Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.
LJUBAV, SMRT I SNOVI
Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !
I neka je proklet dan i čas kada se javila ta uspavana i demonska žudnja u meni. Kada bi sve bilo kao nekada...kada bi ovo osećanje u meni nestalo, iščezlo, kada bi se ispostavilo da je samo neka iluzija, fantazija, jedna kratka crna sen koja je prekrila moje horizonte, nakratko me preplašila i brzo iščezla.Ali taj đavo je tako tih, tako se širi u meni, svakog trenutka jača.Kada bi oni koji me najviše vole i dobro poznaju saznali kakvo sam čudovište okrenuli bi mi leđa, možda bi me se i odrekli. Tako sam slaba....i sama...i džabe mi sve suze što lijem...Plašim se same sebe, plašim se da se pogledam... I neka je prokelti dan i čas kada se javila ta uspavana i demonska žudnja u meni.
Poslednji izmenio Lavica dana 17/11/2015, 10:36 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Toliko smo se puta opekli, toliko puta razoračali u sami sebe, u pogrešne izbore, lažne nade.Naša su srca izbrazdana dubokim ožiljcima koji pulsiraju, puni sveže krvi.Kraste se ne stvaraju, taj pečat se nikada ne briše.Odrastamo, ali nikada ne zaboravljamo ujede od ljudi koje smo nekada voleli,a koji su nas se tako lako odrekli, koji su nam se prezrivo nasmejali dok smo na kolenima jecali.
Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja. (Ričard Bah)
Bila je to svojevrsna tamnica, tamnica iz koje je na svaki način pokušaala da izađe, da označi sebi put, da zapali baklje koje će joj pokazati izlaz.Prezirala je sebe, svaki delić svoga bića, ali je nalazila snage da nastavi da korača dalje.Možda je moguće biti ponovo zdrav i srećan, mislila je, pokušavajući da razvuče osmeh na svom podbulom licu.Ali demoni su bili jači, zabijali su se u njeno krhko telo, lomili joj kosi, terali krv i pljuvačku na usne, ali ona je nastlavljala i nastavljala, za njom se vukao krvavi trag iz lavirnita sopstvenog uma. Moguće je ponovo biti srećan...živi smo...vijaćemo sreću makar umrli pokušavajući da je stegnemo, barem za trenutak u svojim dlanovima...nećemo dozvoliti životu da se obruši nad nama i smrvi ono još malo nade što je preostalo.
Tebi se samo činilo da si slobodan, da si oslobođen biranja između dve krajnosti.Da se između tog ''da'' i ''ne'' prostire celina, koja je bila veća između naličja dvojnosti, koja ih je obuhvatala u isti kovitlac i samim time nadmašivala, ono ''sivilo'' života koji je mnogo dublji i značajniji od crno bele šeme razmišlanja.Idealan život bi bio onaj u kome ne bi moralo da se ''bira''. Ali onda si, bolno shvatio, da je u srži svega stajao izbor, tvoje dopuštanje ili otpor, tvoj pristanak ili odbijanje, tvoj krik ili tvoja ćutnja.Da li ćeš pokucati na ta vrata, ili ćeš pak stajati i ne učiniti ništa.Sve se svodilo na prave i pogrešne izbore. Želeo si da bude drugačije, ali si se upetljavao u još veću kolotečinu i, igrom slučaja ili sudbine, uvek birao ono lošije po samoga sebe, što je činilo da truneš iznutra.Da bi oni napolju bili srećni. Prvi put si shvatio da je dobrota put u patnju.Da će te tvoje dobročinstvo, tvoja srpemnost da pomogneš na molbe, tvoji ideali i verovanje da su svi ljudi u sutšini dobri, odvesti u propadanje, u uništavanje samoga sebe, u proklonjanje i neki očaj i samoću koji ostaju posle svega. Posmatrao si ih kada bi im učinio uslugu.Oni bi bili srećni za trenutak, preko njihovih usta bi prešlo kratko ''hvala'', i onda bi se okrenuli i otušli, nečujni.A ti bi opet ostao sam u tami, i nakon svih tih časova osećao bi gorak ukus u sebi, njihovo ismevanje na tvojim plećima.Oni se ne bi menjali, samo bi se vraćali, tražeći još veće zadatke od tebe, uvek očekujući osmeh na tvom licu, uvek očekujući požrtvovanost.Da, setili su se uvek tebe u zadnjem času.Tapšali bi te ti isti, po ko zna koji put po ramenima, i ti si video njihve laži, njihove neiskrenosti, i najviše te je peklo to lažno hvala. Ponekad si želeo da podvikneš, da se buniš, ali bi te onda zaustavljale reči tvoga oca, reči koje si čuo toliko puno puta u detinjstvu, a koje su te sada dovele do ivice ludila. Sve svoje si radio sam, a kada bi tebi trebala pomoć, svi bi se okretali, i opet si bio prepušten sam sebi. Niti su te cenili, niti poštovali.I znao si da, kada bi im jednom odbio, oni bi te proglasili sebičnim, zlobnim,škrticom, cicijom. Želeo si da vikneš, ali nisi mogao.I iz te nemoći, na kraju si digao ruke,i odlučio si da im još više izlaziš u susret, da se trudiš jov više, u tišini, da još više kažnjavaš samoga sebe.A tebe neka pospu blatom, neka ide sve dovraga, i taj bes,samoća, i neka hladnoća u srcu koja ne popušta. Ne, ne isplati se biti dobar, to je najveća laž.Čovek koji je previše dobar je glup, i naivan.A takvi danas najgore prolaze.Svi pričaju ''tražite grešku u samome sebi'' ali to okrivljivanje samoga sebe za sve što se dešava u spoljašnjem svetu je samo put u još veću nesreću i bolest.Ljudi su po prirodi, većinom skloniji zlu, a ono malo drugačijih su retki, poput kometa.A kada se konačno pojave, onda više ne umemo da ih prepoznamo, onda smo i sami postali poput onih što su nas u prošlosti, u našoj naivnosti, neznanju, iskorišćavali.
Poslednji izmenio Lavica dana 9/12/2015, 10:59 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Spavala si čvrstim i krepkim snom, tvoji očni kapci behu nepokretni, a usne su se lagano pomicale u smešak.Koga li to sanjaš, mila Agnes?Da li i u snovima strasno, kao i na javi vodimo ljubav?Da li smo i u snovima dva oznojana tela koja se polako pokreću jedno o drugo u vreloj letnjoj noći, na mansardi, na francuskom ležaju koji podrhatava svaki put kada naša igra postane burnija i prožeta bolom?Ali to je jedna posebna vrsta bola, onaj sladak i spokojan bol, koji ispunjava čoveka, njegove nagone, bol koji ga vraća u život i koji ga podseća na postojanje njegovog tela, na ekstazu dve spojene duše. Tako si lepa kada spavaš, Agnes, a tvoji snovi su tako nežni, tako iluzorni, skoro poput dečijih.Govorila si mi često da naše godine ne predstavljaju stvarnu dob duše.Već naša osećanja, naša pokretljivost i mladolikost koju pokušavamo svim silama da sačuvamo.Smejati se i plakati, plesati i skakutati u baricama posle kiše na trambolini.Sešaš li se kako su nas oni starci gledali tamo u parku, kada smo zagrljene i zaljubljene dodirivale koru dveta i posmatrale hitru igru veverica na najvišim granama?Kako su nas potajno ismevali, kako im je mučan bio naš ples na mokroj, rosnoj travi u zoru. Tvoja crna, jednolična dekoltirana majica je na podu, danas si je prvi put nosila bez bruhaltera, dok su se tvoje sićušne bradavice primećivale i lagano padale u pogled, kao tek iznikli pupoljci ruže.Male i oble grudi, koje su bile srazmerne sa tvojim mršavim telom bez oblina.Kada bi te pogledali ti silni muškarci u prolazu, samo na jedan trenuak, i nastavili dalje, ne primećujući ništa vredno na tebi, ne shvatajući tvoju unutrašnju lepotu.Jer ljudi su postli poput izgubljenih ovaca, slepih u srcu, vešti glumci u moru laži.Otkada je bio strah voleti? Ne shvataju svi oni mila moja da je snaga u tome dopusitit bol, patnju, dopustiti biti ostavljen i povredjen, dopusititi voleti, i srušiti zidine oko svog srca, tek kada poznaju jedno drugog, kada ugledaju svoj odbljesak u drugome.Ali oni su kukavice, draga moja, a mi smo moreplovci koji priznaju svoja osećanja i tragaju za istinom.Ja se svojih osećanja ne bojim, ona su moja kob, moj život, ne bojim se što sam slaba, jer umem da volim, da se izdignem iznad trenutaka bola i patnji, a to vredi više nego parazitski, psihopatski život nametanja i sakriven među zidinama. Ti si poput blagoslova ušla u moj skromni i jednolični život Agnes.Ti si kao dugoočekivani klas kukuruza koji je iznikao na pustoj njivi, i tako joj dodelio svrhu.Ta njiva godinama beše pusta, bez semenki, šibali su vetovi i padale kiše, ali ništa nije postojalo do te zemlje.I jednog jutra, iznikao je klas kukuruza u pustinji.I ja sam kao ta njiva, prepuštena sama sebi, puna ljubavi u sebi koju nemam sa kime da podelim.A čovek koji ne deli ljubav, koja ne izlazi napolje u stvaran svet već ostaje unutra, pritajena, neispoljena, kao čežnja, postaje teret, postaje kob, pretvara se u bes i izgubljene nade.Ah, tako sladak bes, tako potmula mržnja!Nisu mi dali da volim, Agnes!
