Život u raznim bojama

Šetam gradom...
Vidim izbezumljene trkače za srećom,koji gaze sve pred sobom,
ne štede ni decu.
Vidim ludačke poglede izfrustrirnih vozača,čujem kako reže,
kako laju jedni na druge.
Vidim gomilu koja nasrće na autobuse,tramvaje,trolejbuse...
kako se čupaju za kose,hvataju za guše i izbijaju,ljutim
neprijateljima,zube(makar oni bili i mlečni),u borbi za poslednje
mesto u prevozu....mesto koje život znači.
Vidim strašne džipove sa zatamnjenim neprobojnim staklima
iza kojih se strvinari keze toj izbezumljenoj rulji.....
njihovim žrtvama.
Vidim sav trulež,sav besmisao ovoga života i pokušavam bar
jednu malu,majušnu svetlu tačku da nađem,za koju ću se zakačiti.
Pokušavam da pronađem cilj,misiju života svoga...smisao.

Baš pre neki dan,sunčan i vedar dan,bez oblačka...mislim subota je bila...
negde iznad Košutnjaka sasvim iznenada pojaviše se dva bela,
paperjasta oblaka.Dodirnuše se i tom trenutku,na tih nekoliko
kvadratnih metara poče da pada kiša.Zastadoše stari šetači,zaustaviše se
sportisti u trku,zaljubljeni parovi,roditelji sa decom,čak se i jedna srna
pojavila iz šumarka.Pogledaše u nebo sa čuđenjem i nevericom,pitajući se
već glasno šta se to dogodilo.
Priđe im teda jedan sedi starac i obrati se blaženim glasom:"Nije to
nikakvo čudo....to se dve srodne duše sretoše nakon toliko vremena.
Pogledajte!Vidite li kako se grle....kako se nežno dodiruju i ljube i
plaču ....plaču od sreće...od čežnje....od strasti.I ova kiša što pada
....to su zapravo njihove suze.Gle,evo baš sada....vidite li kako se
spajaju i postaju jedno...jedan prelepi paperjasti oblak u obliku srca.
I ugledaše posmatrači taj predivni prizor...i potekoše suze niz
njihova obraze....čak se i srni otkotrlja jedna suza u travu.Na kraju se
ipak raziđoše noseći osmehe na svojim licima....A dva oblaka.....
jedno srce ostadoše da pričaju i plaču o svojoj ljubavi....
..............O LJUBAVI DVE SRODNE DUŠE...................

GOSPODARI SVETA

Molim se ze spas vaše duše,
dok vas gledam kako se okupljate kao jato grabljivaca,
kao čopor hijena,sa vašim našminkanim srdačnim osmesima
i pružate ruke jedni drugima u znak pozdarava,dok vam
iz rukava viri hladno sečivo spremno da se zarije u leđa
najboljeg prijatelja....brata.
Molim se za spas,
vas koji donosite bezumlje i otupelost,jad i bedu,nesreću i glad
vas gospodara ratova,bolesti,....gospodara života i smrti...
......vas prethodnika JAHAČA APOKALIPSE.....
Molim se za spas vaše duše,u nadi da će vas zakačiti bar zrno
Božije promisli i da ću spasivši vašu dušu,spasiti i Svet sam.

.................PO JUTRU SE DAN,UGLAVNOM,NE POZNAJE.................


