Petoknjižje

Петокњижје

Аутор Zoran Matić. Написано датума: Среда, август 11, 2010 у 4:09 по подне


Прича о једном дану, једном сату, једној ноћи или о једном животу. Прича виђена са мушке стране, било би интересантно када би из другог угла била написана. Ја немам ту моћ, можда неко од вас ...

1.

Дођи, ноћ је касна,
неки ситан сат,
дођи, нико нас не види,
сем кише која пада.
Дођи, љубићу те,
ту у тами која остаје,
по малој црној хаљини,
коју си на брзину одабрала због мене.
Дођи, љубићу те,
а ти, препусти се,
јер шта овако сами можемо губити,
сем нежности и ватре залутале?
Дођи, пусти ме да лутам,
пратићу уснама,
несташне капи које падају,
које траг на твоме телу остављају.
Уздрхти, знам, дрхтај не можеш скрити,
уздрхти и буди море,узбуркано,
јако, буди све, све што пожелиш,
у својој жудњи за мојим рукама,
које траже златне нити додира.
Пожели, покажи ми,
ја, господар и роб твоје похоте,
жељу ти испуњавам,
ону луду, најлуђу,
реци, немој прећутати сада,
оно притајено парче тајне.
Ту, под кишом,
дрхтимо, од страсти набујале,
страсти коју прстима гасимо,
на распаљеном бојишту.
Пусти бедра нека лудују,
пусти их, нека ме потраже,
у стиску твојих колена,
пусти их, нека се ослободе окова,
баци кључ невиних погледа,
пусти све и буди оно што сада јеси,
у цвету ноћи и немира,
ти љубавнице мога злодуха.

2.

Пусти, нека нас замка ноћи зароби,
на оивиченој постељи,ти и ја,
кроз отворен прозор ноћи,
пусти месец нека нас срмом прелије,
и ветар нека шуми,нека говори.
Ти и ја, успутни пролазници сна,
са преваљеним жељама на уснама, сами,
ту у граду са неким именом, у некој соби,
обичној, случајно одабраној.
Свућићу твоју хаљину,
На твојим боковима остаће траг мојих усана,
Нежан и благ, на белој кожи урезан.
Трн чежње побошћу на твојим грудима,
Трн лудила и сна, узаврео,
орошен твојом крвљу.
Голи и сами, поглед који лута маштањем,
Лута поривом сна на јави,
на нашим раменима заустављен.
Додир, такт пригушене музике ритма олује,
у теби, у мени, нама.
Вајам те у ивици стварности која се дешава,
Вајаш ме прстима, ноктима,
похотним јутром које долази,
које носи свитање.
Пропни се, као талас, велики,
о гребен разбијен,
уздрхти као што први пут си дрхтала,
у нечијим туђим рукама,
врати се у сећање првих пољубаца,
врати се и шапни да те узмем,
јер овако те нико није узимао,
љубио, никада, као ја.
Не говори, пусти ме,
пустићу те,
умори ме, уби ме снагом која расте,
у твојој утроби распламсала,
јака, на твојим ногама стегнутим на моме струку.
Немој заспати, сунце долази,
Погледај ме, реци шта очи ти моје говоре,
немој заспати, нека игра луда траје,
ту на твоме телу, љубављу извијеном.
Заборави га, његове речи, додире,
заборави га, још трен барем,
док последи пољубац сна,
ту на твом телу мирном остаје.

3.

Ово је исповест, о теби, о мени,
о додирима у ноћи,о спојеним уснама у данима,
исповест и молитва, исповест и молитва,
теби, не Богу,
јер он са нама не ходи,
исповест и молитва,
о додиру, за додире,
о твојим грудима и за њих,
ово није љубав, она је нестала,
није ни потреба,
ово је обожавање ватре,
у нама похрањене.
Можемо остати, можемо отићи,
можемо све, можемо свуда,
кораком, лаким, тешким,
ногу пред ногу,
можемо трчати,
можемо спавати,
можемо сањати,
можемо се љубити,
гледати.
Можемо све, без речи,
неми,могу те додирнути,
љубити,можеш ме убити,
можеш ме разапети,сада,
увек, заувек.
Мируј, ту до мене,
не, ниси пијана,
мало си заљубљена,
мало луда, буновна.
кажем ти, можемо све,
само једно не можемо,
на питање, одговорити питањем.

4.