Poslednji izmenio Lavica dana 9/12/2015, 10:59 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Strašan, mučan san.Crveno i crno, krv i senke, nemi obrisi tela.Tvojih žrtvi.Padaju, osakaćeni i izmučeni, dave se u sopstvenoj krvi, sve postaje duboko i nemo, sve te slike ubistava lagano mi tonu iza zatvorenih očnih kapaka, polubudna, pokušavam da pobegnem, da odagnam svojim umom, ali tama je snažnija.Sve moje sile su uzaludne.Prepuštam se.Usred svih tih nemilih, okrvavljenih prizora i senki vidim tvoje lice, kako se lagano smeješ.Prepoznajem tvoje mekane, trešnjine usne, koje nikada nisam osetila prislonjene na svojima.Želela sam...a nisu sve želje lepe i korisne, ne služe sve dobrom...loši gospodari, praiskonski nagon što čoveku ne da mira, i što ih više potiskuje, one sve snažnije isplivavaju na površinu, rušeći onaj teško stečeni unutrašnji mir.Sa godinama sam spoznala da ljudi mogu sve da ti oduzmu osim sećanja, ljubavi prema sebi i unutrašnjoj reci mira, spokojstva, neovisnih od dešavanja u spoljašnjem svetu. Nakon dugačkih časova usamljenosti, i pokoje puštene suze iza zatvorenih vrata, spoljašnjost je polako počela da nestaje, da se prepušta, a na pozornicu su lagano počeli da izlaze moji osećaji, unutrašnji nemiri, boli i radosti svake vrste. Da, draga moja , ti znaš da ovakvi ljudi kao ja imaju uspone i padove, vihore, tiha jutra i nemirne noći bez mesečeve svetlosti.Volela bih da mogu da proužim sve te trenutke kada se osećam uistinu živom, svesnom, kada se u mom dosadnom i opustelom usamljeničkom životu najenom pojavi svetlost, ljubav, bog, zalet, pesma, igra.Volim da pevam u poslednje vreme.To me relaksira, i moj glas lagano ispunjava svaku crnu poru u srcu. Ponekad...pomislim na tebe, i to po noćima kao što je ova, prohladne noći posle kiše.I od svih, baš na tebe, i nešto mi prijatno zaigra oko srca.Da li sam te volela?Da li se i ti setiš mene?Gde li si sada, da li si tu preko reke, na petom spratu u jednom dosadnom soliteru, da li si i ti kao i ja okružena sa ova četiri zida, da li iz časa u čas odustaješ od svih ljudi i sveta koji polako propada, u koji pokušavaš da se uklopiš ali ti tvoji nastrani, asocijalni nagoni ne daju mira?Da li baš sada hodaš, tiha i ponosna, svetovima sopstvenih reči, stvaraš li nove priče, ili pak čitaš neku dobru knjigu i liješ suze? Tihe, skrivene suze, tvoja osećanja koja ipak postoje u tvom monstruoznom biću?Da li je nastupio čas kada ne moraš više da se pretvaraš, kada ne moraš da svoje lice premazuješ lažnom maskom snage, da li je došao čas kada ne možeš da pobegneš od same sebe, svog istinskog, strašnog ja, od bića koje lagano dopušta potisnutim emocijama da izbiju iz tebe, da oboje ove duge noćne sate. Sada si sama, niko te ne vidi, niko neće moći da te povredi, ti surovi ljudi ne shvataju...naneli su ti toliko bola i zla...i sada je jedino što osetiš potreba da ih povrediš, da ih oguliš do srži, da u njihovim očima vidiš strah, da raniš njihova srca, nemilosrdno i duboko, da ih ostaviš da strunu kraj puta nakon što ih iskoristiš, nakon što njihovo postojanje za tebe izgubi smisao.
Poslednji izmenio Lavica dana 10/12/2015, 12:03 am, izmenjeno ukupno 1 puta
.......... Bedni pokušaj žvrljanja pričice, naravno, ni do pola završeno.Ne mogu mirno da sedim.Čini mi se, neke stvari treba da ostanu nedovršene i besmislene, u obliku skica, kostura, prvog bljeska inspiracije.(dovršavanje stvari, je na neki način, protivno mom karakteru)Svaka izmena kao da narušava to, kao da skelet gubi na svojoj snazi.Nisu bitni ni likovi, ni imena, ni tok radnje, samo igranje sa rečima, rečenicama, utonuti u nesvesnost...
Oči, Uokriverene medom Duboke Promatračke Gde je svest, Gde je promatrač u njima? Zlatokosi mladić Njegova ličnost se istopila, Ja je nestalo, Preputštaći prazninu mislima, Da se u njegovoj glavi igraju Kao na bojnom polju, Brze i prometne, Kao i razni ljudi Što su prolazili kraj njegovog zida, Ne osmotrivši ga ni za trenutak, Ne okrznuvši skute njegovog Kaputa.