"Ah,kakav divan dan!"-skoro da sam glasno uskliknuo tek otvorivši oči,
u rano februarsko jutro.Da bih bio siguran u ovu prebrzo izrečenu
misao bacih jedan munjevit pogled na krevet u kojem spava moja
mala sestrica i konstatovah da je nema.To je,svakako,značilo da smo
u kući ostali moj brat Dušan i ja.Uf,umalo da zaboravim baku.Ali baka je
ipak,samo baka.Shvatate?Ote mi se jedan veseli osmeh i ja se zadovoljno
protegoh.Razlozi ovako snažnom optimizmu su sasvim opravdani.Naslućujete
da moja sestra Marija ide u školicu i da to zahteva angažovanje bar jednog
roditelja.Mama je bila ta kojoj je zapala "uzvišena" obaveza i što je još lepše
poklopila se sa njenim polaskom na posao,nakon mesec dana plandovanja.
Šlag na torti bio je ćale,koji je takođe radio pre podne.
"Da li si siguran-pitaju se neverne Tome-da je čisto?"
O,da prijatelji moji!Ja vrlo dobro znam kako izgleda jutarnji sudar dveju
tek probuđenih škorpija.Tom prilikom možete čuti svakojake zvuke,
osim normalnog razgovora;siktanje,škrgutanje,urlanje,vrištanje,jecanje,
uz konstantno besno lupanje nogama....a završava se treskom
ulaznih vrata.O ćaletovom odlasku na posao sam se na vrame informisao.
"Jes!Jes!O,jes!",uzvikujem ushićen ,na šta se iz dnevne sobe čulo:"Moliiim!"
To se baka oglasila misleći da je zovem
"Ništa!Ništa!,odgovorih glasno ne želeći da ove trenutke spoznaje istinskog
zadovoljstva naruši bilo ko.
Posle polučasovnog uživanja u ovom trijumfalnom jutru,koje je i Sunce
uveličalo šaljući mi svoje vesele zrake,odlučih da se putem medija obavestim
o tačnom vremenu i meteorološkoj prognozi.Sve je bilo u skladu sa mojim
raspoloženjem,osim podbulih faca i prozuklih glasova,no ja nisam mario za to.
Promenio sam vrlo brzo kanal i odgledao crtaće.Umeđuvremenu se i moj mlađi
brat Dušan probudio.Odmah sam ga obavestio o stanju u kući,na šta je on
počeo da mlatara rukama i nogama ispuštajući vrlo čudna zvuke oduševljenja,
jako slične skičanju praseta koje vode na klanje.
“Doručak!” začu se iz kuhinje i ja se skoro zacenih od smeha uočivši izbezumljenu facu moga malog brata koji od prevelikog oduševljenja nije prepoznao bakin glas.
Izgovorivši čarobnu reč baka, povratih mu raspoloženje i, pošto smo se umili, sedosmo za doručak. Još za vreme doručka, baka nas je podsetila na svakodnevne obaveze: luftiranje i raspremanje sobe, ja usisavam, Duca briše prašinu, zatim mali u kupovinu, a meni kao odraslom i zrelijem pripada čast da izbacim smeće, posle toga domaći i učenje. S obzirom da smo moj brat i ja vrlo “bistri” momci nije nam bio problem da sve obaveze izvršimo u rekordnom roku i provedemo ostatak prepodneva u igri.
Posle ručka krenusmo u školu. Moje veselo stanje duha nije me napuštalo. Ubeđen u lep svršetak prvog februarskog dana, izdržah stoički sve laktove i gaženja u prevozu do škole. Školski dan je prošao kao i uvek, u dobrom raspoloženju i super zezanju većine đaka i ponekog nastavnika. Moj radošću ispunjen duh doveo me je skoro do osećaja uzvišenosti u poređenju sa svim onim izobličenim facama koje su me okruživale u prevozu do kuće. To su bila lica spremna da vas opsuju, pljunu ili u krajnjem slučaju ugrizu i za najmanju sitnicu. Režanje je njihov jezik. Da! Bio sam daleko izvan tog sveta ljutih, besnih i nezadovljnih - SVETA ODRASLIH. Jednostavno rečeno, video sam ih pod sobom.
Odvojivši se od te kutije strave i užasa, odlebdeh prosto domu svome, siguran da će me dočekati nasmejana lica mojih dragih, a ni slutio nisam…
Ustrčah uz stepenice i pozvonih -Zvrrrr! Zvrrrr! Zvrc! Zvrc! moj prepoznatljivi znak. Otvoriše se vrata i ja kao svako lepo vaspitano, a uz to i sjajno raspoloženo dete, nazvah dobro veče majci, koja je iskolačila svoje ionako ogromne oči, unoseći mi se u lice umesto pozdrava.