Пара старе локомотиве,
станични плац,
мали, у брдима лета,
стојиш крај мене,
путна торба, шешир, рукавице,
детелина зелена, на малим пољима,
рука, улазиш у вагон,
стојимао ћутке, гедамо се,
два странца из луде ноћи,
пиштаљка, бели дим,точкови клопарају,
махнућу још једном, за крај.
На сату, подне, још који изгубљени сат,
мој закаснели воз ће стићи.
Враћам се ногу пред ногу,
твој мирис лелуја на моме рамену,
твоје усне, остале су,
ту на мојима,
а ти, шта моје си понела?
У даљини, козорог риче,
зове некога, не плаши се,
као ми што смо били уплашени.
Мали хотел, соба,прозор,
отворен, мали свитац који је летео,
тамо је негде,
иза дебелог застора заспао,
малени сведок љубави и растанка.
Ех да нису каснили,
ех да нису, није ово у мени кајање,
јер због лепог се не кајем,
ово је бол, бол што си његова,
бол свих уздаха загребаних,
ту, у ова четири зида дана.
У једном поподневу,
у једној вечери, у једној ноћи,
били смо све,
ти жена коју сам пробудио,
а ја дечак који као да је први пут љубио,
а потом, опет ми, неми, без гласа,
са стегнутим грлом гиљотине која пада.
Твоја хаљина, мала црна, мокра,
ту је била, ту где стојим,
твоје ципеле, наоколо бачене,
дугмад моје кошуље расута.
Да, ту сам те љубио,
твоје бокове дирао,
лутао уснама,
пољупцима те прекрио, твој уздах,
немирно тело, ја море које обале дира,
ти хрид, од сунца топла, разбуђена.
На мојим грудима,
твоји нокти урезани,
пољупци остављени, дати,
у споменар ноћи записани.
За неки сат, он ће те чекати,
узети твоје ствари, пољубити те,
знам, поглед ћеш сакрити,
затворити очи и помислити на мене.
Још пар ствари невољно скупљених,
затварам торбу и излазим,
поздрављам малог свица,
док затварам врата,
историје неких сати.
Одлазим.

5.

Опрости, лагао сам,
Лагао сам да те нисам сањао,
Зато опрости ми,
На свакој лажи у којој те нисам љубио.
Лагао сам да нисам,
На твојим бедрима усне оставио,
Да нисам те врховима прстију тражио,
У царству месеца и мрака,
Сребрном свилом покривао.
Лагао сам, да груди ти нисам уснама дирао,
Да тело твоје нисам скидао,
Хаљину твоју на њему кидао.
Лажем, да дахом те нисам тражио,
На твојим бедрима каном,
Реч жаром и лицем изгубио.

Опрости, лагао сам,
Да си са сунцем отишла,
Лагао сам и да твоје уздахе нисам сачувао,
И зато опрости ми,
На свакој лажи у којој те нисам љубио.


Састављено у целину приче од песама насталих овде.

Malo izmastala... malo ukrala... Prica vidjena sa zenske strane ...

Necu napisati ni jedan stih o tvojim ocima!

O tome kako si me ljubio

i kako si mi ukrao dah te veceri....

Necu ni odati tajnu

zasto sam te za ruku cvrsto drzala.

Ni zasto sam s tobom

krenula zvezdanim puticem

u mracniju stranu parka.

Necu ti reci ni koliko sam kapi rose

sa tvojih dlanova ukrala.

Ni koliko sam bila srecna kad si otisao!

Ni koliko sam bila tuzna kad sam te videla!

Ni kako sam zamisljala da lezim na livadi

i upijam dusom vetar

koji nosi polen iz tvoga dvorista.

Necu napisati ni jedan stih o tvojim usnama!

Ni o tome kako si me gledao.

Ni kako sam svu srecu sveta ukrala

kad si dodirnuo mali prst na mom stopalu.

Necu ti reci ni da se vojska mrava

pod mojom kozom probudi,

kad kazaljke se stope

kao nasi prsti na mojim bedrima.

Necu ti reci ni zasto sam

obukla malu crnu haljinu.

Ni jesam li ponela nesto tvoje...

Ni jesam li ti ostavila nesto svoje.

Ni jesi li me i koliko lagao

da mozemo sve

mozemo svuda

korakom, lakim,teskim

nogu pred nogu...

