Započeta priča

Pa nije baš tako. Zapravo ja sam imala jednu tetku koja je imala zanimljiv život i stradala je pre 9 godina u saobraćajnoj nesreći. Zanosim se već 9 godina sa tim da napišem priču o njenom životu. Pokušavala sam par puta ali je ispadalo glupo. Palo mi je na pamet da vam iznesem činjenice a da mi svi vi pomognete da priča ispadne priča, a ne iznošenje činjenica Vi svi imate iskustva u pisanju. Volela bih da je ulepšate i doterate, a ja ću da istražujem i iznesem do čega sam došla. Stvarno bi mi puno značilo...a mislim da bi bilo i zanimljivo.

Pa ako imate neko pitanje pitajte, a ja ću reći što znam.

pa ovako
moja tetka se zvala Nada. Imala je stariju sestru Miru. Nada je bila nežna mirna, dobra, umetnička duša. Mira je bila muškobanjasta ratoborna...baš zbog te razlike, dolazio je do izražaja Nadin senzibilitet i dobra duša. Završila je srednju krojačku školu i celog života je bila krojačica.
U srednjoj školi je upoznala momka. Bio je Madjar i lepo su se slagali. Jedino su njegovi roditelji pravili probleme što je ona Srpkinja. Branili mu. On je bio mamin sin i ostao je takav.
Dok je on bio u vojsci, ona je imala drugog udvarača, Nežnog pametnog i finog Jovana. Pa bila je i pomalo zaljubljena. Prijalo joj je da nije najgora, da se ne svadja zbog svog porekla, vere i narodnosti. Medjutim kada se Cabafi (momak Madjar) vratio iz vojske, ona je odlučila da ipak ostavi Jovana i da se uda za Cabafija. Ali na venčanju nije ona bila mlada...Njegovi roditelji nisu dozvolili da im snaja bude Srpkinja, već su mu našli ženu Madjaricu. Moja Nada je otišla nepozvana na svadbu, cela crkva je utihnula. Nije pravila skandal. Sačekala je da njen Cabafi kaže DA i mirno napustila crkvu.
Otišla je u Francusku. Tamo je našla posao kao krojačica. Udala se za prvog koji je naleteo. Bio je Arapin i ona mu je bila druga žena. Iz tog braka se rodio moj brat Mažid. Taj moj teča, Ibrahim, bio je fin čovek. Čak je i Srpski naučio zbog moje tetke.
Uspela je da pobegne iz tog braka, izvuče sina i preselila se u Ženevu u Švajcarskoj. Tamo je mirno živela, radila u poznatoj modnoj kući, šila haljine za razne princeze po svetu. Puno je putovala. Ceo svet je obišla. Govorila je Srpski, Madjarski, Francuski, Nemački i Engleski. Naravno i Arapski. Bila je sama, nije se više udavala.
Posle 30 godina, ponovo je srela Jovana. Njemu je žena, sa kojom ima ćerku, umrla godinu dana ranije od raka. Ona je Jovanu postala novi smisao života. I on njoj. Ne pamtim da sam je videla srećniju. Ona je bila pred penzijom, a i on. Živeli su tako, na putu od Ženeve do Beograda, pa skoro dve godine. Onda su odlučili da se venčaju. Oboje su otišli u penziju, kupili mali salaš i tamo živeli srećno. Mažid se takodje venčao, i dobio trojke, jednu ćerku i dva sina. SWve se sredilo u životu moje tetke. Jedino joj je mama bila bolesna, pa je dolazila sa salaša (oko 20km) da je nosi kod lekara. I tog kobnog dana je bilo tako...vraćala se kući na salaš i imala saobraćajnu nesreću i poginula. Ubio je sin od njene drugarice. Prethodnog četvrtka su se našli kod moje mame (ona je frizerka) izrazgovarali se, Nada je pozdravila njegovu mamu. Nedelju dana kasnije je naleteo sa "stojadinom" na njenu ladu nivu, sa sporednog puta i ubio je.
Kada je bilo 6 nedelja, Jovan se ubio iz puške od tuge za njom.
2 meseca kasnije je umrla Mira (njena rodjena sestra) od raka. Za 3 meseca, 3 smrti meni dragih osoba, a ja sam bila trudna....

