Owo su pocheci nekih mojih dela, prwe glawe. Nadam se da tje wam se neshto od toga swideti.
1. Dete vode sa vatrom u ochima - roman koji trenutno pishem.
U vreme
kada je svet slavio Dvanaestoro kao heroje, ne kao bogove.
Sastali su
se na mestu gde dan postaje noć, ali ne oštro već lagano, u nijansama.
Okruživala ih je četinarska šuma, oni su stajali na čistini, i sve životinje
uklanjale su im se a biljke se poslušno klanjale. Svih šestoro bili su nervozni,
mrko su posmatrali sve oko sebe. Znali su da ovo mora biti obavljeno, ali im
nije bilo milo što moraju da gledaju lica jedni drugima. Vatra, kraljica
Plamenog sveta i gospodarica svega što gori, stajala je na dnevnoj svetlosti,
njena plamena kosa sijala je na suncu i ko god bi je pogledao video bi kako se
vazduh oko nje talasa od toplote kojom zrači. Voda, njen muž, gospodar Okeana i
svega što teče, stajao je nasuprot njoj, držeći šake koje su sijale plavom
bojom skupljene u pesnice. Oči su mu sevale a smejao se na način koji je bio
krajnje neprijatan ostalima. Zemlja, boginja Planete, i robinja i gospodarica,
vladarka svega što živi i rađa stajala je na određenoj udaljenosti od Vatre i
sa njene desne strane, kako bi sačuvala svoju delikatnu haljinu od lišća od sušenja.
Igrala se sa pramenovima duge, smeđe kose dok je bosim stopalima gazila pazeći
da ne povredi neku travku. Vazduh, gospodar Slobode, vladar
svega-što-ne-pripada-ostalima, stajao je levo od Vode, jedini se iskreno
smeškajući. On je bio potpuno neutralan u ovoj svađi. Ljubav, jedna od boginja
Osećanja, kraljica Lepote i Uživanja, stajala je desno od Vode, u divnim
ružičastim i crvenim haljinama sa ogromnim brojem nabora i slojeva, ispod kojih
je čuvala nešto. Poslednja je bila Mržnja, boginja Osećanja, ali kraljica Zlobe
i Besa. Ona je takođe stajala pored Vatre, ali bila sušta suprotnost ostalim
dvema svojim istomišljenicama – Vatra je bila izuzetno plemenita a Zemlja jako
lepa, od čega se nijedno nije moglo reći za ružnu, crnokosu Mržnju prevelikog i
nabranog nosa i neprijatno iskeženih modrih usana.
-
Vidi, vidi... Ovo se nije desilo još od
rođenja Večitog Ratnika! A njega i njegove pratioce Vreme je odavno
zaboravilo... – rekla je Mržnja, smejući se pakosno. Zemlja ju je oštro
pogledala. Mržnja je popravila svoju zelenu haljinu i sklonila dugu ugljen-crnu
kosu s lica. Vatra je sasvim mirno odgovorila.
-
Što samo može značiti da se rodilo još
jedno kopile mog muža...
Voda joj se kiselo osmehnuo i mahnuo
Ljubavi, koja je ispod svojih ružičastih i crvenih haljina otkrila kolevku sa
majušnim detetom. Devojčica je mirno spavala, sitne ručice su joj bile
skupljene, usta je lagano otvarala i zatvarala, a stomačić joj se dizao i spuštao dok je disala. Rodila se pre
samo nekoliko sati. Voda je nežno pomilovao po glavici sa samo par svetlih
vlasi. Svetla, plava kosa, baš kao njegova. Onda je progovorio:
-
Hajde da obavimo ovo već jednom. Svi
znate šta treba da su uradi. Zakon nalaže da se detetu Besmrtnih daju darovi
Elemenata i najmanje dve boginje. Ja detetu dajem svoj beleg ... – rekao je i
dotakao rame devojčice, gde se stvorio mali beleg i obliku suze i pored njega
zvezdica. - ... i vlast nad kišom! Tako da svi znaju čije je ona dete...
-
Jedino ti i imaš decu sa smrtnicama! –
uzviknula je Vatra. S gađenjem je posmatrala bebu, nakon čega je stavila prste
na njenu glavicu. Na trenutak oči su joj zasijale nekim neprirodnim sjajem, pa
se Voda uplašio. – Proklinjem je plamenom kosom kao mojom i vatrom u očima...
Nosiće tako belege vatre a vatra će joj biti neprijatelj... Živeće u strahu
celog života.