Vrhom kažiprsta prelazio je preko glatke crne porvšine ormara.Spustio je svoje dlanove do drške, i lagano otvorio vratanca, unoseći svetlost u kutiju.Do njegovih nozdra snažno dopre srmad prljave, nenošene, neopeglane odeće.Na vrhu ormara, behu dve dugačke police, na kojoj su bile majice, pantalone, džemperi, a na ofingeru su stajale košulje, šarene kravate i kaputi.Stao je da razmišlja šta će da obuče toga dana.Setio se gospođe Piro, vlasnice ovog njegovog stana.Definitivno će uzeti neku odeću tamnih, ahromatskih boja, nešto neupadljivo i posve mračno. Kod te stare, ružne žene oštrih crta lica, upalih obraza i tankih, ispitivačkih usana nešto ga je užasavalo.Gajio je gađenje prema svim starim ljudima, potajno se grozio smeđih fleka po njihovoj dugogodišnjoj koži, i onim posebnim mirisom koji je lebdeo oko njh, one potrebe za prepričavanjem njihvoih mladosti i leta koja se više nikada neće povratiti. Posred brade, gospođa Piro imala je poveći crni mladež, iz kojeg su, ako je dobro učio, izbijale tačno tri dlake.Beže mnogo niža rastom od njega, i onda se nekako besno uspinjala na vrhovima svojih tankih, glakovanih crnih štiklica koje su snažno dobovale onepregledne redove stepenica, te silovale parket ispred njegovih ulaznih vrata. Provirio je kroz špijunku, i susreo se sa njenim gorućim pogledom, zaledivši se za trenutak.Ona se kratko nasmejala, kao da je prepoznala njegovu slabost, njegov strah od ljudi koji je svim silama pokušavao da sakrije, da zaboravi, oturi negde daleko. Sebastijan je, štaviše, imao tu naivku, životni obrazac, da se prosto nije umeo vešto nositi sa problemima i izazovima svake vrste koji bi obitavali u njegovom životnom iskustvu.On je nekako lakomno, naivno i odveć dečački verovao da će samo promatranjem problema, a da ne makne ni prostom, oni sami od sebe nestati, vratiti se tiho, onako kako su i došli, nazad u crnu rupu svemira, prestavši da ga iznova i iznnova kljucaju po glavi, i snažno lupaju o vrata, kao u tome jutarnjem času gospođa Piro. Najzad je pusti unutra, osećajući kako njenim ulaskom u njegov mračni sobičak najednom nestade one sablasne tišine koja ga je nakratko obuhvatala u rana jutra, one slatkoće i naivne životne radosti koja je dolazila nenadano u trenucima veličine, kada bi bio oduševljen nekom genijalnom pesmom, melodijom, misli u glavi, sećanjem. Sada sve to beše porušeno, i ti časi, dok je gospođu nudio da sedne u šripavu staru fotelju i nudio je čajem od kamilice, činili su se kao san, kao nešto što ze zbilo pre sto godina.Možda to beše samo fantazija, samo uobrazilja njegove bujne mladalačke mašte? Elizabeta Piro je ledeno mirno, paralizovano sedela u fotelji.Iz njenih vena izbijala je vatra, kao da će svakog sledećeg otkucaja časovnika da svojim tihim, sablasnim glasom izbije oštru palju na njega.Samo su njeni prsti na rukama bili nemirni, drhtavi, poigravala se sa brojnim prstenjem od čistog srebra, katkad pucketala njima, I sva ta igra njenih ruku umirivala je Sebastijana, sada je imao na šta da fokusira svojg pogled, a ne da luta po prostoriji ne fokusirajućis e ni našta.Nije voleo da gleda sagovornike u oči.Ali nji Elizabeti ta njegova nekultura nije smetala. Krenula je polako da otvara usta, sa odvećim otporom.Predomišljala se, hiljade crnih misli orilo se u njenom umu.Sve to beše negde na vrhu njenog jezika, ona je još pre svog dolaska osmislila plan u glavi, prošla monolog hiljadu puta,ali sada kada je trebalo izaći na videlo, kada je trebalo svoje sumnje podeltii sa nekim, kada joj je o dove odluke zavisio brak, budunost, njen život, kada bi u javnost mogla biti izneta njena tajna,činilo se sramnim, ništavnim, teškim. Vergas je samo čekao, dok jedini zvuk u prostoriji beše pištenje vrele vode.Postavio je čaj pred nju, i dalje strpljivo čekajući, diveći se jutarnjem prizoru.Na obodu njegovog prozora poigravao je jedan golub, lepetajući svojim krilima.Kada je postao svestan gde je, brzo nestade, daleko ka nebu, ka suncu koje se polako pomaljalo iznad betonskih zgrada, zaglušeno od piske kola i industirjalizacije. -Ovde je odveć hladno.Hladnoća ne prija mojim prstima, znate, poplave i postanu bolni.Ah, imala sam tako lepe krznene rukavice od bivolje kože, poklon od moga muža za našu godišnjicu, ali sada ih nema, zagubila sam ih negde...Da li ste i Vi izgubili nešto dragoceno, Vergase?-prozbori Elizabeta najzag, I sama primetivši odlazak golubov. - Gubio sam i ja, ali me to nije naručito rastuživalo.Ja, gospođo, ne pridajem odveć pažnju materijalnim i malim stvarima.Sve se da nadomestiti.-odgovori on zamišljeno, u blagom, sporom hodu. Žena srkne kafu.U sobi opet zavlada tišina.Odlučila je da pređe na stvar. -Ja nisam izgubila ništavne, materijalne stvari o kojima vi pričate.Izgubila sam ljubav i pažnju svoga supruga, LotarinskogAh, to mi je tako teško padalo, njegova odsutnost za večerom, stalno kašnjenje, i novi miris na pamučnoj košulji...miris ženskog parfema. I grešite, neke stvari se ne mogu nadomestiti, nemogu vratiti na staro...isečeno drvo breze zauvek će izmeniti sliku tog proplanka... -.Žena koja je izgubila ljubav svog čoveka...izgubila je sve!Ljubav...ja ne znam ništa o tome...to je samo jedna slatka, zažarena reč koja mi ponekad zaigra u srcu, kao lažno obećanje iz detinjstva, ali što se godine više ocrtvaju na mom licu svatam apsurdnost iluzije, same idealizacije drugog bića, pripajanje svih divnih osobina i prosto ignorisanje mana, kao da ne postoje.Ludilo u pogledu, koje čoveku onemogućava da vidi drugu biće kakvo ustinu jeste, a to je koktel dobra i zla, višeličnost.Čak štaviše, ja sam bolno svestan te gigantske podele u meni.Ponekad kao da mi se druga slika smeje iza ugla, neko više ja, zlobnije, ah, njegove reči su tako strašne, ali prožete strašću, i ja svim svojim naporima pokušavam da se sjedninim, emocinaonlo i duhovno, da budem jedno.Ali ovaj život rastvlja na druge krajeve sveta, a jedinostvo i mir u sebi, u unutrašnjem, je najteže postići.A šta ako je unutrašnjost spoljašnjost, a spoljašnjost unutrašnjost?-i najedanput stade, kao da se zamislio, posrmamio svojih reči. ''Šta mi je to bilo, kada sam se otvorio ovoj staroj veštici?Mora biti da sam suviše dugo bio sam i u meditaciji.Treba da je se otarasim''. -Kojim povodom ste me počastili svojim prisustvom u ovim ranim jutarnjim satima? -Vi ste me videli sinoć...sa ljubavnikom...
''Ja sebe ne poštujem. Ne mogu poštovati onog ko mene poštuje. Mogu da osećam poštovanje samo prema onome ko mene ne poštuje. Ja poštujem Džeka zato što me on prezire, Ja prezirem Toma zato što on mene poštuje. Samo čovek dostojan prezira može da poštuje tako malo vrednu osobu kao što sam ja. Ja ne mogu da volim čoveka koga prezirem. Sama činjenica da ja volim Džeka mi ne dozvoljava da poverujem u to da on može voleti mene. Ma kako on može dokazati da me zaista voli?''
Zašto tako naivno misliš, Da ćeš biti srećniji ako izmanipulišeš nekoga, Zašto misliš, Da će ti se od tog čina poigravanja duša iznutra nasmejati, Da će ti se ozariti, Zašto tako strasno, planski Šetaš putevima koji samo lažno hrane tvoj ogroman ego, Koji je večito gladan, koji nikada nije sit, Zašto tako naivno veruješ da će sve to prestati, sa svakim novim smrtnikom čiju bol vidiš u očima, Zašto živiš samo zbog tog sadističkog daška uzbuđenja, Zašto tražiš da ti licem provetri krvavi, Zverski osmeh? Zašto, u traganju za ljubavlju I razumevanjem zarivaš otršicu mržnje I destrukcije?
Bežao si od sopstvenog odraza u ogledalu, Od one bele senke sa izbočinom između očiju. I nikome nisi priznao da te je svaki pogled u staklo Koje bi ti reflektovalo nazad sopstveni odraz, Suočavalo sa zlom u sebi.
Ili je ta urođena zloba bila samo maska, Samo plašt, koji je sakrivao unutrašnju samoću i pustoš Polučoveka. I ponekad, samo ponekad, Nemušti je bacao drvlje i kamenje na tvoj put, Ali ti si tada mudro i pognute glave ćutao ''Sve se vraća sve se plaća''.
Neko i mene čeka, mislio sam, tamo daleko, u belom svetu.Taj poznati stranac, u čijim očima ću nazreti samoga sebe.Dve polovine, bačene pre stvaranja svetova u ovo more sivila, koje su se konačno prepoznale i stopile, postale jedno biće, jedna sudbina..
