VESNA RADOVIĆ

ТАЈНА ЋИЛИБАРСКЕ СОБЕ


Kћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
сањиви цвете
што се стидљиво отвараш
и шириш танане ручице
којим би свет да загрлиш!
Куда си кренула, детенце моје мило,
када је још рано,
петлови спавају, шакали спавају,
брезе и јабланови спавају?
Спава и старац бескућник
крај препуног контејнера,
а своју територију
оградио је,
празним флашама Тројка вотке,
које су му једино грејање.
Запамти, детенце моје,
њему сам дала триста рубаља,
зове се Никита,
из Владивостока је,
у глави има неколико зуба,
дугачку сиву браду,
неплаћене дугове
и диплому из рударства!
Пре много година,
жену и децу су му убили
у сибирском гулагу,
а тиме су убили и све у њему,
од тада је његов живот
један огроман бувљак
на коме је све на распродају.

Kћери моја, црноока,
принцезо моја Грузијска,
русалко нежна
напречац изникла
што си зачарала
младог косца Василија!
Куда си кренула, детенце моје мило,
у сурови свет,
где млади ђаволи царују,
а непослушне људе вежу за дрво
и ожиљке им наносе
по хладноћи која никоме не смета?
Ево, открићу ти тајну ћилибарске собе,
мада осећам неспокој
силазећи клизавом низбрдицом,
неочишћеном од јучерашњег снега!
Твој отац је Грузин
из околине Тбилисија,
тачније са обронака Кавказа,
и као студент био је осуђен
на десет месеци затвора,
јер није волео комунисте.
Умео је да слије литар вотке
у суво грло,
а да му се не примети,
и сањао је да му народ
једном подигне статуу у бронзи
у самом центру града.

Kћери моја, црноока,
принцезо моја Грузијска,
што би реку да препливаш,
обале њене осмехом да премостиш,
што би све и одмах!
Куда си кренула, детенце моје мило,
када још није свануло,
мрак је и не назире се крај пута,
не видим трага дуги?
Једино видим кишу
заробљену у временској капсули,
и пљусак осећам
по голој кожи,
свуда наоколо су вештачка језера
и лепо уређени паркови,
згодне оазе за прогонство
оних који са тугом другују
и сањају мирисне букете лаванде.
Јер твој отац је Грузин,
и он се увек прекрсти
када прође крај цркве,
макар и са друге стране улице,
на којој бакице на картонским тезгама
продају семенке на чашу,
и свашта-нешто још,
а девојке из Казахстана нуде своје тело,
улазећи у скупе аутомобиле
тамних стакала,
а ноћу плешу за џепарац,
не слутећи да су погођене фазанке
које су упале у затровани извор
напудерисаних „владара Истока“.

Весна Радовић

WHAT TO DO WITH LOVE?

Реци ми шта да радим с љубављу
која ме поново искушава
у поноћ,
упорно лупајући на моја врата,
три пута закључана
од последњег растанка,
једном и заувек!?

Реци ми шта да радим с љубављу
која ме подсећа на детенце
што трчи у мој загрљај,
широм раширених руку
јер га подсећам на његову мајку
које већ одавно нема,
стварно и заувек!?

Реци ми шта да радим с љубављу
док сањарим на софи
са својим малим коврџавим псом,
замишљајући да се играмо
на једној
од непрегледних плажа Пацифика
са ситним белим песком у гаћама,
нестварно и заувек!?

Реци ми шта да радим с љубављу
јер носим црни шал преко очију,
педесета ми је
и све слабије видим,
мада кажу да су то државничке године
када се већ све зна,
једном и заувек!?

Реци ми шта да радим с љубављу
којој сам прошли пут рекла –
Довиђења!
на црвеном мосту „Голден гејт“,
града и округа
Сан Франциска,
на северу Калифорније,
стварно и заувек!?

Реци ми шта да радим с љубављу
испод тунела Твин Пикс,
као покисла емигранткиња
залутала између
Лос Анђелеса, Сан Дијега и Сан Хосеа,
и даље
невична да отпливам до Алкатраза
и одробијам овај мали живот,
нестварно и заувек!?

Зато, молим те,
реци ми шта да радим с љубављу
у коју се ретко кунем,
иако и даље,
крајње детиње заплачем
када неко пожели да ме дарива
расцветалим црвеним маргаретама
и да ме освоји, заувек!?

Весна Радовић

ПРОЗОР СА ПОГЛЕДОМ У ПРОШЛОСТ

Јовану Стерији Поповићу

Живим, ево некако живим
„у овом кратком прелету између две тајне“
и све ти ово говорим,
некако издалека,
са дистанце,
тек отрежњена од последње странице
живота и дела
грофа Лава Николајевича Толстоја,
присилно мобилисана и упућена на војну службу
у одбрану опкољеног Севастопоља,
лета Господњег 2016.,
самау послеподневној шетњи
заталасаним вршачким брегом,
подно старе вршачке Куле!

Живим, онако како знам и умем,
заправо, отимам се
урањајући бели кљун у златна поља сунцокрета,
у велике травнате ливаде Баната
које овде зову „Првомајским излетиштем“
и као да окупљам песнике
испред хотела „Србија“,
на вечерњу чашицу разговора,
као да питам –
Ко ме лагао да је Војводина равна,
у љубави и мржњи,
виновом лозом дарована!?

Живим, онако како морам,
додуше,
гласно и често говорим
јер
најгоре је када људи ћуте,
када оду
и не објасне своје разлоге,
а као маховина на стогодишњим стаблима
остану
многе њихове слутње
које после, годинама живе скамењене
као ружне расцветале красте на кожи губавој,
као зарасле воденице и запуштени силоси,
своје и туђе несреће
која те никада неће изневерити,
напросто, мрзим гласине!