Pa toliko za sada. Da li je dovoljno interesantno?

Nastavi, malo razradi, nije lose pogotovo sto je prica iz zivota.

Priča je potpuno istinita...
A razradjivanje mi je problem. Znam da iznesem činjenice, ali da je uobličim da bude onako baš prava, neznam...

Pocni sa uvodom, godinom i tako.
Seti se skoleeeeeeee !
Pomocicemo ti ali moras i sama nesto.

Glupava sam i ništa ne znam. Imala sam jadne trojke iz sastava. I sada sinu u trećem razredu napišem sastav i on dobije 4. A ćerki u petom da ne pričam...

Pa nista onda, kada uhvatim vremena pocecemo da pisemo. I ja sam imao trojke zbog loseg rukopisa i c,c,dj,dz a i dans to gresim u pisanju.

Nisi glupava!Puno te volim ali me strasno nervira kad tako pricas o sebi evo recicu ti konkretno na kom delu da poradis prvo
kao teca je bio super ali je ona uspela da se izvuce iz tog braka zajedno sa sinom ako je teca bio super sto se izvlacila pisi o tome malo sire kad sve napises posle cemo sklopiti celinu....kad vec trazis pomoc evo ja cu ti pomoci ali OPET tvrdim da mozes ti to lepo i sama samo se opusti i razmrdaj prste

Hvala Po-grešna, mislim da će mi tako u segmentima bolje ići.

Teču Ibrahima sam jednom srela u životu. U Parizu. Bila sam kod tetke u Ženevi 2 nedelje i tetka nam je predložila da idemo u Pariz na izlet. Tata i ja smo pristali. Ona je tamo imala posla i nije mogla da nas dočeka na stanici. Ibrahim nas je dočekao. Kupio nam karte za metro, doneo mapu Pariza i proveo nas po Luvru, vodio nas da Trijumfalne kapije, šetao sa nama po Jelisejskim poljima.. I pričao savršen Srpski, kao da je iz centra Beograda. To je bila 1990 godina. Tada nam je pričao o politici i šta nas sve čeka. Mnogo je bio mudar. Na mene je stvarno ostavio utisak. Njega doživljavam kao pravog teču. Mnogo mi je bilo žao kada je umro. Nismo mogli na sahranu. A da, i rezervisao nam je hotel u ulici Kralja Petra I u Parizu. Mala uličica, poprečna sa Jelisejskim poljima. Sam centar. Čak je i na večeru hteo da nas vodi, ali smo već imali planove, pa nismo otišli. Eto jedno popodne u životu sam provela sa njim.
Tetka nije bila sa nama tada, nisu se ni sreli. Sve je to organizovao moj brat Mažid. On je video oca kada je napunio 18 godina, kada je sam izrazio želju da ga vidi. Sretali su se svega nekoliko puta. Nisam primetila da su imali neki odnos. Više je Ibrahim pričao samnom i sa tatom nego sa sinom. I nije bio dužan da nas sačeka na stanici, ali je insistirao. Želeo je da vidi tatu i mene.
A tetka ga nije volela. Mnogo ga se plašila. Kada smo stigli u hotel, našli smo sto poruka od nje, da li smo dobro.

Zasto ga se plasila?Pisi o njenom zivotu sa njim...koliko su bili zajedno kako je pobegla i ko joj je pomogao?Jako je zanimljivo jedva cekam nastavak....

Divna si, baš me podstičeš. Kada mi tako postaviš pitanja onda znam šta da pišem...
A nastavak uskoro pišem.