Ta misao se uvlačila u mene, ostajala bi da tinja u srcu posle svakoga većeg razocarenja, taj šapat ljudske gluposti i nadanja.Rađala bi se u kasnim noćnim satima, kada bi tuga i seta nadvladle unutrašnju logiku i racionalnost, puštajući svoje korenje po mom celom unutrašnjem biću.Jedna iluzija koja je stajala, u katakombama mog uma,poput nepreglednog zida koji se pružao ka nebesima, stalan i čvrst, kao nekva svetska bajka, klupko kolektivne svesti koje se odmotava od prapočetaka sveta.
Šaputao sam toj iskri...preklinjao je da ode, da zanavek zaćuti, da joj se osuše latice...kada bi me barem oslobodila...
Svet duša bez tela. Kada bismo se samo po dušama raspoznavali, I na osnovu tih naličja Birali prijatelje, ljubavnike, Poznanike, saputnike. One, koji će biti sa nama Dan, mesec, godinu. Kada bi samo jedan pogled usmeren ka nutrini Govorio o čoveku. Oslobođenom svoje fizičke forme, Koja je uslovljena genima i koju ne biramo, A koja je samim time i ograničena. Tada bi duša procvetala. Tada bi bila ono što zaista jeste, I poput papirnog zmaja plutala nebom, Oslobođena loše ljudske reči, kritika, Plutajući negde izvan kategorisanja i imenovanja, Plitkih ljudskih umova.
Bila bi oslobođena površnog, stereotipnog, Prvog utiska, Uslovljavanja u granicama ''lep-ružan'' Koje diktiraju društvo, mediji, džet set. Jer većini su oči svezane, Oni ne prepoznaju pravu lepotu Imitirajući one oko njih Kao stado ovaca.
Stotine njih, Zapetljanih u mrežu spoljašnjosti, Materijalnosti, Doterivajući svoje telo poput grčkog hrama, Približavajući sebe zamišljenoj slici savršenstva, Koja je lažna i iluzorna, jer čovek je biće nesavršenosti, haosa, Izgubilo je ono najvažnije Sebe, na tome putu ka uzaludnoj trci. Ugađanjima siromašnom ukusu društva. Kako li je to tužno, kada je neko sa vama samo zbog 500 sloja pudera, sisa, dupeta, pločica, velike alatke.
Na kraju krajeva, kada je većina I bila u pravu, uvek su se kroz istoriju Izdajali pojedinci koji su menjali Ustajale tokove društva I umeli da u svakom stovrenju pronađu Onaj skriveni cvetak lepote.
Sve prirodne i društvene nauke su tesno povezane i rodjene jedne iz druge.Kada bismo izučili svaku od njih ponaosob do krajnjih granica, javila bi se jasna paralela da one čine jednu neraskidivu celinu, ne mogu jedne bez drugih, kao što ruka ne može bez prstiju.Sve su one univerzalna srž života, a mi kroz obrazovanje učimo sve pojedinačne grane te ogromne sveobuhvatne celine. Na primer...filozofiju je nemoguće do kraja shvatiti i izučiti bez poznavanja istorijskih događaja, konteksta u vremenima u kojima su slavni mislioci živeli, kao i bez poznanja matematike i logičkog mišljenja jer su neki od njih do rešenja velikih dilema dolazili osnovim matematičkim principima.Iz filozofije se kasnije izdovija psihologija kao samostlana nauka.Ona se jednim delom sastoji i iz biologije, poznavanja ljudskog mozga, reakcija izmedju neurona, i sve to opet podložno nekim hemijskim reakcijama itd.To je sve jedan sveobuhvatni krug koji se stalno proširuje, i kada nam se učini da je ta putanja beskonačnosti prošla, kada poželimo da iskočimo sa te '' vožnje'' iznenada iskrsne detalj koji nam je promakao.Rad na sebi se nikada ne završava... Taj krug proširujemo svakoga dana svoga života u ovoj pustinji...obrazovati se znači prikupljati što više tih veza kako bismo jasnije spoznali odnose izmedju njih.Jer što više toga povežeš....što više širiš te grane...shvatiš kako je celo ovo čudo što proživljavamo samo na površini prividno ognuto ruhom jednostavnosti...i da si velika neznalica. Ja sam ništavna i glupa..ali volim da širim polja unutar svoga uma...da lagano utonem u umetnička dela, i da im se divim, da se okupam u njihovoj genijalnosti, da mi navru suze na oči od jakih emocija.Da proniknem makar za milimetar veo tajni prirode, jer što više znaš bliži si jezgru života i misterija se razrešava.Tamo gde je nekada bio mrak i nepoznanica sada gori svetiljka, kojoj će moći uvek da se vratim, da udahnem duboko u čudu... Veliki ljudi ostavljaju, tragove iza sebe koji gore večno kroz epohe.Ta dela se prilagodjavaju svakoj novoj generaciji, iznova oduševljavajući i prirodajući neki novi smisao.... Mnogi umetnici su bili kotirani kao ''ludaci'' ismevani od te neuke mase koja se iz straha protivi svemu što ne razume.Oni su išli ili iznad ili ispod one crte malogradjanštine, ogrezali u bludničenju, nemoralu, buntu protiv nametnutog poretka stvari, voleli su više slobodu nego mišljenje drugih.Svoje pesme su zapisivali na salvetama u kafani, ili su koristili droge kako bi se domogli izmenjenog stanja svesti i pronašli nekakvu inspriaciju iznad svesnog uma ponirući u nesvesno koje se oslobađalo u tim trenucima, negde izmedju jave i sna uspevajući da tek tada pronađu adekvatnu formu i izraz za onaj red haosa, vezica, oblika naizgled nepovezanih i da od njih, prebacujući ih u svet opipljivog, materijalnog i tako stvorajući sliku, pesmu, figuru, muziku, ples... Nisu u pravu oni koji kažu da je u ovim vremenima umetnost izumrla, i na neki način poništila samu sebe, evoluirala i prepustila mesto masovnog kiču. Kiča i raznih kvazi ljudi će uvek postojati... on se širi kada je u društvu konstantna stagnacija... Ali metnost je življa i potrebnija nego ikad..samo danas moramo sami doći do nje, moramo napraviti taj prvi korak i ne smetnuti činenjicu da je genijalaca u drušvu svega oko 5 posto.Ta potraga će biti teška ali isplativa, dok istovremeno budemo upoznavali sami sebe i otkrivali šta nam se svidja a šta ne. Ko zna, možda i mi obični jednog dana postanemo mudriji, nadmašimo našu bednu genetiku, neoriginalnost i prosečnost.
Ooh Death, come near me! Be the one for me, be the one who stays. My rivers are frozen, and mischosen, and the shadows around me sickens my heart.
Ooh Death, come near me, and stay (by my side). Hear my silent cry! In sadness I'm veiled, to the cross I am nailed, and the pain around me freezes my world. My cold world...
In life I've failed, for years I've wailed. Frozen in time... left behind... The rapture of grief is all to find... The rapture of grief is all!
Behind the shadow of life the lost hopes are grieving. I seek the night and hope to find love... So I drown in the silence of lifes short eternity. The tears fills the void in my heart astray...
Embrace me now, delightful ease! Give me a world of wonderous peace! Calm the desperate scream in my heart!
Ooh Death, come near me, save me from this empty, cold world! Ooh Life, you have killed me, so spare me from this couldron of misery!
In life I cry, away I fly... Chosen to fall within these walls. The rapture of grief is all to find The rapture of grief is all...
Ooh, shed a tear for the loss of innocense, for the forsaken spirits who aches... in us. Cry for the heart who surrenders to pain, for the solitude of those left behind!
Behold the pain and sorrow of the world, dream of a place away from this nightmare. Give us love and unity, under the heart of night. Oh Death, come near us, and give us life!
Sve se promeni u jednom danu, iznenada, neobjašnjivo, na jedan najmanji podsticaj.U svesti se izrodilo korenje koje šeta po celoj duši, ono korenje koje je oduvek postojalo u meni, koje je oduvek bilo najdivniji deo mene,i koji je sada izrastao u snažan i veliki cvet.Njegov miris me je obuhvatio u tu igru.Novo rodjenje.Bacam sve stare maske na zemlju, i lagano koračam u poslednji suton sunca, nasmejana. Nikada vam neću priznati… Prestala sam da sanjam dečake Smeđe, Crne, i plave. Njihove senke više ne plešu u mojim snovima Više ne priželjkujem njihove usne na sebi, I njihove ruke što mi nežno prolaze kroz kosu.