“Šta je bilo?”, upitah iskreno zabrinut za njeno zdravstveno stanje, naročito psihičko, jer izraz njenog lica beše zastrašujuće sličan onima viđenim u prevozu.
“Jesi li sigurna da ti je dobro, mama? Loše mi izgledaš”, pokušah da se našalim.
“Jako duhovito!”, konstatova ona, “ja se sasvim dobro osećam”, odgovori ipak, na moje očigledno neumesno pitanje, tonom koji prouzrokova lagano oblivanje znojem predela moje glave koji se naziva čelom. “A ti?”
“Šta ima u školi?”, zareža ne čekajući odgovor, a ja se iskreno uplaših da će izlomiti bar pola zuba svoje gornje vilice koja je bila nešto lošijeg kvaliteta. To su bili očigledni znaci roditeljskog besnila, tako da su se između režanja mogli jasno čuti zvuci škrgutanja kutnjaka i zapaziti kočenje vilice. Prestravljen od pomisli da će joj na kraju udariti pena na usta, sjurio sam se u kupatilo pod izgovorom da mi se strašno piški. Zaključavši vrata za sobom pokušavao sam da odgonetnem razloge ovakvom ponašanju i eventualno se prisetim moje povezanosti sa ovim “slučajem” u predsoblju. Ništa mi nije padalo na pamet, a “slučaj” je svojim grebanjem po vratima davao do znanja da mi je vreme isteklo. Udahnuh duboko i krenuh napolje iz kupatila držeći se što bliže zidu ne bih li se nekako dokopao dnevne sobe u kojoj su bili ostali članovi porodice, očekujući od njih nekakvu zaštitu, jer je bilo jasno da je keva spremna da me zgromi iz meni potpuno nepoznatih razloga. Ali, avej, naleteh pravo na majčinu ruku koja se, prozrevši moju nameru, naslonila na zid svojim gornjim ekstremitetom.
“Kuda?!!”, ciknu ona kao ljuta guja.
“Pppa…u…u…sssobu…da, ovaj…več…večeram”, zamuckivao sam jedva se održavajući na nogama, kad mi ona uputi suštinsko pitanje:
”Gde je dinar?!!?!!
“Koji dinar?”, upitah izbezumljeno i potpuno nesvesno preturajući po džepovima, pokušavajući valjda da nađem taj spasonosni dinar.
“Onaj koji si besprizorno i podlo maznuo iz konzervice!”, sruči mi ona pravo u lice.
“Nemam pojma o čemu pričaš”, odgovorih već se malo povrativši.
“Nemaš pojma, a?!”, urliknu ona, na šta definitivno izgubih svaku nadu u eventualno izbavljenje.
“A ko je onda uzeo dinar? Ja, možda?!”, nastavlja lavovskim tonom, “ili je možda baka? A?!!”
“Nisam, mama, majke mi”, pokušavam ja, već izgubljen
“Šta? Nemoj tu da mi se kuneš! Lažeš! Vidim ti po očima da lažeš! Dolazi ovamo!”, reče ona i krete u trpezariju, a ja za njom.
“Sedi ovde!”, prosikta i postavi me u stolicu pored nje, što me je još više uplašilo, s obzirom da sam znao kako udara iz tog položaja, naročito desnim bekhendom. Potpuno sam izgubio prisustvo duha kada spazih u njenoj desnoj ruci baterijsku lampu. “Ode glava”, pomislih, procenivši veličinu i težinu lampe. No ona ugasi svetlo u trpezariji, tako da nastade potpuni mrak. Zatim, upalivši baterijsku lampu, skoči sa stolice, uperivši mi je, zajedno sa svojom izobličenom facom, u oči i vrisnu:
“Priznaj! Uzeo si dinar! Priznaj!”
“Nnnisam…ja”, izgovorih, tresući se kao prut.
“Priznaj, bre!”, vrisnu keva ponovo i skoči prema klupi u kojoj je stajao alat, tako da ja već pomračene svesti, pomislih da će pristupiti inkvizitorskim metodama u cilju izvlačenja priznanja. To je bilo previše za mene, pa sam izgubio svest, ne saznavši koje oruđe je moja draga majčica potegla iz klupe. Po pričanju očevidaca, gubitak svesti spasao me je teških muka, a inkvizitor je razočaran mojim jadnim držanjem i svojim neuspešnim isleđivanjem, odjurio u kupatilo ridajući.
Neka mi još neko spomene onu narodnu “Po jutru se….”, nos ću da mu razbijem!

