Svašta nešto

06.08.2008.

Пелин, черга, калдрма, страст



Труп је додирнуо камени кеј,
Прескочио је преко тек везане ужади
Пре но је стара скела додирнула обалу.
Касна ноћ вукла се углачаном калдрмом.
Негде ка бескрају звезданог неба
Све је још спавало сем његових корака
Обавијених маглом баченом са реке.
Стари накривљени оџаци
На крововима још топли од пролећног сунца,
На којима су дремале велике црне мачке,
Пратили су његову сенку обавијену тамом ноћи.
Ходао је, мирисао је топли хлеб
У давно потпаљеним каменим пећима.
Ходао је поред уличних светиљки
Негде ка предграђу где се сушило рубље
На развученим ужадима
иза старих дрвених тараба,
И ту на крају града где је пелин
тек вирио у ниској трави,
Ту на крају града где су гореле
ватре циганских черги,
Стао је пред врата са старим
зарђалим звекиром,
Страст је струјала његовим телом,
Страст неког заборављеног пољупца,
На маленој кући, иза старих завеса,
Нису горела светла, осетио је страх,
Страх који га је обузимао
са слутњом која је стезала срце.
Закуцао је тихо, тражећи одговор у тами,
Обавила га је тишина,
тешка тишина јутра које се рађало.
Зашкрипала су врата до њега,
Бледа старица коју није знао,
пружила му је писмо,
Тихо је затворила врата
остављајући га јутру које се рађало.
Гледао је белу хартију, окретао је у рукама,
Није га отварао, знао је, знао је да је отишла,
Некуда далеко, одвели су је далеко од њега.
Кренуо је лагано ка пристаништу,
мали град се будио,
Ушао је у задимљену крчму, сео за сто,
Врч вина био је пред њим, отпио је гутљај,
Још један за њим, и тако док га није искапио,
Убијао је том опором течношћу набујалу страст,
Није више обраћао пажњу на људе око себе.
Гледао је празним погледом у ватру
која је горела у камину,
Тражио је одговор у пламену који се гасио,
Док је шапутао њено име.





Није ми ишла песма на ове речи па ја нешто написах онако ...

Многи се за тебе моле, оштро и болно сечеш, на свету међу људима, скупи своје снове


Негде ту
на свету међу људима,
међу измешаним судбинама,
бајкама, и причама,
међу подељеним улогама живота
лутамо, у својим световима,
тражимо наша светла позорнице,
наше маске и текстове.

Зато, скупи своје снове,
спакуј их и крени на пут,
претежак и стран,
понеси их, снови нису терет година,
снови су тек снови,
саткани од нити љубави и бола.

Оштро и болно сечеш,
сво време настанка,
време које тече,
време које ти бежи,
између склопљених прстију молитве,
надања, лудих жеља ,
туђих усана,
склопљених у пољупце.

Зато крени путем сна,
крени, јер што дуже будеш стајала,
време ће украсти године,
снагу, жеље сна,
зато крени, не застајкуј,
не окречи се,
само једно знај,
многи се за тебе моле,
али нико, као ја.

Својим одласком, трошна махнитост говори
Отвориш врата пространствима својим
Шапат је већ дисање
Над којим се небо одмара


Једном,
када отвориш врата
пространствима својим,
када заборавиш мој глас
и све речи лутања,
када у тами ружичњак процвета,
једна ружа залутала,
једна ружа таме тада ће шапнути,
онако олако, обично,
куда пут те води.

И бићеш путник времена
над којим се небо одмара
и пише бајку о путевима и странпутицама,
бајку о сновим
коју нит дана исписује
тупим пером
на пожутелом пергаменту
у твоме сну скривеном,
тамо на крају ходника сећања.

Тек груди проговоре,
шапат је тек дисање,
оно заборављено
осуђено на смрт страдањем,
на крст срама пробијено срце
неће више куцати
на сваком кораку радости.
Ћутаће, неми покајник груди,
јер речи нестају
на табли неизговорених клетви
погледом упућених.

Својим одласком,
трошна махнитост говори,
пева трубадур
својом лаутом подбочен
да не би храмао
поломљеним ногама свести
док пелин у златном дану
на тамним пољима цвета
горким мирисом пролазности.