Daklem, Kada je Nada doživela razočarenje u crkvi, otišla je na privremeni rad u inostranstvo. Neka njena prijateljica je zaposlila kao krojačicu u Parizu. Nada je bila jako lepa, ženstvena, nežna. Ibrahima je srela brzo nakon dolaska. Ranjenog srca i duše, pristala je da se uda za njega. On je odveo u Alžir. Tamo je on već imao jednu ženu, o kojoj je Nada saznala tek nakon venčanja. Ibrahim je voleo Nadu. Iz tog braka se rodio Mažid. Nakon toga on je oženio još dve žene. Jedna od te dve je bila isto Srpkinja. Nada nije volela Ibrahima i zanesenost njime je vrlo brzo prošla. Želela je da se razvede. Nije mogla da ga trpi. Brak bez ljubavi nije bio za nju. Naropčito brak u kome je ona jedna od četiri žene...A dolazio je Ibrahim sa Nadom u Srbiju. Posećivali su njenu rodbinu jednom godišnje. Tih dana se pravila kao da mu je ona jedina žena. I on se pravio. Znao je da bi to njene roditelje povredilo. Nije hteo da joj pravi probleme. Znao je da bude veoma pažljiv.
Jedina Nadina prijateljica tih dana je bila ona druga Srpkinja. Zajedno su kovale planove kako da Nada pobegne. Ibrahim je bio jedan od funkcionera u Alžiru, i tada se desila revolucija. Ibrahim je proteran iz Alžira sa celom svojom porodicom. Tu je Nada videla šansu da pobegne. U tim prevratima jedino je Francuska pružila azil mom teči. Nada je uz pomoć svoje prijateljice uspela da ode u Švajcarsku. Bila je u braku sa Ibrahimom 5 godina. I našla se na ulici ponovo sama, sa malim detetom od 4 godine...
Nije htela da prizna svoj poraz i vrati se kući kod mame i tate. Borila se kao lavica da obezbedi egzistenciju sebi i svom sinu. Veze koje je imala dok je bila krojačica povukla je i zaposlila se u elitnoj modnoj kući. Bila je uvažena krojačica. Radila je dan i noć. Da dodje do novaca i da zaboravi svoju muku. Uspela je da sredi razvod, a Ibrahim se nije bunio, jer su mu bili na teretu i te tri žene što su mu ostale. Bio je bez novaca i u izgnanstvu. Nada nije dozvoljavala sinu da vidi oca dogod je mogla da mu brani. Ali uvek je postojao strah u njoj da će ga neko oteti i da ga više nikada neće videti. Imala je razlog za strah. Ibrahim, da je mogao ukrao bi dete. Ali nije. Ona nije znala da on ne kuje zaveru da ga otme pa se mnogo bojala. Nije mogla da poveruje da je on odustao od svog sina. Vaspitala ga je da je on Srbin i da se tako oseća. Dovodila ga je u Sentu na godišnji odmor. On je naučio prvo Srpski da govori. Pa posle Francuski, Engleski, Madjarski, Italijanski. A ostale su mu u glavi i Arapske reči koje je naučio kao dete, ali je brzo zaboravio, jer ga nije koristio.
A Nada je puno radila. Stekla je slavu u modnim krugovima. Nije bila obična krojačica već je krojila i šila visoku modu. Obogatila se mnogo. Za sve nas je ona bila neko u porodici, ko je uspeo u životu...

