Odgovori na pitanja-Mirjana Vujicic

Pomalo iz obesti

Mozda je sve pocelo kao igra,tako je trebalo i da se nastavi.Ali niko me nije naucio da svakoj igri ima kraja.I da se uvek na tom kraju neko umori.Nisam znala,ili nisam zelela da znam.Jer u sustini ja sam jedno veliko dete koje nije naucilo da dize ruke,koje je umelo da se naljuti i brzo odljuti.Dete bez previse ponosa i sa puno ljubavi.Verovala sam ti,i vise nego sto sam smela.Verovala sam ti do poslednjeg trenutka i daha.Zbog cega si morao da mi otvoris oci?Zbog cega si morao da me naucis tom svetu odraslih?Zar sam morala da nastavim zivot sa zatvorenim srcem? Zasto postoje lekcije zivota?Moja najveca greska je sto sam u sve ovo usla pomalo iz obesti,da bi dokazala nama da te mogu ispratiti,da mogu i ja zakoraciti u tvoj svet koji do sada nisam poznavala.Ali ako je to moja najveca greska,onda sam je brzo isplatila.Nisam smela remetiti tvoj mir,mojim nemirima,nisam smela pokusati ploviti tvojim obalama...nisam smela sanjati most na kome sam srecu trazila.Verovatno losa sudbina.Sada je samo izmedju nas ponor,i ova tisina.

Evo posle par dana guzve,i frke ugrabih da dodjem do kompjutera,Uspem u nekim vecernjim satima da iscitam sta ima i brzo se izgasim zeleci da zaboravim dosta toga sto sam procitala.Sto rece jedan od mojih prijatelja ovde na FB sramota me je sto nisam mogla vise,ali isto tako me je sramota da kazem i to koliko sam mogla.Pitam se ponekada kakvi su to ljudi?Pa zar je bitno ko je koliko pomogao?Ko je koliko i sta dao?Gde je bio i sta je radio?Da li ljudi uopste imaju svest o tome sta znaci  rec dobar?Ili treba da se podsecamo te definicije.U sustini kada god uradim neku dobru stvar ne zelim da se o tome prica,sramota me je...jer mislim da je to nesto sasvim normalno i da se oko takvih stvari nema potrebe podizati prasina?Mozda gresim?Tako sam vaspitana i ne znam drugacije.Nije mi zao sto ne umem da galamim,sto ne umem da vicem i sto ne znam da skrecem toliku paznju na sebe.Da se vratim temi.Mislim da u celoj ovoj nesreci  ne postoji covek cija svest nije proradila na celokupno desavanje.Svako je  pomogao  i pomaze koliko je ko mogao u svom domenu.Jel treba sada vise da cenim i ovde i u reali one ljude koje sam videla na slikama kako pomazu,vise od onih ljudi za koje sam cula i videla svojim ocima? Da li trebaju da dobiju aplauz,ili neku zaslugu?Ne znam...Najbitnije je da su svi moji dragi prijatelji na sigurnom,da je sva moja rodbina dobro.A sto se tice poklanjanja,poklanjajte uvek kada mozete,bez previse ocekivanja.Jer i vase malo uvek je nekome znacilo puno.
Ljubim vas sve.

Pomalo zena,po malo dete...andjeo tvog osmeha...i djavo tvoga zivota.Da li sam mozda sebe dobro definisala?Neko bez koga bi mogao,mozda si i pokusavao...pokusao ali tvoj neko koje stalno zadenut za rever tvoga kaputa.Ovaj put ne zelim da dajem definiciju nasoj ljubavi,ne zelim da postavljam formule i da o njoj filozofiram,bilo bi previse u ovom danu.Verovatno se pitas zasto??? Kada sam ti  najblize,upravo tada sam tako daleko od tebe?Znas i sam da ni ja na takvo pitanje nemam odgovor.Znas i sam kada pomislis da sam ti toliko jasna u svakom koraku ja napravim raskorak i staza dobije sasvim drugaciju putanju.Ne radim to namerno.Znas i sam da mrzim planove,jer na kraju svi se planovi pokvare.Tako sam i tebe srela,upoznala i zavolela.Zavolela najiskrenije kao sto dete umeonako cisto i nevino...,andjeoski te svaki put svojim osmehom ispracala  posle svakog sastanka, i djavolski te zelela pri svakom novom danu.Znali smo oboje da smo jako slicni,i da smo jednom drugom sve...znali smo oboje da mozda nismo jedno drugome nista pred mnogima.Znali smo sve...osim jedne stvari koje nisi znao.Nisi znao da ce jedan od nas da ode i da se slomi necujno.Sigurna sam da tebi ni dan danas nista nije jasno...Mozda je bolje tako.