Живим, ево некако живим
од ледене кошаве и трагања за коренима,
силази похлепно вече у лепу варош вршачку,
зима је, хладно и бело,
време је да се коначно сакријем
иза кибиц-фенстера
јер овај својеврсни „самохвал“,
што би рекао Стерија,
усвојили су и банатски паори
који су желели да се богато представе,
понека клепетуша, фрајлица и наџак-баба,
уз стидљиви смешак
сакривен иза расцветалих мушкатли!

Живим, онако како знам и умем,
оспоравана
на Лисичјој глави и Гудуричком врху,
време је да побегнем иза дворишних тараба,
иза штирканих фиранги којих више нема,
ушушкана
у топлини своје велике куће
јер нема шта више да ми промакне
од дешавања на сокаку
у шрех,
осим црног мачка који се лењо протеже
и заборављеног времена
са отвореног прозора што гледа у прошлост
и лице Јуле Молерове у Рацком Вршцу,
лета Господњег 2016.!

Весна Радовић

ОПРОСТИ ВЕРА!

Опрости, Вера!
Како то ниси схватила?
На салвети сам написао
да те чекам у подне
у кафеу „Сајгон“,
на углу Владимирског проспекта.
Ја нисам више у годинама
када могу дуго да стојим,
стигле су ме разне болести,
имена им не могу упамтити,
стога се надам
разумећеш
што се повремено осећам
као пред падом Лењинграда,
док стојим на властитим сузама,
несигурно.

Опрости Вера!
Надам се да ћеш разумети
то што, чекајући те,
пијем руски чај
из порцуланских шољица,
са мотивима веселих лептирица,
на којима пише Imperial Porcelain,
и што се нервозно окрећем,
као безнадежан коцкар
који због дугова
продаје породични накит
и женине хаљине,
приморан да напусти Русију
што пре и одмах!

Опрости, Вера!
Ево, кунем се као циганин,
пијан и трезан,
потпуно свеједно!
Више се неће поновити
ниједна од мојих глупости,
мојих гадости,
а признајем,
било их је на претек!
Ако овога пута не дођеш
и не послушаш ме,
изгубићеш много,
заправо,
изгубићеш све!

Опрости, Вера!
Па ти си паметна жена,
а ја одрпанац у војничкој униформи,
тек изашао из рата
од кога сви беже!
Истина,
када станем крај тебе
не пристајем ти најбоље,
а и ноге ми дрхте!
Непогрешиво осећам,
да као права императорка
желиш владати
мојим креветом и животом,
и заувек ме освојити
као поробљени град!

Опрости, Вера!
Морам да приметим
како није све у новцу,
мада знам да волиш
јести кавијар из златних тањира
и пити шампањац из кристалних чаша,
уосталом,
као све даме из високог друштва,
а сети се само,
децембра 1941.,
када је у опкољеном граду
умрло 50 000 људи,
и једанаестогодишње Тање,
што је писала –
„Совичеви су умрли, сви су умрли,
Тања је сама!“
Опрости, Вера!
Иде то некако са годинама
и не умем најбоље објаснити!
Наиђе да се преједеш живота,
да ти је нека мучнина,
џигерице да повратиш,
и није ти више ни до чега,
него само желиш
да те укрцају на воз,
обавезно треће класе,
транссибирске железнице,
и да те заувек пошаљу у Сибир,
кроз осам временских зона.

Опрости, Вера!
И то што сам овако болестан
кренуо на пут
и прошао пола Европе
да те видим,
а ти ме ниси сачекала на Црвеном тргу,
са каранфилом на реверу сакоа.
Изгледа ниси ме разумела,
а желео сам да те држим за руку,
и да се похвалим,
како сам брзо проговорио руски,
иако пре тога нисам знао ни речи.

Опрости, Вера!
То се може само из љубави!
Дошао сам из далека
и за имендан ти купио звезду,
најлепшу што сам нашао.
А хтео сам да те волим
и водим у московски циркус,
код свог пријатеља Пјотра
који има посебну тачку
са добро истренираним мацама.
Е, шта сам све хтео,
шта сам све био спреман да урадим,
само да си дошла
док сам те чекао
на Лужковом мосту,
наслоњен на ограду,
посматрајући тек венчане парове
што катанче своју љубав!

Опрости, Вера!
Морам да признам,
нисам лепши и паметнијих од других,
тек мало повијен у раменима,
просед и налик шепртљи
у непознатом друштву.
Али када видим
ове са штапом и социјалним вилицама,
што прилазе младим девојкама,
веруј ми,
немаш разлога за бригу,
ево још данас
изнајмићу за тебе кућу на углу,
са цветним балконом
и погледом на цркву!

Опрости, Вера!
Чуди ме да ниси разумела?
Ја сам, као Достојевски,
више пута избегао стрељачки вод
и метак луталицу.
Три пута сам робијао
у Петропавловској тврђави,
на коленима читајући Библију,
док си наступала у театру „Вахтангов“
у улици Арбат,
играјући лепу Јелену
у драми „Ујка Вања“,
и као остарели професор Серебрјаков
шепурио сам се пауновски,
у страху од смрти и љубоморе,
празног стомака и пуног срца,
наивно верујући да си МОЈА!

Весна Радовић

ПРСТЕН ВЛАДИМИРА МАЈАКОВСКОГ

„Хало!
Ko je?
Mама?
Вашег сина нешто дивно боли!
Maмa!
Запаљено му је и срце и вене.
Реците сестрама, Људи и Ољи,
он нема куда да се дене.“ (Владимир Мајаковски)

Из ината и очаја,
волим те дрско и покорно,
силно и нежно,
волим те
као што се први и последњи пут воли,
мени нису потребне револуције,
да би дирнула ленчуге и неписмене,
да би пробудила снене,
овога пута прстен Мајаковског,
спреман је и чека на мене!