Voda je hteo da se buni. Nije želeo takvo prokletstvo za
svoje dete, ali nije smeo ništa da kaže. Boja bebine kose postala je
crvenkasta. Trebalo je to da očekuje, mislio je. Nadao se samo da će darovi
Vazduha i Ljubavi uspeti da nadvladaju prokletstvo. Pitao se šta Mržnja i
Zemlja imaju da kažu.
-
Dajem joj snagu, želju da luta, vetar
pod nogama da je nosi, dajem joj dar Lopova, dar Sreće, Smirenost i Mudrost. –
rekao je Vazduh. Voda je bio zadovoljan. Vragolasto se nasmešio, još nijedno
njegovo dete nije bilo lopov.
-
Dajem joj siromaštvo, glad i hladnoću,
nesigurnost i odbačenost. Šuma će je mrzeti. – izgovorila je Zemlja, besno
gledajući Vodu svojim krupnim zelenim očima.
Voda se ponovo zabrinuo. Nije znao zašto Zemlja mrzi to
dete. Ljubav se nežno nasmešila, pomilovala dete, uhvatila njenu ručicu i
rekla:
-
Možda
će joj vatra biti neprijatelj, ali vatreno stvorenje biće njena ljubav.
Kada pronađe ljubav, sva nesreća će nestati. Kada se upokoje, Stvoritelj će ih
primiti i sjedinjeni sa njim, zauvek će se voleti. Šuma će je mrzeti ali će je
svaka životinja voleti i biti joj prijatelj. Pronaći će sreću van tvoje
Planete, Zemljo!
Mržnja se glasno nasmejala, neočekivano lepo, zvonko i
omamljujuće. Voda je nežno posmatrao Ljubav. Bio joj je zahvalan. Vatra je bila
besna, Zemlja je češljala svoju gustu smeđu kosu. Bio je red na Mržnju da da
poslednji dar.
-
Mala uspavana lepotica... nekada je
postojala bajka, u vreme kada je magija bila proterana iz ovog Univerzuma...
-
Požuri, Mržnjo! – prekinula je Vatra.
-
Evo... Od mene dara. Muškarci... mrzeće
je, ponižavaće je, izdaće je... povređivaće je i plašiće se muškaraca. Pratiću
je dok je živa.
Voda je uzdahnuo. Ovo jadno dete je najgore prošlo od sve
njegove dece. Nije mogao više ništa da uradi, više nikako već sada da utiče na
sudbinu deteta. Bio je red na Tri Točka da se pokrenu. Desno od Vode pojavili
su se, masivni, drevni. Jedino je onaj u sredini imao strelicu i dvanaest
simbola od kojih je na jednom trebalo da se zaustavi, ostali nisu imali nikakav
simbol, ali su imali dve rupe u sredini. Trebalo je da pokrene prvi, koji bi
dao bebi ime. Voda mu je lagano prišao i bez imalo napora jednim prstom gurnuo
točak tako da je krenuo u pravcu suprotnom od kazaljke na satu. Točak je sporo
počeo da se okreće, pa onda brže i brže, pa onda opet sporo. Iz njegovog
središnjeg dela, koji je delovao kao beskonačna crna rupa, izletelo je
zapečaćeno pismo, koje je Voda otvorio i iz njega izvadio karticu od zlata na
kojoj je bilo urezano ime koje će beba nositi. Na kratici je pisalo EVANDARRAH.
Voda je bio zadovoljan imenom.
Lagano je prišao drugom Točku i pokrenuo ga, istovetno
kao prvi. To je trebalo da odredi njen zvezdani simbol. Strelica na Točku se
pokretala kroz sve zvezdane Znakove, dok se na kraju nije zaustavila na znaku
Raka. Voda nije mogao da se ne nasmeje Vatri, koja se nadala da će dete imati
vatreni simbol, kako bi mogla još više da joj zagorča život.
Treći Točak trebalo je da dete odnese na Planetu u
periodu na kome se zaustavi. Voda još uvek nije bio spreman da ga pokrene. Uzeo
je dete od Ljubavi, držao je u naručju i poljubio je u glavicu. Evandara je
otvorila oči i pogledala ga. Bile su smeđe, baš kao što je Vatra rekla. Sa
suzama u očima, što je iznenadilo prisutne jer Voda nikada nije plakao,
ponajmanje kad se morao rastati od deteta, spustio ju je nazad u kolevku i
pored nje ostavio karticu sa imenom. U kolevci je još ležala poruka koju je
tada napisao na papirusu kojeg je prizvao: Dete vode sa vatrom u očima.