Мирис твога тела тражим
Ноћ дуга као век
Робовао сам стаблима
Зловољни ветар се заледио


Негде у гранама,
ту у крошњама
опалог лишћа каснога лета
зловољни ветар се заледио
у првом сумраку вечери,
нем без звука стоји,
мртав као мисао
што уснули сан дана зове.


Почиње
ноћ дуга као век праштања,
лутања, повика,
тражења изгубљених страхова,
заборављеноих на перонима пролазности.
На плећима тежак жрвањ наваљен,
тугом разбијен, вином опеван,
сунцем зажарен,
у немоћи бачен.


На месечевој постељи
мирис твога тела тражим,
онако луд, поцепаних недара,
злокобног погледа,
са истргнутим срцем у рукама.
Тражим траг,
онај отуђен, одведен,
суморним стазама старих обала,
оних срушених, однесених,
сивим капима бујица,
тако давно, подморјима дат,
траг, пољупцима ненаплаћен.


Негде, у горама, међу висовима,
у снеговима искона,
робовао сам стаблима столетним,
робовао, да бих ружичњак нашао,
да бих ружу убрао,
да бих ружу украо,
да бих ружу последњих снова,
у пепелу свом је чувао,
тамом орошену,
само теби даривао.

Мрки плачни облаци
Туника најдужег дана
Преварила ме зора
Спалила хаљину


Одбацујем, све небеско,
одбацујем звезде,
одбацујем и месец кога нема.
док мрки плачни облаци
краду последњи нарамак сребра,
велике луне лета,
заплетене у таму,
над кишним капима лудила.


У овој вечери
која је постала ноћ,
у ноћи која ће постати дан,
ти спалила си хаљину
жаром дивљине
поцепала скутове подигнуте
предајући се, дајући се,
пуштајући себе да пловиш таласима жеља,
оним похотним, кидајућим,
оним који разгаљују,
оним који не убијају
ништа сем кајања и стида.

Јутром, ти, која до мене спаваш,
навучићеш тунику најдужег дана,
тунику која те не скрива,
која те одаје,
која одаје твоје руке, усне,
твоја бедра и бокове,
тунику на којој исписан осмех говори,
на којој виче,
да пробуђен је сан
давно заборављен сан,
првих додира стрепње,
првог страха и дрхтаја.

А ја, знам,
знам као и много пута што сам знао
да јутро је варалица,
да превариће ме зора,
да превариће ме све,
јер варалице увек преваре
обичног крадљивца
твојих лудих снова.

С презиром у очима
Мали богови
Сидро зарђало
Што ноћ не уме да ћути


Знаш, пољубио бих те,
онако тихо, крај реке,
под месецом, у шуму јесени.
Знам, казаћеш, немој.
Поновићеш то, толико пута,
ту под месецом,
ту где сидро зарђало,
о таласима снева.
Пољубио бих те,
а знам, ти казаћеш, немој.
Знам, бојиш се, шта речи ће
мали богови, малограђанске усне,
сулуде приче греха.
Говориће, па шта,
зар морамо овде остати ?
Хајдемо некуда после ове ноћи,
хајдемо некуда,
тамо где нема оних с презиром у очима,
с муком у гласу, с вриштањем лудила,
с крстом који неверницима показују.
Хајде, пољуби ћу те,
да, знам, казаћеш, немој,
мораш кренути,
тражиће те,
прозор си отворен оставила,
ветар почиње да дува,
проклето окно лупа.
О лудо срце,
морамо поћи,
само када би, ма када би...
Ма што ноћ ова не уме да ћути ?
Проклета и она нам била.

Чекам те на клупи за двоје,
Славуј пева тужну песму,
Била је као осмех и срећа,
Одужила ми се ноћ



Ево ме опет ту,
чекам те на клупи за двоје
крај старог бедема
у мирису јесење реке,
плахе и луде, велике.
Крај мене стари пијанац,
гура ми прљаву флашу брље,
док у неком свом сну прича
да овде, управо овде,
славуј пева тужну песму
у неким данима лета
када подне упекне,
када звоник подне одбија.
Прича, стари пијанац,
бајку о времену младости,
бајку прошлости,
како била је као осмех и срећа,
како била је све,
њему, ту на клупи,
када су славуји певали тужне песме.
Причао је, говорио,
онда је устао,
поправио своју кошуљу,
шешир и отишао стазом,
оном стрмом ка граду и светлима.
А ја, ето ме, опет сам ту,
одужила ми се ноћ све до јутра,
ту на клупи успомена,
где нема славуја и тужних песама,
где ти си ми била осмех и срећа,
где некада сам те љубио,
као и он њу,
ту где сем моје сенке,
ничега више нема.