Da su moje misli kljuc

Necu se ovoga puta kriti od tebe,pusticu te da mi pridjes jer ti si me pronasao.Naucio si me da pricam,naucio si me da slusam.Ne zelim o nicemu da mislim,hocu samo da osetim tvoj zagrljaj.Ne ispustaj me,cvrsto me drzi.Da se ne predomislim,da se ne okrenem i pobegnem.Previse sam sanjala,previse maste me je pokrivalo,da bi na kraju shvatila da je san u stvari samo jedno umiranje.Ljubav je ono sto me drzi u zivotu,strast je ono bez  cega ne mogu da zivim.Poenta moga zivota je  u disanju,a ja sam to prestala da radim.Prestala sam da udisem  vazduh koji me je ispunjavao.Samo memla oko me,samo osecam trulez i garez koja me obavija.Postajem nesto sto nikada nisam bila,vise ne prepoznajem ni svoj odraz u ogledalu.Plasi me to sto vidim sa druge strane.Plasi me da su moje misli kljuc za pogresne brave.Plasi me da li cu ikada vise osetiti onu srecu koju sam jednom na dlanu drzala.Koja je odleprsala...koju sam cekala.I u koju sam u necijem oku davno primetila.Ako me opet pronadjes,sigurna sam da cu opet biti ona zena koja ume da napravi dugu u ocima.

Mozda za mene mislis da sam bez emocija,da sam bez osecanja.Da sam neko ko misli samo na sebe,i na svoje prohteve.Neko kome je bitno da je samo njemu dobro.Umorna sam od objasnjenja necega sto se ili oseca ili ne oseca.Umorna sam od cekanja,i nadanja.Totalno sam emotivno hendikepirana.
Tvoja silna cutanja,vise ne zelim.Potreban si mi svaki dan,potreban mi je tvoj glas,tvoja prica.Trebas mi prisutan,jer jos uvek imam snage da uskladim svoj korak sa tvojim.Samo nemoj vise da postavljas zidove,da pravis prepreke...nemoj me pustati svim ovim besanim nocima koje su iza mene.I sada dok ovo pisem,nikome o tebi ne govorim,nikome o tebi ne pricam.Samo o tebi mislim.Dugo vec traje ova moja borba,nemoj da dozvolis da nas vreme pobedi.Nemoj da dozvolis,da me pustis da odem ,jer ti ne pripadam na nacin koji ti zelis.Ponovo je jesen ,i magle se teske spustaju.Kise padaju...zatvaram oci i sve mi tvoje nedostaje.

Neke stvari treba objasniti,nemojte o meni stvarati sliku ako me ne poznajete.Ako me nijednom niste pogledali u oci,ako niste seli samnom i promenili nijednu rec.Ako me nikada niste culi.Nemojte o meni stvarati pogresnu sliku,ako me je neko od vasih prijatelja,ili od prijatelja prijatelj upoznao pa vam pricao o meni.Molim vas nemojte to da radite.Jer svaka prica ima dve strane.Ono sto neko zeli da prica,ono sto neko zeli da cuje i ono sto zaista jeste.Nekoga poznajete celi svoj zivot pa shvatite kako ste ga malo ili nimalo poznavali.A ne ovo.To da li sam ja sretna,zadovoljna,da li volim ili ne volim.Da li sam tuzna ili raspolozena,to da li bi neko svoju kozu menjao za moju...ostavite da vam ja jednom kazem.U stvari cak i onda ne znam da li bi vam rekla jer u sustini o sebi najmanje pricam.Vise volim da slusam...Oni koji su mislili da me najvise poznaju,vidim da su se najvise prevarili u toj proceni,jer mene je tesko upoznati,a jos teze shvatiti.Pogotovu oni ljudi koji misle da znaju sve,odgovore  na mnoga pitanja nikada nece dobiti.Tako da im je ostalo da samo misle kako sve znaju.Mozda ih treba pustiti,da u tome zive.

