Gluvi sat

Поноћ, 23 на 24 април 2017.

Поноћ...не дам је...моја је...први сам се сетио...те поноћи...ноћ...у поноћ теби...

Поноћ, 25 на 26 април 2017.

Поноћ је...и глуви сат је утекао превише брзо...трен... тек део свих дана, оних којих више нема и оних који ће доћи..

Поноћ, 26 на 27 април 2017.



- Добро вече госпођо, тераса је препуна а поглед на реку у ноћи одавде је прелеп. Нисам давно овде био. Могу ли сести за Ваш сто ?
- Изволите седите. Цигарету ?
- Не...престао сам некада давно. Леп вам је шешир госпођо. Та плава трака пристаје уз његову белину. Ви сте га бирали или Вам га је неко даривао ?
- О хвала, јесте. Дар је.
- Мислим да би требали да поправите кармин. Мало вам је прешао преко усана.
- О не, не треба, баш овако треба да стоји на моме лицу. Обећала сам то давно некоме.
- лепа вам је и хаљина...чекате некога, тога из тог обећања ?
- Не господине, одавно никога не чекам. Поготово не неку барабу.
- Онда да Вам више не сметам, кренуо бих.
- Останите још трен, поноћ долази за који трен, знате ли то ?
- Да знам то.
- Сада ћутите само... ослушните... један крај и одмах након њега један почетак долази.

Поноћ, 27 на 28 април 2017.

- Хајдемо сада господине...ноћ је топла, можда и превише топла за овај новембарски месец који се близи двадесетом дану...
- Да, хајдемо, отпратићу Вас донекле...госпођо.
- Могу и ја Вас одбацити некуда, колима сам...
- О, не треба...ту сам ја у близини...нисам далеко.
- Онда мора да Вам је мирно овде...комшилук је тих и миран, ту иза те капије и ограде. Мали мртви град над узвишјем које гледа на Дунав.
- О да јесте, тихо је. Сачекајте, отворићу Вам врата...
- Хвала ...а јесте ли сигурни да нећете са мном ?
- Не, не могу...верујте ми на реч... можда би сада требали да упалите мотор и одете...бринуће се за Вас...стари вагон се ето празни, одлазе последњи гости...хајдете госпођо...молим Вас...пазите како возите...
- Подсетили сте ме, некада је неко тражио да се јавим када стигнем...једна бараба...
- Ви стално о њему...
- Не стално, ето данас тек... Мислите ли да ће знати да сам безбедно стигла кући ?
- Знам да ће знати, верујте ми.
- Могла бих се Вама јавити....
- Тамо где сам ја, немамо телефон...на жалост. Хајдете, ситан је сат, а и мени је цајт за починак.
- Идем...можда би могли још који пут доћи до терасе иза вагона ?
- Нећу бити ту неко време али...хоћете ли... ето...на данашњи дан... 18. новембра, идуће године да се поново видимо ?
- Далеко је то, ко зна шта....
- Не говорите...није ваше време још стигло тако далеко...биће ваших година још. Онда, догодине на овај дан...на тераси....
- Ако Ви тако кажете господине...знате, сећате ме на некога, но Ви сте још тако млади...а он...
- Бараба она ?
- Да он... Можда га и нема више...не верујем да ме се и сећа ако лута улицама кроз сене.
- Верујем да се сећа...у ствари знам да се сећа...а сада ипак морате поћи...и видимо се овде догодине.
- Лаку ноћ онда.
- Или добро јутро, додуше, по Вама је дан после буђења...
- Откуда то знате ?
- Некада једна жена, сличила је Вама и тако је говорила.
- Идем сада, останите ми добро господине.
- Пажљиво возите.
- Не брините, хоћу.

Гледао је за светлима која су одлазила, скренула је лево, једносмерна улица. Увек је то радила, помислио је. Окренуо се ка капији. Закорачио је кроз врата претварајући се у прамен беле и густе магле која је лелујала измећу упаљених кандила.

Поноћ, 28 на 29 април 2017.