Овога пута, молим те,
пусти ме да прођем,
хајде,
склони се мало у страну,
овако танана лако се провучем,
и кроз најмању рупу,
ако ништа друго,
запрети да ћеш се убити,
пењући се на дрво,
урлајући на сав глас,
неверницима поручи –
Весночка, венчаћемо се прво!

Добро, смири се манити човече,
и сачекај прво да чујем
ко је на листи чекања,
сачекај прво да видим,
да ли ће ме заобићи,
метак рикосет, метак први,
ево, остало је још два-три сата
до самог краја,
стога ти обећавам,
бићу ти жена из ината и очаја!?

Из потребе да дајем
волим те дрско и покорно,
сневано и стварно,
волим те
као што се воли на Југу,
на плантажама наранџи,
међу цветовима белим,
тамо где љубав никада не вене,
овога пута прстен Мајаковског,
спреман је и чека на мене!

Весна Радовић

ЛАРИНА ПЕСМА

I

Да ли си ме волео ко Пастернак Лару,
целога живота или једног лета,
кад су место Сунца кише на Балкану
спрале укус соли,све радости света?

Или сам ти била само једна лепа,
тек процвала ружа, спремна за сонете,
немири и слутња да ће једног дана,
мој свилени конац судбу да ти плете?

Знам ја добро да су давно
сустигле нас златне војвођанске жетве,
пожњевена жита и откоси сена,
мене кћерку мора, тебе сина сетве.

И данас ме маме, целим својим бићем,
Плавети сванућа, низ цесте куд ходим,
еј, сети се само мелема од трава,
нежном руком браних,
теби да угодим!

Обећо си мени, ко Пастернак Лари,
кад се моја башта у пламен претвори,
мој ћутљиви цвете, листу мој зелени,
место пера птице, бреме ћеш да носиш,
мој лептиру нежни, пчело моја вредна,
на сиси без млека, да ћеш да ме дојиш!

II

И зваћеш ме, жено пристигла из песме,
умивена росом озеблога јутра,
донеси ми цветак од хајдучке траве,
јер ће за ме касно бити сутра!

Биће, биће касно, Долапа ми враног,
и бујица жустрих узаврелог Дона,
возова што језде као ред да знају,
и превозе себре уз Васкршња звона!

Белине ми бреза и плодности степа,
свих сунчаних дана, преосталих мало,
ко Пастернак Лару, тебе сам волео,
ко козачког вранца, до ког ми је стало!

И питам те данас, кроз време и сате,
да ли си ме волео, ко Пастернак Лару,
кад су покров везле везиље од смиља,
место венца плетућ јастук за осаму?

Весна Радовић

ЉУБЕ МОЈА!

Љубе моја,
ноћас ми је хладно,
не греју ме више твоје руке,
чисте сузе и пругасти снови,
остали су на дрвеној клупи,
где сам хтео,
љубе да те грлим,
да ти скинем мараму од свиле
и постељу меку да ти прострем,
да постидим Сирене и Виле!

Љубе моја,
хтео сам ти рећи,
нисам жењен, нисам ни обећан,
ал' ме љубе нешто у том спречи,
тога часа да не будем срећан!
Отишла си љубе,
крив сам био,
зато данас слепо сунце гледам,
и уместо вином да те дочекујем,
сам ко старац на троножац седам!

Весна Радовић

НAД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА МНОГА ЗВОНА

Све било је некад,
Младост, Ти и Ја,
коју још увек препознајем,
шћућурену испод отвореног кишобрана,
док се држи за руке и кришом љуби,
мадасве прошло је,
истопило се као снег у пролеће,
као Снешко кога су деца погазила,
посведочићу,
свему што јесте и свему што је било,
да над Призреном сунекадзвонила многа звона!

И даље свирам са једном покиданом жицом,
што ми  боде уснуле очи,
као пустињска прашина коју разносе сахарски ветрови,
а кожа ми је као децембар храпава и хладна,
ни налик мекој баршунастој свили,
за разлику од мене,
Ти се красно држиш,
висок и усправан,
елегантно огрнут у версе љубавне,
а ја,тихо сведочим,
да над Призреном су некадзвонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевишки,
изнад хучне реке Бистрице,
самаа међу оскрнављеним светињама,
позивам те,
на јутарњу литургију,
иако све пусто је,
осим нас,
промрзлих путника из далека,
јер давно сам се пред Богом заклела,
да ћу Те волети заувек,
а ту, међу упаљеним свећама,
угасила бих своју жеђ,
сведочећи,
да над Призреном су некад звонила многа звона!

Ти лудо, што имаш анђеоске очи,
и недаш ми да плачем,
хајде,
дођи и не стиди се,
заједно ћемо сићи у дубоке рудокопе,
у потрази за изгубљеном голубицом,
коју су давно донели которски трговци,
на дар Милутину,
смилуј се, душо моја осетљива,
јер још увек имам крви под ноктима,
и топлине у оку језера,
да посведочим,
да над Призреном су некад звонила многа звона!

Весна Радовић

ДЕВОЈАЧКО ВЕЧЕ

Чуј, како понизно ћути зова,
а целим својим бићем дрхти зора,
и док се под оком суза слива,
трчи, котрља до плавог мора,
небо ме пита – Шта се то збива?

Ко ли је јутро ранио грешком,
да ли још ико у гнезду снева,
ко ће ми белу кошуљу ткати,
за вече девојачко да буде спремна,
ко ће ми шаптати – Што те нема?

Весна Радовић

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Раширених руку, сунце је утекло,
у печалбу некуд, небу под облаке,
на свом путу, сенку није нашло,
нити траг до тамне ископане раке.