Da mozemo trcat,

mozemo spavati

mozemo sanjati

Da se mozemo ljubiti

gledati...

Da mozemo sve

bez reci, nemi,

uvek zauvek...

Necu ti reci ni da vozovi nisu kasnili...

Jos par stvari nevoljno skupljenih

zatvaram torbu,

nevesto prikrivam suze

osmehom...

pozdravljam malog svitca.

Odlazim...

Za neki sat on ce me cekati

sasvim slucajnona peronu br.2.

Lagano cu izaci iz voza,

poljubicu ga strasnije no ikad..

Bacicu kljuc nevinih pogleda.

Pusticu da budem ono sto jesam...

Ljubavnica tvog zloduha!

PETOKNJIŽJE - Priča o jednom danu, satu, noći ili životu, iz ženskog ugla - Branka Zeng


1.

Došla sam, noć je
zvono sa tornja,
pokušavam da brojim...
tvoje poljupce, ili odjek
koje odzvanja
dok loviš kišne kapi
koje beže sa mog lica.
Crna haljina, ona mala,
obukla sam je misleći na Tebe.
Ljubiš me, ljubiš kao nikada
niko nije tako budio buru od koje gorim.
Puštam te da lutaš
kao mornar po moru tražiš
put ka mirnoj luci,
prste ne prepoznajemo
u stisku trenutka
od koga noć postaje bajka.
Znam da gubim
ali dobijam snagu
postajem ljubavnica
pokidavši poslednji okov
dok se u noći gubio
zvuk poslednjeg zvona.


2.

Mislila sam na Tebe
mada nisam znala da postojiš,
dok sam oblačila haljinu.
Bacio si je pored postelje,
osećam svežinu, kroz otvoren prozor
ulazi zvuk kiše.
Tu u sobi dva prolaznika
u slučajnom susretu,
zagrljaju spojenih želja
upijamo se usnama sa tragom meseca
na našim telima kao vulkan
koji se budi postojimo,
trajemo u zagrljaju.
Tvoje ruke osećam
kao da brišu sve tragove
koje je on godinama ostavljao
na mojim bedrima sada
crtaju put ka svojoj stvarnosti.
Grlim te, šapat mi kao vrisak odzvanja,
zaboravljam na njega.
Odlazim u san
sa tvojim zagrljajem
i sećanjem...



3.

Kao da gledam film...
Govoriš da je to priča,
priča koju mi živimo.
Tu u ovoj sobi skriveni
od njega, možemo biti sve.
Onako pijani od poljubaca,
dodira, izmešanih mirisa.
Možemo, ludo se zaljubiti
jedno u drugo ali ne možemo
pitanjem odgovoriti na pitanje.



4.

Gledam, iz ugla Tvog oka
proviruje kapljica
kao kap noćašnje kiše
seća me na dodir...
Stara lokomotiva uz pisak
i paru ulazi na peron...
Stežem tvoju ruku, pogled otpravnika voza
ne dozvoljava tvoj poljubac.
Znam, on me čeka,
uzeće moj kofer i pozvati taksi.
Mašem ti...


5.

Opraštam sebi,
Tebe nisam lagala,
ni njega da sam Te volela.
Onako za ceo život jednom
jedinom ljubavlju u sobi
sa pogledom na peron i mesečevim zrakom.
Opraštam sebi odlazak vozom u podne.
Ne opraštam sebi, sve one poljupce
koje Ti nisam prosula po telu,
zagrljaj kojim Te nisam zauvek,
zauvek, zarobila u sebi,
laž koju nisam izgovorila,
da Te ne volim!

ПЕТОСТИШЈЕ
Аутор Мирјана Маринковић


По Зорану Матићу (ПЕТОКЊИЖЈЕ)



ПЕТОСТИШЈЕ

1

У ноћ ми дођи -
све жеље испуњавам.
Дођи ми у ноћ...

2

Кажи, како би?..
Блатом, кâмом ил' златом?
Како, кажи ми?

3

Да молим не дај!
Тихо измиче време.
Немој да молим...

4

Ено, стиже воз.
Прође и ово наше.
Стигао је воз...

5

Слагах ли те кад?
Звезду ону не скидох?
Опрости ми сад...

23. август 2010.

PETOKNJIŽJE - priča o jednom danu,satu,noći ili životu,iz ženskog ugla


(Nadovezala se na delove pesme PETOKNJIŽJE - Zorana Matića, nešto dodala...)