Živela je na visokoj nozi. Svima nam je donosila poklone. Svojoj sestri, koja je bila sudija na najvišem ppokrainskom sudu u Novom Sadu je slala na samo garderobu već i sve ostalo. Plaćala je školovanje kako svom sinu, tako i sinu od svoje sestre. Čak je i meni platila da idem u Englesku na 3 nedelje i to dva puta. Ta putovanja su bila mnogo skupa. Mama i tata su mi dali džeparac, ali je ona to sklonila i rekla da će mi ona dati. Mnogo novaca. Više od pola sam donela kući, a trošila sam tamo nemilice...
Garderobu što mi je donosila je bila extra. Nisam je imala gde nositi. Sve je bilo vrhunsko. Mnogo je vodila računa o familiji. Donosila je kilograme čokolade.
Imala je psa. Žutog koker španijela koji se zvao Ajaks. Kada je dolazila na godišnji uvek ga je donosila. Ja sam ga vodila u šetnju. Kada je pas ostario ostavila ga je kod sestre u Novom Sadu. Bio je bolešljiv, a ona od posla nije mogla da ga neguje. Mira ga je pazila i stalno vodila sa sobom. Tako je jadnik i skončao. Vodila ga je na pijacu i u povratku nije videla da je ispustila povodac kada je ušla u lift. Obesila je jadnog Ajaksa. Svi smo mnogo bili tužni...
Svi njeni klijenti kojima je nosila garderobu na probe tražili su nju. Nije niko mogao moju Nadu da zameni. Čak i kada je došla na godišnji, i po nekoliko puta je morao neko da je nosi na aerodrom da leti avionom za razne delove sveta, na dan, dva...Stvarno se bila predala poslu. I videlo se po njoj da uživa.
U slobodno vreme je slikala. Predivne pejsaže. Glavni motivi su joj bili reka Tisa i cveće u vazi. Imamo mnogo njenih slika. Nije ih prodavala, niti poklanjala. Čuvala ih je za sebe.
A bila je vrlo elegantna. Čak i u kući. Uvek je imala kostime i cipele. Nakit je nosila stalno. Sećam se jedne narukvice koju je dobila na poklon od jedne princeze iz Saudiske Arabije. Bila je sva u zlatnim majušnim šakama i u svakoj šaci po nekoliko dijamanata. Uvek je nosila. Meni se mnogo svidjala. Ne zbog bogatstva, već je bila stvarno jako lepa. Jednom mi je rekla da joj je baš ta narukvica mnogo draga.
O ljubavi u njenom životu nije niko ništa znao. Da li je imala nekoga ili ne neznam. Znam samo da je mog tatu vodila na neki prijem kada smo bili kod nje u Ženevi. Tata se mnogo opirao i nije hteo da ide ali je ona rekla da mora. I otišao je. Odvela ga je u šoping i kupila mu kompletnu garderobu. Čak i nove gaće i čarape. Odelo je bilo savršeno. Celo popodne je birala za njega. Nije mu dala da pisne za cenu svega što mu je kupila. Vodila ga od prodavnice do prodavnice, dok nije pronašla sve savršeno. Tata nikad nije imao lepše odelo. Ja pretpostavljam da je imala nekoga, tog nekog bi vodila na taj prijem. Ne brata od ujaka...
A i mi smo bili fini prema njoj. Svake godine kada se klala svinja, jedna šunka, domaća je bila za Nadu. Kilogrami kobasice za Mažida. I mi smo njoj spremali poklone, kojima se mnogo radovala. Nije to bilo nešto skupo, ali ona ničemu nije zamerala.
Bila je već par godina pred penzijom. Pojavila se u Senti u doba kada nije obično. Sa neobičnim sjajem u očima. Čak sam i ja primetila taj sjaj. Zamolila je mog tatu da je nosi na aerodrom. I ja sam išla sa njima. Celim putem je ćutala i uzdisala. Nešto joj se dogodilo. To se videlo po njoj.

vidis da mozes.... a desilo se....sta?

nestalo inspitacije...