Да ме љубиш, нећеш, бежи, чудо мало,
улудо ти прође у очи гледање,
у најдубљој ноћи, нико није сањ'о,
златни зрак што оста, земљи за надање!

Морао је кажу, приспео је зрењу,
звезде су му биле у гнезду заспале,
да у мору хладном небеске прашине,
златни зрак ко гутљај у грлу застане.

Раширених руку, сунце је утекло,
своју светлу прошлост, ником није рекло,
у чанцима лета, утрнуо пламен,
онај исти што је као ватра пек'о.

Весна Радовић

ГОСПОЂО УЧИТЕЉИЦЕ!

Учитељице моја добра стара,
да ли си жива, још се питам,
и да л' се сећаш оне јесени,
као што се ја сетих твога лика,
а сећам се готово свега,
далеко, далеко од морских палми,
кад живот нисмо знали шта је,
кад смо се надали, све љубав да је,
а време рекло да само смрт траје!?

Добра моја, питам се како си,
трајеш ли сама или са неким делиш дане,
мила честита Личанко моја,
што ме научи, све што посејем,
то ћу да жањем,
и што ме испрати очију сузних,
када прерастох ципеле мале,
и уђох у број за два већи,
учитељице моја, по много чему,
твој најбољи ђак,
као да није положио резред трећи!?

Госпођо учитељице,
извините ако вас реметим данас,
у каквом тренутку стрепње ваше,
можда нисте добро,
све вас боли, пијете лекове,
и није вам до приче наше,
ево, поново устајем као некада,
када би у разред ушли,
а наша мала срца задрхтала нежно,
учитељице,
ми смо као јата белих галебова
над морем,
једнога лета одлетели у непознати свет,
неизбежно!?

Весна Радовић

РЕЧЕ МИ ЈЕДНА ЖЕНА

Добро је што си отишао,
што си нестао
без поздрава и опроста се удаљио,
о благослову да не причамо,
у моме крају се каже,
добро је што си издао,
у твоме не знам каке се каже,
али знам да се и те како збори
с колена на колено,
да се препричава
јер ови ваши су од наших,
а сви смо ми наши,
громаде од људи, људине и људићи!

Бога ми, велим људићи, људићи!
Вазда их је било и биће,
него треба их знати препознати,
а док врећу соли не позобљеш,
не знаш јадан с ким имаш посла,
док не поседиш,
а можда ни тада,
не сањаш шта носи дан,
шта ноћ пуста
јер да знаш,
преобуко би се на брзину
и утеко главом без обзира,
не би крчмио дане од Бога дате,
никако не би
јер нико није луд,
а понајмање ови ваши!

Него, веруј ми,
без омразе ти све ово говорим
јер ме некако хтело,
јер ме допало
да лајем као пас на свом прагу,
док други лају по туђим авлијама!
И ништа ме није мимоишло,
па ни ова здравица,
ово весеље,
ма које весеље!?
Како није весеље
кад гаће носим лети и зими,
кад не стижем да се сазујем од посла?!
Јадна ми мајка
што је залуду мислила
да је женско родила,
што се помоћи у кући надала,
а мени се момчило,
у коло међу људе хватало,
ко да ми ђаво није дао мира!

Добро је што си отишао
не окренувши се за собом,
при ципелама само блато поневши,
рачунајући да си све завршио,
да си се одужио дому и роду
и да немаш никога на старој адреси!
Данас ми је лакше заспати,
ласније опстати у овом јаду земаљском,
знајући да и ја више немам никога.
А могло се десити,
ко што се често дешава
да и даље наивно верујем
или да не верујем својим очима,
да ми уши тукну,
па да ме воде код доктора!

После да причају, уста да не затварају,
по роду да ми ненајављени гостују,
мртве ђедове кости да ми преврћу,
онако у мале шапућу -
Видиш да са њом нешто није у реду,
а била је оваква и онаква,
залуду лепа, права лепотица
из добре куће, митрополитске,
сам Бог је дао,
но има ту неки Ђаво
јер не могу Срби без Ђавола,
то им је од памтивека остало!

Опет понављам,
добро је што си отишао,
немој да ти се кунем у једино дете,
што си подвио реп ко олињали мачак
који више није низашта!
Ономад ми рече једна жена,
у четири ока, у поверењу,
не знам од којих је, а не знам ни чија је,
девојка или одива,
не знам, части ми,
да те више нема, него што те има,
да нас избегаваш
због једне друге жене, нагрђене од рођења
због које ти ни рођена мајка
није умрла срећна!

И не може се начудити
да се то могло десити онаквом чоеку,
што га је дика било видети
у кући и испред куће,
што се о њему причало
ко о чоеку, а не ко о попишуљи,
оба ми ока испала ако те лажем,
ако не говорим истину,
добро је што си отишао!

Весна Радовић

МАЧИЈА ШКОЛА

Слушај,
не можеш сломити моје срце,
јемчим ти,
спремајући се да изађем из стана
и ухватим први трамвај,
моја нежна љупка мацо
што гребеш шапицом
на затворена врата моје душе!

Уосталом,
шта ти знаш о љубави
када о томе ниси
учила у мачијој школи,
мада,
мачке су пословично лукаве,
нису верне као пси
и са њима се никада не зна!?

Добро,
не умиљавај ми се више око ногу
и без тебе мале чупаве,
колико сам се само пута
саплела у животу,
Сунца ми на заласку,
ни сама не могу да се начудим!?
Морам признати,
изненађује ме
колико си само упорна
у свом науму,
нимало налик мачијем кашљу,
видим,
са тобом се није играти
на клизавом паркету!

Ви сићушне,
увек сте најопасније,
прикривене тигрице у телу балерине,
Жизеле моје,
Пепељуге,
Успаване лепотице,
Есмералде,
примабалерине асолута
у шљокичастим хаљиницама,
сребрним ципелицама,
и белим мини шналицама у коси!