1.



Dolazim,prošla je ponoć.

Čekaš me u polutami.

Ljubim te ovlaš.

Sami,nas dvoje i kiša.

Već osećam vrele poljupce,

prste koji klize niz haljinu,

za koju misliš,

da sam je slučajno odabrala.

A baš nju sam čuvala za tebe.

Mili,ljubi me,prdajem se

raspali u meni vatre,

svu nežnost mi podari.

Tvoja sam,bez svedoka.

Kiša nas odati neće.

Lutaj po meni,gutaj pohotno

kapi što niz mene liju.

Popij me,znam žedj

za mnom te izludjuje.

Vidiš,drhtim,

okean sam uzburkan.

Ruke tvoje mi obala

u koju uranjam

poput plime.

Dodiri tvoji,

najlepše su niti

što vezuju me grešnu,

na lomaču strasti.

Pohotom gospodarim,

robuješ mojim željama,

u pokori uživaš.

Reći ću noćas

onu tajnu,pritajenu

šapatom,koji pamtićeš

dok si živ,baršunasti glas

odzvanjaće ti u ušima

dugo...

Pod kišom strasti,drhtimo,

tražimo se prstima,

gasimo vatre,

pijući sokove poljupcima.

Na bojištu smo,gde žrtava

noćas nema.

Tela u bunilu,bedra u ludilu,

kolena isprepletana.

Kidamo okove u ritmu

kiše što dobuje.

Bacam nevinost pogleda,

sve zaboravljam.

Hoću da budem baš ono

što sam sada.

Ljubavnica u noći nemira.

Neće me oprati kiša,

ni tebe neće...

Zloduh moj si ti

kom sve sam dala

ovaj put....



2.



Prepuštam ti se.

Zarobi me zamkama noći.

Ti i ja na postelji.

Mesec nas srmom preliva,

vetar šapuće,

mi ni glasa da pustimo.

Dva prolaznika kroz snove,

došaputane želje nam na usnama.

Sami u nekom bezimenom gradu,

nekoj baš običnoj sobi,

odabranoj tek tako.

U slatkom grehu ogrezli.

Skidaš mi haljinu,

kidaš nestrpljivo.

Šetaš po meni,

usnama tragove ostavljaš,

nežno,tanano

urezuješ se u kožu.

Onda,naglo,

u bunilu,zabadaš

trnje stravične čežnje

u moje grudi.

Gubiš dah.

Ludilo i san u javu pretvaraš.

Do krvi lomiš

svaku moju kost,

kidaš meso.

Pogledi nam lete

porivima sna na javi.

Hvatamo ritam prigušene oluje,

u taktu plešemo,

ti u meni,ja u tebi,

mi u nama.

Vajaš me na ivici pameti,

klešem te vrhovima prstiju,

poput violine topim ti čula.

Divljam odjednom,

nezasito kao zver,

zarivam nokte u tvoje mišice.

Udaram kao talas o greben,

razbijam se.

Drhtim kao srna.

Ne,ne želim,neću

da se odvojim od tebe.

Čula sam šapat

što me uzima k sebi,

da me ljubi kao niko nikada.

Ćutimo....

Puštam te,slomi me,

umori me,snagom koja kida

rasplamsaj utrobu.

Moje noge na tvom struku,

lomimo se do bola.

Ne ,ne spavaj,sviće.

Curi vreme.

Gledam te,produžavamo

ludu igru po telima izvijenim.

Znaš,zaboravila sam ga.

Samo tebe imam,želim.

Ne,ne želim,ne mogu da odem.

Pretvorimo ovaj tren u večnost.

Mirna,osveštana tvojim poljupcem,

u snu večnom ostajem.



3.



Ispovest pišem o nama

u grešnim noćima,dodirima što bole,

usnama nerazdvojenim u danima.

Ispovest,molitva,nama ,tebi.

Gospod uz grešnike ne hodi.

Molitva i ispovest

o dodirima,za dodire,

o telima,za tela.

Nije ovo ljubav,nije ni bila,

ni neka navika.

Vatra je ovo u nama,

što tinja,tinjaće čini se uvek.

Možemo sve sada,

ostati,otići,

trčećim korakom,isšunjati se,

možda i odpuzati nevino poput beba.

Hajdmo,budni opet sanjati,

opet se pohotno ljubiti,

pogledom zarobiti.