Сагледај када те молим
Водимо љубав нас двоје
Као сабласт вребаш
Имам живот да те браним



Долазе пусти сати,
долазе године,
а ја, имам живот да те браним
од усковитланих дана и сећања.
Имам и руке,
њима те могу носити,
могу те подићи небу,
ма њима могу све чинити.
Имам и усне,
њима те могу љубити, волети,
говорити неке мале и велике лудости,
могу шаптати, најтиши стих страсти,
стих, никада казан могу рећи,
теби, онако, у ноћи, обичној.
Хајде, водимо љубав нас двоје,
нека падне златни откос ватре,
на наше душе, нека падне грех,
сви грехови нека падну,
ма није важно,
важно је да не говоримо,
да не мислимо,
важно је да додири се укрсте,
нека се боре, нека побеђују и губе.
Хајде, пожури, додирни ме,
сагледај када те молим,
шта ће остати ту, на овој постељи,
мраком овијеној, са трагом сунца у себи,
шта ће остати, када нас не буде више,
у овом сату вечности који смо створили ?
О ноћи, сенко,
као сабласт вребаш,
одводиш ноћ, јутро доносиш.
Застани, стани на трен,
не иди, остало је још пољубаца,
остало је још толико тога у мојим очима,
на таму навикнутим.

И ненаданом тренутку
И веровала сам детиње
Лажем да волим
Када ти се заморе очи погледај



Некада си говорила
како је лепо чекати јутра на моме рамену,
како је лепо надати се и ненаданом тренутку
када оставим усне на твоме врату.
Некада си говорила,
хајде да живимо бајку, неку нашу, луду.
Некада си се смејала, казала,
... и веровала сам детиње,
да баш тебе ћу наћи,
у неком мимоходу полуснова,
у случајном дану неког краја зиме.
Некада, то је било некада,
сећаш се, онда пре киша и снегова,
онда када су деца у нама играла,
певушила, рушила зидове и мостове,
палила све иза себе.
Били смо ми, ми једно,
нас двоје, цео свет.
А сада, када године су прошле,
када утабани пут постаје стаза шипражја,
тек кажеш, превише лако кажеш,
... лажем да волим,
да тако је, ја не волим,
некада сам волела,
некада давала, умирала и живела.
Ћутим, речи су некада сувишан терет путева,
не говорим, знам шта бих рекао,
али ћутим, јер коме бих испричао
о девојци која ме је волела,
када та девојка тек у сећањима живи ?
Крај мене је жена, лепа и опора,
као вино, Божанско и старо,
нектаром испуњено.
Крај мене је жена, која никада неће знати,
да бих јој и сада рекао,
погледај, када ти се заморе очи погледај,
ја сам ту, окамењена сен нечега,
после свих година које су нам побегле,
и нестале, негде у нетрагу
безвремених глупости.

Не тражи залутали су
Поглед који не одговара
Једва угледани светионик
Своје чутање после смрти


Не тражи, залутали су они које си чекала.
Можда је неко помешао раскршћа,
можда је неко мени те водило ?

Питање, у немој мимици ћутања,
у мојим малим лажима и жељама.
Тражим твој поглед који не одговара,
тражим и очи у даљину упрте,
и сунце у твојој коси тражим,
као и мир на твојим уснама.
Једва угледан светионик
на далеком обзорју зове
пробуђене дане,
давне ликове немира,
пољупце на твоме врату остале.

Сети се, сети се нећега лепог,
неког неувенулог цвета,
неке кише која је падала,
нечијих усана које си љубила
под старим великим кишобраном
на пустим алејама великих паркова,
мокрих од летњих киша,
пустих без пролазника, без птица.

Сети се, да и ја бих се сетио,
да док снегови су падали
по сивим тротоарима,
по великим и малим предграђима,
по канделабрима ноћи,
на снегу који је под ногама шкрипао,
да и ја сам тако љубио
под старим великим кишобраном
по коме су пахуље падале.

Пожели ме, бар на трен,
Не тражим пуно,
не тражим надање, не тражим ништа,
говорим да бих те пољубио
сада и овде, под небом без снега и киша,
да бих те сада љубио,
јер једном можда ће бити касно
да окајем недоречено
своје ћутање после смрти
великих, лепих снова.