Побогу,
одлази више од мене,
љупко сисавче шарено,
млеко те чека
у чинији твојој стакленој,
да неби можда лимун,
овога пута за промену,
Бога ти твога, мачијег!?

Понављам,
не можеш сломити моје срце,
опасна је то игра,
заспати у крилу искусне жене
и надати се нечему,
стрепети,
нема ту вајде,
ту је све јасно,
чак и глупим магарцина,
понављачима!

И зато,
не искушавај ме више,
моје нежно чудо,
крајње је време да се договоримо,
коначно нешто урадимо
и кренемо,
свака на своју страну,
ја у фарму са људима,
а ти у лов на мишеве!

Весна Радовић

ЛАСТЕ

Једном када се ласте врате у мој град
и гнезда своја свију
од блата, пљувачке и суве траве,
испод стреха комшијских,
када ме пробуде цвркутом својим,
док седе на жицама,
те мале певачице црних леђа
и дугих рашљастих репова,
како их само волим
и како им се увек изнова обрадујем!

Оне што долазе с првим пролећем,
док орах још није озеленео,
а земља мирише на влагу,
у марту месецу,
негде пред Младенце,
заједно са белим дугоногим родама,
бешумних покрета крила
и дугих сабљастих кљунова,
о како волим,
када непогрешиво слећу у своја стара гнезда,
на уличним бандерама и димњацима кућа,
док у својој башти разгрћем прву ружу!

Једном када се ласте врате у мој град
и гнезда своја свију,
знам,
ускоро ће напупети младе воћке,
а зумбули отворити своје гроздасте цветове
у белим и лила бојама,
док трубице каћуна занесене ветром
буду одмахивале
својим разнобојним главицама,
улево, удесно,
на дункл-плавом небу,
што би рекле наше Лале.

Оне што долазе с првим пролећем издалека,
негде из Африке
и слећу једна до друге на телеграфску жицу,
преко пута моје куће,
као под диригентском палицом
неког разбарушеног маестра,
да би потом полетеле ниско,
кишу слутећи,
посећајући ме на слово Л
из пожутелог школског буквара.

Весна Радовић

БОЛ
„У великој души и бол је велика.“ (Руска пословица)

Ко је могао знати,
колико ће да боли,
као на живу рану,
посута зрна соли?!

Ко је могао знати,
кроз тугу што се врти,
да пре коначног краја,
има хиљаду смрти?!

И да уместо коже,
може да буде кора,
ко је могао чути,
јауке далеких гора?!

Не, непишем ово,
у име луне и крста,
ко је могао знати,
за јаде малог прста!?

Ко је могао знати,
колико ће да боли,
када без душе остане,
онај што силно воли?!

Весна Радовић

OНА

Кад ОНА јутром устаје,
соба мирише на покошену траву
и на поветарац са мора
кога сви дуго чекају,
ошамућени спарином
прашњавих уских улица
и малих градских тргова,
као егзотична рајска птица,
ОНА протеже своје танане ручице,
заузимајући филмску позу
пред огледалом тоалетног сточића.

Док ОНА пије чај,
држи прекрштене ноге
и шапуће нешто себи у браду,
све док јој не утрну прсти
и не подиђу је жмарци,
уплетена у свилену пређу,
ОНА тако силно
подсећа на изгубљену невиност
и ратом разорену земљу,
којој ништа не може да поврати сјај.

Кад ОНА напоље закорачи,
дугачким кораком
као шеталиште „Lungo mare“,
журећи да не закасни на први аутобус
за Нови Београд
и изгуби се у поманиталим гужвама,
за њом дечаци из улице,
бацају ситне каменчиће
да је натерају да се предомисли
и врати по заборављено.

И док се на њеном лицу,
виде трагови лета на ривијери
и понеки знак питања
на уснама,
ОНА као дресирани пас
обучен за спашавање дављеника,
уредно чека ред у банци
и не може себи да опрости
што се прерано одрекла младости
и малих слатких порока.

Премда је дан хладан,
а смрзнуте леденице
не престају да прете с кровова,
ОНА се лепо ушушкала
у плетени шал са ружама
и само јој нос вири,
и даље има неке привлачности
у њеним очима,
и отмености у хаљинама
које лагано подиже
изнад колена, док седи.

Њој као и доброј поезији
нису потребне фус ноте,
ни објашњења,
и мада већ дуго није
за Позориште младих
и не прати дешавања на сцени,
ОНА и кад спава личи на филмско лето
и нову војникову љубав,
и као права велика дама,
лежерно пребацује шал
преко обнажених рамена,
док пред излазак поправља шминку.

Кад се ОНА враћа кући из уредништва
у коме ради као репортерка,
након напорног дана,
негде у време поклада,
дрвена дебла платана пољубе јој руку,
ОНА и кад сања,
верна је у сновима као божићна јелка
која вековима дочекује Божић,
свечано одевена и нашминкана.

Весна Радовић

ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ

И ове јесени, све исто је,
једна за другом,
одлазе генерације бунтовника,
који су волели Русију у добруи злу,
а чије су очи гледале на Исток,
мада окренуте Западу,
и када није било помоћи,
јер понекад је помагање,
само големо одмагање,
у лажном времену,
поезија је у ћорсокаку,
али само на кратко,
упамти, баћушка мој,
да није било Пушкина,
не бисмо волели своје жене,
онако како то данас чинимо,
обећавам ти,
пред светом, убићу се,
моја сентиментална куцо,
ако се претвориш,
у компјутер без срца!

