Kosovski boj

Ovo je moj pokusaj da se unesem u dusu ratnika ovog velikog istorijskog dogadjaja.Nije zavrsen,zapocet je i ima jos dosta do kraja no zanimaju me kritike onih koji imaju vremena da ga procitaju,jer je pomalo podugacak

U osvit krvave zore,u susret Suncu,svetom i djavoljskom,usne srpskih ratnika zadnji put poljubise nezno,ne usne devojacke niti milu mu zemljicu,nego hladni krst,vapeci za oprostaj jos nepocinjenih dela,moleci za zasluzen zagrljaj carstva nebeskog,jer je ovaj prokleti dan zadnji dan obitavanja njegove duse u ovom hodajucem truplu,zivom a vec odavno mrtvom.U redovima,mirnim i stamenim,u oklopima,kleknuti ,oslanjujuci se na svoje sablje,dok jos im je mirisljava rosa padala na lice i vetar svirao zelenim poljanama,ispred male crkve,ratnici su redom,ponosno i ponizno kleli se bradatim i tamnim popovskim licima,i cekali blagoslov.Kleknuo je i on,na jos vlaznu pohabanu travu,i pogledao u redove vatrenog celika oko njega,pa u kameno zdanje,drevno i misticno,u kojem su blagoslov primali svi velikani,dok je rumeni zrak bacao senku krsta sa nje na vernike ispred sebe.Milosno,neponovljivo,zacaravajuce pojanje popova,koji u svojim odorama,sa srebrnim krstom u jednoj i kandilima u drugoj ruci,pomesalo se sa silnim hukom vetra i topotom junackih srca u tom trenu.Bezoblicna,skamenjena lica ratnika oko njega opijena bozanstveniim mirisom tamjana u svezem prolecnom vaduhu,pomno su cekala da poloze svoje usne na hladno srebro i dobiju blagoslov za svaku posecenu necasnu glavu dusmana na svojoj dusi.Drhtao je,ne zbog svezine jutra,niti zbog straha zbog predstojece bitke,jer on dusu hrabrih ratnika ,u sveopstoj euforiji,napusta davno pre borbe.Zatvorio je oci,i pred njim daleko a pak tu kraj njega zaigrase radosni zvuci potoka,sustanje zelenih krosnja,miris jabuka i dunja,a u daljini jedna mala siromasna kuca,na sred brda,zemljanih zidova i slamenog krova,malih prozora,pod ogromnom procvetalom visnjom.Ispod visnje,nekoliko koraka od praga,mala drvena vrata od pruca i prasnjavi,kameniti put.Nedaleko od brda,zena,mlada,cedna,lepog punog,rumenog i neznog lica,nagnuta nad zuborom potoka,rukama pere rublje i peva.Tako milo,tiho,tako opojno i opet,tako milo je to njeno pojanje.U daljini cuje se vesela graja seljaka sa obliznih polja.Iza kuce istrcase dva mala ,od pojasa gola decacica,po tri godine svaki,terajuci malu vevericu.Za njima trci pas i laje.Nebo plavo,vedro,bez oblacka bdi nad tim slatkim mirisima,nad tom prostom a tako idilicnom slikom.U vazduhu se oseca miris tamjana.Dune vetar pod mirisljavom visnjom.Kako bi bilo divno umiti se hladnom vodom iz obliznjeg vrela.Vetar nosi miris tamjana.Vetar nosi miris visanja.Vetar nosi smeh dece i poj majke.Vetar nosi tisinu.Zadrhtao je,stegao sablju u svojoj ruci,stisnuo zube i poljubio krst u popovoj ruci.