Знам...отићи ћеш му... знам јер лице ти се озари и насмејеш се када причаш о њему, са њим... И знам да неће те пустити мени ако те потражим, позовем. А можда ти нећеш желети да дођеш...јер ми, нисмо се насмејали нама, толико дуго дана, већ их је превише да бих их побројао...знам да твоје очи нећу више видети...или тек можда једном. Знаш, онога дана када је мојим венама живот убијао пијани демон истине...звао сам те...требао сам те...само да те видим на трен....а желео сам да ћутим да сам изнедрим таму... А знаш, опет ће се десити неко лудо пијанство и позваћу те али ти немој доћи, бићу ја добро па како год...а знам да ћу се попут детета надати да ћеш наићи и оставићу врата отворена...чекати да уђеш спустиш усне у моју косу као тог четвртка, те вечери када си мртвога оживела и нестала тихо да ме не будиш...надаћу се, али ти си његова сада. Рекла си једном...да сам кукавица, можда сам ја велика пијана кукавица која излаз потрази у пијанству, тражећи истину ...не знам, време ће показати јесам ли јак или превише слаб да бих живео. Хтедох ти само испричати...можда је одвећ смешно, реци ћеш, можда да измишљам, казаћеш, викнућеш, патетичан си барабо, гаде...али ...једне ноћи пред сан...у првом сну, ономе када тело обамре и лута простором...чуо сам твој глас...јасан, чист....ту негде иза мојих леђа, волим те ....рекла си...то, пробудило ме је, тражио сам те руком у тами, али све је било мирно, тихо и без тебе...а тај глас и сада чујем и ту је и печат је времена...и урезаћу га на кожу сам, нека остане ту. И зато су поноћи моје...он нека за те неки други сат измисли...желим да будеш срећна и видим да јеси са њиме, али...поноћ је моја и твоја, наш сат. Тако смо га звали. Сећаш ли се ? Не знам колико су ти важне речи које сам ти исписао, оне које ћу исписати и ставити измећу неких корица...можда корице неће бити лепе као у првој хефтици како си звала смеђе листове са мојим речима...али можда речи буду жеља...можда их једном прочиташ, бар ове ненаписане које ће теби припасти...пред поноћ писане...теби у глуви сат слате мислима...јер са њим ћеш бити... Скинула си оно малено срце које сам ти овио око врата, оно без једног циркона, оно сада мртво је у некој кутији твојих успомена...баци га само је...лута у тами ненадања. То је био крај...видео сам, знао сам...ја ето...имам нешто твоје што ипак стално собом носим...неко конопче које је попут малог црног флора моје све ...јер остало што си ми даривала...истрошиће се и поцепати, разбити... И ето ...пред поноћ...док Арсенове речи остају и вриште у тишини говорећи о сну, ја чекам шапат гласа који неће доћи....и расејано слажем речи, пишући историју сећања ...

Поноћ, 29 на 30 април 2017. Пефкохори, порука која није послата

Ноћас ћу ћутати... Некада не вреде речи...некада не вреди ништа, сем препустити се сну... Слушам звук песме, однекуд из мисли долази, из делова који руши зидове. Не осећам ништа сем обамрлости. Слажем слагалицу истине, питам, тражим. Ноћ, има до јутра...мирис мора се осети. Чемпрес побеђује устајали мирис тек данас отвореног пансиона. Тишина дворишта ушушканог од вреве и буке таверни. Ништа сем неподношљивог зујања у ушима...ишчекујем...можда ће од негде из таме опет допрети твој глас...твоје речи....дневник успомена слагалице времена... Ниси сама....полако попут мора које сам додирнуо нестајеш са мојих дланова и прстију...до неког новог сна, после овога у који тонем ове ноћи сам.

Поноћ, 30 на 01 мaj 2017. Пефкохори, порука која није послата

Муче ме питања за које немам одговоре, за која немам нагађања. Разврте се попут црних врана, у ноћи, над мојом главом. Отварам очи и нема их, а онда испод капака када се тама скраси, гракну опет. И тако се играмо, ноћ за ноћи у проклетом немиру. Скуп лудих мисли. Вуку као сидро у највећу дубину таме ума. Добро је, нема беса, оно исконског и злог, нема љубоморе, има свега осталог помало, од онога волим те до онога не волим те. Можда опет бежим од неких истина. Лудило на срећу није прелазна болест па ме ово моје служи као у најбољим данима. Морам те наћи. Било би добро пресавити те преко колена и истући, као неку малу гадну слинаву балавицу одраних колена која је поцепала нову хаљину. Али, гадна си када се отимаш. Мислим да сам нешто прошаптао тами, нешто као, твоје име. Можда си и чула, можда је био више врисак твога имена, небу упућен.