Probudih se u rano jutro, dok mi je u ušima svirala melodija „U jednu noć stalno se vraćam...“



Stavljam kafu, za nas dvoje i odlazim u kupatilo da se malo sredim i potpuno razbudim pljuskajući hladnu vodu po mom licu. Zakuvavam kafu i pomislih da te lagano probudim ne bi li zajedno uživali u ovom majskom jutru. Nisam mogao, spavala si tako bezbrižno, tako blaženo...bilo mi žao. Sedoh da pijuckam kaficu uživajući u tom predivnom prizoru koji mi je pružao tvoj predivan san. Kad se iznenada na tvom licu pojavi osmeh onog još devojčurka dvadesetogodišnjeg i vrati me u sva ona jutra koja sam provodio gledajući te kako slatko spavaš i smešiš se još slađe dok se privijaš uz mene smeštajući svoju prelepu glavicu na moje grudi. Ote mi se jedan uzdah, u meni još glasnije zazvuča melodija pesme i početna strofa „U jednu noć stalno se vraćam...“ i vrati me po ko zna koji put u onu noć septembra kada sam te prvi put ugledao i kada sam te, gle moje sreće, prvi put upoznao.



Počelo je prilično rezervisano, pokušavala si da održiš distancu, onu taman toliko provokativnu distancu koja je zahtevala od muškarda da da sve od sebe i pokaže se u svom najboljem svetlu ukoliko želi da dopre do tvog srca. opijen tvojom lepotom i moram priznati i ponekim pićem započeh svoju priču. A pričati sam znao... I lagano si počela da se opuštaš...Dugo smo pričali te večeri, razmenjivali poneki osmeh...da bi mi na kraju dozvolila da te ispratim do kuće. Avalska br.5. Nedaleko od restorana „Lovac“ u Alekse Nenadovića, gde smo i započeli našu romansu. Jedno vreme smo proveli u prolazu pričajući i netremice se gledajući i ja uspeh da ti otmem jedan preslatki poljubac za laku noć. Rastajemo se uz dogovor da se pre podne narednog dana nađemo na kafi u „Lovcu“...



Tog 2.septembra, baš sunčanog, u bašti našeg omiljenog restorana, uz kaficu i sok nastavili smo naš razgovor...Rekao sam ti koliko sam nestrpljivo očekivao ovaj dan, a ti si se smešila. Rakao sam ti da bih voleo ostatak života provesti s tobom, buditi se kraj tebe, ljubiti te dok spavaš, uživati u tvom tako slatkom osmehu, gubiti prste u tvojoj kosi boje kestena... U nekom trenutku dodirnuše nam se ruke, malo uzdrhtasmo i ti ostavi tvoju ruku na mom dlanu. Stisnuo sam je lagano, ali dovoljno čvrsto da je više nikada ne ispustim.



I još uvek je tu....

Dobra ti je ova priča "Gospodari sveta," a "Po jutru se dan poznaje" je super stil pisanja, malo me podseća na moj...volim te iskrene priče koje nam se svakodnevno dešavaju, nekako odlično otkrivaju autora...odlično!

Bolovi su sve češći i ja sve teže dišem,
borim se za vazduh,dok mi se disanje
pretvara u kratko dahtanje-AAAAAAA!
Otima mi se krik...bol je sve jači...
pokušavam da se uhvatim za nešto,
za nekoga,ali soba je prazna.Skoro da
kidam posteljinu pod sobom dok nailazi
još jedan talas...Urlam na sav glas...
osećam kako mi se telo nekontrolisano
uvija,kako se bori sa samim sobom,
sa nečim u njegovoj unutrašnjosti
što mu čupa srce iz korena...dok
pokušava da ga se oslobodi...da izbaci
iz sebe to što mu pričinjava toliku bol.
Napinjem se poslednjim delićem snage
i uz životinjski krik oslobađam srce tog
čvrstog stiska...bol nestaje...vraća mi se dah
i ja padam iznemoglo i sa divnim osećanjem
olakšanja na postelju.Pokušavam ipak da
podignem glavu,da vidim to što mi je opsedalo
telo i stezalo srce,takvu bol zadalo...ali nemam
snage.
Odjednom se ispod mojih nogu pojavljuje jedna nestvarna,
pradivna žena u belom...obasjana svetlošću i sa
pupčanom vrpcom oko ruke.Prilazi mi taj Anđeo
i ljubi me po licu,briše znoj sa čela i miluje me
po vlažnoj kosi.Čujem kako mi nešto šapuće,
ali ne razaznajem reči...ne mogu da ih povežem.
Anđeo mi sa dva nežna poljupca širom otvori oči
i ja ugledah poznati lik i glas prepoznah koji me
doziva:"Vule....Vule....dragi sanjao si nešto...
nešto...."Ne dozvoljavam joj da završi,stavljam joj
ruku na usta i čvrsto je privijam uz sebe.
Da,draga...porodio sam te...porodio sam LJUBAV.

Ne!Ne mogu više.
Ne mogu podneti misli svoje.
Ne mogu da ih ćutim,
to već predugo traje.
Čekanje!Ti!U mojim snovima,
u svakom delu moga tela,
na svakom uglu,na trgu,
u svakom kutku ovga grada
u koji sam zavirio tražeći te.
To već predugo traje.
Ljubav moja,kao sveća dogoreva,
a sa njom i život moj kopni.
Vetar šumi i ove noći
i kroz nagomilane misli pokušava
da mi donese mirise,osmehe...
nešto što će na tebe da podseća,
ali mene kao da nema više,
sve je u meni presušilo i onaj
potok nabujalih reči o tebi,o nama,
o ljubavi i sreći.Ostao je tek neki
tamni trag,nekog prošlog vremena.
Za mene vremena nema više,
dogoreo sam do kraja,još samo
sa dušom da se oprostim i oslobodim
misli da ih vetar razveje....misli koje
ne znam šta više znače...možda do
nekog stignu,možda nekom donesu sreću,
kada meni nisu.