Osamucen,ustao je na jos uspavane noge.Bio je hladan i smiren,poput kakvog kamenog kipa,stogodisnjeg, drevnog i stamenog,nepromenjivog,sasvim suprotno od onog sta je ocekicao.U mislima svojim,vec bezbroj puta,imao je viziju ovog trena,svetog i usamljenog,najvaznijeg i jedinog ,nad svim trenucima svog zivota,tren kad ce uci u krvav boj i uvek je mislio da ce biti usplahiren,uzrujan,uplasen.No to nije bilo tako,svaki osecaj ga je napustio,izbledeo,odhujao kao i onaj miris visnjinih cvetova svoga doma.Otupela su njegova cula,i sad je,kao sena bez duse i misli,stajao i cekao da sablja u rukama njegovim oduzme i ono malo covecnosti u njegovom zivotu.Rumenilo sunca sve vise je nadvladavalo podivljale kovitlace mrkih oblaka.Popovi su i dalje pojali neke melodije,neznane,a svima tako bliske i poznate.Zastave razlicitih simbola,slavnih velikana i ceta sa njihovih poseda,ratnih ,zlosutnih boja igrale su na vetru.I oni najvazniji vitezovi izasli su iz male cetvrtaste crkve ,sa jednom kupolom ,i ogromnim krstom.Ispod kamenorezanih mozaika,kroz portal svetinje izasao je i knez Lazar,uzvisen i velik.I u pogledu,i u drzanju,i u govoru i najprostiji seljak je mogao doznati da je to jedan od onih retkih heroja koja nam istorija kad-kad rodi,da usvisi makar jedno doba nekog naroda.Okruzen ostatkom tadasnje srpske elite,u sjajnom srebrno zlatnom oklopu sa monstruoznom kacigom sa dva roga,kao u samog crnog djavola,hodao je medju svoj narod,svoje ratnike ,svoju bracu,pridzavajuci se za balcak maca i sa onim cudnim i nesvakidasnjim sjajom u ocima,tako svetlim a tako mutnim,tako da se nije moglo znati da li je to bes ili posvecenost, posle obreda u crkvi.Niko mu se nije klanjao no svi su skidali kacige u znak pozdrava.Iako se u njemu zapali neka mala iskra plemenitosti i hrabrosti pri samom pogledu na svog odlucnog gospodara,ona ponovo izjalovi u onaj jedini osecaj koji je ostajao,kao ogavni zadah u ustima,ustajali i zagusljivi osecaj mucnine i nerealnosti da se ovo stvarno zbiva.Nad zelenim ravnima I dalje u dubini nebeskih poljana,marsirali su oblaci tek tamni ,teski,bliski zemlji,olujni i besni,tek rascvetali,beli,poletni i velicanstveni.Tad,po prvi put,gledajuci u njihovu blizinu a takvu nedostiznost,pomisli,kako isto nebo bdi nad njihovim i nad turskim celendrama,kako i nad majkom Srbijom tako i nad seldzuskom Turskom,i mnogim jos njemu neznanim krajevima.I znao je da,kao sto je i ono prevrtljivo tako je i ovaj njegov zivot,jer ko bi i pomislio da jednog prostog i siromasnog seljaka moze zadesiti ovakava sudba,gorka u svojoj velicanstvenosti,teska u svojoj slavi.Tad se seti onog trenutka kad je namestajuci kosu pod istom onom visnjom u dvoriste primio one ljude koji su mu rekli da u rat mora ici i u borbi protiv nemani i glavu izgubiti.Gledao je u nebo.Pitao se gde li su mu deca sada.To nebo sad ih posmatra a ovi oblaci mozda su vec bili nad njima.I mi cemo se boriti,a oni ce i dalje biti nad njima i nad ovom milom zemljom,nad njegovom decom,i decom njegove dece i njegovim neprijateljima i nad njegovom smrcu.Ono ce ostati,i kad njega ne bude bilo i nece prestajati ma ko god pobedio.