Поноћ, 01 на 02 мaj 2017

Неко је разбио небеску амфору и разбацао звезде горе. Можда ћеш подићи главу и видети мала плава светла. Потражи једну звезду. Од оне најсветлије на небу, мало десно па повише ка врху. Е ту када нађеш, загледај се у њу. Али мораш добро гледати. Нека стара прича каже, да у ведрим ноћима, тако нека звезда, скроз горе негде, једва видљива, зна да падне зраком на чело онога ко је потражи. Потом, она постаје твоја звезда. Можеш исписати своје име на њој, можеш речи, е то је моја звезда, можеш пратити мало плаво светло и када таваница заклони твој вид. Мала плава звезда има име. Малој плавој звезди ја сам дао име, а ако и ти испишеш своје име на њој, знаћу да си је нашла, у измаглици од хиљаду малих сунаца, једно је твоје, од мене даривано. Тако каже стара прича, нисам је сада измислио... а можда, ко зна ?

Поноћ, 02 на 03 мaj 2017

Нашао сам камен. Чудан је. Бео или црвен, зависи ко шта види као основу. Чудан је и по шарама на себи. Стотине малих путева и раскршћа су осликани на њему. Као живот је. Ако живот јесте пут и раскршће. На неким путевима застанемо, кренемо натраг, напред, попреко преко раскршћа и опет, он, тај живот, попут игре, врати нас сам тамо где нисмо ни мислили да ћемо доћи. Ево, гледам га, као мали лавиринт, са излазом или без њега. Они насмејани рекли би прво, они летаргични као ја, опет ово што следи првима. Као и живот и он, овај камичак, има две стране. Аверс и реверс. Прва је слика времена, цена коју подноси друга страна кованице живота, дајући  слику успомена. Има на њему, великих и малих путева, оних да се исправе грешке, ако пут за исправку грешака може постојати хиљаду пута. Случајно сам га нашао, ако случајност постоји. Исто или слично, као што не постоји збогом, већ само до виђења до новога јутра или неког раскршћа на коме се срећемо, ти, ја, ми.

Поноћ, 03 на 04 мaj 2017

Данас, видео сам малу белу кућу са плавим вратима, са малим балконом чија је ограда плава. Има та кућа један мали и један велики прозор и још једна врата која воде на тај балкон и још један прозор. И они су плави. Мај је сада, а мала кућица је у неком граду крај мора, скоро па на малом тргу са пар таверни али оне нису плаве. И топло је и мир је и ласте лете, траже своја гнезда од прошлих година. И мале ласте које лете су плаве, као и море што је плаво, у свих својих пет боја плавети. И небо је плаво. И оно ноћно је плаво, са сребрним месецом и плавим малим светлима небеса. И моје су очи плаве. Ето, исписао сам све ово о плавети мислећи на једну малу кућицу, црвене боје, на неки дан са почетка новембра и на кишне капи и на твоје очи. Плаве.

Поноћ, 04 на 05 мaj 2017. (8. Апр 2015.)

Шта бих исписао ноћас ? Можда нешто кратко, нешто као сећање на неко време старо 758 дана. Јер ако би твоја рука исклизнула из моје, као што се дан преточи у ноћ, тада бих и ја био изгубљен у мору таме до поновног сусрета са светлошћу. Постоји нешто,неки осећај нашег не познавања околине која нас окружује, осећај да не видиш увек боје онакве какве стварно јесу. Постоји нешто о непознатом, о тишини , о хладноћи. Постоји нешто не изговорено о тами, нешто што готово никад нећу моћи да опишем. Нешто што престрави, а опет тако је лепо у својој гордости.

Поноћ, 05 на 06 мaj 2017.

Са укусом зрелих вишања, отићи ће, твоје усне њему. У дану када међу сребрним перлама лета, у неком обичном јутру које ће небеса оденути сомотом, ти која тада ходићеш у белој свили, рећи ћеш му, твоје, тек једно "ДА". А оно, убиће светове који се рађају у надањима јутара. Убиће и ласте, које љубе јесени које нехајно долазе, да би на белим стазама посутим првим снеговима, три црвене капи, са длана пале, на место, где мртва је птица успомена, последњи пут заспала.