Govorio si mi da svaki sumrak,donosi novo svitanje.Govorio si mi da sam da sam tvoj talas tisine,govorio si mi i ono sto si cutao,a ja slutila...Govorio si mi...govorio a ja sam nemo cutala.Gladna tvoje bliskosti,tvoga dodira,gladna tvojih reci pohvala i kritika.Puna nade i razocarenja.Kovitlac osecanja koji me danima nosi,baca,podize i ponovo baca na samo dno.Trenutno primirje.Sta donosi?Da li sam spremna  na jos jedan tvoj pogled citanja?Da li imam jos uvek snage da te gledam u oci i da ti dam odgovor na sva pitanja?Jer tren i jeste prolaznost vremena,ali izmedju nas je ostalo jos toliko toga.Iscekivanja,ocekivanja,stajanja i tumaranja po sivilu zivota.Rekao si mi usta mogu toliko toga da izgovore,gde su dela?U kom smo se trenutku tako razisli,i postali jedno drugome tako strani?U kom prostranstvu smo se izgubili?Htela sam da te zastitim,htela sam da pored mene ne patis.Jer ako ne mogu i nisam ona koja ce da ti ulepsa dan,mesec godine zivota nisam ti  ni potrebna.To je mozda moja najveca greska.Sto sam navikla da zivim kao vucica.Kriva sam sto nisam umela zajedno sa tobom da sanjam...sto sam sada zaboravila da li sam uopste ziva i da li sam spremna za ikakva osecanja.Kriva sam!!!

Oni ljudi koji te ne poznaju,tacnije koji te tako malo znaju  misle da imaju pravo najvise o tebi da pricaju.Oni znaju sta ti volis?Sta ne volis?Sta ti smeta?A nisu ni svesni koliko tebi njihovo misljenje niti je bitno,niti je vazno.Mogu da pricaju sta god hoce,cujes ih ali ih ne slusas.Oni koji bi trebali da su pored tebe,oni koje volis i koji ti znace.Oni koje volis da slusas,oni kojima volis da pricas su gluvi,slepi...ne umeju da citaju iz tvog pogleda.Nasmesim se...kazem samoj sebi.Ma dobro sam,i krenem dalje.Ponekada mi se dese losi trenuci,zadese i mene lneko lose vreme ,i jos losiji ljudi i unutar mene postoje price koje se ponekada skupe,nekada se nagomilaju.Nekada mi je tesko i da pisem, jer ne znam koliko bi i papir izdrzao?Ne zelim da ga mucim.Pustiim da vreme odredi svoju stranicu, pocepam prazan list papira i tiho zamurim.I dalje hodam,covek se nauci kroz zivot ici i onom tamnijom stranom.Hodam...ponekada pricam  sama sa sobom.Drzim se...i govorim ma nije to nista.Pitajuci se kolika je sreca iza mog  osmeha?[/center]