Redovi vitezova krenuli su do logora po konje i jos koje poslednje kapi vode pred bitku a onda se valjalo kreci u boj.Isao je i on,u samom zacelju,zeleci da sto pre vidi svoga konja.Niti plemic niti imucan,poveo je svog starog Sarca od svog doma,i znao je,i kleo se,tako mu njegove glave,da je brzi od svih turskih atova,pa makar dosli iz samog srca islamskih pustinja.Jos on,sa svojom dugom,crnom,kao noc,dlakom i krupnim razumnim ocima mirisao je na dom.I kad bi ga pomilovao po onoj njegovoj njusci kao da miluje kosu svoje dragane,a kad priblizi uho njegovom telu kao da osluskuje tiho spavanje svoje decice.Visok,stamen,gorostasan i lep bio je taj konj.Potkovan i istreniran na ralima i poljima raske zemlje bio je lagan kao vetar te zore.Stigavsi medju jos nepogasene vatre srpskog logora,prisao je svom Sarcu i rekao:,,Saro ne moj se plasiti danas, nemoj Saro se plasiti.Znas kako smo orali njive nebrojane?Naslonio je glavu na atovu i milovao ga po kosi a on miran,miran i tih,kao da ga slusa,Sad cemo Saro opet da oremo,al ne po crnici miloj,nego po turskim glava crnim, ne boj se ni koplja ni krvi jer cemo mi na kraju sve izorati".Uzdahuo je,a kao i da konj uzdahnu.,,A onda sa odmah sa polja krvavog,kasom na ona cvetna polja kuci,a Saro?"A konj poce da njisti i da udara desnom nogom o tlo.A on sad pusti suzu,onako sitnu,ali tesku,nevinu kao kad dete zna da ce biti kaznjeno,a ne moze nista da ucini.Nije zaplakao niti kad je razmisljao o deci niti kad je napustao dom,ali sad je u toj prohladnoj zori,sam, u sred logora,sam sa svojim konjom pustio dusi da lakne.
Prizor srpskog logora bio je zapanjujuc.Ogromni beli satori rasuti po poljanjama kao oblaci po zelenom nebu.Mnostvo ratnika u sjajnim,teskim oklopima,sa kacigama na glavi i macevima na pojasu,pripremaju svoje konje i stitove za bitku.Zemlja kaljava,izorana ljudskim i konjskim hodom,napunila se vode od kise pre neki dan.Mnogobrojni barjaci strcali su iznad glava vojnika i vrhova satora,u pozdrav vetru i suncu,kao znak jos slobodnog naroda.Omaleni plavokosi decak,nema jos ni sesnaest godina bori se sa svojim prevelikim oklopom.Odmah pored njega covek sede vlasi,polako navlaci svoju kacigu pazeci u isto vreme na svog konja i proveravajuci mu kopite.Prohladnom vetru gomile ratnika darivali su svoju pesmu,pesmu,tuznu,laganu i lepu,pesmu klonulog duha.On,poput daha bozjeg,hukom svojim,ponese taj zalosni zvuk u visine i u glasu te pesme zacu se ostrina sabalja i lakoca strela,brzina kopita i preciznost kopalja,stamenost stitova i neprobojnost oklopa,silina i jarost ljudskog duha.I ta pesma razli se poput zlatne kise,poput rudne zore,poletna i visoka kao i let sokola,drevna i neprolazna kao zemlja pod njima,utumara se i ispuni njihove duse ,razgali njihova bica i sad ne bese tuzna niti lagana,sad ne bese spora nego neobuzdana i plahovita,ohrabljujuca i snazna.Svi predjasni glasovi i zvuci logora utopise se u tu opojnu harmoniju ljudske sloge,casti i hrabrosti.Jer bas to bese sad u njima.Svaki covek drugom bese brat,svaki jednak drugom i dostojan oklopa koji nosi,slozan u svojoj nevolji.Cast i hrabrost behu odavno obuzeli ratnicke misli jer ovakvom podvigu takva osecanja jedina behu dostojna.Reke vatrenog celika potekle su u sloznom hodu,izbijajuci na ravno polje u susret krvavom suncu.More koplja prekri zapad i mirisne poljane zadrhtase pod takvom silom.Sila ljudi koji hodase ili jahase brzo je napredovala ka svojoj sudbi.Ogrnuti svojom snagom,obodreni svojom hrabroscu cinila se vojskom ne Srba vec Evrope,velikoj u svojoj malobrojnosti,snaznoj u svojoj nemoci,slavnoj u svojoj neizbeznosti.