Боже, подари нама слабима и малима,
неку нову песничку авангарду,
као што си подарио,
„генерацију шездесетих“ Москви,
Вознесенског, Јевтушенка, Ахмадулину,
подари!
Принеси свежег цвећа за Русију,
јер мојој земљи прети глад,
продавнице се празне,
несташице су хлеба, меса, млека,
и сви чекамо у редовима за мало наде!

Боже, нахрани нас и оне,
које на улицама нико,
не препознаје и не зауставља,
и који због болести гласних жица,
говоре тешком муком,
а чије руке видно дрхте!
Боже, никада нас не препуштај руљи,
простацима и преварантима света,
уместо шећера,
Боже, подари мало соли,
нама што смо навршили педесет лета!

Иако знам да ове јесени,
све исто је,
и све више времена проводим у дачи,
на периферији великог града,
из које тек понекад излетим,
као бубамара без крила,
што се упутила на вечери поезије у Москви,
као некада давне 1968.,
када су се наглас читале песме,
и понека тајна писма,
а срце болело као кости пред промену времена,
не, верујет ми, драги пријатељу,
као што ни ја,
не верујем да је Земља плава лопта,
охоло одмахујући руком,
на све заблуде младог Бајрона,
и ове јесени,
као разграната дивља ловорика,
позивам срце за сведока,
да „поштена крв је најраспеванија!“

Весна Радовић

БЕЗИМЕНИ ПАРТИЗАН

Када сам била пионирка,
небо и земља су били пуни ватре
и све је било јарко црвено,
мислим
да немам право да сакријем
ову причу у којој сам учествовала,
јер још увек памтим
како су нас учили у школи
да је Лењин добри „дједушка“
и да треба да делимо
и оно што немамо,
а нису нам ништа рекли
о далеком логору
за политичке затворенике
на Соловки,
и о сусрету војника
на реци Елби
у предвечерје слома фашизма!

Када пишем о том времену,
ја пишем с љубављу
чак и када пишем критику,
и мада ми је понекад
иза изгорелих леђа
болно погледати,
као у светлост летњег сунца,
а после тога
дуго ме боле очи,
ја сам још увек младунче идеалисте
што воли филмове
где војници на фронту
у предњем џепу
тенковског кобинезона,
на грудима,
носе слике девојака,  
и пред јуриш
певају „Рјабинушку“!

Када сам била млада,
мислила сам
да ће тај пољубац дуго трајати,
и да ћу се осветити
убици из вијетнамског рата,
како то обично бива,
на почетку
увек је пуно илузија,
као оно
када смо сакупљали помоћ
за сиромашне
и боловали од параноје
„Хладног рата“,
упркос свему,
ја сам и даље младунче идеалисте
што слуша распевану ескадрилу,
или безимени партизан
на Источном фронту
који пуца себи у срце
да не би пао у руке непријатељу!

Весна Радовић

ВЕЧЕ У НОВЕМБРУ

Вече и ситна киша у новембру,
корачам улицом
коју су наткриле голе крошње,
без кишобрана у вечерњем оделу,
овде ме нико не познаје,
и не зна шта носим под челом,
да ли сам нечија мајка, сестра
или можда девојка остављена?

Корак по корак,
опустелом улицом
са тишином под руку,
и ветром
уместо тебе,
што ми отвара врата,
улазим у свој дом
где сачекују ме откуцаји сата,
који подсећају
како је племенито бити сам,
иако зима долази
и свако има некога,
под белим пахуљама београдским.

Весна Радовић

СИН ГРАДСКЕ ГОСПОЂЕ И ОЦА ОФИЦИРА

Чујем од других,
наизглед непознатих људи,
који те знају, који те срећу,
да болујеш у осами,
тешко, претешко!
Син градске госпође и оца официра,
повијен до земље,
од Великог четвртка до Велике недеље,
целога живота на неком распећу,
на Христовим мукама,
незалеченим!

Као пре много година,
уносиш немире у живот мој,
на који бели застор спуштам,
кроз двокорак,
кроз раскорак,
сва саздана од скупог ткања,
ја, учена високошколка,
никако да научим
да од последње звезде,
пред прво свитање,
нема светлости,
већ само заборава!

Весна Радовић

ГОСПОДЕ, ВЕЛИКИ ЈЕСИ!

Не, није ово време Варвара и Скита,
нити је моја нога
стала пред олтар света,
молитвом болне да ти шапћем име,
просећ' парчиће радости прошле,
давно су мене походиле плиме,
сад' неке сушне године су дошле,
и моје сузе претвориле у риме!

Господе, велики јеси,
сви ти се молимо, понизно, тихо,
али у свој срећи,
Господе, чувај се људи
и буди,
буди, увек међу нама,
маленим, преплашеним
и не суди,
пре судњег дана,
знам да си ВЕЛИКИ,
али велика је и ЉУДСКА ДРАМА!

Господе, пресеци на равне части,
одбаци среброљубце, доларе и рубље,
а ја ћу, обећавам,
да те подржим и пљунем
на све оне који те одбацују
и недају
од страшног кикотања да те чујем,
и дај ми снаге,
дај ми то што немам,
уместо Вранца за путовање,
сабљу од смиља да искујем!

Не, није ово време Варвара и Скита,
и нико не зида тврђаве од сунца,
сва светска блага су давно ископана,
а све плаштанице нашле игумана,
да би се прикрира нова рана,
колико је још потребно смрти звезда,
покопаних под окриљем зелених грана!?

Весна Радовић

ДОРЋОЛСКЕ МАЧКЕ

Једнако јутром и у по' бела дана,
на прозору кућице мале,
снивају своје сне,
као да некога данима чекају,
некога ко неће доћи,
дорћолске мачке две.

И тако сатима, и тако данима,
по киши и сунцу, неважно све,
као да неку тугу скривају,
дорћолске мачке две.

Понекад само протегну мазно,
шапице своје беле две,
тек кад их неко терати крене,
мало се придигну,
као да кажу – Не!