Uvek je imala jednu skrivenu, potajnu misao u umu. Stolica i čvrsto stegnuto uže oko vrata.Samoubistvo, kao taster koji bi pritisnula i doživela ''game over'' ,napustivši ovu dimenziju, utopivši se u večnu tamu.Njeni vitalni organi bi prestali da rade, a na usnama bi zamro poslednji dah.I tada bi tako divno lebdela,laka poput ptice, i ne bi više bilo bola, problema.Beg u zadnji čas, kada postane previše gusto, kada se istroše sve snage i krv zamagli pogled. Koliko god stravična,ta misao je u njoj budila mir, spokoj, oslobojenje,u trenucima kada bi se oluje i gromovi nadigle nad njom, kada bi joj srce bolno plesalo u grudima, suze granule na oči, kada bi se pojavili oblaci nad njenim malim i skučenim svetom ograđenim kineskim zidinama, kada bi je odjednom ogrlila ona večita ljudska nemoć, krik slabog čoveka nad silama svemira i sudbinom.
'''Nas – one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni ili oni koji se bude i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo.''(Hese)
Postoji jedna stvar koju moraš da kažeš samome sebi svakoga jutra-Volim te! Sve nesreće, unutrašnje boli, mržnja, samoprezir, samodestrukcija, anksioznost i depresija nastale su kada smo porerovali drugim ljudima(uglavnom iz perioda detinjstva i adolesncencije)da smo manje vredni.I to su nam govorili ne oni koji su bolji od nas, već oni lošiji, zlobnih duša, iz vlasittih boli i vlastitih nesigurnosti, jer bi pri pogledu na nas videli onaj delić sebe od koga su želeli da pobegnu, jer smo ih podsećali na vlastitu nesavršenost. I te misli drugih o nama samima su se ukorenile toliko duboko, kao dugo puta ponovljena laž koja je konačno postala istina.I zato samo treba čistiti sve programe, sve uvete, sva ograničenja ljudi i društva kojim smo okruženi. Nije li čuveni čika Frojd davno rekao ''Pre nego što dijagnostifikujete kod sebe depresiju i nisko samopouzdanje, obavezno budite sigurni da niste okruženi IDIOTIMA.''
Mala deca, još čista i neuakaljana, većinu vremena slede svoju intuiciju, spontana su i žive u sadašnjem trenutku,znaju šta žele i ne žele,njihov um, ego, još nije poptuno razvijen, oni su oslobođeni ropstva misli.Oni su u onom stanju prosvetljenja,u stanju kojem iznova pokušavamo da se vratimo i da ga oživimo kada odrastemo.Deca se sećaju ko su, da su daleko više od fizičkog tela, imena, prezimena, oslobođeni svih kategorija koje im roditelji, obrazovni sistem i društvo kasnije nameću i zato su najbliži izvoru. Treba obnoviti talente kojima smo se strasno posvećivali kao deca.
Ljudi koji se ubiju radi ''velike ljubavi'' to čine radi izjednačavanja svog smisla života sa ljubavlju.I kada taj izvor nestane, kada ostanu sami i nađu se u mraku, oni malo ekstremniji izlaz vide u samoubistvu,kako bi na taj način dokazali partneru koji ih je ostavio da ga još uvek ''snažno vole i da njega nju niko nikada neće voleti tom jačinom) a drugi se predaju depresiji i porocima.Sama ta formula ''smisao života=ljubav(ovde mislim isključivo na romantičnu, partnersku ljubav) je nelogična, čak banalna i smešna. Onaj koji očekuje da ga usreći druga osoba, je duševni siromah, i njegove težnje da mu druga osoba pruži ono što nije sposoban da pruži samome sebi su unapred osujećene. On sve svoje projekcije, svoje slike idealne osobe, srodne duše, projektuje na tu jednu osobu i tako gubi mogućnost da je vidi onakvu kakva jeste, postaje slep na slabosti osobe.Gubi centar u samome sebi, sebe stopostotno prepušta drugome, težeći preplitanju, jednoj duši u dva tela.Kada taj odnos zaljubljenosti, strasti ili ljubavi prestane,(a desiće se katkad, jer je ovo svet pojedinačnih i prolaznih stvari)nastupa velika bol i kriza. Srodne duše, ''Ljubav do kraja života, dok nas smrt ne rastavi'' je najveća ljudska iluzija, utopijska bajka.Ljubav postoji, neće je svi iskustiti u ovom životu, ali ona nikako nije večna i uklesana na kamenu, tako da sve treba sagledati iz neke logične, realne perspektive i ne očekivati previše.
Tebi se samo činilo da si slobodan, da si oslobođen biranja između dve krajnosti.Da se između tog ''da'' i ''ne'' prostire celina, koja je bila veća između naličja dvojnosti, koja ih je obuhvatala u isti kovitlac i samim time nadmašivala, ono ''sivilo'' života koji je mnogo dublji i značajniji od crno bele šeme razmišlanja.Idealan život bi bio onaj u kome ne bi moralo da se ''bira''. Ali onda si, bolno shvatio, da je u srži svega stajao izbor, tvoje dopuštanje ili otpor, tvoj pristanak ili odbijanje, tvoj krik ili tvoja ćutnja.Da li ćeš pokucati na ta vrata, ili ćeš pak stajati i ne učiniti ništa.Sve se svodilo na prave i pogrešne izbore. Želeo si da bude drugačije, ali si se upetljavao u još veću kolotečinu i, igrom slučaja ili sudbine, uvek birao ono lošije po samoga sebe, što je činilo da truneš iznutra.Da bi oni napolju bili srećni. Prvi put si shvatio da je dobrota put u patnju.Da će te tvoje dobročinstvo, tvoja srpemnost da pomogneš na molbe, tvoji ideali i verovanje da su svi ljudi u sutšini dobri, odvesti u propadanje, u uništavanje samoga sebe, u proklonjanje i neki očaj i samoću koji ostaju posle svega. Posmatrao si ih kada bi im učinio uslugu.Oni bi bili srećni za trenutak, preko njihovih usta bi prešlo kratko ''hvala'', i onda bi se okrenuli i otušli, nečujni.A ti bi opet ostao sam u tami, i nakon svih tih časova osećao bi gorak ukus u sebi, njihovo ismevanje na tvojim plećima.Oni se ne bi menjali, samo bi se vraćali, tražeći još veće zadatke od tebe, uvek očekujući osmeh na tvom licu, uvek očekujući požrtvovanost.Da, setili su se uvek tebe u zadnjem času.Tapšali bi te ti isti, po ko zna koji put po ramenima, i ti si video njihve laži, njihove neiskrenosti, i najviše te je peklo to lažno hvala. Ponekad si želeo da podvikneš, da se buniš, ali bi te onda zaustavljale reči tvoga oca, reči koje si čuo toliko puno puta u detinjstvu, a koje su te sada dovele do ivice ludila. Sve svoje si radio sam, a kada bi tebi trebala pomoć, svi bi se okretali, i opet si bio prepušten sam sebi. Niti su te cenili, niti poštovali.I znao si da, kada bi im jednom odbio, oni bi te proglasili sebičnim, zlobnim,škrticom, cicijom. Želeo si da vikneš, ali nisi mogao.I iz te nemoći, na kraju si digao ruke,i odlučio si da im još više izlaziš u susret, da se trudiš jov više, u tišini, da još više kažnjavaš samoga sebe.A tebe neka pospu blatom, neka ide sve dovraga, i taj bes,samoća, i neka hladnoća u srcu koja ne popušta. Ne, ne isplati se biti dobar, to je najveća laž.Čovek koji je previše dobar je glup, i naivan.A takvi danas najgore prolaze.Svi pričaju ''tražite grešku u samome sebi'' ali to okrivljivanje samoga sebe za sve što se dešava u spoljašnjem svetu je samo put u još veću nesreću i bolest.Ljudi su po prirodi, većinom skloniji zlu, a ono malo drugačijih su retki, poput kometa.A kada se konačno pojave, onda više ne umemo da ih prepoznamo, onda smo i sami postali poput onih što su nas u prošlosti, u našoj naivnosti, neznanju, iskorišćavali.