I poredjase se oni,junacka srca ovog sveta,u slavu Bogu i otadzbini,,jedan pored drugog,mirni i snazni,i njihovi oklopi izgledahu kao uzarena reka razjarena na suncu,i njihova koplja zadrhtase i valovi nepreglednog mora njihovih vrhova uzdigose se,i oni behu kao kipovi,postojani na vetru bojnog polja.I pesma koja se orila promuce na pogled svojih protivnika i ostade samo sablasni huk vetra da se lomi poljem.Svi glasovi koji terahu brige,strah i zebnju medju Srbima zatihnu i u ocima im se razgore iskra.
Pred njima,van dometa otrovnih strela,bese mocna islamska sila.Brda behu prekrivena ogromnom vojskom,nevidjenom i nezamislivom bilo kojoj evropskoj vosjci.Daleko,na ravnom polju,razgorese se beli turbani i zaplesase crveni barjaci meseca i zvezde.Zemlja je drhtala pod njihovom tezinom i zaudarala paljevinom i lojem.Dok u srpskoj vojsci bese vise vitezova opremljenih sabljama,kopljima,strelama i retki sekirama uz malo ceta na konjima,turska obilase konjanicima i strelcima i oni behu prekriveni tamnim oklopima podjarmljeni cizmom sultanovom.Oni ne behu se borili za svoje domove,koji pocivahu daleko na istoku,niti radi ikakve svoje koristi,niti nekog viseg cilja vec samo jer behu robovi svojeg gospodara,vernici svojeg boga.
Zeleo je da zivi.Zeleo je da okusi hladnu vodi planinskog izvora,medna usta svoje drage, nevine poglede svoje decice.Zeleo je da hodi zemljom i plasio se smrti.Nije verovao da se bori radi svog naroda,niti zbog nekog parceta zemlje,niti zbog icega drugog.I znao je da i ostali koji maozda verovahu u te ideale koje braniti sad moraju,sad vise ne veruju i zele samo da sa glavom na ramenima pobegnu iz ovog haosa.Zebnja i mrznja uvuce se u duse ratnika,jer pred njima se otvorise vrata pakla,i vragovi iznikose iz zemlje i zaklonise horizont.I polako cast izbledi medju srpskim rodom i ona morase ponovo vaskrsnuti.
Redovi ratnika gurkali su se,gacajuci u mekoj zemlji,drzeci koplja zabodena u nebo i gledajuci ispred u suret svome kraju.On nasadjen na svog konja izvuce sablju,britku i sjajnu,zlacanu na svetlosti dana,jer zelese da njome,a ne kopljem,niti strelom,proburazi svog dusmanina,sebe samog na drugoj strani.Neki gledahu u nebo,nadajuci se cudu,neki ne pomerase se i behu stameni poput stena,ukorenjenih u mestu,u neverici i strahu.Neki opet,ne mogavsi da podnesu sablasnu tisiu,i pogan jezik,koji bi kad kad se zacuo daleko na drugoj strani,povikase ili zapevase udarajuci u stitove svojim oruzjem,terajuci brige i strah poklicima junackim i oni izgledahu blazeni i reseni senke koja zaklanjase njihovu dusu.Daleko iznad kruzile su ptice,nemirne i gladne.

I pred silu srpsku istupi knez Lazar,na svom konju,belom i visokom,prekriven srebrnkastim oklopom i kacigom na glavi.On ne vide svog gospodara tako dobro,jer mnogi ratnici odvajahu ih,ali mogao je da nazre visoku priliku,krupnu i plemenitu,kako leluja pred vojskom,kao na vetru.I iz daljine zagrme glas,dubok i silan,poput odjeka iz bunara,samo cistiji i oran.Prenese se on poput misli preko armije hriscanske i ne bi ga cudilo da je dopreo i do samog Murata,tolika bese njegova jacina i grlatost.