Sada je bio spreman da pokrene Točak. Vrteo se, vrteo,
kao da je bio neodlučan. Konačno se, posle desetak minuta punih nervoze i
iščekivanja, zaustavio. Opet je iz sredine točka, iz iste onakve crne rupe kao
ranije, izašla zapečaćena koverta. Unutra je, na nekom čudnom jeziku
razumljivom samo Elementima i Bogovima pisalo: Manastir Svete Vatre, 79. vek
nakon Spasitelja, Južni kontinent, Kartamske planine, Prastara šuma. Voda je
besno uzviknuo, cepajući papir na komadiće koji su se iznova spajali i
ispisivali iste reči. Vatra, Mržnja i Zemlja smejale su se zajedno, svaka zbog
svojh razloga. Manastir Svete Vatre bila je tvrđava u kojoj se izučava vatrena
magija. Ženskom stanovništvu ulaz je tu bio zabranjen, bilo je samo muškaraca.
Okružen je šumom. Sve im je odgovaralo, sve je bilo toliko okrenuto protiv tek
rođenog deteta da je izazivalo bol u srcu Ljubavi, a slast u Mržnjinom, ako ga
je imala.
Voda je oklevao. Strahovao je da pošalje svoje dete tamo,
ali znao je da tako mora biti. Deca besmrtnih živela su kao smrtnici, jedino su
imala prava na Darove, koji nisu morali biti dobri po dete. Morao je da je
napusti, ili je bar tako mislio u tom trenutku.
Na isti dan, vekovima kasnije, tek što je svanulo, monasi
manastira Svete Vatre pronašli su ispred masivne kapije na zidinama koje
okružuju manastir kolevku sa ženskim detetom pored koga je bila kartica sa
imenom i poruka. Nisu znali šta da rade, dešavalo im se da pronađu mušku decu
pred kapijom, koju su uzimali za učenike i sluge, ali nikada žensko. Dete je
počelo da plače, bilo joj je hladno. Brzo se nakon toga umirila, zaspala je. Zagrmelo
je, oluja se spremala, tog sedamnaestog dana sedmog meseca, 7812. godine po
starom računanju. Morali su da je unesu, nisu mogli da dozvole da dete umre od
hladnoće ili gladi zbog njihovog oklevanja. Jedan monah je skinuo kapu koju je
nosio i koliko-toliko pokrio dete.
Proneli su kolevku kroz glavno Dvorište, u kome su neki
monasi vežbali sa mladim učenicima. Svi su se radoznalo okretali ka ovima što
su nosili kolevku, a jedno dete je otrčalo u deo za stanovanje vičući:
-
Tetka Maert! Tetka Maert!
-
Derište glupo! Vraćaj se ovamo! – vikao
je njegov učitelj za njim, znajući da dete samo želi da izbegne vežbanje
bacanja čini.
Odneli su je pravo u odaje Vrhovnog monaha, starog
Majstora vatrene Magije, jednog od retkih na planeti. Bio je to visok i mršav
čovek, potpuno ćelav, sitnih svetlih očiju. Nosio je tada svečanu odoru crvene
boje, prošaranu crnim i zlatnim ukrasima i sa posebnim oznakama na ramenima,
koje su označavale njegov položaj Gospodara i Majstora. Ostali monasi nisu bili
obavezni da nose odore, pošto manastir nije bio posvećen klanjanju Stvoritelju,
Bogovima, Elementima ili Demonima, već samo izučavanju Magije elementa Vatre.
Valoan, kako mu je bilo ime, pročitao je poruku koja je stigla uz dete i jako
se uznemirio. Ruke su mu se tresle, što je bilo retko videti. Trljao je oči i
mrštio se nad detetom.
-
Dete vode sa vatrom u očima... – ponovio
je pročitano. – Izađite, svi!
Ostavili su ga samog sa detetom. Valoan je podigeo bebu i
potražio beleg na njoj, za koji je znao da mora da postoji ukoliko je zaista
polu-Element. Nije se prevario. Bilo je to dete Vode, prepoznao je po belegu. Dete
Vode u manastiru Vatre! Beba je širom otvorila oči i progovorila, što je izgledalo jako čudno s
obzirom da je očigledno novorođenče:
-
Voda govori. Predajem vam moje dete.
Čuvajte je dobro, inače ćete trpeti moj gnev.
Valoan je spustio dete nazad u kolevku i kleknuo na pod,
moleći se Vatri da ga sačuva od besa Gospodara Vode. Drhteći se podigao i video
da beba mirno spava u svojoj kolevci. Do tada se plašio, ali se, čim je video
devojčicu kako spava, raznežio. Ona je bila nedužna, nije imao razloga da je se
boji. Voda je otišao. Valoan je znao da ne sme odbiti Vodu, da beba mora ostati
u manastiru, iako je žensko. Pa dobro, pomislio je, neće biti jedina žena tu.