Danas bi pisala o jednoj temi koja me vec duze vreme baca u razmislanje.Tacnije tema je jako siroka za polemisanje ali gledacu da je puno ne sirim.Tacnije radi se o razocarenju,ocekivanjima,nadi i besu.Pokusacu da ovim osecanjima ne dajem definiciju,jer to bi vec licilo na neko filozofiranje,a s obzirom da smo svi mi razliciti svako od nas ova osecanja dozivljava na svoj nacin-drugacije.Za razocarenje kazu otvara oci a zatvara srce.Ko nas moze razocarati?Naravno ljudi, vidite mene jedino moze sada u ovim godinama da razocara vreme.Ljudi, nista novo...mozda dok sam bila mladja mnogo vise sam verovala.Sada u ovim godinama,kada bi mi se tako  desilo da nekome poverujem bila bi ljuta jedino na sebe sto sam to dozvolila.Vise sebi ne mogu da dozvolim da me sjebe moj nepopravljivi entuzijaizam kojeg  sam imala na pretek.Zasto se razocaramo?Tacnije ili smo ocekivali nesto od sebe,ili smo bili spremni da se uljuljkamo u necija ocekivanja vezana za nas u koja smo verovali ili barem smo tako zeleli.Naravno sa godinama i uskustvom ljudi se menjaju.I drugacija je percepcija razmisljanja moja sa 15 god,i sada.Jeste u tim tinejdzerskim godinama verovala sam da mogu i zvezde da se skinu sa neba.Ocekivala sam od svake reci ili recenice da ce biti ispunjena ...a onda krenes da odrastas i shvatas  da su mnoga ocekivanja mac sa dve ostrice.Neka ni sama nisam ispunila i jedino na sebe opet mogu da budem ljuta.Sva ostala zelim da zaboravim jer nisu ni vredna pomena.Sto se tice nade ona je stalno prisutna.Postoje ljudi koji su razocarani,koji su previse od nekoga ocekivali ali ta nada je uvek negde bila prisutna u vazduhu.Ona je bila njihov pokretac,ono sto ih je drzalo bas tu,i na tom mestu.Nada jeste nesto sto poslednje umire,ali postoje one nade koje su uzaludne,koje su iluzione ,koje iscrpljuju .Tada postajemo gubitnici koji ne mogu da podnesu istinu.Takve nade treba pod hitno izbrisati i pogledati malo realnije,vecina stvari ce nam biti mnogo jasnije.I na kraju dolazi bes.Bes kao osecaj ponekada moze da bude i dobar i los.To je osecaj koji proizilazi kada ste povredjeni ili uvredjeni.Savladati bes po meni je iskreno umetnost.S obzirom da nije zdravo da ga potiskujemo treba da ga iskanalisemo na pravi nacin.U mom slucaju kada sam besna,iz mene mora da izleti sve sto mi je na srcu,pa posle kako bude.Kud puklo da puklo.U zadnje vreme naucila sam prvo da istrazim svoj bes jer u stvari to je paravan za neka moja druga osecanja.Ucim da kazem sebi polako.Mada ne mogu da se naucim da izbrojim do deset...a da ne izleti iz mene.I naucila sam da mogu da budem samo ljuta,besna ne nikada vise.

Ha...ha...ha...hvala draga moja Rosice na ovom divnom komentaru.A sto se tice brojanja do deset slatko si me nasmejala jer upravo do tri i jeste broj gde vec uzimam zalet i pricam.Ali dobro ako stignem do pet za mene je to uspeh u nekoj skorijoj buducnosti.

Ja bih da tren

Jos uvek sam  ona ista,tvoja kao od prvog dana.Ona  luda koju si zavoleo po osmehu,lupetanju i cestim  glupiranjima.Ja sam samo tvoja blesava devojcica iz svih onih filmova koje si voleo da gledas.Nista se nije promenilo,osim mozda sto se malo manje smejem,malo manje pricam,jer tvoje ruke sve manje me stezu,sve manje me stite...sve manje te imam.Nisam te se odrekla  ,jer nicega se do cega mi je stalo ne odricem tako lako.A pogotovu nas.Uvek sam tu pored tebe,cuvam te od svih losih stvari,cuvam te od losih misli...cuvam te.I ne brini za mene,dobro sam.Ja sam  tvoj nevidljivi cvet koji siri mirise svuda oko tebe.Samo zazmuri,osetices me,jer ja bih da tren svakog naseg trenutka ponovo vratim, govori tiho...cujem te.Razumem te i sve naslucujem u tvom pogledu.Ono sto zelim da nikada ne zaboravis je da  one trenutke nase srece,ne zelim zameniti nikakvim uspomenama,nikakvim secanjima.Jer ti si moja stvarnost,ja sam tvoje ostvarenje sna.

Znate,u zivotu mozete da lazete druge,mozete da se folirate pred njima koliko hocete.Mozete da izigravate srecu kada vam nije do nje,mozete da budete tuzni iako niste...sve mozete.Ali kada ostanete sami sa sobom sa onim svojim JA,postajete i ostajete ono sto jeste.Ponekada nisam sretna kada vidim u ogledalu to svoje iskreno ja,tu sebe.Slabu,nemocnu,negde vec isrpljenu...umornu,tuznu i razocaranu.Sreca u svemu tome sto srce moze da se sakrije,pa to udaranje tika-taka...ipak cujem samo ja,zapalim cigaru pustim da dim odleprsa kroz otvoren prozor i samo se nasmejem.Nasmejem,i pomislim Boze,koja sam ja budala.Smeskam se samoj sebi,povlacim jos jedan dim i nastavljam da lazem sebe.Pitacu sve i svakoga kako su ?Jesu  li dobro?Samo da bi izbegla da pricam o sebi.Reci cu svima cuvajte se,a sebe necu umeti da sacuvam,niti da dam neki pametan savet.Unutar  sebe trazim snagu,samo za jedan osmeh koji cu izvuci iz sebe.Da me pokrene,da me podigne  i da mogu za sebe da kazem,da dobro sam.Jer dosta dugo vremena provodim cuteci,cini mi se da sam sve reci potrosila i da je ovako najbolje.Cutim,slusam i nista ne pricam.Povlacim se dok polako tonem u svoju tisinu.T