Ni reč,za dodir,za poljubac.

Razapinjemo se,ubijamo,

sada, za uvek.

Ćutim tu kraj tebe.

Poludela,zaljubljena,

pogubljena.

Čini se,možemo sve.

Samo jedno nikada nećemo moći,

na pitanje pitanjem da odgovorimo.

Pohota,strast ili želja dok smo živi?



4.



Stojim sva važna kraj tebe,

srećna i zadovoljna žena.

Torba,šešir,rukavice.

Ah,koji osećaj,biti dama.

Gledam,stojim pored

muškarca mojih snova.

Gubi mi se pogled negde

u poljima deteline.

Ipak,skrećem pogled sa tebe,

da oči sakrijem.

Pisak lokomotive,

vreme je...

Gledamo se,odjednom,

postajemo dva stranca

iz noći ludila.

Pištaljka za kraj.

Gubim te u dimu,

kloparanje točkova

u ritmu mog pulsa.

Iskida me bol,

pomisao da mu se vraćam.

Mašeš još jednom za kraj.



Podne,čekaš zakasneli voz.

Ostao ti je moj miris na ramenu,

usne moje na tvojima.

Ja tvoje u žurbi zaboravih,

nehotice.

Zver u daljini riče,nekoga traži.

Nije uplašena kao mi.



Hotel,prozor otvoren.

Svitac,maleni svedok

ljubavi i rastanka,

pao je negde i zaspao,

slomi ga tuga što nas biti neće.

Kajanje,ma nije,

nema kajanja zbog nečeg lepog.

Bol je ovo što nisam tvoja,bol što nisi moj.

Njegova sam,a ne želim ga,

nikad ga nisam ni želela.

Svi uzdasi stadoše u ova četiri zida.

Tu valjda i ostaše.

Jednog popodneva,

jedne večeri,jedne noći.

Ja,žena probudjena,

dama,kurva.

Ti,dečak nevin,

što prvi put ljubi.

Bezglasni,stegnutih grla.

Moja haljina,kao slučajno odabrana,

mala,crna,bila je tu iskidana.

Dugman s tvoje košulje pocepane

razbacana.

Ljubio si mi bokove,

skitao usnama po meni,

poljupcima me udisao.

Nemirna tela,

ti more,ja obala.

Suncem razbudjena,

podatna.

Urezala sam na tvoje grudi dodire,

ostavila poljupce,zapisane u noći.

Još malo,stići ću.

Čekaće me,uzeti stvari,

poljubiće me.

Pogled ću sakriti,

odaće me oči.

Žmurim,da te sačuvam

makar malo.

U onoj sobi,nevoljno kupiš stvari,

izlaziš,malom svicu odpozdravljaš.

Zatvaraš vrata,već započete prošlosti.

Odlaziš...a boli...



5.



Znam,lagao si da me ne sanjaš,

lažem i ja.

Opraštam ti sve laži

u kojima me nisi ljubio.

Znam,laž je tvoja istina,

a i moja.

Usne su ostale na bedrima,

osećam prste

kojima si me tražio.

Svila klizi po sećanju,

pokrivao si me

čarobnim sjajem.

Laž je tvoja ime moje.

Istina moja,laž da sam te zaboravila.

Dirao si me usnama,dirao telo,

kidao haljinu.

Dah tvoj i danas osećam,

i da lažem,znam,

tražio si me.

Na mojim bedrima sebe si izgubio.

Lažeš da sam sa Suncem nestala.

Moje uzdahe osećaš.

Oprost ti dajem,jer znam.

I ako kažeš da nisi,ljubio si me.



Emina Vlahović

10.11.2010.

(priča o jednom danu,satu,noći,životu-sagledana iz ženskog ugla
kao odgovor na PETOKNJIŽJE autora Zorana Matiča
Korišćena ista tema, osnovna ideja, ostalo samostalan rad )

PETOKNJIŽJE II

1.

