je da pokrene onu ’oluju’ u glavi...
Pitam se da li se ta razmena emocija može videti..
Znam kakav je osećaj u mojoj glavi kada izgubim tlo pod nogama od samo jednog pogleda...
Da li sam tada zbunjena ili skrivam pogled? Ne...gledam pravo u oči svog protivnika koji me tako nemilosrdno podiže sa zemlje... Ne odstupam ni korak jedan...možda zaboravim da dišem na tren, ali sam i dalje tu, sa nevinim osmehom na usnama...
I tada i on zna...ne mora ni da pita...sve se pročita u mojim očima...
Da li varnice sevaju od slučajnih dodira...da li izgledamo čudno drugima...ne znam...ne vidim dalje od njegovih očiju...
Kako je malo potrebno za takvo sporazumevanje...dovoljno da mi pridje toliko blizu i stavi ruku na rame kao da sam njegova...a nisam...
Govor tela...bez reči...

Tvoje oči su drugačije... a neću ti reći to. I neću ti reći da vidim šta mi govore...
Možda je to samoodbrana? Znaš ono kad nešto izgovoriš- onda se toga rešiš, kao da nije više deo tebe. Hmmmmm.... možda ja to neću... da te se oslobodim. Možda mi se baš dopada da mi prolaziš kroz misli kao da su tvoje vlasništvo... i sve zato što... tvoje oči su drugačije. Neverovatno! Iste su boje kao mnoge druge, ta dva točka kroz koje gledaš svet... a meni su tako drugačije...

Dišem po malo, ne preterujem, na škrge tek… fali mi prostor, širina, treba mi da pobegnem… kako god umem i znam!
A onda kada više ne mogu ja zažmurim… i vidim daljinu. Osetim svežinu, nema više zidova, nema tišine, vidim zvezde i nežne talase, mirišem so... i toplotu kože... na obrazu mek dodir usana...
Ka´i uvik gledan u more… peva mi Oliver i ja se hipnotišem promuklim glasom i uljuljkujem poznatom melodijom, zažmurim i putujem gde zaželim. A najčešće poželim u tvoje naručje da uplovim kao u mirnu luku… treba mi snage za sve dane i čase u kojima živim onako kako bih trebala i nikako drugačije po ovom uzburkanom moru svakodnevnice. Poželim da iskoračim i opet sebi dozvolim da se razlikujem, budem svoja, začudim i zabezeknem sve oko sebe...
Ma ne čudi se i ne zameri, mali fetiš koji se povremeno uzburka I traži svoje… nekad ga uspešno sputam, ali samo nekada…

Hvala Najda )))))))))

Dopalo mi se baš, baš...piši...

Volimo li previše ili premalo sebe?
Da li smo srećni?
Da li smo uspešni?
Da li smo pametni?
Da li smo dovoljni?
I koje merodavan da postavi parametre jesmo li sve to i mnogo više? Ko se usuđuje biti prepotentan dovoljno da meni odredi kako ću se vladati, živeti, voleti, mrzeti, i da li ću...
Pa sami sebi.
Ne verujete mi? Evo, ja sam tihi glas koji se čuje bez pojačala samo u mojoj okolini... nekada se čujem glasnije nekada tiše. I samo jedna osoba da moj glas podrži- on dobija na bitnosti, ja prestajem biti važna, moj glas sa tuđim zaživi i dalje se nosi. I „piramida“ kreće... i vi isti koji ovo čitate sami sebi krojite sudbinu sa svakom popijenom kafom i razmenjenom misli koja nije verna vašoj srži... lažete sebe kad drugima pričate šta žele čuti, i dobijate lavinu koja će vas iza ćoška sačekati i srušiti... jer drugi što vašu laž svojom istinom doživljavaju biće vam i sudija i dželat po optužbi koju ste sami napisali. Prvom prilikom kad se ne budete uklopili u tu sliku na staklenim nogama.
Pa kako ćemo da se lažemo? M?
Hoćemo otići u bajkovitu nerealnost sa leptirićima koji se očekuju na svakom koraku sa voljenom osobom ili pesimističnu emotivnu surovost gde jedan dan u samoći može da bude duži od veka- onda drži šta stigneš samo da nisi sam.... možda depresivnu budućnost, sa svim delovima koji nam se smeju iz novina, sa ekrana...? Možda preteranu savršenost- naš lični photoshop , apsolutnu besprekornost- anđeoski čistu? Šta da predočimo ćaskajući uz kafu, kako „nečiji“ život treba da izgleda da bi zadovoljio „standarde“?
Neeeee....  možda da ipak ne slušate me.
Ja pojma nemam. Ja sam ovde danas samo da mudrujem. Ja lično uživam u svojoj nesavršenosti. Ma šta uživam, ja je ponosno nosim, ali brižljivo čuvam od biločijeg pogleda, stidljivo dajem samo vrednima jer to je  po mene opasno, potencijalno smrtonosno oružije... nisam dovoljno oklop očvrsla da bih smela tek-tako nekalkulišući da hodam kroz život.  Tako da i mene stigne lavina iza ćoška, i boli. I eto, moje milo nesavršenstvo ima nekada bolnu cenu koja se pretežno odmah plaća. Jedan od krstova koji se poneti mora.
A onda pokleknem i povremeno ja malo umijem umazane delove kada se previše zaprljam, ipak ova moja mašta ne može sve realno da pamti. Previše bi bilo da se tako ophrvam teretom proživljenog, ne znam da li bi i puzeći korak dalje stigla... Tako da toliko prevare sama sebi smem i moram da dozvolim. I bude mi lepo kad odvijem prerađeni film, naravno ne smem previše da se udubljujem jer ću se htela-nehtela setiti svih prepravki zbog kojih taj filmić  odstupa od proživljenog scenarija. Tako da kao holivudski trailer zagolicam maštu i pružim zabavnu osnovu pa pustim sagovornika da dopuni... i ne lažem, zar ne? Sve po nepisanom propisu- iskreno...
I zato sad pred vama stojim, hrabra, i glumatam veliku predvodnicu „nelažne iskrenosti“ a varam, opasno varam. U polutami sobe predajem misli, ogoljene činjenice i ne bojim vas se...  Bezimena. Nepoznata. Vama tuđa i nebitna...