,,Braco-Srbi..krsta ratnici,nek vam dusa zatocena ne biva u strahu,nek vam noge ne posustaju,ne nadajte se zivotu svome,vec zivotu sinova vasih.''-vikao je,jasuci svog ata,uzduz linije vojske,gledajuci tek u oci svojim sledbenicima,tek u arapske dine pred njima.-,,Zivot vas Bozji je sad.I vi niste ratnici carstva srpskoga vec carstva nebeskoga,vasa ruka nije vasa vec ruka Boga nasega.Ova zemlja napice se krvi,svete i dusmanske,no nezasita ostace.Mi sad stojimo pred silom snaznijom i vecom od nase-mi smo kamen nasuprot plimi,drvo nasuprot oluji,mali nasuprot vecem.No prisetite se dedova nasih,sto sabljom svojom pokorise istok i sto dom odbranise sve vekove ove i osetite te korene u sebi i znajte da zile drveta srpska iscupati se nece.i ovde preporodicemo srpski duh sto izgubismo godina ovih."-glas bi mu drhtao i treperio ali bese snazan i odlucan i svaka rec jaroscu je obilovala,paleci kuraz u dusi ljudi.-,,Tamo,gde brda poganim smradom otrovana su,tamo gde smrt hara bez suda i pravde,tamo gde covek stoka je,tamo nema slobode niti milosti.Osvajac je surov i nasa dece patice vecno ako pokleknemo danas.Oni,tamo,Turci seldzuci,dusmani tamni,veliki jesu no sitne duse.Njihova sablja volje nema,njihovi stitovi sveca nemaju,njihovi konji sloode nemaju.Oni su bagra istoka,divlja i cudovisna,sto bi Evropom hareme skupljali.No srpska deca za Alaha nisu!A predamnom,sve junak do junaka,svi na Suncu Bogom pozlaceni,plemenita vojska krstaskoga rata.I isukajte sablje svoje,i zapevajte pesmu jezikom nasim,i ispunite vazduh poklikom slobode.Mi ovde stojimo sada,da zakoljemo pocast koja nas sve mori.mi ovde stojimo zbog dece nase ali i oceva nasih.I zamislite kakva slava vasa dela ceka,da uvek zapamcena budu u srcima ljudi.I nek prokleta budu oni sto smrti se ne raduju,i kleti su oni sto glavu na ramenima iznesose a bitku ovu ne vojevase.Srbi u slavu dedova vasih,nek vam sablje dusmanskim glavama nakicene budu,nek vam lica krvlju bezboznika umivena budu,hitajte da dobrodoslicu pozelimo gostima nezvanim,dabogda ih ova zemlja progutala!
On dize sablju uvis i poljubi hladan celik.I kakav silan glas prostre se kosovskom zemljom,sad prekrivenom hiljadama ratnika,ponosan i razjaren,glasniji od svih zvukova ikada koji se ovim prostranstvom orise.I uvuce se strah pod zemlju i iznad nje,u vazduhu, i ispuni tela Turaka.Svakim dahom tokom tih trenutaka otrovase svoje srce i oni behu pokunjeni.I retki pokusase da odagnaju strah poklikom svojim,orijenatalnim i divljim,no on bese zadavljen jacinom Srba.Zemlja pucase od tolike graje,a u daljini,pod sumskim hladom,mir prirodni bese u haos pretvoren,jer od odjeka maceva i uzvika ljudi,zverinje poce trcati,pomahnitalo i uplaseno,zabijajuci glave u balvane i cepajuci zemlju,kako bi ogluveli sebe.Ptice izbacise svoja jedra i zaplovise plavim okeanom,iznad polja,jos vise uvelicavajuci taj trenutak.