Da li si se ikada pitao kako je buditi se svakoga jutra u praznoj postelji?Kako je ziveti od svakog trenutka secanja?Kako je imati a nema ti te.Znam reci ces da sam sebicna,reci ces da sam egocentrik koja samo misli o svojim osecanjima,i koja ne shvata da se jos neko sam bez nekoga budi.Neko ko zivi za trenutak da tog nekoga vidi i ponese u svom secanju,svaki njegov osmeh,pogled izraz lica...Verujem da je tako,jer vidis nista ne pitam,ne pitam da li me jos uvek pamtis?Da li jos uvek mislis na mene?Ne pitam da li se secas svih nasih trenutak?Ne pitam jer se pribojavam da ces jednog dana zauvek otici.Da sve ovo neces moci izdrzati,jer ja toliko toga hocu ali ne mogu.To moje ne mogu,nikada neces razumeti,i znam ume jako da boli. Boli kada sam sebi polomis krila,kada se zatvoris i zakljucas u svojoj sopstvenoj krleci iz straha da ces izgubiti nesto...sto nema veze sa srecom,sto nema veze sa svakim tvojim osmehom na licu...sto nema.A onda izdaleka cujem tvoj glas koji dopireo moga srca.Dobro,znam da ce biti bolje.Mora.Sve ce proci,iza svake kise dodje duga.Izdrzi...jer siguran sam da ces jednoga dana ipak biti samo moja.Hocu da verujem da postoji to bolje sutra.Hocu i moram.

Nije to trajanje...

Nikada nisam volela kisu.Nikada nisam volela jesen,ni boju zutu.Nisam volela ni sustanje lisca ispod svojih nogu.Nista ne volim sto me podseca na zimu,na hladno vreme i na kisobrane.Sve mi to ide uz neko setno raspolozenje,ne volim da patetisem da je valjalo jos bi potrajalo.Secam se te jeseni,nikada nije bila duza i tisa,mozda zato volim tu tisinu jer sam je i onda razumela kada niko nije.Mogla je da se cuje kroz svaki dasak vetra.Umela sam i onda da ti citam iz ociju,umela sam da razumem tvoj osmeh i kada ti nije bilo do smeha,sve sam ja umela.Da si bio te jeseni pored mene,mozda bi umela da zavolim kisu,i svaku baricu koju sam preskakala,mozda bi umela da zavolim tu hladnocu jer ti bi mi grejao svaki put moje promrzle ruke...Mozda bi...ko to zna?Toliko toga pozelim,a onda shvatim da je srce prazno,da je dusa nema,da su oci uprte u neke daljine kojima se i ne nazire kraj.Vise ne pitam puno,sada mnogo toga razumem.

Uvek me raznezis svojim divnim recima.Hvala ti draga moja,na svojoj setnji po mom kutku.

Vec duze vreme sa zebnjom u srcu ne mogu da prepoznam svoje misli,koje mi beze,koje su nedohvatljive...koje su ponekada i meni samoj strane.Ne prepoznajem vise ljude koji su mi bliski,dragi postali su mi stranci.Izgladnelo vracam vreme koje je proslo,koje je iza mene,nas...tebe.Da li su u pitanju losa vremena,ili su u pitanju ljudi?Trag koji su ostavili u mome zivotu,ne zelim nikada da odu.Zelim da ih privijem uza sebe,da kroz njih osecam onu bezbriznost i lepotu koja me nikada nije napustala.Neka nova vremena...isti ljudi koje ne prepoznajem.Sve je isto,a nista nije isto kao pre.Niko vise nikoga ne slusa,niko nikoga ne razume...dani bez osmeha,bez srece...dani straha i neizvesnosti.Sum tisine mi skrece misli,tako bi htela da pisem o nekim lepsim stvarima,o ljubavi i sreci ali inspiracija mi ne dolazi.Svuda muk i tisina.Volela bi da pisem o biseru na dnu mora,o pucini snenoj...htela bi ali vise nicega nema.Sve je isto,samo  vise nista ne razumem.