Niko iz spoljnog sveta za to nije znao, ali u manastiru je živela i gospođa
Maert, kuvarica. Setio se da njoj poveri brigu nad devojčicom. Žena će bolje
umeti da se stara o njoj, mada je imao on iskustva sa vaspitavanjem jednog
deteta. Dovoljno mu je brige on stvorio, nestašni klipan, da bi opet prolazio
kroz sve to. Počeo je da pretura po gomili papira, koverti, svitaka i raznih
nekih čuda i naprava, metalnih i drvenih, koje su šištale ili zvečale, dok nije
pronašao ono što mu je bilo potrebno. Zazvonio je malenim zvonom na svom stolu
i time pozvao jednog od monaha unutra.
-
Zvali ste, oče?
-
Da, brate. Možeš li, molim te, da mi
pozoveš gospođu Maert? Odlucio sam da njoj poverim brigu o detetu.
-
Odmah, oče.
Monah je izašao pre nego što je Valoan stigao da mu zahvali.
Nije voleo što su monasi na njega gledali kao na Gospodara, što su odmah jurili
da ispune svaki njegov zahtev. On im se uvek obraćao sa „molim te” i „hvala”,
jer se nije smatrao ništa boljim od njih. Valoan je počeo da se okreće i
pogledom da traži nešto, odjednom se uplašivši da ga silnim preturanjem po
stolu nije možda povredio.
-
Karime? Karime, gde si? Ne mogu stalno
ovako da se igram, ja sam star čovek, izađi već jednom!
Iza jedne kristalne kugle, ispod otvorenog svitka, provirila
je minijaturna njuška. Crveni zmaj, ne veći od lutke kojom se igraju sasvim
mala deca ili od mačeta koje lovi bube po polju, nespretno je dotrčao do ivice
stola, odakle je pokušao da se popne u Valoanov džep, pružajući nožicu sa
kandžama i ispuštajući pisak dok je repom mrdao levo-desno, očigledno
raspoložen za igru.
-
Karime, sasvim si dovoljno odrastao sa
pet godina, mogao bi da prestaneš da se ponašaš kao dete! Hajde, uozbilji se,
vidiš da imamo goste.
Zmajče je samo izbacilo malo dima kroz nozdrve, frknulo
nezadovoljno, a onda otrčalo opet iza kristalne kugle, koja je činila da
izgleda dvostruko veće, kada bi ga neko posmatrao kroz nju. Neko je kucao na
vrata. Valoan se ispravio i rekao gospođi Maert da slobodno uđe. Bila je to
niska i krupna ženica u plavoj haljini sa belom, ponegde zamrljanom keceljom,
kratke plave kose i smeđih očiju. Imala je oko četrdeset godina i od kada je
izgubila muža i kćerku živela je u manastiru na koji je slučajno nabasala.
Valoan je primio kao kuvaricu, pošto je manastir imao svoje bašte i štale, a
šuma je bila jedno veliko lovište. Svako od monaha morao je da doprinosi životu
u manastiru tako što bi, kada na njega dođe red, išao da radi neki od poslova
koje je bilo potrebno završti.
-
Gospođo Maert! Monasi su vam sigurno
preneli novosti, ne?
-
Čula sam da ste pronašli devojčicu
ispred kapije, da. – rekla je gospođa Maert mirno. Nije pokazivala koliko se
nadala.
-
Želeo bih da se vi brinete o njoj dok ne
odraste. – pažljivo je posmatrao njenu reakciju, njene oči koje su se raširile
zbog pomisli da će ponovo držati dete u naručju. – Možete li to da učinite za
mene? – pitao je.
-
Naravno! Hoću reći, da, mogu, oče. – rekla
je gospođa Maert uzbuđeno. Valoan joj je predao kolevku.
-
Pažljivo je čuvajte. – rekao je. - To je
dete vode s vatrom u očima...
-
Paziću je dobro! – rekla je gospođa
Maert, ne obraćajući previše pažnje na poslednje što je Valoan rekao. – Prelepa
je.
-
Idite sada. Dajte vašoj novoj kćeri
nešto da jede. Verovatno će biti gladna kada se probudi. Neobično je mirna!
-
Da, da... – izgovorila je gospođa Maert
sa suzama u očima i izašla, zaboravljajući da se nakloni.
Valoan se nasmejao. Problem je bio rešen sa najlepšim
mogućim ishodom. Gospođa Maert će se lepo starati o detetu i njega neće stići
bes Vode.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
2. Eksperiment xD
MIRTOS Laboratorija,
17. dan prvog Ciklusa, godine 600. ere Groma, proglašene od strane Patrijarha Aleksija.