То и неће бити важно, чуваћу поглед твојих очију, сагледај само једну звезду, поезија је додир папира и срца


Подигни поглед,
тамо горе на небу,
иза светлости пуног месеца
сагледај само једну звезду,
неку безимену, теби, мени, нама.
Надени је име, неко обично,
твоје, моје, наше.
Сагледај све,
ма шта говорио, причао,
ходао, стајао, викао,
то и неће бити важно.
Ни теби, ни мени, ни нама.
Тамо горе, у имену
безимене звезде
ја чуваћу поглед твојих очију,
а и ту негде,
ту у грудима, лево, крај срца, у срцу,
то лудо чување,
нико не може красти,
ни ти, ни ја, ни ми.
Насликаћу срце речима,
лаганим потезом речи,
потезом слова и описа,
јер моје речи су поезија,
а она, твоја, моја, наша,
биће и додир, и мисао, и сан,
јер поезија је додир папира и срца,
пут или странпутица,
твоја, моја, наша.

Да се опет сретнемо, да тајно се као некада састанемо, као сан што би нестао, само једном обрвом



Можда живот уреди, неки дан,
да се опет сретнемо, случајно,
на некој пустој улици,
на булевару светлости, неког поднева ?
Можда живот уреди, неки трен,
неки наш пропуштени трен,
титрав, посебан, обичан, тек ?
И можда, можда врхови мојих прстију
додирну опет твоје усне
онако, као некада,
када су их пољупци сменили,
онај један, оних хиљаду и три.
Хајде, послаћу ветром речи,
можда и пристанеш,
да тајно се као некада састанемо
под оном светиљком у парку,
оном разбијеном, које више нема.
Тада би, само једном обрвом,
створила дан, онај недочекани,
онај који није био туробан
као када последњи пут
ставио сам
врхове својих прстију на твоје усне
да би ћутала, да бих те љубио.
Не нестајеш,
као сан што би нестао,
али не сан о теби, јер тај сан не нестаје,
већ онај уморан, који ме врати
твојим корацима, једној вечери,
и твојим речима којима ниси рекла
да заувек одлазиш.

Осећам вечерас, нико не стигне да плати, наших мисли и одаја, бојим се да је онако


Тама се милује са небом,
јеси ли икада гледала
како то тама милује небо ?
Јеси ли гледала како
велико црвено сунце тоне,
негде далеко иза туђих кровова,
иза неких брда, зелених, белих, жутих ?
Јеси ли слушала море
које не говори звуком таласа,
море које ћути
немо односећи осеке у лутању ?
Осећам вечерас слутње,
у твом додиру, гласу.
Осећам ја много тога
и као море плимом се повлачим.
Ту сред наших мисли
у одајама вечери,
неми сведок очекује суд,
неку реч, залог,
нешто што губи се у нама
без разлога, са трагом бола
неког који не долази.
Нико не стигне да плати све грехове,
немоћ пресованог листа хербаријума
заглављеног између провидног папира
и белила подлоге живота кога нема.
Некада, бојим се
да је онако некада било боље,
јер таме нису небо миловале
као ове ноћи која пада
ту крај нас, крај обичних лудих ствари,
крај неких кулиса изгубљених времена.

Чујем твоје речи крај, у очима нам усељена празнина, месечев сјај, дочарати најлепши сан



Како осликати на белом платну,
како речима написати,
дочарати најлепши сан,
ноћи, дана, година, трајања ?
Како уплести месечев сјај,
његову срму на твоме телу,
без додира, без гласа,
док тишина одјекује, нема влада.
Тама, надвијена, хладна,
извајана тишина ничега,
глупог ћутања,
поцепаног филма времена.
У очима нам усељена празнина,
лист на ветру лета, олуја, зима,
неких јесени, без пролећа,
почетак и крај,
спојени, нечим и ничим.
Чујем твоје речи крај,
долутали крај свега,
немира, погрбљеног просјака,
удељеног између нас.
Између нас,
који смо се волели,
некада љубили,
дирали небеса ноћи,
давали имена звездама,
лутали неким непроходним
путевима без циља.
Реч и крај, за нас који смо се волели,
некада, давно,
када смо говорили
да знамо шта је волети,
давно, док нисмо знали,
како љубави престају,
онако обично, болно,
свакодневно, без речи,
са тугом и помало кајања
у дирнутом срцу таме.