Поноћ, 06 на 07 мaj 2017.

Волео бих да сам ближе у овим вечерима. Волео бих. Шта знам, ето волео бих просто, осећам да је тако ето то. Када би ме питала зашто. Можда бих ћутао јер ако бих рекао да волим твој глас, боју твојих очију, волим да си ту... ти рекла би да сам патетичан и да сам и овога пута све изгубио. Зато бих ћутао, знам да не би ваљало али... Ту смо негде, ти и ја. Не дели нас пуно, нешто мање од ових силних километара или пак, дели нас много више од тога, много више неког времена ? Но ко зна ? Чудни су путеви и странпутице, чудна су и раскршћа, мене који уништавам све и тебе, која чекаш победника.

Поноћ, 07 на 08 мaj 2017.

На маслиновом дрвету, неко је саградио кућу. Не неку велику кућу, малу. Тек да се деца у њу попну. Није та кућа на дрвету маслине ни високо. Тик над оградом. Тако да деца могу гледати пут, пролазнике, бициклисте. Није ни та маслина висока, једино, увијена је и више подсећа на чаробни пасуљ који је кренуо пут небеса, тамо где је мала златна харфа и велики див. Тамо где је Џек кренуо, а онда, ето украо је  малу златну харфу која је предивно певала. И цела ова прича о маслини и кућици не би имала смисао, па ни ова прича о Џеку не би имала баш никакав смисао, да мала златна харфа не постоји. Потражићу је, јер видео сам је као што деца виде бајке збиље, пред својим очима, из те мале кућице на маслиновом дрвету, тик изнад улице, из које поглед тка машту времена која долази.

Поноћ, 08 на 09 мaj 2017.

Месец, скоро пун над градом. Овим где сам ја и оним где си ти. И исти је тај месец, овако скоро пун. И исто је небо, и исте су звезде. Једино, једино облаци нису исти. Ови моји и они твоји. Моји миришу на море и чемпресе. Твоји миришу на Дунав. А данас овде, на обали мора са три боје плавога, а можда и пет боја плавети, замирисао ми је Дунав. Онако, како у рано лето мирише, када се повуче. Знаш онај мирис, помешане земље и блата. Мирис којим само он увек тако мирише. Мирише увек и само у том малом граду крај Дунава, када су ноћи прохладне а дани и превише топли. Можда је неки облак донео мирис Дунава, чак овамо, на ова далека мора ? Ех када бих знао путеве облака, можда бих могао, мирис чемпреса послати теби.

Поноћ, 09 на 10 мaj 2017.

Један веома стари храст. Ту, у оном пољу у коме обитава вековима. Десно од малог каменог зида, тамо у даљини.

Гледао је девојчицу, пуштала је змаја на ветру. Ту у том пољу где је он обитавао. А он, змај, био је црвен и велики. Ветар га је носио високо, попут жеља или снова. Ветар га је уздизао и пуштао. Змај, тај велики црвени, отимао се, хтео је да оде, да види шта је још више горе али спутавао га је коноп којим је држан. Наједном, девојчица је пустила уже из руку. Змај је кренуо горе ка небу. Ка плавети. Девојчица није плакала. Само је стајала са осмехом негде у трави која јој је досезала до колена.

- Зашто си га пустила ? - упитао је храст, онај стари
- Да би ми се он вратио. Јер да га нисам пустила, обоје би изгубили своје снове, а чему пространства постоје, него да би у њих крочили.

Поноћ, 10 на 11 мaj 2017.

Поноћ, 11 на 12 мaj 2017.

Седела је крај отвореног прозора. У великој столици за љуљање. Ослушкујући магични шапат ноћи, ушушкала се у ћебе. Мирис кафе, погашена светла на прозорима оближњих зграда... ноћ у неки ситан сат пред јутро. Ветар је размакао завесе. Велики сребрни месец, није више имао боју срме. Био је црвен и велики. Био је и пун. На поду под њеним ногама, лежале су мртве црвене латице тек узбраних ружа. Додуше велика плава ваза у којој су биле, лежала је на поду. Велики мачак, седео је на окапници прозора, попут урамљене фотографије. Ставила је тацну са шољом на своја колена. Подбочила је лице длановима. Стари мачор вртео репом. На њеним босим стопалима, једна кап крви, кренула је низ трње ружиних латица. Застала је на једном листу а онда се стопила са бојом мртвих тек узбраних цветова.