Doktor
u dugačkom belom mantilu, sede kose i sa naočarima sa debelim staklima,
pritisnu neke dugmiće osetljive na dodir na čudnoj tabli u
unutrašnjosti lifta. Mladi advokat kompanije SIREN, Evan Gregor, odeven
u elegantno tamnoplavo odelo sa belom košuljom i sivom kravatom,
pokušavao je da pogleda doktoru preko ramena, kako bi video
kombinaciju. Kako mu nije uspevalo, zagledao se u svoje cipele. Video
je čudnjikavu mrlju na metalnom podu lifta ali nije imao vremena da je
pobliže ispita – lift se počeo kretati na dole, iznenadivši Gregora i
skrenuvši njegovu pažnju na doktora, koji mu se smešio, sada licem
okrenut prema njemu. Bio je star, na sklopljenim rukama i po licu imao
je pege, u uglovima očiju i usana bore, a na glavi jedno veliko ćelavo
mesto, ispod koga je rasla seda kosa koja je više sličila nekakvoj
gužvi vune.
- Nestrpljivi, gospodine? – smešio mu se doktor osmehom veštačkih, malo požutelih zuba. Advokat se nakašlja.
-
Kompanija za koju radim zahteva da vidi to vaše... čudo... pre nego što
će zaključiti da li će imati nekakve koristi od njega.
- Ne od njega, od nje! – ispravi ga doktor.
-
Kako god. Kažete da možete da napravite neograničen broj tih...
klonova... i osposobiti ih za borbu pod komandom našeg Imperatora?
- Ne baš. – nasmeja se doktor.
- Kako to mislite? – namršti se advokat.
-
Videćete, videćete... – odmahnu doktor rukom, i u tom trenutku lift se
zaustavi. – Ah, stigli smo! Sada ćete videti to „čudo” koje toliko
zanima vašu kompaniju.
Iz lifta ušli su pravo u nekakvu podzemnu
laboratoriju, mesto tamnih, metalnih zidova, gomile mašina kojima su
upravljali ljudi u crno-crveno-zelenim uniformama i robota-mehaničara
koji su kružili okolo, popravljajući i najsitnije kvarove. Advokat se,
zapanjen, zagleda u plafon prostorije koji je bio na visini od nekih
desetak metara – možda čak i više, činilo mu se. Na plafonu su, na
ravnomernoj udaljenosti, bili postavljeni kristali koji su služili kao
izvor energije – inovacija u snabdevanju planete Zemlje energijom
doneta sa planete Jasmin. Doktor je poveo advokata pravo, sve do samog
kraja prostorije, u kome je kao glavni predmet stajao ogroman rezervoar
na čijem je prednjem delu postojala tabla sa brojevima, baš kao u
liftu. Doktor priđe, ubaci nekakav ključić u otvor iznad brojeva,
okrenu ga i ukuca redom 9,9,2,1,6. Metalni okvir rezervoara se rastvori
i u staklenom valjku punom vode otkri devojku od vrata nadole obavijenu
belom trakom, ali tako da su joj ruke i noge bile slobodne. Kosa joj je
bila dugačka i zelena, kao trava u proleće. Oči su joj bile sklopljene,
plutala je slobodno u rezervoaru, a na ustima je imala masku koja joj
je omogućavala da diše, spojenu sa posebnim dovodom vazduha.
- Ova
je jedina preživela, od dvadeset prvobitnih klonova. – reče doktor,
gledajući u neku kartonsku fasciklu koju mu je dodao jedan od
pomoćnika. – Projekat se zove Nei, a donator je Marcija Lun, tako da se
eksperiment zove Nei Lun. Ovo je verzija 7b. Njena „bliznakinja”, 7a,
prestala je da funkcioniše pre par dana.
- Prestala da funkcioniše?,
Mislite, umrla je? – pitao je advokat, zgrožen načinom na koji su se
ophodili prema ovim bićima, odjednom počevši da ih žali. Devojka koju
je video pred sobom nije bila nimalo drugačija od ostalih devojaka koje
je poznavao i viđao na ulicama gradova – osim zelene kose. To je zaista
bilo neobično. – Zašto joj je kosa zelena?
- Samo ljudska bića mogu
da umru. – reče doktor. – Ovo nije ljudsko biće. Elem, kosa joj je
zelena zbog greške u kompjuterskom programiranju, nakon čega smo dobili
dve verzije projekta. Ovaj, verzija b, kao i ostalih devet projekata iz
te serije imaju zelenu kosu – ili su, barem, imale. Verzija a, elitna
verzija, savršeni vojnik kakvog Vaša kompanija traži, imala je
ružičastu kosu, ali i grešku koja je prouzrokovala srčanu manu – sve su
umrle. Ostali b klonovi su poumirali od raznih uzroka, ali ovaj se svim
silama bori za svoj život...