A to što se dogodilo, saznala sam sledećeg leta. Išla sam da polažem prijemni za fakultet u Beograd. Trebala sam da ostanem tamo nedelju dana. Stanovala sam kod drugarice. Tata mi je telefonom rekao da odem do tetke. Tetke, u Beogradu??? Da bila je tamo. I tata mi je dao adresu gde ta odem. Mnogo sam bila znatiželjna. Otišla sam i pokucala. Vrata mi je otvorila stara gospodja. Rekla sam da tražim Nadu. Naravno bila je tu. Pozvali su me da udjem i upoznala me sa svojim hm, kako bi to nazvala u njenim godinama, dečkom? Jovan je bio kulturan i fin. I gledao je moju Nadu sa obožavanjem. I ona njega. Tada mi je rekla da planiraju da se venčaju. Na jesen. Ponašali su se kao zaljubljeni klinci. Zaista nisam mogla da je prepoznam. Ljubav se probudila u njoj. Takvu je nisam poznavala. Racionalna, hladna tetka kojoj su čak i moji poljupci smetali, sada se ljubakala kao šiparica. Mnogo mi bilo drago. I čudno.
Jedva sam čekala da pitam mamu i tatu ko je taj i otkuda ispade...
Mama mi je objasnila da je to njena ljubav iz školskih dana. Neverovatno.
Venčali su se na njenom salašu. Te jeseni. Po nekoj njihovoj želji, kum je bio moj brat Mažid, a kuma njegova ćerka Jelena. Tada sam saznala da je Jovanova žena umrla godinu dana ranije od raka dojke. Oboje su bili slobodni, puni novaca i zaljubljeni. Svadba je bila divna. Neobična. Oni su sa kumovima otišli u opštinu i venčali se sami. Posle su svi bili pozvani na salaš na veselje. Vreme je bilo divno, svi smo sedeli napolju. Mi smo joj poklonili sliku. I dve velike svadbene torte. Mama je te torte naručila od svoje prijateljice koja je pravi umetnik. Ja sam išla da pomognem u pravljenju. Ceo dan smo je ukrašavale i napravile smo pravo remek delo. Kada smo stigli na salaš, tetka i novi teča su nas dočekali. Slikali smo se sa tortom i slikom. Tu sliku i danas čuvam i plačem kada je gledam...
Živeli su malo u Švajcarskoj, malo na salašu. Bilo im je divno. Ranije nisam vidjala tetku često, ali te godine, baš nikako.
Sledeće godine u junu i ja sam se udala. Nisam je vidjala. Jednom me je pozvala na je obidjemo. Još je imala onaj sjaj u očima. Stvarno se videlo da ga voli. I Jovan je nju gledao sa obožavanjem.
I tako, mama me obaveštavala, sada su u Americi, sada u Ženevi. Takodje me obavestila i da mi se brat ženi. U Engleskoj je pravio svadbu. Nismo išli...
Snaja je bila trudna. Čekala je bebu, a rodila trojke. Tako je moja Nada postala baba trima bebama. Dva muška i jedno žensko. Videla sam ih kada su ih doveli na sahranu...
I tako je ona sada i više putovala. Puno je vremena provodila u Londonu kod sina i unučića. Bila je jako ponosna na njih. Ja sam o njoj tih godina čula samo iz tatine priče. Ponekad se zapitam kada sam je poslednji put videla živu.
I tako, deo vremena je provodila na svom voljenom salašu. I kada je bila tu, bila je dobra ćerka svoje mame. Nosila je kod lekara kada je ova želela. Jednog dana, ja sam bila trudna sa drugim detetom, bio je mart mesec dolazila sam u Sentu na neka predavanja. Mama me je uplakana dočekala na stanici. Mnogo uplakana. Uzela je moju ćerku i rekla da posle predavanja idem kod ujaka. Nikako kući... Ništa mi nije bilo jasno, moja mama plače??? Odslušala sam predavanje i krenula kod ujaka. Usput sam srela kumu koja mi je rekla da moji roditelji nisu kod ujaka. Ja sam se okrenula i otišla kući kod mame. Nikoga nije bilo kod kuće. Nazvala sam ujaka. Rekao mi je da sednem. Nisam ga poslušala već sam ostala da stojim i rekla da kaže šta se dešava. Tada mi je sasuo u lice. Nada je imala saobraćajku. Ja sam onako umišljena ne sluteći zlo pitala da li je uništila auto. Jeste, uništila ga je. I ona je na mestu ostala mrtva. Šok, tajac. Sela sam. Suze nisu tekle. Htela sam da plačem. Nisu mi tekle suze. Spustila sam slušalicu i nazvala muža. Mnogo me je tešio preko telefona. Posle nekog vremena, su stigli mama i tata kući. Još nisam plakala. Mama jeste, i tata je. Htela sam da idem kući i tata me je odvezao. Tek kada sam videla muža počela sam da plačem. Neutešno. Cele noći. Bio je uz mene.
Sahrana je bila posle 2-3 dana. Morali smo da čekamo da Mažid dodje iz Londona. Doveo je decu. Ja sam ih čuvala. Moju ćerku od 1.5 godine injegovih troje od 6 meseci... da nije bilo dece poludela bih. I trudna 5 meseci...
Tada sam odlučila da, ako rodim ćerku, bude Nada. Ali rodila sam sina...no, pre porodjaja se desilo još toga...