Поноћ, 12 на 13 мaj 2017.

- Изволите, узео сам исти сто. Надао сам се да ћете тај пожелети. Ноћ је топла као и она од пре годину дана.
- О ево и јело стиже, по мирису рекла бих моје омиљено. Како сте знали ?
- Конобари пуно причају, не увек, некада само ако их лепо замолите. О Вама само речи хвале имају. Неки памте, кажу, једну лепу госпођу која је увек сама долазила овде.
- Ех, лепа... некада сам била лепа, сада... јесам али...
- Мислим да сте говорили, верујем да је тако да ћете живети дуго и да ћете имати шешир, црвени кармин, лепршаву хаљину и да ћете тако једном пити кафу уз Дунав.
- Да јесам, а откуда то знате ?
- Хајде једите да се не охлади. А неке тајне, хајде да их оставимо да буду тајне. Ако се слажете и ако Вас не плаши то што ето некако знам.
..............................................
- Надам се да Вам је пријало ?
- О јесте, хвала Вам.
- Ускоро ће поноћ. Треба да кренете. Онај Ваш мали ауто још ради ?
- Да, видим и то знате.
- Ето, мали је ово град. Сви се знају.
- Вероватно нећете да вас повезем некуда.
- О наравно не... ту сам ја још, у близини.
- Онда ?
- Онда... догодине у ово време ?
- Договорено.
- Можда нешто сазнам о оном Вашем...
- Бараби ? Ето, нисмо га помињали данас.
- Заборавили сте га ?
- Нисам, но... буде та прича и сећање тескобу.
- Ето, можда сазнам, а Ви реците да ли би желели да знате где је ?
- Ох, можда, не знам ? Хајде да оставимо то... мада волела бих када би могли чешће да се видимо. Некако, Ви... Ви...
- Немојте се мучити, разумем Вас. Хајдете, полако возите и немојте данас ту лево да скренете, послушајте ме. Може?
- Добро, идем право па десно па право па лево па...
- Онда до виђења госпођо, до идуће године.


Одвезла се. Овај га је пут послушала. Није скренула лево. Јер да јесте, сада би стајала са њиме ту, пред решетком гвоздене капије. А он, сачекао је да светла малог аутомобила нестану. Тада прошао је кроз капију, окренуо се још једном према спољном свету, тражећи кључ времена.

Поноћ, 13 на 14 мaj 2017.

Некада давно, још пре богова искона, на земљи је живео велики змај. Својим дахом палио је планине, а земља је била усијана кугла која је горела. Каже нека легенда, нека стара прича изгубљених народа да је туда, крај те ужарене земље пролазио први бог искона. Кажу да име му је било Лета. И застао је први бог да се одмори. И није му сметала топлина врхова који су се топили. Гледао је око себе и видео је само лепоту нестварног. Тако лутајући, бог Лета, наишао је на змаја. Змај је био љут видећи га како лута по царству ватре. И реши змај да убије првог бога. И пусти змај сву ватру коју је могао на Лета. Али, први бог прими ту ватру у себе. А онда први бог искона по имену Лета, пусти сву ватру коју је примио у себе натраг на земљу. Сада се ватра коју је примио претворила у воду, а вода у море. И море је прекрило змаја, оставило га на дну и притисло га је да не може више палити врхове планина. Онда бог Лета, створи реке и океане, створи Лета и кише и језера, како би вода која држи змаја мењала своје место јер је змај желео да побегне од мора. И тако насташе воде које знамо. По некада змај би успео да побегне води и запали неки врх планине или део подморја. Но, вода га стигне и у своју плавет сапне његова крила и овије његов гнев. Видећи да сада земљом ничу палме, зелена поља трава, бог Лета, први бог искона, сакупи небеске звезде и посеја их попут спора по земљи. И тако бог Лета створи мале искре живота. И даде бог Лета малим искрама богове искона који су обитавали у дрвећу, камену, мору, ваздуху и свуда у живом и неживом свету. И рече бог Лета, не убијајте их, не убијајте богове искона, они су ви, а ви сте они. Јер ако их убијете, змај ће изаћи из дубина подморја и планине ће горети. А када то буде, ја, бог Лета ћу се вратити и знаћу да нисте научили лекцију живота. И бог Лета, први бог искона, остави своје творевине и настави своје лутање.

