Zamisli!!!

Mrak je.I ona place.Krvavom rukom poseze za slikom koja joj zivot znaci.
Slabost ka slici joj odvraca paznju i bol u dusi fizicki uspeva da ublazi.
U njenom mraku jedino slika svetlost zraci
dok krv tece,tece,tece....

Neko kuca.Ona se smeje.
Ne histericno,cuce je,vec tiho,podmuklo...
U njen izmuceni um naviru ideje
kako,gde i sta posle...A nema posle
jer nema ni sad,
dakle nije ni bilo,dakle nema ni kad....
A krv tece,tece,tece.....

Sada vec lupa i cuje se muski glas koji je nekad volela,grlila,ljubila...
Kome je nekad davala sve i uzimala nista,samo da bi dobila ambis i samo ljubav....
Mozda da ga nije srela,mozda se ne bi ni ubila,
mozda bi sada na nekom brodicu gledala galebove i videla samo ljubav...
Sada se vec glasno smeje.Krv tece,tece,tece....

On je ocajnici zove,lupa i krvari,ali vrata su fermeticki zatvorena...
Mozda i on umre.O,radosti!Agonija ce se nastaviti!
Zatvara oci i cuje:"Ssss....." a onda pocinje histericno da se smeje da ne bi cula svoje ime.
Njemu su vrata oduvek bila otvorena.
I sada vidi planetu beskrajne zime.
Njena krv tece,tece,tece....

Prilazi zena u belom i govori reci od snega.
Ona je slusa i smeje se jer je zena savrsena,satkana od najneznije note koju mozes da zamislis.
Na vrhu brega joj pokazuje coveka.
To je taj galeb koga trazis.

I ona polako prilazi.Galeb je gleda.Njegove oci svetlucaju poznato.
Kao da je nekad,negde te oci mozda volela,ljubila,sanjala...
A sve je sada to nestalo,sve je to oduzeto
jer sama ga je sebi oduzela.
Pokusava da ga zagrli i...

Mrak je.I ona place.Neko joj prilazi i nista ne govori.
Ali neko je voli.I neko je uvek bio tu.
Pokusava da mu kaze to sto oseca ali on joj ne da jer zna.
Ionako su govorili u snu....

Svi vi,mi,oni....ti,ja pricam,pricam,pricam...ooooo
necemu smesnom,necemu vec tako davno prevazidjenom,ali IPAK!Jos uvek je
zabavno,o da jeste,jer smesno je gledati taj smesak na tvom licu kako
se smeje dok me gleda kako se smejem uspomenama kojih se i ne
secam.....I onda opet bla,bla,bla.....I ceo zivot(ili pola(ili
cetvrtina(ili bar nekoliko godina))) ti prodje u pricanju i pricanju,i
dozivljavljavanju dozivljenog opet i opet i ooooopet......Zasto se uvek
vracamo proslosti kada njeno samo ime kaze da vise ne postoji.....Ah
zato sto zivot mora da bude veza veze koja je tu zbog veze koja je u
vezi sa vezom i sve je to veeeezano.....Drugim recima,tu gde si sada si
tu zato sto si nekad davno bio negde i to te je dovelo OVDE.....Zapravo
ti sasvim kontrolises svoj zivot,iako ces da seres na ovu recenicu kako
su roditelji,ili staratelji,ili oni drugi neki koje ja licno ne znam,i
pojma nemam kakav je tvoj zivot stoga lupam,ti koji kontrolisu tebe,ali
HA!Opet ti to kontrolises.Ti zapravo kontrolises ko ce tebe da
kontrolise.I dok citas ovo ti kontrolises to sto ja tebe kontrolisem da
cittas ovo jer pustas da moje reci uticu na tebe povrsno,duboko,kako
vec....Ali sve je to samo bla,bla,bla....Iiiiiiii ooooopet se vratis
onom starom,poznatom,bezbednom....Zasto?Jer
si jebena kukavica i ti to znas!Mi pravimo granice,sto znaci da ih
zapravo nema.Najveci paradox na svetu jeste kada mi lepo,balvani,sami
sebe ogranicavamo,a onda kukamo sto nemamo dovoljno slobode.....Nema
graaaanicaaaaaa.....Samo postoji bla,bla,BLAAAAA......I to samo
vazi....toooooo je ono sto te ogranicavaaa ali i oslobadjaaaa.....I tako
to.A da!Zasto sad svi ne bismo pili danonocno i nikad ne isplivavali iz
snovidjenja?Zato sto neko kaze da je to lose.KAzes:"Ne,nego zato sto bi
umrli eventualno!"Hahahahahaha.Naravno.A ko kaze da je smrt losa?Ko?Ko?Isti onaj koji se pravi pametan pa ce sad da kaze da sam suicidalna.