I njegovoj glavi zaigrase misli ratnicke i teske,misli o slobodi i slavi,pomucene,brze i neuhvatljive,poput gromova,zasijale bi na tren,potom iscezle samo da bi se cuo topot sledece.Jarost i seta uhvatise se u kolo ratnickog pijanstva.Krvnicko ludilo zamagli mu vid i oseti kako reci hrabre i zadnje greju krv i dusu.I dok se rapsodija ljudskog bezumlja pred oduzimanje sveg sto ljudskim zvase lomila u vaduhu,osetio je kako vatra pece mu u zilama.I sve bese kao san.Oci zurise u daljinu,gde vijorise se boje azijata,talasase se njihova koplja,nepregledni i uznemireni i opet nebo.Mirno,nepomicno,ikonsko plavo.Daleko iznad,sa nama i bez nas.Pre i posle,van i u nama.Nema ptica iznad novonastalih dina rata.Samo netaknuto nebo.I um mu bese usresredjen na njega,i smiri se,a svaki tren postade kraci,ali u tom ubrzanom vremenu,kao da je mogao da spozna vise stvari nego do sada.
Njegov at,taman i snazan,visi od vecine konja u svoj ovoj sili,njistao je i dobovao kopitama,uznemireno i ludacki.Iako to do tada nije primetio,shvatio je koliko je nestabilan na njegovim plecima.I u toj uzavreloj atmosferi,zagusljivoj i nestvarnoj,dok su se izdavale poslednje naredbe pred napad,setio se kako cvrsto i ugodno bi lebdeo na svom konju,siguran i neobicno prirodan,poput nedeljivog nastavka na vrhu zivotinje.Ali sad,kako je tlo podrhtavalo,a ljudi zivotinje postali,zadnje njegovo parce doma odalo se ludilu koje ne jenjava.
Redovi celicog mora pocese da se pomeraju na znak komadanata.Poput plime,koja prozdire prazno tlo,srpska vojska zauzimala je polozaj za napad.Cim pogled srskih luconosa postade ravan dometu njihovog oruzja,oluja strela popuni nebo i ugasi Sunce.Turska glavnina postade zaklonjenu celikom i izgleda na uplasenu zivotinju prekrivenu oklopom.No mnoge pronadjose svoj cilj i let im bi krunisan krvlju nevernika i prvom naletu srpske sile behu pali mnogi i taj napad ne bese vazan samo zbog uspesnosti svoje,niti zbog vaznih turskih slava,vec zbog obmane koja zaplasi dusmane.Jer dok jos strele doticahu nebeske vrhove srpska konjica poleti tlom i zarije se u tursku silu.

Stegnuo je srce i svog ata nogama,i disao duboko.Molio je boga da prezivi...Nije znao ni ko vodi krila,ni kakva je strategija srpskih velbuzda,samo je znao da nekoliko konja od njih,na celu srpske vojske jase Lazar,drzeci centar.Hladan znoj obli mu telo i jeza obuze telo.No vatra nije jenjavala.Gorela bi ,snazno i duboko,przeci mu vene,udove pluca i grlo.Osetio je kako bukti,raste,povija se i zeli izvan,da pokulja iz guse,poput zmajevog daha.Pohlepna i gramziva bese ona i on nije smeo otvoriti usta,jer bese tako stvarna i ideja da stvarno mu dusa kroz usta izadje ne cinise mu se tako besmislena.I kako je gorela,obuzimajuci celo telo,on nadje kako celik balcaka i oklopa biva hladan i ugodan i crsto ga steze.I tako prirodan bese ta novonastala prisnost,kao da grli svog brata,sebi ravnog,kao da je mac razuman i jedini,sam poput njega,uplasen poput njega,jedini koji ga moze razumeti u onoj muci koja ce biti i dela koje ce pociniti.Seti se svog doma,drage i dece.Seti se dana,sitnih i bezbriznih.Svi manji i prosti ali drazi nego ovaj.U daljini vrazja vojska,mracna i prokleta,sarena i cudna i na ovom tlu neprilicna,te jos vise licise na san,poput likova iz bajke.Iza njih potlaceni zivalj,kojeg stokom zvase,ti tirani,bez duse i boga,ispred nemilosrdna buducnost srpskog naroda.Nije mogao ni zamisliti zulum na koji behu kadri,ali osecao je da su monstruozni ti Azijati,od davnina po okrutnoscu znani.