Поноћ, 14 на 15 мaj 2017.

Сутра поноћ утопиће се...са мирисом реке. Велике и тамне под месецом. И кренуће ка неком мору. Пловиће, бежаће ка јутру и данима. А ова, овај глуви сат са укусом мора, остаје ту негде, упамћен, далек. Можда ће се помешати једном, ти глуви часови нестајања. Можда ће се наћи, пригрлити у тами, остати тако или...ко зна, можда ће отићи и враћати се или се никада неће вратити, неће се наћи. Идем са временом, ходам, јурим, трчим, увек побегне неки важан сат, трен, увек неки, негде...док ходамо ка граници светова, носећи време у реверу старог капута попут неке скитнице која погрбљено бежи у сумраку, некој својој сени коју не налази.

Поноћ, 15 на 16 мaj 2017.

Ближи се...оно када казаљке се склопе и онај трен буде и нестане, трен глувог сата, време од поноћи до прве секунде, време када духови лутају, када питања изједају, када пожелим толико тога. Трен од поноћи до прве секунде може трајати тако кратко, а опет могу га учинити да траје вековима. Мислим да могу...можда могу...кажу да ако нешто желиш то и оствариш. Али могу ја бити и сам у том трену, а опет, тај трен не трпи самоћу. Тај трен који сам ти поклонио некада...сећаш се...тај трен за који нико не зна. А можда, наиђе неки лажљивац који ће рећи да поноћ ће ти поклонити...можда и хоће, и можда ће бити и лепша и насмејанија од моје, и више месеца ћеш у њој наћи, но моја остаје прва, теби дата.

Поноћ, 16 на 17 мaj 2017.

Повешћу те у ноћ. Повешћу те и ходаћемо до јутра. Лагано, ногу пред ногу, уз маглу реке. Као онда једном. Сећаш се ? Онда када било је јутро, били смо ми и конобар који је отварао кафану...а ми, залутали од ноћи, ми, у источном сунцу гледали смо реку која је текла. Текла као и наше године које нам беже некуда. Не волим то, тај бег песка сата кроз руке и дланове. Проклети одсечак времена који нас краде. Ето, пред ову ноћ, негде си далеко... Тишину разбија звук прастарих мелодија балада. Помало сете, помало несанице и Лајонел Ричи и Хелоу...она тужна песма о њима који су тражили јутра, а онда, нестали у неком које је прекрило улицу Бурбон...

Поноћ, 17 на 18 мaj 2017.

Поноћ, 18 на 19 мaj 2017.

Можда очекујем чудо. Можда се небеса и отворе ноћас као онда у 16:07...неког осамнаестог. Али очекивање је зло, јер оно је нека нада, а зла је нада љубави, смрти и сна. А опет ето то на округло...знаш како сам звао некада ове дане. Заборавила си... Осамнаести, округло...дан ко дан...није тај осамнаести никада дан ко дан. Хтедох ово синоћ писати али поноћ ми утеће из руку. Можда је ето знак то округло, осамнаести та поноћ којом почиње дан, осамнаести. Близи се крај дану...осамнаестом...овом осамнаестом. Овом округлом како сам некада их звао. Ех време ...време чуда и време нечуда. Можда измишљам речи. Можда пијан лепше пишем, био је тако један матори пијанац који је писао...само ја пишем више трезан....ваљда у пијанству некада мање боли по нешто, важно и неважно. А заболи и овако, по нешто, ту и тамо. Знаш оно. Оно, о крупницама и ситницама, измешаним попут домина у мислима твојим и мојим. Загрљај један, можда сам се надао њему ето на осамнаести...округло...заборавила си...нека, можда је и боље за ову ноћ. Сутра је дан...нов.

Поноћ, 19 на 20 мaj 2017.