Spremam se da krenem,
puna nemira.
Čujem kišu.
Oblačim malu crnu haljinu,
opet da te izludim,
namerno.
Gospodariću noćas,
robom ćeš postati čim
osetiš moj dah.
Stižem,i bez dodira
osećam tvoje drhtaje.
Čekaš ispod nadstrešice,
polumokar i tako privlačan
u maici prilipljenoj
uz telo.
Bacaš tek upaljenu cigaretu,
uzimaš me,onako mokru,
pokislu.
Sudar pogleda,
pijemo se dahom
pohotnim,vazduha nemamo.
Lomi nas požuda.
Kiša lije po nama,
a mi pijani,ludi.
Briga nas.
Klizaš usnama po mojoj haljini,
kidaš je,cepam ti majicu.
Mokri,ljubimo se,
pijemo jedno drugo.
Ošamućeni,puštamo krike poput zveri.
Uloge podeljene,gospodar-rob,
rob-gospodar.
Menjamo role
u ritmu kiše što udara po oluku.
Zapovesti ispunjavamo
neizustom,čitamo se.
Obavijam te kolenima,
rukama me držiš
izvijenu,pod nagonom
tvoje žedji .
Mačem,do kosti probadaš.
Zaranjaš do srži,
krv lipti u strasti.
Krik još jedan,
zajednički za kraj.
Poljubac
onaj najvatreniji
od koga se teško
odvajamo.
Ljubavnica i demon
u slatkom grehu.


2.

Neki grad,neka soba
izabrana tek onako
samo za nas.
Pun Mesec baca čini
na noć prevare,
ili istine,ko zna?
Odsjaj na mojoj haljini,
gledaš me,
vidim svlačiš me pogledom.
Prozor otvoren,dašak
vetra obuzima
nas nemirima.
Prilazim ti,
dok sediš na postelji.
Jedan pogled i padaš,
pada i haljina,
ona mala pripijena uz moje telo.
Trgaš je,mene kidaš
cepam ti košulju,
gubiš prste u mojoj kosi.
Rukama šetaš po grudima,
ledjima,
pa niz bedra.
Ljubimo se,bez daha.
Nema čekanja,ni vremena
u ovoj ludoj noći.
Ne, niko ne ljubi kao ti.
Zaboravljam ga,imam samo tebe
sada i uvek,
i kad te nemam,
tvoja sam.
Lomi me,izludi,
hoću da se pogubim
u tvojim dodirima.
Ležiš na postelji,
piješ me očima,
sijaju pijane u mraku.
Nemoćan,a pohotan.
Volim tu igru,
obuzimam te šakama,
kolenima,gospodarim
svakim tvojim trzajem.
Vrištimo,prolama se krik
u sobičku,
tek tako,slučajno izabranom.
Za nas,za ljubav
ili šta već.
Nije ni važno,
goresmo najjačim žarom,
kao nikad do sad.
Grešni,svoji,
za nezaborav.
Upadosmo u zamku noći,
namerno.


3.

Ispovedamo se noćas.
Molitvom da speremo greh.
Ne hodimo stazom
što Gospod vodi,
demoni nam vodiči.
Ljubim te pomamno,
gušim se u tvojim dodirima,
dišem tvojim dahom.
Pijem rosu sa izvora
gde kročiti nisam smela.
Grešan si i ti,
ne pomišljaj da bi
moglo biti drugačije.
Usud nam je
preljuba ova
u kojoj gorimo,
dahćemo kao životinje
u zverinjaku zatvorene.
Sve možemo noćas,
sve nam je dozvoljeno.
Ljubimo se,
gorimo,bez reči
grešnim mislima
Gospoda prizivamo.
Ma,briga nas.
Stopimo se u jedno,
ludi,zaljubljeni,
očarani,začarani.
Ma sve smo mi,
sve možemo,
sve nam se hoće
u noći ispovesti,
jedno pred drugim,
ogoljeni.
Ti meni,ja tebi
telima zavete dajemo
kao u ispovedaonici,
onoj bahatoj,
od uzavrele požude.
Jedino osta
nedorečena istina
ili možda laž,
ko zna.
Pitanje na koje pitanjem
odgovoriti ne možemo.
Ko smo mi?

4.