- Hoćete reći da ovo što vidim pred sobom nije ono što kompanija koju predstavljam želi?
-
Manje-više. – oklevao je doktor. – Ova verzija može biti odličan
istraživač i pilot! Kompjuterskim putem u njen mojak se ubacuju
saznanja o poznatim svetovima, o raznim jezicima stanovnika Imperije, o
kulturi i istoriji Zemlje...
- Nama ne treba pilot, a još manje prevodilac. – prekinuo ga je advokat. – Moji nadređeni neće biti zadovoljni...
-
Ali sačekajte! – reče doktor. – Za šest meseci Nei Lun će biti sposobna
da izađe iz ovog rezervoara koji ubrzava njeno razvijanje i da
funkcioniše sama! Ne možete sada prekinuti projekat!
- Bojim se da
će biti tako. Rešite se ovog stvorenja i počnite sa proizvodnjom te..
elitne verzije. Ali postarajte se da uklonite te greške koje ste
napravili!
- Ali... ali Nei Lun... !
- Rekli ste i sami, ona
nije ljudsko biće. Neće vam biti problem da je se rešite, zar ne? Osim
ako ne želite Šefove pse za vratom, a znate kako oni mogu biti
ubedljivi...
- U redu, u redu... – reče doktor. – Prekidamo projekat. Klon će biti uspavan.
- Odlično.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
3. Ovo jako volim.
Već je svanjavalo. Crkvena zvona pozivala su na jutarnju molitvu.
Podigla je glavu da bi videla gde se nalazila. Nije bila daleko od
sela. Ponovo je spustila glavu, kako bi se zaštitila od jakog vetra
koji se probijao kroz slojeve njene odeće, nemilosrdno je šibajući. Na
grudima je čvrsto držala veliku, staru knjigu u kožnom povezu, na kojoj
su se sijali plavi i zeleni dragulji. Bila je sigurna da u ovom
području nema razbojnika – međutim, bila je zahvalna što tokom svog
noćnog lutanja nije naišla na neke gore, mračnije stanovnike šume.
Sneg
je škripao pod njenim čizmicama. Vunena postava grejala je njena
stopala, međutim već je počela osećati kako joj prsti otiču. Dugu,
crvenkastosmeđu kosu pustila je preko ušiju zakačivši je samo šnalom sa
šarenim ukrasnim kamenčićima, nadajući se da će se tako ugrejati, ali
vetar je nosio, mrseći je. Kako je hodala, o kuk joj je udarala pletena
torbica u kojoj je nosila svoj dragoceni plen, zbog koga je noću
tumarala po šumi. Bio je pun mesec te večeri, i ujedno retka šansa da
se domogne mesečevog cveta, koji raste u jezercetu u šumi, ali ga je
toliko teško razlikovati od ostalog bilja po danu, dok noću, u noći
punog meseca, on sija plavičastom svetlošću. Nažalost, bilo je i drugih
stvari koje reaguju na pun mesec. Mogao je lako da je presretne neki
vuk-čovek, ili vampir koji ga je jurio. Grozna stvorenja, i jedni i
drugi! Mogla je da naidje na vilu ili vešticu, a onda bi je zadesila
sudbina gora od smrti. Ipak, Lucija Hatori je bila hrabra devojka,
nimalo nalik svom skoro preminulom ocu. Zapravo, jedino zajedničko ocu
i kćeri bila je velika ljubav prema alhemiji.
Noga joj je upala u
jamicu pokrivenu snegom, pa umalo nije ispustila svoju knjigu. Samo što
se izvukla, začuo se lavež negde iza nje. Bio je to samo pas lutalica,
ali Lucija je požurila kući, za svaki slučaj. Niko je nije primetilo
dok je prolazila između dvospratnih kuća seoceta u baroniji Morngot.
Odlično, pomislila je, tako niko neće preneti njenom omrznutom
vereniku, sinu plemića koji je držao selo, da se tek jutros vratila.
Nije joj bila potrebna još jedna lekcija lepog ponašanja od čoveka za
koga je pristala da se uda samo da bi ispunila očevu poslednju želju.