Zamisli da ne znas.Zamisli da bacas vreme.zamisli da si okruzen
ljudima koji nisu tvoji ljudi,koji nisu prisne duse,koji su fizicki
prisutne vrece mesa koje gledaju,pricaju,cije srce pulsire ali one ne
funkcionisu sasvim onako kako se od njih ocekuje.Zamisli da ih mrzis jer
ih nemas u potpunosti,sta god to znacilo.Zamisli da
saznas.Cujes,vidis,jave ti.Zamisli da umires.Zamisli da nema
vremena.Zamisli da shvatis da nista nisi video,proziveo,da si sam sebe
lagao,zavaravao da svet je veliki,a vremena ima,da od svih tih ljudi
nece bas tebi da se desi da....izgubis vreme....Zamisli da razmisljas o
sanduku u koji ce te staviti,o tome koje ces stvari kome
ostaviti.Zamisli da pises oprostajnu poruku na obicnom parcetu papire iz
sveske za srpski jezik koju ce neko, posle 10,15 godina,kada te bolest
prozdere,naci sakrivenu ispod crvenog starinskog tepiha u sobi gde si
ostavio svu svoju kreativnost i mladost.Zamisli da poruka sadrzi jednu
rec.Zamisli da zelis da volis.Zamisli da isto ne mozes.Zamisli da umires
iznutra zbog toga.Paradoks.Nebitno.Zamisli da zelis da ostavis trag dok jos uvek mozes.Zamisli da grebes,padas,ustajes,vristis
jer nemas snage da se probudis,pokrenes,potrcis i stignes tamo gde si
odavno trebao da budes.Zamisli da shvatis da ces da nestanes i da ce
zemlju i trulez u sanduku da speru suze koje ce ispariti posle 10,15
godina kada se niko nece vise secati tvog lika.Zamisli da mislis,da
patis,boris se sam sa sobom,sa nevidljivim utvarama nocu,da ne mozes da
spavas,da se budis iz kosmara i pitas:"Jesam li to ja?Da li sam jos
tu?Da li je sada taj cas?" Zamisli da pustis...Zamisli da se vratis u
staro ucmalo stanje nezainteresovanosti.Zamisli da je ipak to bio samo kosmar.Vrati se u krevet.Probudi se.Zamisli da ne znas.Zamisli da saznas.

Одличан текс. Део овога сам замислио, описао у причама и песмама, онако, како бих ја желео да то буде. И оставио сам, ево све ово за собом, није баш свеска али ...

Добродошла !

Hvala, na dobrodoslici...
Iza svakog od nas ostaje nesto, po cemu ce nas pamtiti...na nama je da odaberemo da li ce to biti uzi ili siri auditorijum...hoce li za nama ostati samo misli i reci ili dela (bilo da su pisana ili ucinjena), hocemo li dozvoliti da nas upoznaju u celini i mracnu stranu ili samo onu masku koju smo spremni staviti kad nam zatreba...jer nas niko ne razume...masku koju drugi raspoznaju..

Zanimljivo,jako mi se dopada.Zamisljam da znam...a znam.Zamisljam da saznam i saznajem. Jer lepo je zamisljati...jer cak i u tome ostaju neki nasi prepoznatljivi tragovi.Tragovi u mislima.

Tragovi u mislima. I ja ih ostavljam, nisam cak primetila, samo znam koja me tuga naterala i cije reci utehe. I sada pisem, osecam da sve bolje pisem, u jednom dahu napisem misli u stihovima, zabelezim ih na belom papiru, uzela sam cak i hartiju u boji, da ih lakse razlikujem...nemoguce. Soba moja, nekada uredna, sada lici na ratiste od silnih belezaka, knjiga, recnika. Uvek me neko podseti na nesto lepo kroz svoju tugu, svoj san, kroz patnju i pozudu...i zamisli, ja pisem. Pisem o nekim stvarima sa maskom od providne svile, ostale od neke haljine iz mladosti, dok danas sirim cipkanu lepezu, da sa njom oteram tugu. Kad bih dozvolila tuzi, da po meni mili...a sve mi je u krvi...tuga, sreca i ljubav, sto kao prosjak delim.