Stojimo na peronu
železničke stanice
malog mesta u zabiti.
Niko nas otkrio nije.
U grlu knedla,
oči suzne.
Kraj je došao.
Pratiš me,
a ja,kao da ostavljam
sve na svetu što sam
imala u jednom trenu,
jednoj noći,
jednoj sobi.
Ni šešir ne pokriva moj
bolni pogled,niti
naborano čelo od tuge.
Ljubili smo se bez daha,
jurili svaki tren u vremenu,
da ne pobegne neki dodir.
Žena sam bila,poput školjke
otvorena,a ti mladjani pastuv
u punoj snazi.
Poljupcima ispijasmo
jedno drugo
kao pijavice.
Te ruke,usne baršunaste,
mlado telo,poput jelena
izvajano,ne mogu da zaboravim.
Opraštamo se.
U dimu ostaje tvoj lik,
ja nevoljno odlazim.
Tvoj voz kasni.
Vraćaš se u sobu,
kupiš stvari.
Nalaziš moj ruž na podu.
Boli te sećanje na moje
vatrene poljupce.
Otvaraš ,mirišeš,
osećaš me i dalje.
Nevoljno ubacuješ svoje
stvari u kofer i odlaziš.
Zatvaraš vrata
kao korice spomenara.
Uspomenu
na jednu noć,jedan sat ,dan.
Istorija postajemo,
a sve smo bili,
ništa ostali.
Bliži se kraj mom putovanju.
Popravljam frizuru,
stavljam šešir,
oči da sakrijem.
Čeka me,
kao da me sudija čeka,
a ja lažni svedok.
Ljubi me,a tebe osećam
celim telom.
Eto,tako malo prisećanje,
za celog tebe u meni.
Stranče i željo moja.

5.

Lažem sebe
da ne sanjam te.
Lažem da ostadoh neljubljena,
da nisam ti pila nektar sa usana.
Lažem da na mojim grudima nisi
udisao najmekše dodire,
na bedrima osetio najžešće vatre.
Ma lažem da sam te ljubila
i da te ljubim
u snovima i noćas.
Ne nisam ni bila s tobom one
noći kad goreli smo
najjačim porivima
vulkanima prženi,
ludi od strasti.
Ni Mesec nije bio pun,
pa nas sludeo
svojim sjajem
da se lakše popamtimo.
Lažem da volim tebe,
a da on mi ne treba.
Da,lažem,istinu ne zborim,
istinu ne snevam.
Oprosti...jedino tako
ubediću sebe da mi nije
stalo....

Emina Vlahović
11.11.2010.

PETOKNJIŽJE - Priča o jednom danu, satu, noći ili životu, iz ženskog ugla-Mirjana Vujicic

13.11.2010

1.

Hajde dodji, cekam te!
U tvome oku
da budem oganj lutalice.
Da budem tvoja crna dama,
zelje i strasti.
Andjeo nisam,
hocu samo da gorim
kao uzburkani oganj,
koji nikada
nece da usahnuti.
Dodji cekam te!
Da me milujeas kao vetar leta
da prođeš mojim vratom,
dok se prepustam blagom dodiru
traga nezaborava.
U danu vecnoga sna,
cekam te
da plovis mojim bedrima,
uklesanu u pori svakog tvog
dodira.
Jer ti si moj gospodar
ja sam robinja, koja sve
zelje ispunjava,
koja ti se prepusta.
Zauvek sam bacila,
kljuc nevinih pogleda,
a ti, srusio si sve moje
bedeme srama.
Želim za tebe da budem
topla i besramna.
U ovoj slatkoj tami lave i greha
uzdasi strasti
nek nam budu kljuc nevinog
pogleda...osmeha.
Dozivam te ovako procvala
i opojno obilazim sva tvoja vrela.
Jer u ovoj igri ljubavnice
pobednika nema.
Na mojim grudima vajas
svetove,
polazem glavu pismu zavetnom
volim ovo ropstvo
jer raspusne zveri cednoscu
se krote.
Samo nastavi sviraj,
pisi pevaj na svojoj
harfi rajske mekote strasti.


2.

Pustam te u svoje odaje tajni,
u sva jutra koja nam dolaze.
Tvoji tragovi nek ostanu
na mojim grudima.
Strast, ljubav, tihihi jecaj.
Vatrena pozuda gori
dok ljubim te usnama
za tebe jedina,
ono slatko vino koje opija.
Zato pustam te
da drhtim u tvojim rukama
dok dolazis, prolazis kao klica
narastaja.
Kroz predele uzavrele maste
na izvoru nasih osecaja,
u svim mozdanim uvalama.
Verujem u tebe.
Gospodaru neba.
Na krilima me odnesi u cik zore
negde u daljinu cije su kljucale zelje
munje koje sevaju.
Dok vodimo ljubav nas dvoje,
usputni prolaznice sna, znaj, ja sam
robinja svih tvojih zelja.
Jer ovako kao ti,
nikada me niko
nije ljubio,
u igri uznemirene pustosi
koja mami zaborav.
U igri simbola strasti i krvi
smrti i zelja.
Ja vise nemam stida,stid ne
postoji.
Igra greha nek nastavi se
drama i tragedija se ljube.