I sta ce ova mala sacica ljudi,ceo srpski porod muski,pred Muratovom sabljom.Jer turska ruka ,necastiva i do ramena krvlju okupana,duga je i snazna,a sad Srbe Turska u narucje zove.Ali bese hriscanska vera u Srba jaka i nada i sloboda i u hrabrosti ne oskudevase.I zatvorisvsi oci,on oseti kako zlatno klasje rukama u snopove veze,kako behu bujne i zacarane zelene sume svoga kraja,cuo je himnu njegovih otaca kako krosnje pevaju,pesmu o slobodi,pesmu divnu.Glasovi njeni behu vodenih vila i vila suma kojom hodise,mirisi proleca i osusenog sena,zivi i snazni,poput poja gusala ili ora devojaka.I topao glas poput sljivovice i mekan i snen kao meskoljenje vodenicnog tocka.Te note,slobode i inata,prostrujase trncima kroz citavo telo.

Plasio se svoga koplja i sablje i pocasti koje nose.Ubiti mora jer ziveti mora.I dok mu prizori kroz maglu izbijase u umu,blagosloveni nekim davno izgubljenim mirom,ona jarost i mrznja,instiktivna i necovecna i ona zatocena vatra u njemu,pokulja napolje i on kriknu,kao ranjena zver,divljacki i bolno,nahuska konja i krene u juris,put pakla,ne otvarajuci svoje oci.
Samo malo-mislio je-samo jos malo.Samo jos malo doma u mislima njegovim dok mu srce sasvim ne zatruju tamnoputa lica dusmana.No dugo trajati nije moglo.Otvorivsi oci vide kako strele Turaka ubilacki streme sa nebeske nastresnice i dize teski stit iznad sebe i dve strele zabodese se u njega.Konji behu hitri i hrabri,sa obzirom na tezinu ojacanog tereta,kao i silu koja bese pred njima.U toj pometnji oni trcase pomahnitalo i behu nevidljivim bicom gonjeni,kao sto behu i ljudi.Pod tom streljackom opsadom nebeskih poljana jos nekoliko stotina metara bese prostora izmedju tog munjevitog grumencica metalne vojske i pescanog okeana,koji se prostire beskrajno,posle horizonta.
U neobuzdanoj jurnjavi skoro da nije primetio podignuta koplja bespomocnih Turaka.Zacu azijatske piskave uzvike i vidi kako prvi redovi pokleknuse pod teskim konjima i konjica se zari u tursku pesadiju kao sto voda gasi vatru i na mestu dodira,na mestu borbe,digose se oblaci prasine,poput pare.I magla probudjene prasine pomuti mu vid i samo tek sa jedne tek sa druge strane izbijale su njuske susednih konja,te se i neko koplje pomoli sa zemlje,jos nekog prezivelog pesadinca.Na pola metra od njega,sa njegove leve strane,preziveci udar prvih redova konjice,probio se vojnik,i za tili cas krenuo na njega.Izvadio je sablju jer koplje mu bese dugacko za takvu vrstu borbe i jednim kratkim,elegantnim potezom zaklao tog nesrecnog jadnika.Njegovo omlitavljeno truplo,viseci na kraju krvavog maca,tesko i prljavo,sa uzasavajucim prizorom bola na ukocenom licu,skliznu i nestade u haosu bitke.Isceznu jedan covek,jedan zivot,u prljavstini ovog svetog tla,pocivajuci pod kopitama konja u galopu.Mozda je imao porodicu,tamo negde daleko,svoj zivot,posao i decu.Mozda i nije bio vojnik nego potlaceni rob u sultanovoj nemilosti.To sad vise nije bilo vazno.Iscezao je i on,tog trena,dok mu je nezasito secivo se castilo toplim mesom,i nije vise bio isti.Ne vise covek,ne zver.Jer zverstvo zivotinje instiktivno je i prirodno kao i sama smrt od bolesti ili kisa ili susa,nesvesno i svakodnevno,jer zver ne moze znati bolje.No covek sa umom i svescu o svetu u kojem obitava,moze pociniti takva zverstva,da ona jesu najocigledniji dokaz nase urodjene odvojenosti od prirode i nase nedostojnosti istoj.I on shvati kako mu te misli ne obuzimase dusu nikad ranije i ne zele da ih ima dok behu dani srece.A sad su tu,jedine,usamljene,izmedju posecenih glava.Misli o stravi ljudskog duha radjaju se u tmini iz koje se potice.