Волео бих да се ослонимо леђима...негде на неком вису док река одлази тамо где мало црвено сунце пали јутро. Волео бих да се ослонимо леђима и ћутимо. И тако до јутра. И тако до онога другог и до онога после њега. И тако, до последњег јутра, неког, једном, када једне ноћи се буду склопиле у миру вечери. И не морамо се ни дирнути, довољно је то што знам да дишеш, не морамо се ни гледати, довољно је то што живимо. Не морамо пустити ни глас, можда је довољно да се наслонимо леђима и гледамо реку која одлази, као што дани одлазе у године, а године у неповрат. Можда је река живот, онај који тече у дане, онда пребегне у седмице, отима се месецима и умире у годинама. Па ето, можда, могли би наћи неки вис на којем би леђима се ослонили и гледали време како на таласима заувек нестаје.

Поноћ, 20 на 21 мaj 2017.

Ослушкујем ветар који говори. Фијуче кроз хладна окна прозора. Хладно ми је...тама је...чиста и непрозирна. Бојим се. Бојим се речи...знаш оних...обичних речи. Речи као...одлази заувек, или, иди али се врати једном, или не иди, буди ту или...не одлази, остани ту заувек. Ето бојим се тих речи, чак и оних које те враћају, јер не знам јесу ли бар делом и твоје. Стојим на танкој ивици безнађа, а онда попут малог принца који прича са ружом гледајући у даљину, склапам нешто попут сна. Хладно ми је. Да бар ветар не шапуће ноћас. Знам шта говори, а одбијам изгубљени превод истине. Волео бих да ми не говори да одлазиш...да се нећеш вратити, али између волети и стварности...колико остаје нечега што јесмо ми ? Поноћ ће...хладно је. Ветар завија, вришти кроз одшкринута окна прозора. Колико још остаје нас у времену ? Можда је време да се препустим некој истини коју гледам, некој истини коју не говориш. Не знам шта је са малим цветом који сам ти узбрао ? Не знам сања ли мртво цвеће ноћи у којој ветар лахори кроз отворена окна прозора истинитих снова ?

Поноћ, 21 на 22 мaj 2017.

Последњи запис лудила дечака који се дури...


Чему писати ? Зашто ишта рећи када рећи ћеш да је лаж, и да је исто годинама у којима те нисам знао, било таквих истих речи ношених мојим мислима и сном. Научила си ме ето, да искреност је ствар коју не треба изговорити. Лаж је лепша ваљда. Још који дан и нећеш имати времена за мене. Но добро је. Он се враћа. Биће ту. Научићеш га шта волиш, можда ћете имати вашу песму, ваш сто у некој кафани, можда и вашу клупу негде у неком парку или негде...негде где год. Имаћеш са њим оно што са мном ниси имала. Ја ето нисам знао ни кафану да погодим, ни музику...ето нисам знао јер помислио сам да заволећеш нека места која сам ја волео. Мислио сам можда ћеш волети да ћутимо и држимо руке једно другом. Онако у тами, лежећи, дишући. Но добро је, нећеш их се ни сећати тако да у дневник успомена уписаћеш неке нове адресе и дане исткане у вечерима и ноћима са њим. Ето, хајде, поклонићу ти поноћ...реци му да је волиш, реци му, испиши ми нешто, помисли на мене у глуви сат који пребацује бројчаник сата у нови дан. Можда ће испратити сваку која долази, ко зна... ? Ето, и поноћ је ваша и сви дани. Дајем је јер немам је коме поклонити...јер поноћ се даје ономе кога волиш, исто као и нека поднева некада некоме. А опет, сада ...немам никога. Имао сам тебе и негде путем сам те изгубио. Али ја, живећу како си ме научила....онако како желим, тако си говорила, ради оно што желиш, ето и оно, такнуто макнуто јер поклон се не враћа, рекла си ... Једна марамица обична, папирна, знаш она...али то није прича за ово вече које које касно језди. Но, није важно. Ако ме ухвати нека луда мисао опет, писаћу, истиниту лаж, али...нећеш је наћи у својим писмима која ти од мене неће више стизати. А запис, тај у лудилу ноћи са превише затроване крви алкохолом, сахранићу тамо где сахрањујем све лепе, а тужне речи о љубави, смрти и сну, теби писане.