3.

Ovo neka bude prica
o nama.
O jednoj ljubavi.
Jer prosto smo bili
stvoreni da budemo
jedno za drugo.
Trezor, blago koji cuvam
verno.
Bili smo dve reci sto su
se srele,
culi duboki sluh vremena
koji smo iznova saputali.
Dva sna utonula u jedan.
Molitva dodira.
Igra vetrova.
Zalutala misao,u agoniji zelja.
Davanja i predaje,gde je smeh
jednu pricu pricao.
Mogli smo se voleti, mrzeti
ali ravnodusni
nikada nismo mogli biti.
Jer sam tvojih ruku deo.
Po meni
si slikao gde god si hteo i sve sta si zeleo.
Tvoj potpis nosim u narucju.
Krvavim usnama ljubim ti stope,
i gledam te kao u Boga,
ljubeci usne.
Ne nisam luda,nisam ni bunovna.
Samo volim kao sto nikada nisam volela.
Tvoja ljubav me opila.
Pored tebe se
osecam kao probudjena zena.
Ljubavi moja,negde medju javom
i medj snom,ostaces moja tajna
kroz ovo vreme i prostor.

4.

Stojimo jedno pored drugog,
nemo se gledamo.
Dva poznanika slucajnog vremena,
dva poznanika usputnih stanica
dva ljubavnika nesudjena.
Kome je dosao kraj ?
Nema kajanja,nema suza ni plakanja
bilo je lepo dok je trajalo,
ostace nam
neka lepa secanja.
I moja gresnost i tvoja preljuba.
Mojoj jabuki ponudjenoj nisi odoleo,
dok sam ti prst na usnu spustala moj
nemirni pramen sa cela si sklanjao.
Bila sam tvoja Eva,strasna neobuzdana
i nemirna.
I cemu sada kajanja,
ostaju samo one uspomene,
koje necu zapisivati,
u kofer uspomena trpati.
Ostace
oni poljupci na nasoj klupi,
o kojima ce drugi pricati,
na njoj se drugi voleti,
a mi cemo se nekada negde secati,
mojih crvenih noktiju,
kojima sam po tvome telu sarala
i one kapije, otvorene,
onih stepenica
na njima sam cekala.
U meni si probudio zenu,
pomalo vec zaboravljenu.
Dok sam ja, kao vucica sa tobom se uklapala,
dok su nam svaki put tela istim ritmom igrala.
Udisala sam svoga muzjaka
i od tih trenutaka zivela.
Za tebe sam bila beskraj nemira,
ponovo rodjena
iz vatre i pepela probudjena.
I srcem i dusom sam samo tebi pripadala.
Sada polako zatvaram oci,svaki delic nase
ljubavi blagosiljam.
Polako krecem,odlazim.
Kraj je.
Mozda nam je tako
sudjeno bilo.
U snu i na javi.
Ko zna mozda nas Bog
ponovo nekada ....


5.

Zato mi oprosti,
jer onda kada sam odlazila
govorila sam da te ne volim.
Jos jednu laz sam izrekla,
laz koja me je bolela doveka.
Lagala sam,da kada sam tuzna,
osmehu mesto dajem.
A u dusi strah sapuce.
Isuvise sam jaka da ti kazem
da svake svoje lazi se bojim.
Zato ako mozes oprosti mi
devojci u crnoj haljini,onoj
koja te je najvise volela,
tiho i necujno oz tvog zivota
zauvek otisla.
Zatvorila oci i ledja okrenula.
Tek znak pripadanja
utisnula u kozi na ledjima.
Kao secanje koje je zauvek sacuvala.
U jednom vremenu trajanja.



P.S Ovo je za mene moje najlepse i najdraze delo.Mozda zato sto sam ga najduze i sa najvise ljubavi pisala do sada.Ovim putem zelim i da se zahvalim svom dragom prijatelju Zoranu Maticu koji je mozda zasluzan ne toliko sto ja pisem koliko zbog toga sto je bio uporan da pisem...i da ostanem u svom pisanju ono sto jesam.