evo nastavak.

Pre svega sam saznala za Mirinu bolest. I to na koji način...
Mama mi je rekla da je Mira jako bolesna, ima rak grla, da joj se smrt bliži. Pošto je znala za svoju bolest i bila svesna kroz koje muke će morati da prodje, htela je sebe da poštedi toga. Zamolila je sestru da joj donese neke tablete iz Švajcarske, od kojih će, kada dodje smrt blizu, jednostavno zaspati. Nada se malo bunila, ali je na kraju pristala. Znala je koliko Mira voli život, ali je takodje znala i kakve je muke čekaju. Jadna Mira, nije dobila tablete, Nada je pre toga poginula. Misleći da možda moja mama zna nešto o tabletama, pitala je, i tako se saznalo o tome. Naravno da je Nada bila diskretna i nikom ništa nije rekla o tome. I tako, Mira je ostala bez smrtonosnih tableta, sama da se izbori sa bolom i bolesti.
Bilo je strašno da je ona koja je bila bolesna, koja je trebala da umre, ostala živa, a ona koja je bila puna života, ona je umrla. A teča. Teča je posebno bio nesrećan. Nada mu je bila sav njegov svet. Obožavao je. Svaka njegova misao je bila usmerena na to kako da je usreći. Nije mogao da preživi njenu smrt. Nije mogao da nastavi sa životom.
Mom dedi je slava Djurdjevdan. Nije se slavio te godine, ali smo se svi ipak okupili, u crnini, kod njega. Nije bilo pesme, nije bilo veselja. Samo tihi žamor, tiha priča o Nadi kakva je bila. I smrt se osećala da je blizu. U vazduhu je lebdelo. Teča Jovan je izgledao kao živi mrtvac. Ugasle oči, usporeni pokreti. Izdržao je oko 6 Nedelja bez Nade. Ubio se iz puške. Jedan metak u glavu. Na njihovom voljenom salašu, koji su izgradili po svom ukusu i koji je sav mirisao na Nadu. Našla ga je moja baba. Ona i dan danas ne ulazi tamo više...
Mene nisu obavestili o Jovanovoj smrti. Niko nije našao za shodno da mi javi kada je sahrana. Pokopali su ga pored Nade, mirno i dostojanstveno. Bez popa. Ja sam saznala čitavu nedelju dana posle sahrane. Moj ujak se izleteo predamnom. Bio je dogovor da me ne potresaju, zbog moje trudnoće. Uzaludnog li pokušaja. Naravno da sam kad tad morala da saznam. Ovako mi je bilo gore. Nisam prisustvovala sahrani i dan danas mi je žao zbog toga.
A onda, nakon nepunih mesec dana, došla nam je tetka od mog muža. Uplakana. Znala je da me moja porodica nije obavestila o smrti mog teče, pa je ona došla da mi kaže da mi je tetka Mira umrla. Da mi ona nije rekla, saznala bih prekasno. Ovako sam bar na sahranu otišla. Mnogo mi je bilo teško. Ponovo su bila tu deca, ponovo sam ih ja čuvala. Dežavu. Sve se ponavlja. Kao u snu. Bila sam trudna i neutešna. Muž mi je tih dana puno suza obrisao.

Filmska priča. Stvarno. Ovo niko ne bi mogao da izmisli.