Razmišljajući ponovo o ovome, došla sam do jednog odgovora koji jasno razjašnjava sve- Zašto kada daješ, unapred očekuješ da će ti biti vraćeno?Jer onda ne daješ nego prodaješ.
Čudna su neka vremena došla...pričaju da živimo u vremenima slobode, a predrasuda i zatvorenih umova na pretek...Ako se neko ne daj bože usudi da kaže ono što zaista misli i ako se to kosi sa pogledima na svet uobičajenog ograničenog društva, onda je etiketiran kao ludak, kao budala,onda se njegovi postovi brišu iako nikoga nije lično uvredio. Nemam više nikakvih komentara...ovde više neću pisati...osećam da sam nepoželjna...i oni kojima sam smetala konačno mogu da odahnu.
meseceva rosa
Broj poruka : 3999 Location : u jutrima koja sanjare... Datum upisa : 25.08.2010
Znas da citam sve tvoje sto pises... Uvek sam ti se divila kako o svemu govoris otvoreno, nepristrasno, pametnica si ti jedna... neobicnog duha, svoja na svome... mlada a razumes zivot i sagledavas ga iz svih uglova, za tebe je igra reci splet svih zivotnih okolnosti koje se dogadjau ne samo tebi, nego u proseku svakom drugom coveku u nasem okruzenju... ko te je citao mogao je od tebe samo da uci, da prosiri svoje vidike, da neke svoje postupke koriguje... ko nece da prizna... i ne mora...ali ti si jedno malo stvorenje velikog uma... Meni licno ce tvoje pisanje nedostajati... i ja te molim u svoje ime da ne odes...
Ljubim te i pozdravljam
Masada Administrator
Broj poruka : 9711 Godina : 63 Location : Zemun Humor : Jok Datum upisa : 05.10.2007
Sirok je net, a za post koji je ovde obrisan ima dovoljno sajtova za raspravu o posebnim grupama u drustvu. Ovakva vrsta vidjenja dovela bi masu nekih koji bi bili za i protiv pa bi nam otvoreni deo foruma bio mesto za svadju i pljuvanje. Pravilnik postoji, pisan je da bi se ovo odrzalo kao mesto za pisanje a ne za odbranu stava ili neke drustvene grupe. Moja kuca, moja pravila. Neka se bilo koji clan stavi u moju ulogu pa nek proceni da li se ovako sprecava sirenje ludila i ideja o odbrani ili napadima na pojedine. Postoji mesto za takav post doduse, no ...neko nije znao gde se moze postaviti. Kolumna je mesto za misljenje ali svoje a ne lepljenje spota sa ju tjuba.
Samo jedan stih I opet sam se našla u vrtlogu bolnih sećanja.Svakim rastankom kao da su zaboli nož pravo u moje srce.Umesto rana koje su puštale gorku krv kada bih ih gnjecila, sada su ostale samo hladne duboke crne rupe koje više nikada ne mogu biti posute ružama I prolećnim suncem.U retkim časovima uskočim u te rupe, preznojim se, zadrhtim, pustim koju suzu I uzdahnem. Sada tamo vlada duga, hladna I nesnosna zima, tamo više nema leptirova da žive jedan dan I onda umru, nema više zečeva da osluškuju pesme ptica svojim ušima, uvukli su se negde, šćućureli, a od onih manje snalažljivih su ostali samo samo leševi prepuni crva.Vilenjak urezuje nešto na drvetu…’’Sećaš li se ?'' Ponavlja tu kratku fazu kao pomahnitao, a na moju pojavu se trgne, sazaljivo odmahne glavom i odjuri negde, pre još veće oluje....dodirujem koru mrtvog drveta, dok mi se grške snega hvataju na rukama a vene polako postaju sve tiše i tiše, neprovidne....prelazim prstima preko inicijala...S. A. J. ’’Sećaš li se ?Sećaš li se toplih letnjih dana, te sumorne godine, '16 i neke....sećaš li se našeg prvog susreta, one tuge u očima koja nikada nije jenjavala , meke bele kože koja je drhtala na dodir, sećaš li se onog poljupca sa tvojih usana koji sam pohlepno ukrala, i iskapila kao žedan čovek kada naiđe na izvor u pustinji?Sećaš li se onih kratkih i naizled površnih zagrljaja, sećaš li se one grimase gadjenja koja ti se udubljivala na licu kako je vreme prolazilo, sećaš li se gneva koji se nalazio negde na kraju tvojih dobrih namera, sećaš li se noža koji je blještao u tvome zadnjem džepu?Sećaš li se kako je cela dvorana utihnula kada je čaša najzad razbijena, sećaš li se tvog hladnog portreta u komadićima slomljenog stakla, sećaš li se male krive linije koja se uzdizala ka vrhu?Sećate li se, S.A.J. od kojih su ostali samo prazni inicijali negde u komorama mog srca, sećate li se kada ste samo presekli makazama konce koji su nas spajali, sećate li se da se niste nijednog okrenuli kada ste koračali nekim drugim putevima, oslobodjenih mog prisustva?Sećate li se kada sam se vraćala našim sokacima, kada sam ponovo upijala boju i miris starih mesta, ali sada tamo nije imao ko da me čeka, vaše senke su poletele negde put beskraja... Ostali smo samo mali vilenjak i ja, on naslanja glavu na moje rame, osećam da me i on napušta, da njegov stisak slabi, lice mu postaje sve nejasnije, kao da je stranac, ja želim da plačem ali ne mogu, suviše je hladno, suviše je mračno ovde dole. ''Ali ja ne zaboravljam, ali ja ne zaboravljam, u mojoj svesti oni su tako blizu, svetle kao anđeli, koji zablješte na nebu bez zvezda...uzimam grablje, i pokušavam da skinem te zvezde sa neba, ali zvezde su samo zvezde, predaleko su,sećanja su samo sećanja, prošlost ostaje stalna i nepromenjiva, a na vapaje niko ne odgovara, i andjeo tako bolno ćuti.U skoro ćeš me napustiti i ti vilenjače i opet ću biti sama, opet ću biti tako bolno sama, opet ću gaziti šumama kojim mi prete nemani, opet ću biti mala Crvenkapica koja traži put do bakine kuće, opet ću biti tragaoc za Godom, večito čekajući na rasrknici života... Da li je moguće ponovo prevariti zime, odagnati ih iz srca, da li je moguće je opet kupati se u bojama proleća ?'' Odjednom, ni mog malog prijatelja više nema, samo pahulje...ponekad poželim da me zatrpaju, da zatvorim svoje očne kapke i sanjam divne, lepršave, dečje snove iz kojih nema buđenja...u tim snovima će svi koji su mi dragi ostati večno mladi, nasmejani, onakvi kakvi su bili kada su prvi put ušli u moju knjigu života...a ko zna zašto je to tako....vreme je da pođem.... Uskoro ću napustiti ove katakombe srca i opet izroniti gore u još mračniji i luđi svet od ovog, virovi će pokušati da me spuste na dno da osluškujem poj morskih zvezda, ali ja ću se halapljivo kao ronilac boriti za dah.
Ali ponekad... Kada okovi postanu preteški i rđa se uhvati za dušu, Potražiću mrtvo stablo i prelaziti dlanom preko vilenjakovih inicijala Samo što se sada ono biti puno malih listića....
Oduvek je bio nemiran i nije radio šta mu se kaže. U nizu njegovih najvećih nestašluka, prvo mesto je zauzimalo virenje iza neprovidnih zavesa. Voleo je da odmiče zavese, da posmatra sve ono što su one krile, bilo to lepo ili ružno, dobro ili zlo. Smatrao je da zavese kriju pravu istinu, i da je imao za dužnog da vidi sve ono što su one sakrivale, koliko god ružno, bolno, prazno i krvavo bilo. Virenje iza zavesa je bilo najstrože zabranjeno, zato je morao da to radi krišom i pokušava sam. Pokušavao da pita svoje roditelje šta se nalazi iza, možda onda ne bi osećao tu težnju da zabada nos gde mu nije mesto, možda kada bi mu već bilo rečeno, kada bi bio pripremljen na ono što ga čeka tamo iza ne bi osećao nelagodu i celom telu i silnu potrebu da razotrkije to. Oni su odbijali svaki pomen na tu priču, grčili su mišiće lica i samo odmahivali glavom, preteći mu prstom.