Ne!Ne mogu više.
Ne mogu podneti misli svoje.
Ne mogu da ih ćutim,
to već predugo traje.
Čekanje!Ti!U mojim snovima,
u svakom delu moga tela,
na svakom uglu,na trgu,
u svakom kutku ovga grada
u koji sam zavirio tražeći te.
To već predugo traje.
Ljubav moja,kao sveća dogoreva,
a sa njom i život moj kopni.
Vetar šumi i ove noći
i kroz nagomilane misli pokušava
da mi donese mirise,osmehe...
nešto što će na tebe da podseća,
ali mene kao da nema više,
sve je u meni presušilo i onaj
potok nabujalih reči o tebi,o nama,
o ljubavi i sreći.Ostao je tek neki
tamni trag,nekog prošlog vremena.
Za mene vremena nema više,
dogoreo sam do kraja,još samo
sa dušom da se oprostim i oslobodim
misli da ih vetar razveje....misli koje
ne znam šta više znače...možda do
nekog stignu,možda nekom donesu sreću,
kada meni nisu.

Mora biti da sam bolestan,prijatelju.
Jer,ko bi plakao kada se svi smeju
i smejao se kada svi plaču.
Ko bi sedeo u društvu nekom i slušao
glupe priče i cerekanje bez ikakvog smisla.
Dok se oni od sreće smeju,ja vidim prazne
ljušture i iskežene lobanje prikrivene tim
isitim smehom.Vidim svoje buduće zemljake
u nekom prostoru između Raja i Pakla,vidim
ih u prahu i pepelu.To su njihove omiljene
teme o kojima tako često bulazne.
Ovde bih naglasio da sam već mrtav.
Ubiše se pričajući o ljubavi i sreći i već mi
postaje muka od tih praznih reči.
A bio bi dovoljan samo jedan uzdah koji se
onako otme kada si zaljubljen ili kada voliš
i jedan iskren osmeh koji bi pokazao svu sreću.
Da,teško sam bolestan.Mora biti da je tako,
kada mrtav živim u ovom besmislu.
Smejem se i plačem pri pominjanju Boga,Tvorca,
Alaha,Jehove(ovde se koriste velika slova)...ili
kako su ih već krstili svi ti nazovi vernici.
Svi traže smisao svog života u nekom drugom,
traže utehu i olakšnje za sebe a izvan sebe i
hteli bi da skončaju laganom i smislenom smrću.
Amin za to!
A ja,ja se slatko smejem.Sigurno sam bolestan.
Kunu se u priče-bajke o Stvoritelju,o božijem sinu
i prorocima koje im serviraju crkveni velikodostojni
pedofili i najveći mučitelji i ubice od kad je ovakvog
Sveta,njihovog sveta.
Krste se,klanjaju,udaraju glavom o zid plača
dok stoje nad svojom preklanom žrtvom.
Tu nema mesta kajanju.Nema kajanja niti savesti
u ime toga i toga.A uzimaju život nekome,u ime onoga
koji je taj život stvorio.E ovde ne znam da li da se
smejem ili da plačem.
Obezglavljuju nečiju decu,obesmišljavaju život ma
kakav da jesete i ma kako ga oni zamišljali u svojoj
čvrstoj veri.
Odlaze ponosno svojim kućama jer su obavili zadatak
u ime Njegovo i bez imalo savesti ili bar suze u oku
grle i ljube svoju dečicu.
E onda mi se strašno plače.Plačem u ime svakog
proroka i Tvorca,ili baš zbog njih i plačem.
Mora biti da sam strašno bolestan,prijatelju.