Brzim
korakom, dok su joj potpetice pravile zvuk koji je odjekivao tihim
ulicama seoceta, prišla je vratima svoje kuće i ujedno radnje. Na
velikom znaku iznad drvenih vrata izlizanim slovima pisalo je:
Alhemičar Bernard Hatori. Natpis je stajao tu generacijama, jer je
Bernard bio njen čukundeda. Alhemija im je bila u krvi, i ona je bila
poslednji naslednik Hatori loze. Uskoro će se i ta loza ugasiti, s
obzirom da će se udati za čoveka koji prezire alhemiju i koji je trpeo
njenog oca iz dva razloga – prvi je bio jer mu se dopadala Lucija, a
drugi što je porodica Hatori već generacijama razvijala otrov koji bi
ubio vampira bez potrebe da mu se odseca glava, što je bilo veoma teško
– a na Luciji je ostalo da dovrši taj otrov.
Nije joj se žurilo,
iako joj je nedostajao samo jedan sastojak. Vampiri su sve ređe
napadali stanovnike sela, nestalo bi jedno ili dvoje u tri meseca.
Govorilo se da su se preselili, da su otišli na drugo mesto da love,
oterani od stane vukova-ljudi. Ipak, Lucija nije bila sigurna. Vampiri
su uvek nalazili načina da se izbore sa svojom braćom po zlu. Znala je
da će, onog trenutka kada završi otrov i preda ga starešini, morati da
se uda jer će dalje odlaganje biti besmisleno. Zadrhtala je, užasnuto
pomislivši da će morati da deli postelju sa tim čovekom. Nije tako
zamišljala svoj život.
Oduvek je želela da se uda iz ljubavi.
Majka je obeshrabrivala u takvim nadanjima, a na kraju je i sama
pobegla sa drugim čovekom. Lucija je sumnjala da je to bilo iz ljubavi,
međutim. Njen otac je, po mišljenju svih, bio dosadno odsutan i
nezainteresovan za dešavanja u svetu, dok je majčin ljubavnik bio
bogati naslednik neke važne titule, čija porodica nije odobravala vezu
sa starijom i udatom ženom sa sela. Luciju je rodila kao jako mlada,
jedva da je imala sedamnaest godina kada su je udali za prilično
starijeg čoveka koga nije volela. Lucija je nasledila njenu hrabrost i
avanturistički duh, ali i nemarnost i kratak fitilj.
Zvonce iznad
ulaznih vrata je zazvonilo kada je ušla, otključavši prvo vrata malenim
ključem koga je zatim okačila na ekser. Prostorija je bila neuredna,
puna biljaka čudnog izgleda, bočica sa obojenim tečnostima, tegli sa
nekim želatinastim smesama, kao i računa, instrumenata, kutija i drugih
stvari. Spustila je knjigu na stočić koji je stajao sa njene leve
strane. Skinula je crni šal koji je nosila oko vrata i stresla sneg sa
svoje haljine iste boje. Još uvek je bila u žalosti, pa nije mogla
nositi drugu boju. Prošla je prstima kroz kosu, pokušavajući da je
barem malo uredi. Skinula je torbu s ramena i lagano izvukla par
nežnih, plavičastih cvetova koji su i dalje sijali slabašnom svetlošću
iz nje. Dohvatila je jednu teglu sa čistom vodom koju je spremila
prethodne večeri i u nju spustila cvetove. Zasijali su malo jače u
dodiru sa vodom, u kojoj su i inače rasli.
- Ponovo si počela sa svojim noćnim izletima, je li?
Trgla
se. Glas je preplašio, nije trebalo da bude nikoga u njenoj kući u to
doba. Uplašila se da je nije neki vampir pratio iz šume, međutim iza
sebe je ugledala samo svog verenika, koji je stajao oslonjen na drveni
stub.
Bio je to mlad čovek, crn, snažan, ali je počeo da gubi kosu
pre vremena. Zvao se Gideon Torn i bio je sin sitnog plemića kome je
selo bilo povereno od strane barona od Morngota. Nosio je smeđe-crnu
bundu vezanu kaišem oko njegovog struka i duboke zimske čizme. Ruke su
mu bile neukusno ukrašene gomilom prstenja, a na jednom uvetu je čak
imao i minđušu. Lucijom prođe talas uznemirenosti dok je gledala u
njegove sitne, zelene oči. Nije mogla da podnese prisustvo ovog čoveka.
- Šta vi tražite ovde? – pitala ga je sa neskrivenim prezirom.
-
Tražio sam svoju verenicu, valjda. – rekao je, krenuvši ka njoj. –
Pronašao sam praznu kuću, moje drage nigde nije bilo. Normalno je da
sam se uplašio...
- Ne zasmejavajte me. Kako ste ušli, uopšte?
-
Kroz prozor u tvojoj sobi, očigledno! Popeo sam se uz kuću neprimećen,
pošto bršljen oko tvog dvorišta pravi savršeni zaklon...
- Kako se usuđujete!