No dečak se nikada nije oslobodio te potrebe. Štaviše, što je više rastao i sazrevao, u njemu je to seme sve više jačalo i jačalo, a neuspesi povodom pokušaja otrkivanja su ga boleli sve više. Osećao se, kako se i sam bog okrenuo protiv njega, osećao je, kako uz silan napor, bol i grč pluta ka toj istini, ka tajni i razlozima koji se kriju iza svega, ali što je njegova težnja bila jača, sto je sve dublje zakopavao nogeu rečni mulj da ga ne odnese, to je voda sve više jačala, i oluja se nadimala na obali, dok na kraju ne bi potpuno stao, i predao se rečnom toku da ga odnese nazad, na početak, opet u isti krug pakla iz koga mu se činilo da nema izlaza.
Povrh svega, činilo mu se da je jedini u tome, da je jedini u toj potrazi I neshvaćen. Drugi su ga gledali sažaljivo, smejali se, neki su pokušali da ga razumeju I odvrate sa tog puta jer su I sami pokušavali, drugi su ga proglašavali propalicom I ludakom, I budalom, treći su mu tiho prilazili iza leđa I zabadali nož u najslabiju tačku, snažno I žestoko, dok bi on pokušavao da uhvati sledeći dah dok mu je krv natapala celo telo.
Pašćeš, govorili su. Izginućeš zbog svojih praznih, neostarivih ideala Čovek, to je jedna nestalna, nepredvidiva jedinka koja živi u iluziji da je slobodna I da ima izbor. Čovek, to je najveći propust u prirodi, životinja koja se omakla kontroli I umesto da se izdigla iznad drugih bica svojim itnelektom, razumom I težnji ka lepoti, ka stvaranju, još više naglasila I potpala pod te nagone, dokazujući još jednom da je najveći rušitelj u prirodi uspravljen ka destrukciji I samdestrukciji. Šta je to ljubav, šta je to prijateljstvo za čoveka? Čist interes, proračunatost, svedenost, nabujali životinjski nagon I težnja za pripadanjem u čoporu.
Šta je do dobrota, smisao, postojanje, umetnost, radost? To su najveće utopije, snovi i zanesenjaštva jednog malog čoveka, malog čoveka koji ne može da prihvati da je patuljak, da je nizak, podao, krvav, umrljan blatom i na ivici izmešu smrti, života, raspada tela. Čovek, to je jedino storenje koje stremi ka visokom idealu, koji se poziva na moral, koji želi da je bolji i veći nego što jeste, a sve to kao izgovori, kao samoopravdanja za svu bol i destrukciju koji je naneo drugima i sam pretrpeo.
Ne znam šta je bilo sa dečakom sa početka priče. Jednog dana je odlučio da napusti sve, toliko su ga izgrizla razočarenja, samo je tiho ustao i otišao i napustio dom, svoje mesto, sve što ga je vezivalo i davalo mu kratku iluziju identiteta.
Niko nije ni primetio da ga nema, svima je delovalo da je taj kutak uvek bio pust i prazan, lišen ljudskog prisustva, a do juče je to kucalo jedno srce koje je snevalo, nadalo i želelo da bude srećno. Sada se kreće nekim dalekim putevima, meni nepoznatim. Možda I dalje traži zavese i pokušava da gleda iza njih, možda je otrkio to što je stražio, i sada se konačno smirio i srećan je, osmatrajući blage okrilje zvezda u daljini. Možda je prestao da traga i predao se besmislu, možda je postao još tužniji, mrgodniji, krut i grub kao i oni koji su ga nekada odvrali od njegov puta. Možda i on sada gađa kamenjem one koji su bili nekada takvi kao i on.
A možda...možda nikada nije bilo ništa ni da se nađe, možda zato nisu želeli da mu kažu, pustili su ga da sam luta. Neka je proklet život u kome nema više šta da se traži.
Cuvajte deo sebe koji i dalje traga za smislom i idealima u svetu kom smisao, moral i pravda ne postoje
Moram priznati, zanimljivo je citati ove moje skrabotine posle dosta vremena....izdogadjalo se milijardu stvari, osecam sve manju potrebu da serem i izrazavam svoje misljenje...mudrost je u cutanju. Relano, ljude boli uvo sta ja imam da kazem...ne postojim, i dalje me muci hronicna usamljenost i socijalna fobija...ja sam pickica. kad sam bila mlada i zelena...mislim da sam pocela negde krajem osmog osnvne, pocetak srednje... da li sam to zaista ja pisala? Sada mi je smesno i jadno. sve je nestalo, progutala me svakodnevnica, ne mogu vise....otupela sam...nemam volju. Shvatila sam da me svo to pisanje vodi u jos vecu depresiju... tuzno je to ...meh...
Lavica je mrtva............. Volela bih da se vrati ta inspiracija, ali znam da nece nikad. Prestala sam da citam jer me jos vise skenjava. Mrzim sebe. Samo da imam nesto sto me odrzava, sto odrzava tu iluziju...propala sam skroz.
Nisam dugo žvrljala....nisam dugo ni osećala potrebu za tim....ali nekad pritisne neka težina i omorina, i ruka sama grabi nezaustavljivo ka olovci...
TI
Postala si moja opsesija. Nisi mi dopuštala da dotaknem tvoju samoću, čuvala si je sebično, zamo za sebe.
I između časova znoja i iznemoglosti jedino me je misao o tvojim usnama koje se blago krive u osmeh, držala da preguram, da se držim za nju kao poslednju slamku spasa.
Grlila sam trenutke retke kao letnja kiša, koji su treptali posle napornog rada, i ti bi obojila svaki taj trenutak.
Dan mi se sastojao iz čekanja na tebe.
Lako je prepoznati zaljubljenog čoveka...večito gleda na sat, nestrpljenje i žudnja ga oblivaju. Zaljubljen je onaj ko čeka.
Čekala sam te...u školjakama šaputala tvoj eho...
Tvoj lik mi se priviđao kao živa vatra koja najednom zabukti u tami i ruši nezaustavljivo sve pred sobom.
Oblivali su me podjednanko i stid i strah. Ja sam se širom raširenih ruku prepustila i utopila u to ludilo, u tu ekstazu. Zaključavala te, daleko od sveta, vodeći dvostruki život. To je bila igra.
i kaže.. ''I was born sick, but I love it''
AGAPE Sanjam o jednom od onih nežnih, sasvim spontanih dodira, i odsjaja u oku u kom se naslućuje istinska pažnja, neuvetovana, bez ikakvog razloga. Kada peščanik na satu života nekim čudom prestaje da se osipa, i postoji samo taj sadašnji trenutak, koji će se zauvek plutati u sećanjima, nikad zaboravljen.
Postala si moja opsesija bez mog pitanja i moje volje. Da li te volim ili je to samo strastvena želja jednog usamljenog čoveka?
Postala sam zavisna od tebe kao od heroina, a svaki pa i najmanji nagoveštaj kraja i vraćanja u stanje pre poznavanja tebe, je u meni budio drhtavicu. Shvatila sam, sa zaprepašćenjem da me snaga napušta, da postajem slaba i laka.
Ljubav je slabost.
Ljubav je slabost koja se kao malj spušta na paukovu mrežu , stvarajući rupe na njoj, rupe kroz koje muve slobodno prolaze.
Ljubav je kao vaga između poleta i nemoći. Trzanje nad ivicama zavisnosti i opsesije i radosti i ekstaze sa druge strane.
Najednom vidim još jedan potpuno novi lik u rasponu svog identiteta. Neka nova ja. Stranac u ogledalu. Ali neki mio stranac, prijatan stranac, dopada mi se njegov namig kojim mi uzvraća. Želim da ostane, iako je nepoznanica.