.......151-795.....U šest!.....Hvala!
Zvrrrrrr!Probudi me telefon i ja bacih pogled na ženin krevet
očekujući reakciju.Zvrrrrrr!Ponovi se još nekoliko desetina puta
i ja se zabrinuh za stanje moje drage.Priđoh sasvim oprezno
krevetu i lagano je dodirnuh po ramenu izgovarajući poluglasno
njeno ime:"Olja.Olja,šest je sati mače."Telefon uporno zvoni ja
vičem sve glasnije,ali moja mila i dalje ne reaguje.
Zabrinut ozbiljno već,opipavam joj puls i vidim da daje znake
života.Služba buđenja je već digla ruke od moje supruge i ja
ostadoh usamljen u pokušaju da je probudim.Primenjujem sve
poznate mi oblike uspešnog buđenja(ljubljenje,drmusanje,golicanje,
urlanje,lupanje o šerpu i ostalo plehano posuđe,guranje kafe
pod nos.....),ali sam uspeo samo da je nateram da promeni položaj
tela.Okrenula se prema zidu.Pozvah u pomoć naša dva momka,Acu
i Dušana da preduzmu nešto no i njihovi pokušaji ne urodiše plodom.
U međuvremenu se probudilo naše najmlađe dete-Marija,naša
poslednja nada.Ubedismo je nekako da pokuša probuditi svoju milu
majčicu i ona se u trenu nađe na njenom krevetu.
"Mamaaaa!Ustani,Mamaaaaa!-vikala je Maša pravo u uvo,skačući
istovremeno po njoj,na šta je njena majčica jednim laganim zahvatom
obori na krevet i nakon desetak sekundi njih dve zahrkaše skladno.
"Uzmite nešto da jedete,pa u školu"-rekoh sinovima.
Ispratih momke u školu,skuvah još jednu kafu i upalih televizor da
se obavestim o zbivanjima u zemlji,a bogami i u svetu.Nešto posle osam
završiše se vesti i krenu vremenska prognoza...."Vreme će danas
u Beogradu biti sunčano i toplo,sa maksimalnom temperaturom do
25 stepeni.U tom trenutku moja već prežaljena draga skoči iz kreveta
i sunovrati se prema satu.Pet minuta je fiksirala sat pokušavajući da
odgonetne neočekivani položaj skazaljki,upirala prstom ka njemu,
mrmljala nešto uz jezivo škrgutanje zuba,da bi se na kraju iznenadno
okrenula prema meni i vrisnula:
"Što me ne probudi,čoveče!"
Okrete se isto tako naglo i otrča u kupatilo svojim čuvenim cik-cak
stilom.Čuh je kako tresnu vratima,zaključa ih,potom opet otključa
izlete napolje i sjuri se u dečiju sobu pa videvši da je prazna ulete
u dnevnu i već sva izbezumljena,opasno mi se približavajući i mašući
rolnom toalet-papira ispred moga nosa zapita:
"Gde su deca!?!?Gde su mi deca!?!?"
"Pa,u školi"-odgovorih.
"A Marija,gde mi je dete,bre!?"
"Eto je u krevetu,dušo"-rekoh pokazujući prema Mariji koja je spavala
dubokim snom.
Ona me osmotri sumnjičavo,preteći još uvek onom rolnom,uputi jedan
pogled u pravcu koji sam pokazao,pa opet prema meni i onda lagano
ne ispuštajući me iz vida krenu prema ležaju.Primakavši se dovoljno
usnulom detetu odvoji pogled od mene i prepoznavši svoje milo čedo
skoči na njega ridajući i smejući se istovremeno,uhvati je rukama za
glavu i poče da je žvalavi izgovarjući potresnim glasom njeno ime
"Marija....maco....mamina..."
Dete se šokirano probudi i spazivši izbezumljeno lice koje je žvalavi
i zaliva suzama,ispuštajući pri tom neke zastrašujuće zvuke uporno
pokušavajući da joj smrska lobanju zaurla od straha i dozivajući
svoju majku pokuša da se iščupa iz kandži ove spodobe koja skače po njoj.
Videvši da će potpuno istraumirati dete,ako ga i ne umori u izlivu
neobjašnjivog oduševljenja i brige za mogućom žrtvom koja je još
uvek pružala znake života,skočih prema svojoj voljenoj i teškom
mukom je odvojih od Maše objašnjavajući da već kasni na posao
i da su je nekoliko puta zvali iz kancelarije,zabrinuti za nju.
"Koliko je sati!?"-urliknu ona i spazivši da je već dobrano zakasnila
izbeči se na mene preteći i sa pitanjem od pre pola sata:
"Što me ne probudi,čoveče!?"
Zaustih da objasnim,ali ona samo odmahnu rukom razočarana,
pokupi svoju rolnicu i definitivno otrča u kupatilo.

vučko ::

Siv dan.Sivo nebo.Sivi ljudi prolaze
kroz moj sivi pogled.
Posive i moje srce,ludo od misli
na tebe.Hoću da pobegnem od
ovog sivila,da nađem mesto obojeno
radosnim, svetlim bojama,da ugledam
dugu.Trčim kao lud kroz ovaj sivi
grad,prelazim preko granice dok
me ispraća jedno srušeno drvo
posivelo od mrtvila.Probijam se
kroz maglu sivila i nastavljam da
trčim dalje....i dalje....kad se
iznenada pojavi jedan sivi oblak
i nasmeja mi se drsko i progovori
svojim gromovitim glasom:Ne trči
prijatelju,od sivila ne možeš pobeći,
jer ono nije oko tebe,ono je u tebi.
Zaviri u svoju dušu,tamo je sivilo
od kojeg pokušavaš da pobegneš.
Oboji je nekim srećnim bojama
i sve oko tebe će poprimiti sasvim
drugačiji,lepši izgled.

prelepo

Hvala Blackdremer.

vučko ::