Једнако јутром и у по' бела дана,
Француском улицом исто је све,
само што више не стоје усправно,
на белом прозорском окну,
дорћолске мачке две.

Весна Радовић

ЗЕЛЕНА ГРАНА

Од главе до пете,
зелена грана
лепо се средила ко права дама,
у оранж сукњи од поморанџе
наоштрила је дуге канџе,
огрнула се у поветарац,
преплављена од успомена,
румена у лицу,
зелена грана,
ни крива, ни права,
њихала се у струку,
дрхтала нежно
и пре него што се откинула и пала,
узвикнула је –
Оставите ме овде,
у пољу међу јасикама
са ножем у грудима
да плачем!

Претужна зелена грана,
сада већ жута и стара,
ех кад се сетим
каква је лепотица била,
од главе до пете негована,
а данас
блеса једна посрнула,
погрбљена и сама,
матора сува грана!

Весна Радовић

НА ЧАЈУ КОД ЉИЉЕ БРИК

„Нормални људи не говоре у стиху, а он је био песник – то значи другачији од других!“ (Љиља Брик)

Не волим што је част заборављена реч
и што је све мање браће по храбрости,
а све више подрепаша и подгузних мува,
који се нарочито узјогуне с јесени,
у време бербе грожђа,
хајде, седи ту крај мене,
као кинески монах из манастира Шаолин,
да ти причам о љубави и страсти
и онима с којима смо их делили!

У Петрограду,
где је започело проклетство Мајаковског,
или на безименом скверу у центру Москве,
хајде, седи ту крај мене,
мада ми је тешко да признам,
волим те истом преданошћу и снагом,
и поручујем ти – Плашим се просечности,
док ми грло гребе кост
коју хитно морам да испљунем!

Ако којим случајем умрем
не казавши ти опору причу
о свом животу
жене затворене у совјетском гулагу
и затроване трулошћу режима,
„мој Волођа“,
проспи мој пепео по Подмосковској шуми,
и нацртај малог псића,
на пожутелој хотелској салвети,
као знак бескрајне оданости!

Не волим што су ме позвали
на чај у пет
у стан код Брикових,
јер по граду се прича
да госпођа и песник
не могу ни часа једно без другога,
хајде, седи ту крај мене,
иза нас је логорски двадесети век,
а ја бих да ти причам о љубави и страсти,
и онима с којима смо их делили!

Весна Радовић

РАТ И МИР

Пишем ти, драги, негде у свануће,
у маленој соби, окреченој бело,
док јутро бледи и док звезде трепћу,
а ветар ко старац походи кроз село.

О, Света Тројице, о црвено слово,
малена бројанице око мога врата,
сви рани јади Наташе Ростове,
све пристигле боли, пре судњега сата!

Пишем ти, драги, пуна слатке чежње,
са тихом стрепњом, што ме стално мори,
да нећеш можда на све моје слутње,
поново рећи – Ћути, не говори?!

Да нећеш, можда, престати да будеш
Андреј Болконски, ком' падам у крило,
племић и ратник битке Бородинске,
што после боја зове своје мило?!

И даље ти пишем, драги, у свануће,
све док моја душа сећањем се храни,
да л' ће моћи, драги, у Рату и миру,
моја крхка сенка тебе да одбрани?

Весна Радовић

НА ЛЕЊИНГРАДСКОЈ СТАНИЦИ

Једном, када добијем на лутрији,
путоваћемо у Русију
TI, JA и наш папагај Бошко,
који је с лакоћом научио да каже
како се зове,
и који обожава
кадa му засвира виолина на увце,
онако још крмељив
и ненавикнут на непозната лица,
изгледа
као да би одмах да полети
на црним крилима револуције
у атар препун грубих мушкараца
и уплаканих жена,
заробљених
јаловом пролазношћу.

А тамо у Москви,
на Лењинградској станици,
чекаће нас наши стари пријатељи,
брачни пар Петров,
класик,
и његова двадесет година млађа жена,
која је тајно заљубљена у Кастра
и сања да посети Кубу,
јер тамо се живот одвија
у песми и игри,
а потом као шлаг
или ушећерена вишњица на торти,
са рукама кошчатим и пегавим,
загрлиће нас
један живахни старац
модрих очију,
који је у младости
покушао да сам себи буде џелат,
и чију мајку
умало нису прозвали
мајком самоубице.

Једном, када зарадим нешто новаца,
путоваћемо у Русију
ТИ, ЈА и моја нова збирка поезије,
којој ћемо приредити
свечану вечеру у хотелу „Риц“,
у бившем
комунистичком рају,
јер песма је бљесак преточен у слова,
и уме да изазове сузе
јаче од неочекиваног шамара,
и опомене,
као онај женски глас са разгласа
московског метроа,
који непогрешиво подсећа
да је време да се вратимо
назад кући.

А тамо у Москви,
на Лењинградској станици,
чекаће нас наши стари пријатељи,
брачни пар Петров,
говорећи нам
како је све ужасно скупо,
и да одавно,
нису имали тако ледену зиму,
а ми,
опсесивни путници,
са уредно купљеним картама у џепу,
признаћемо да се увек обрадујемо
када чујемо
да се још неко уморио од туге
након непроспаване  ноћи
и „клацкања“ возом,
да би видео сузе Исидоре Данкан,
у соби број 5
хотела „Англетер“,
тамо далеко, тамо далеко...

Весна Радовић

ЈАНУАРСКИ ТЕЛЕГРАМИ

Освануло је још једно јутро
што мирише на пахуље
и подсећа
на госпође са иглама у рукама,
што плету џемпере за зиму
унуцима,
не марећи што је 21. век
и што више нико не сади
маслачке у башти,
и не уводи електрично осветљење
у кокошињце носиља,
које седе и пијучу,
скупљене
у малим белим јатима.