Shvatiti ko si, to je najveca zivotna umetnost, ne ko bi ti zeleo biti, ne sta okolina od tebe zeli.
Ja, ja sam vetar u kosi... ja sam osmeh prolaznika... ja sam zrak sunca koji ti privuce paznju... ja sam jesenji list pod tvojim nogama.... Ma nisam!!! ...a volela bih da imam nekog kome to sve jesam, mozda bih cak vise volela da nadjem nekoga ko ce meni to biti... biti voljen ili voleti?!
E vrag bi ga nekad znao sta bih vise volela...
...

Ne znam da li znas, ali dok ti oci gledam mislim o svim daljinama koje nisam sam zelela videti bez tebe, dok ti kose mrsim sve neznosti nezne kojih svesna nisam odjednom su tu, dok ti usne ljubim kao da sam tek tada postala neko, svako i svoja, a u stvari- samo sam tvoja....

Dobro veče Ja.
Odavno se sa Sobom srela nisam.... jer sada živim sa drugim ljudima.
I prolaze mi dani...  sada noći snom pokrivam i ne šetam hodnicima svoje mašte, lavirinte mudrovanja sam pustila da izblede, trudim se da se sa Sobom previše baš i ne srećem. Znam da sam tu, ali ignorišem se. Izbegavam to ogledalo koje me pred Sebe ogoljenu stavlja.... previše smo se družile, sada je red malo druge da ponovo upoznam, da se rasplinem, pustim da neko mene ponovo upozna, da vidim ko sam, kakva sam.
I nije strašno.... bojala sam se da ću naići na strašniju sebe. Slabiju, ranjiviju, nesnađeniju... jer neke želje i dalje su želje. I prisutne su. A bojim se želeti ih, pustila sam da ih pokrije vreme- sve u nadi da će biti lakše. Previše boli želeti ono što je nedostižno, teško je ostati i opstati celina a biti svestan da neki snovi samo tebi ostaju samo sni...  Nastupila je igra u kojoj se ide do kraja! Nema biranja ovo želim osetiti a ovo ne! Pustiti da svaki osećaj postane samo sećanje, mnogo je lakše...  Lakše je gledati kako drugi proživljava ono što sebi ne dozvoljavaš. Gledati kako se raduju, vole, neko im je bitan... biti samo posmatrač...
Čudno je, pomalo začuđujuće zaviriti u sebe i ne naći ništa. Ogromna praznina umesto sve one bure osećaja. Nema ih. Nestali su.... Da li su se samo sklonili ili sam ih uspela uništiti ne znam. I gle čuda- nije mi bitno... nabacim osmeh i živim ne živeći...
Uhhhhh, te želje i željice.... teško je imati ih a boriti se da ih ne budeš svestan. Možda je siromašnije, ma znam da jeste, ali je sigurnije ovako...
Život je velika partija karata, treba znati kada ne smeš da blefiraš...

Značenja razna različito ljudi tumače, neko traži vračaru, neko čita horoskop, talog kafe, bob i pasulj... neko u nebo pogleda i želje smišlja, zvezdu padalicu čeka...

Ja ne.... ja ponešto znam i sama, a nešto si me i ti naučio...

To što smo zajedno, što život delimo, ne znači da me tvoj pogled više ne miluje kada se pojaviš, ne znači da me tvoj dodir ne greje, ma šta greje-ne peče kad me takneš, to što smo zajedno to samo znači da ti se češce obradujem i budem srećna. To znači da mi dani lepo počnu i noći se lepo ušuškaju.

To što smo zajedno, znaj da ne znači da me zauvek imaš (ma znači, imaćeš me, ne zavaravaj se šaljivdžijo) nego znači da ne smeš da pomisliš da me ispustiš,  dopustiš da se od pada odlomim, povredim,ili da me odložiš, da me staviš i zaključaš u neki maleni deo sebe. Kaveze, vrata zatvorena, brave, sve ja to ne podnosim dobro, svenuću ti tako...  To što smo zajedno to samo znači da mogu tobom da lutam, da mogu da te iznenadim nekada unutar tebe, na mestu gde mi se nadao nisi... pa da zavirim, utkam se ili ti kakvu brigu otklonim ako umem i znam.

To što smo zajedno neka na naše lice uvek osmeh donese, neka ruka jedna drugu potraži, neka pogled jedan drugog ohrabri, snage da...
To što smo zajedno znači i da me imaš i da ja želim tebe da imam, kada oluja krene, kada se grane kedra u dvorištu saviju do pucanja, to što smo zajedno neka nas štiti od vetrova raznih i kiše hladne... to što smo zajedno neka bude čast i poklon i posle 200 godina tako da se osećamo, neka bude svetla i tame koji se smenjuju jer ništa nije večno, i ništa drugo večno biti ne mora, ali to što smo zajedno neka tu grešku prirode preskoči pa u večnosti završi.