Mora biti da sam bolestan,prijatelju.
Jer,ko bi plakao kada se svi smeju
i smejao se kada svi plaču.
Ko bi sedeo u društvu nekom i slušao
glupe priče i cerekanje bez ikakvog smisla.
Dok se oni od sreće smeju,ja vidim prazne
ljušture i iskežene lobanje prikrivene tim
isitim smehom.Vidim svoje buduće zemljake
u nekom prostoru između Raja i Pakla,vidim
ih u prahu i pepelu.To su njihove omiljene
teme o kojima tako često bulazne.
Ovde bih naglasio da sam već mrtav.
Ubiše se pričajući o ljubavi i sreći i već mi
postaje muka od tih praznih reči.
A bio bi dovoljan samo jedan uzdah koji se
onako otme kada si zaljubljen ili kada voliš
i jedan iskren osmeh koji bi pokazao svu sreću.
Da,teško sam bolestan.Mora biti da je tako,
kada mrtav živim u ovom besmislu.
Smejem se i plačem pri pominjanju Boga,Tvorca,
Alaha,Jehove(ovde se koriste velika slova)...ili
kako su ih već krstili svi ti nazovi vernici.
Svi traže smisao svog života u nekom drugom,
traže utehu i olakšnje za sebe a izvan sebe i
hteli bi da skončaju laganom i smislenom smrću.
Amin za to!
A ja,ja se slatko smejem.Sigurno sam bolestan.
Kunu se u priče-bajke o Stvoritelju,o božijem sinu
i prorocima koje im serviraju crkveni velikodostojni
pedofili i najveći mučitelji i ubice od kad je ovakvog
Sveta,njihovog sveta.
Krste se,klanjaju,udaraju glavom o zid plača
dok stoje nad svojom preklanom žrtvom.
Tu nema mesta kajanju.Nema kajanja niti savesti
u ime toga i toga.A uzimaju život nekome,u ime onoga
koji je taj život stvorio.E ovde ne znam da li da se
smejem ili da plačem.
Obezglavljuju nečiju decu,obesmišljavaju život ma
kakav da jesete i ma kako ga oni zamišljali u svojoj
čvrstoj veri.
Odlaze ponosno svojim kućama jer su obavili zadatak
u ime Njegovo i bez imalo savesti ili bar suze u oku
grle i ljube svoju dečicu.
E onda mi se strašno plače.Plačem u ime svakog
proroka i Tvorca,ili baš zbog njih i plačem.
Mora biti da sam strašno bolestan,prijatelju.

I ja sam strasno bolesna prijatelju

Nisam ni sumnjao,prijateljice.
Od sličnih bolesti patimo.

vučko ::

Nisam ni sumnjao,prijateljice.
Od sličnih bolesti patimo.

eh...
na odlican nacin si predstavio prirodu nase bolesti

Slušam Arsena........O,mladosti....
daj stani na čas i daj mi snage
da oprostim se bar od nje.....

Ona je bila nežni cvetić,pupoljak tek,zelenih očoju
i svetlosmeđe kose.Imala je Sunčev osmeh,u stvari
nije se smejala...obasjavala je...razgaljjivala je dušu,
budila mi srce.Zbog nje sam bio u stanju sve da učinim,
poginem na fudbalu ili basketu,kada me ona gleda,
pobijem se sa svakim ko joj nešto nepristojno dobaci.
Jednom smo sedeli na stepeništu njene zgrade,ja naslonjen
na ogradu ona na zid i gledali se samo.
-Hajde,ko će duže da izdrži pogled a da ne trepne.
-Važi!
I noć bi nas zatekla,a Mesec nas ljubomorno posmatrao,
ni jutro sa Suncem jarkim ne bi nas nateralo da trepnemo
i kiša bi nas zasipala,sneg zavejao i ostali bi tako večno,
samo da smo sami i da nema ko da nam prekine našu
igru
-Večera!Vreme je....
Ipak sam odlazio srećan kući u susret maštanju o njoj,u
susret snovima sa njom
.........još prepun nade,šta da radim
........na pola puta tek smo mi.....nastavlja Arsen.
....Kada sam je poljubio za njen šesnaesti rođendan drhtala
je kao lane.Plesali smo do duboko u noć.Ona se pripila uz mene
i izgubila mi se negde u zagrljaju,na grudima mojim,srce mi
otvorila,zavukla se u njega drhteći,a ja joj pevušio nešto...
Ona mi sa dna srca govorila da me voli i zna da i ja volim nju...
ali više nas neće biti...još samo večeras....stegla mi srce u
grčevit zagrljaj i plakala zajedno s njim.

".......i daj mi snage da oprostim se bar od nje......."

Sutradan je otišla iz mog kraja,iz mog grada,u neku daleku zemlju.
Ostavio sam moje srce nakvašeno njenim suzama na klupi
ispred njene zgrade gde smo provdili samo naše večeri....
Možda jednom dođe po njega.
.........A imali smo šesnaest godina tek........

"...pa zbogom budi bolja s drugim....
....i daj mu više nežnosti........"