Прва јутарња кафа
и први осмех,
као обавезна лектира
у основној школи,
једноставно,
тако сам одлучила
и чврсто држим реч,
упркос оном
брбљивом новинару
Би-Би-Сија
што на фронту,
негде око Доњецка,
снима украјинске тенкове
и страдали народ,
који на крају револуције,
увек,
извуче дебљи крај
и заврши
као српско село
после 1945.

Данима са свог прозора
гледам једну јелку,
коју су у прошлом рату
грешком гађали артиљеријом,
и чију су мајку
убили,
на њене очи,
срећом,
неки добри људи,
који увек иду правом страном
пролазили су,
понудили је водом
и нахранили,
јер – Царства му небеског,
она ником ништа није скривила
и хтела је само да живи!
Тада као кустос Музеја,
који брине о песниковом животу
након његове смрти
и добро зна његову цену,
срећна сам
што имам стакла на прозорима
и полако могу да се придигнем,
без ичије помоћи,
чак и када чујем
да је Пушкинова награда,
незаслужено,
отишла у руке другом
и сија
као метропола
подигнута на људским костима.

Весна Радовић

НАУЧНИК У ЛАБОРАТОРИЈИ

Црно ми је пред очима,
освести се луда главо,
ево, бројим у инчима,
и претварам вртоглаво!

Центиметре, стопе, јарде,
и остале дужне мере,
слепо пратим све стандарде,
тек што месим мономере!

Синтетишем киселине,
сахариде слатке правим,
дај ми само мало глине,
па ћу атом да саставим!

Само реци, то не ваља,
у законе то не иде,
као добра стара шваља,
закрпићу алдехиде!

Прекројићу ромбоиде,
троуглове, коцке, купе,
изградићу пирамиде,
тржне центре, виле скупе!

Исправићу све кривине,
испеглаћу неравнине,
одрећу се дедовине,
зарад моје царевине!

Зарад смеша и раствора,
молекула хлора, бора,
нећу једног приговора,
од незваних аутора!

Весна Радовић

ОЧИ МОГА ДЕТЕТА

Очи мога детета, моја су победничка песма
на фестивалу Сан Ремо,
којој се стално враћам и коју изнова певушим
пред публиком Театра Аристон,
и жиријем медитеранских градова,
свих ових година,
истинита холивудска прича
која је доживела екранизацију
и за коју сам добила Златну палму
на канском филмском фестивалу,
од самог Бога.

Очи мога детета, мојих су десет омиљених валцера
чије сам кораке с лакоћом савладала
на плесним вечерима у Дому армије,
суботом увече,
замишљалући да сам Наташа Ростова
у белој балској хаљини  и лакованим салонкама
што у пет корака прелази подијум
и пада у загрљај
кнеза Андреја Болконског.

Очи мога детета, моји су златни рудници на Аљасци,
високо подигнута победничка застава на јарболу
која одолева снегу и леду,
моје скровито мрестилиште лососа
у заливу које љубоморно чувам,
браним и за које се борим,
упркос халапљивим рибокрадицама
у чијем је пртљажнику аутомобила
полиција пронашла мреже
и украдену рибу.

Очи мога детета,моји су прозори са погледом
на отворено море,
где се свакодневно окупљају голубови мира,
пред свој пут за Ламанш
у кљуну носећи гранчицу маслине
и нема веће среће,
него кад ујутро,
уместо далеке поларне светлости
и оседланог Сунца у заливу,
угледам веселе очи мога детета.

Весна Радовић

ЧУДО МОЈЕ, ЦРНО!

Једном кад се заљубиш,
у неког пајаца из улице,
који ће те пратити у корак,
и држатиза руку,
док напољу,
буде вејао ружичасти снег,
или падала ситна киша,
кап по кап,
добујући у кишобран,
под који сте се сакрили,
као у напуштено гнездо,
јер тамо вам,
нико ништа не може,
и једнако је добро,
као у властитој гарсоњери,
обећавам,
чудо моје црно,
научићу те,
како се од суза,
праве охридски бисери,
прозирни,
као немирнајезерска вода!

Једном кад мало порастеш,
и прерастеш старе патике,
водићу те у ботаничку башту,
међу процветало биље,
у пролеће,
да видиш где расте,
дрво банане,
и мало стабло бонсаи,
у јапанском врту,
обећавам,
чудо моје црно,
научићу те,
како се од покислог лишћа,
праве вештачке трепавице,
а од црвених латица,
неговани дугачки нокти,
само буди уз мене,
и чврсто се држи,
као привезак на ланчићу,
бар' још коју годину!

Једном кад те спопадну бубуљице,
немири и врбопуци,
у неко доба дана и године,
кад будеш одједном незадовољна,
својим прћастим носем,
који си добила од тате,
и својим  вишња уснама,
којим те даривала мама,
обећавам,
чудо моје црно,
научићу те,
како се у животу,
преко ноћи,
од ружног пачета,
постаје бели лабуд,
између два кратка предаха,
од прошлог лета,
како се за петицу,
бива човечица,
да се чудом начудиш!

Весна Радовић

Hvala Vam, od srca, na svemu!

Draga..Vesna
ostala sam bez reci citajuci tvoje zapise..tj umece poruke i slike..
zaista prvi put se osecam usplahireno..kao da sam trckarala za svakom Tvojom reci..
redjam impresije..
Hvala ti sto si ovde..da mogu posetiti tvoju stranicu..i uzivati..
Srdacan pozdrav..od mene

Bilo je pravo zadovoljstvo osećati ove stihove...ostavila sam još da čitam natanane- kako kažu kod nas u Vojvodini, svaki put po malo kad navratim da se nasladim..Veliki pozdrav!