Sve se u ovom danasnjem svetu i ovom vremenu svodi na isto.Ljudi sve manje i manje cuju jedni druge,ne razumeju se i uverena sam da se vise i ne slusaju.Sto bih ja rekla na jedno uvo im udje a na drugo izadje.Da li za tako nesto treba naci reci opravdanja?Ja ne.Koliko god da imam ili nemam problema volim da saslusam,zanimalo me ili ne zanimalo.Volim i ja kada pricam da me neko saslusa,a onda shvatam da generalno zivim u vremenu drustva sa kratkim pamcenjem,krivim ogledalima,uskogrudim i licimernim ljudima.Ljudi koji se kriju od samih sebe,klanjaju se laznim idolima...i nista im sveto nije.Svet oko nas ispunile su male sitne duse koje prikazuju trenutno sebe na velikom platnu.Imam osecaj dok ih posmatram da oni zaista misle kako igraju svoje velike i nezaboravne uloge.Oni zaista misle da se bez njih ne moze,verovatno je tako dok god pored sebe imaju marionete koji im se stalno dive i koji za svaku svoju ulogu dobijaju gromoglasne aplauze.Ljudi kao da nisu u dobrim odnosima vec odavno sa istinom,i dalje ostajem bez pravog odgovora,sta je u stvari nasa stvarnost?

Nova godina

Evo vec skoro mesec dana kako je sve okiceno u mome gradu.Sve svetluca i bljesti.Onako zakopcana do grla,uvijena u sal posmatram sve te ljude koji prolaze pored mene sretni,tuzni,ljuti,euforicni,zaljubljeni besni.Ima ih raznih.Svako sa svojim i u svojim mislima.Meni licno sav taj sjaj da li je Holivudski,ili Kineski ne smeta.Neka sija,lepo je.Svojih problema imam na pretek,neke sam resila,neke resavam a neki tek treba da dodju na red,ali to ne znaci da ne razmisljam o jelci koju je moje dete okitilo,o rucku koji cu da spremim ili o neki sitnim pokloncicima koje cu meni drage ljude da obradujem.Mislim da je to sasvim normalna reakcija.Ali to nije glavna tema mog piskaranja ovde.Nesto sasvim drugo je.A to drugo je da svake godine koja se polako primice kraju polako vracam sebe unazad za sve one dane koji su prosli.Neki sporije,neki brze a neki su bogami bas proleteli.I polako pokusavam da vidim sebe gde sam u toj novoj.Naravno pozelim samoj sebi mnogo mnogo vise rada na samoj sebi.Znam da to nije dovoljno samo iskuckati,reci to je nesto gde zaista morate da zasucete rukave i da se bas potrudite da bi uspeli.Imala sam i puno padova,i uspeha.Puno srece koja se ne moze opisati,ali i tugu koja ostaje za ceo zivot.Trebalo mi je puno podrske,i hrabrosti da se izborim a i da shvatim mnoge stvari.Bitno je imati cilj koji me je gurao sve vreme napred i samo napred da ne bi posustala i poklekla.Covek mora da prihvati sve sto ga snadje u zivotu i da nastavi da koraca dalje.Tako je to sa zivotom,nema stajanja.Kako sam sve starija shvatam da je nivo igre sve tezi i da ne mogu kao malo dete stalno neke stvari da zaturam ispod tepiha.U stvari i moze se ali proces je posle toga mnogo bolniji.Velike zivotne promene kroz koje sam prosla i prolazim su kao stene u grudima.Ponekada nisam znala kako da se nosim sa time.Ali vera,ljubav i nada me nikada nisu napustali.I tako svake godine kada ostanem sama sa sobom i svojim mislima,krenem polako da se spustam niz taj tobogan.Tacnije sagledavam da vidim gde sam?Sta sam postigla i kakva zelim da budem u svakoj novoj.Naravno uvek moze mnogo bolje.

E pa neka vam je Srecna Nova godina !

Hvala draga moja imenjakinjo.

Kad slomim čaše.
Dok me hapse.
Setim se tebe koju ne pozajem.