Sedim na terasi,pijem prvu jutarnju kafu.
Gledam u zgradu preko puta i ispred terase
na petom spratu lepo vidim jednu,skoro novu
metlu kako lebdi,
..............i ne brinem za moje mentalno zdravlje.

Pogledom tražim vlasnicu te metle,gledam u drveće
ispod njene zgrade,ali je ne videh.Zabrinuh se da
nije nasradala unekom slobodnom padu ili iz čiste
neopreznosti....ipak je metla bila nova.Pade mi na,
pa moglo bi se reći,pamet da odem preko i potražim
je u travi iza živice i obavestim se o njenom stanju...
.............a još uvek ne dovodim u pitanje moje mentalno zdravlje.

Odjednom na toj terasi ugledah jedn veoma lepu ženu,
duge crne kose,u beloj haljini ili spavaćici nisam baš
siguran,a i nevažno je za celu priču.Raširi suncobran,jer
beše to veoma topao i sunčan letnji dan,skoči na metlu i
u niskom letu prođe pored mene,nasmeja se slatko i mahnu mi.
Zatim se vinu visoko....visoooko,činilo se da će nebo dotaći
i nestade iz mog vidokruga.
...............A ja i dalje ne brinem....znate već....

Sedeo sam tako potpuno zbunjen ili ko zna sa kakvim izrazom
na licu neko vreme,a onda se u nekom trenutku prenuh kao
iz košmarnog sna,išamarah se snažno po licu,počupah uši i
nekoliko puta olupah glavu o metalnu konstrukciju terase i
uverih se da ne sanjam.Još jednom u glavi pređoh ceo taj
"incident" da bih naposletku zaključio da sam sve to zaista video.
Potpuno budan.Potuno svestan moglo bi se reći,ali ne i pouzdano
tvrditi.Ipak je to moja glava...
Shvatih nekim delom moje svesti da je zaista pravi trenutak
da pozovem....
..............USTANOVU ZA MENTALNE BOLESTI....
............čisto da proverim,možda su je i oni videli...........

Kada zatvorim oči, vidim tvoj profil sa pramenom koji nehajno pada preko čela. Pogledom sam pretraživala tvoje lice godinama, u potrazi za ožiljkom koji si skrio, za mladežom koji još nisam nazvala svojim.
Lažu te kada kažu da najviše želimo ono što ne možemo da imamo. Ne, najviše želimo ono što je pored nas a nikad nećemo moći da ga nazovemo svojim. Da li pored tebe voli uvek znači boli?
Bila je jesen I vozili smo se tramvajem. Magla se spustila, poklopila grad I nas u njemu. Tišina nas je obavijala, niko nije znao da ćuti kao ti. Te jeseni si me naučio da se reč kroz tišinu gradi jer se tišini vraća.
Imaš lepe šake, ne sećam se da li sam ti to rekla. Počeo si da crtaš po staklu, ne želeći da narušiš odsustvo zvukova koje uvek vodi ka bliskosti. Dok je tvoj prst klizio po staklu, moj pogled je leteo da pročita reči, tako sitne, tako naše. Sve što nisam uspela da razaznam iz tvojih hijeroglifa, izmaštala sam. Jednom si mi pročitao kako stvarnost postaje stvarnija kada joj se doda malo nestvarnog.
Izašao si iz tramvaja. Tek tako. Posmatrala sam kako hodaš I nisam znala da li stvarno tako brzo odlaziš ili tramvaj naprasno odmiče. Gledala sam tvoj profil sa pramenom koji nehajno pada. U trenutku, učini mi se da vidim ožiljak na onom mestu gde ti se završava brada I počinje vrat. Gledala sam u tanku liniju koja je postajala sve manja. I ona nestade a ja shvatih da to beše samo reč koja se slila niz staklo. Reč od 5 slova. Pogodi koja.

Začet sam u trenu tužne ljubavi,
ljubavi dvoje koji se rastaju u suzama.
Nosila me tužna ljubav,porodila me tuga,
tužne me žene dojilee i tužni ljudi prihavtili.
Odgajan sam u ljubavi koja više na tugu liči.
Naučio sam još od malena da se nosim sa njom,
tuga je moje utočište,moja suština.
U stvari najbolje se osećam kada sam tužan,
kada mi duša peva tužne pesme.Za druge i ne znam.
Iz svih mojih tuga proizašla je jedna vedra i svetla
tačka moga života.To je moja mogućnost razumevanja
takvih duša i misija mog života.Boriti se nesebično
za svaki osmeh,za svako radosno lice,za sjaj u nekom
zatamnjenom oku,za svako razigrano srce i probuđenu dušu.
Samo to tražim od života i ništa više.

Rasplakaćeš me, draga moja.....