Ljubav je začin i aroma.
Ljubavlju ćemo posoliti dosadnu svakidašnjicu.
Ljubav je sunovrat.
Ljubav je kretati sa sa blaženim osmehom predaje, uprkos spoznaji o tome da su par i sunovrat neminovni.
Zaljubljen čovek je lud čovek. Opsesivan je još veći ludak.
Zaljubljen čovek je čovek bez kompasa, koji pomahnitalo i slepo luta i udara o zidove.
REČI
Moram da pronađem sebe nad morem otpadaka, moram da se pronađem da bih mogla da se izgubim, da otrgnem sa sebe taj lažni identitet, kao neku nepotrebu stvar.
Noćima me, još od rane mladosti proganja oseća da sam od drugog ljudskog srca udaljena hiljadama svetlosnih milja i da će svaka moja izgovorena reč u svakidašnjici biti potpisana besmislom i nepostojanosti.
Želim da zatvorim sva vrata i ćutim, da neizgovorene reči lutaju u mom biću.
Ali neizgovorene reči su nemirno pseto, kidišu na kavez oštrim zubima, sanjaju o uzletu kao ptice lastavice.
VRABAC
Bila je puna života, naivnosti, poput deteta je stavljala sve na kocku i davala se maximalno, sve ili ništa, slepo verujući uprkos dubokim ranama.
Najviše ju je bunilo i čudilo što ostatak sveta nije takav, što od ravnodušnosti njen polet posmatraju sa prezirom i gađenjem.
Kao da su je nagovarali, bez ijedne reči, da ga udavi. Da zadavi tog vrapca na izdisaju, golim rukama. Njihov je bio odavno ubijen.
RAVNICE
Dečačić je vukao malo nemirno pseto. Ona je vukla sa sobom kantu prolivenih suza i bala.
Uvek bi hrlila ka minskim poljima. Ravnice su je odbijale.
JOŠ JEDNA O NJIMA
Lakše je odreći se istine nego potrebe da se bude u pravu
STENA, ALI NE SIZIFOVA
Život je doživljavala kao grdnu, golemu stenu, koja se svakim časom preti da se obruši na nju, da pretrpa i napravi kratere na njenom licu.
Ponekad je misao o neopiranju pod naletom stene mamila, mirisala poput pesme Nimfi, delujući olakšavajuće. A ponekad...bi joj udarao gnev po licu i desetostruko bi je odgurivala, dok se hiljade sitnih komadića raspadalo pod njenom krvavom šakom.
GNEZDO
Godinama je zamišljala da će iza ćoška ugledati jednu devojku sa pogledom laneta. Nečujna kao lastin repak, ne ostavljajući nikakav trag za sobom, naizgled nevidljiva u moru ljudi oko sebe. Iznenađujuće živa u tom moru sumornih lica, bez nagoveštaja ravnodušnosti na licu.
Devojku koja bi nosila kišobran. Tražila je samu sebe.
I nije ni sama znala zašto ju je tražila, ali je u njoj ta potreba bila nepresušna. Tražila ju je u slučajnom pogledu, tražila ju je pod strehom nad kojom ptice prave gnezdo. Gnezdo koje bi bilo izgrađeno na slabim osnovama, i uvek bi se spužvalo ka konačnom pad. Ostaci tog gnezda završavali bi na zemlji, izgaženi, i kao takvi, nisu služili ničemu, ne bi mogli ponovo da se sastave i uspenju na nebo.
Oduvek sam zelela da ti pisem, ali nisam mogla. Nadam se da ces mi oprostiti. Sa nekim stvarima je tesko suociti se. Prosle smo mnogo toga zajedno. I previse. I zivot je nastavio dalje ne pitajuci nas. Znam da ti treba zagrljaj. Zelim da znas da ce sve biti okej. I da mozes da izadjes iz tog coska. Ja sam tu I cuvam te. Znam da si uplasena I da se bojis. Znam da si duboko povredjena. Znam da si zavisna, da zelis ruku spasa. Ali ja sam tu. Mi smo tu. Mi smo jedno, I mi to mozemo. Nekad je bilo trenutaka kada smo bile u konfliktu. Nekad prosto zelim da te zadavim, urazimim ali to je nemoguce .Bilo je mnogo trenutaka kada sam zaboravila na tebe, kada sam ti se podsmevala, rugala ti se, odbacivala te. Kada sam bila gluva na tvoje potrebe. Bilo je I perioda kada sam mislila da cu biti bolje ako presecem sve veze sa tobom. Ako te udavim, da ne mozes da dises I da me gusis svojim dubokim emocijama. Ali to su sve bile greske. Nadam se da mi oprastas. Cesto osecam da cu te razocarati, cesto me je sramota jer mislim da te ne zasluzujem i da cu te izneveriti. I znam da znas…ispod svih ovih dubokih slojeva uverenja, sjebane licnosti I podsvesti pune smeca….volim te I ponosna sam na tebe <3 kao sto si I ti na mene. Samo mi nekad bude previse svega. Cesto sam tuzna, usamljena, zbunjena. Cesto me slome stvari, I znam da je tebi jos teze. Jer si ti cista ljubav, I sve vidis kroz tu prizmu. Imas uvek taj sjaj u ocima. Ti si dete. A ja…ja sam se iskravila, I negde zaboravila sebe. Obesila sam svoju staru ljusturu o klin. I ko je ova nova ja? Ko sam ja? Cesto sam to sebe pitala. Ko smo mi? Zeim da zamisljam da sam poput vode….da nadjem put kroz svaki kamicak I klisuru da se probijem, da se prilagodim svakoj povrsini, svakom terenu. Da sam prozirna. Duboko emotivna. Ponekad se ta voda ustalasa snazno, I lomi sve papirne brodice koje si mi slala da procitam kada sam tuzna. Kada zaboravim nase obecanje. Tada se nadvija oluja I nosim svepred sobom, zlo I nemilosrdno. Ali voda ima I stanje kada je potpuno mirna. Mirno tece svojim tokom. Stabilno I postojano. I and okriljem te vode se pomoli sunce. Sunce koje mu daje zivot. Nismo same mili, ne. Znam da nismo, osecam to. Mozda sam samo nas ubedila, ali znam da nismo same. Osecam to duboko u organu koje nazivamo srcem. Znam da nas On nas cuva, nikada nas nije pustio. Ne znam zasto mi je trebalo toliko vremena da osvestim da je uvek tu. Da uvek salje svoje cuvare, koji nas poput sapata spase u poslednjem trenutku. Stavi ruku na nasa povijena ledja u trenucima ocaja. Samo na kratko nas ostavi same da se zamislimo and svojim I tudjim greskama. On nas ne uci recima. Uci nas ljudima, iskustivma, dozivljajima. Radoscu I bolom, suzama. I ja cu zauvek da ga slavim, I da nosim njegov krst. Nisam dostojna, bedna sam. Ali on je ubijen I vaskrsao zbog nas. Necu ga izneveriti kao sto on mene nikada nije nije izneverio, I uvek me zagrlio siroko otovrenih ruku. A ti…nemoj nikada da zaboravis, kao sto je On tu za nas, tako sam I ja tu za tebe. Obecaj mi da ces zapamtiti to? Nikada ti nisam rekla naglas jer to vec znas…mnogo te volim I ponosna sam na tebe. Ponosna sam sto si takva kakva jesi, iako ovaj svet to ne prihvata I nikada nece. Meni je drago sto si bas takva, drugacija, cudna na svoj nacin, pa neka to nazivaju socijalnom fobijom, granicnim poremecajem, ne zanima me.... I neka, ne mora da razumeju. Da mogu, uvek bih izabrala tebe bez predomisljanja <3 I I ponosna sam na nas, sto smo I dalje tu. Mnoge stvari nas razlikuju ali mi uprkos svim pomracenjima naseg malog mikronuniverzuma I dalje disemo I postojimo I guramo kako znamo I umemo. Cesto napravimo greske I pogresne proracune, ali se na kraju, kao voda, vratimo na pravi put. Ponosna sam nan as sto smo izdrzale ovoliko I sto koracamo I sto cemo nastaviti da koracamo dalje, bez staha.