- Lucija, Lucija, Lucija... Moraš da shvatiš neke stvari.
Prišao
joj je jako blizu, uneo joj se u lice, zgrabio je za nadlaktice i
stegao jako, dok je ona bila nemoćna da se oslobodi njegovog stiska.
- Ovo selo i sve u njemu, uključujući tebe, pripada meni, Lucija! Jednog dana nećeš moći više da mi se opireš, a onda...
- Pustite me, grubijanu odvratni! Vrištaću!
-
Učini to i tvoj ugled će biti uništen, a onda ćeš biti prinuđena da se
udaš za mene. Zamisli šta bi ljudi rekli kada bi u tvojoj kući, u kojoj
inače živiš sama, što je samo po sebi greh, pronašli muškarca?
- Mrzim vas!
- Nije me briga. – rekao je. Krenuo je ka ulaznim vratima.
- Ne tuda! – rekla je, setivši se poslednjeg što je rekao. – Kroz prozor, kuda ste i došli.
- Kako želiš... – nasmejao se ponovo ovaj i popeo se uz stepenice.
Lucija je odahnula, zamislivši se. Izvukla je iz dekoltea skriveni
stakleni privezak u obliku srca koji je potpuno bio ispunjen zelenom
tečnošću i stegla ga u ruci. Privezak je bio ispunjen upravo onim
otrovom za koji joj je, prema drevnom receptu, nedostajao samo još
jedan sastojak da bi bio potpun. Samo još jedan...
Posegnula je ka
stolu, prema knjizi koju je nosila sa sobom prethodne večeri i nešto
što ranije nije primetila privuče joj pažnju. Ispod knjige virilo je
pismo u crvenoj koverti sa neobičnim, belim pečatom na kome je bila
predstavljena ruža. Namrštila se, nije znala ko bi njoj poslao pismo, a
kamoli tako neobično. Bilo je adresirano na nju, u to nema sumnje.
Nestrpljivo je slomila pečat i iz koverte izvadila kvalitetan papir na
kome je, crvenim mastilom i jako lepim rukopisom, pisalo:
Poštovana gospođice Hatori,
Dozvolite
da vam, pre svega, čestitam na vašem radu. Do mene je stigao glas o
vašoj neverovatnoj veštini u spravljanju lekova, kao i o vašem
izuzetnom znanju u oblasti otrova. Moram reći da sam iznenađen što se
jedna mlada dama kao što ste vi zanima za alhemiju, ali mi je drago jer
delim vašu strast prema istoj. Bio bih jako srećan kada biste sa mnom
podelili vaše znanje, ili mi, barem, dozvolili da vas saslušam. Znam za
vaš gubitak, i sam sam pre samo par nedelja izgubio svog oca, čime sam
nasledio ne samo titulu, već i mogućnost da, barem na teritoriji koja
mi je pripala, ohrabrim mlade ljude poput vas, koji su posvetili svoje
živote istraživanju prirode.
Ispod ovog pisma primetićete adresu na
koju treba da pošaljete svoj odgovor. Ukoliko želite, poslaću kočije
koliko sutra po vas. Nadam se da vašem vereniku neće smetati da
boravite na mom imanju par dana? Uveravam vas da je moj zamak, iako je
star, jako udoban, i da ćete imati pratilju sve vreme.
Željno iščekujem vaš odgovor,
Gabrijel Landon, Baron od Morngota
Srce
joj je lupalo od uzbuđenja. Mladi baron deli njenu ljubav prema
alhemiji i želi da sa njom govori o tome! Mislila je da sanja. Sela je
u fotelju, držeći i dalje pismo u rukama, povremeno bacavši pogled na
ime i adresu na dnu. Gabrijel Landon, Baron od Morngota... Brzo je
ustala i gotovo pritrčala stolu. Pobacala je sve stvari sa njega na
pod, dok na kraju na njemu nije ostao samo prazan papir, koverta, pero
i poluprazna kutijica za mastilo. Trudila se da joj rukopis bude lep i
da zvuči kao pametna mlada dama, uprkos usbuđenju koje je sve više
raslo u njoj. Kada je završila, na kovertu je ispisala adresu iz pisma
i na nju stavila očev pečat. Razmišljala je da li da prvo ode da
potraži kurira ili da otrči u pekaru, svojoj prijateljici Zeldi, pa je
na kraju odlučila da ipak prvo preda pismo, jer kasnije možda neće naći
kurira. Istrčala je iz kuće zaboravivši i šal i frizuru, a kamoli da
zaključa radnju...
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
To je to, za sada
Nadam se da tje wam se swideti
12/5/2010, 11:29 pm