I posle prvog,dodje drugi,pa treci i tako dalje.Ne prestaje taj pokolj,sve dok postojis.Posto vec pet turskih glava bese skinuo,poput visanja,sve mu bese svejedno.Samo bol i uzas,strava nosise njegovo srce.Mahao je kao pomahnitao,savrseno se uklapajuci u prizor sveopsteg haosa.Oznojen,ispod usijanog oklopa,dok u mu se zemlja oko njega migoljila od ljudskih ostataka,osakacenih bezivotnih tela,koja bi se pod kopitama i nogama pomerala,dok su ih gazili,tako da su ponovo se vracala u zivot,u ples mrtvih.I krv,mocvare krvi.Tamna i neovozemaljska.Posadjena stajace tu vekovima,zauvek.Da raste,da zivi,jer svari poput ove bitke,ne zive samo sad,u momentu,one su i proslost i buducnost svih nas,bilo gde da smo.
Srpska konjica napredovala je iznenadjujuce uspesno,posebno njen centar.Azijati behu prestravljeni silom Srba,jer oni behu u teskim oklopima i dobro opremljeni i ako malobrojniji behu ratovali vestije od iskusne seldzuske vojske.Poput klina,usijanog na suncu,zarila se vojska hriscanja u meso dusmana.No sve sto biva,prestaje.Tako napredak Srba bese usporen kako dan bese odmicao.Krila od pocetka bitke behu slabija nego centar i ona zaostase i behu odsecena od glavnine.Svi se borise hrabro i natprirodno jer sati prolazise a polje se nije cistilo.Iz onih dina ispod nekad jutarnjeg sunca,sad nepomerajuceg u zenitu,dopremase se neprestano nove trupe,odmornije i zilavije.Srbi behu u pobednickoj euforiji,napredovase i zelese da utru put sultanu,njegovim vojnicima po tlu.No kako to najcese biva,sudbina ima planove zlokobnije i nedokucive,samo da bi odagnala svoju dosadu u dokolici vremena.I tako,umorni i iznureni macevi im behu tezi nego ikad a stitove zelese da bace,kako ih vise ne bi tegili.Zbacili bi oklope,ugrejane do usijanja,na ovoj zezi i naporu,samo da osete malo svezine,samo kad bi mogli.Um im bese prazan,koliko i njihova dusa,jer prozdrala su sve neprestana ubijanja i u toj bezgranicnoj pustari,u nekoj izmaglici,doprela bi misao da ne dizu oklope,nego da behu pogodjeni,samo da ovo prestane.Ova ludost,ovaj haos.Klonuse.I neki uistinu padose od zege i iznurenosti,da ih ni koplja protvnicka i ne dodirnuse ili behu izgubili pak svoje konje,te zarobljeni pod njima,davili se u sopstvenoj krvi.No Srbijom se ova zemlja ne bi zvala da nije prokleta.I ostace ona takva...
Poljem,razbio se glas da je knez Lazar pao.Iako je on i dalje bio na nogama,boreci se uz svoju bracu,to nisu mogli da znaju Turci,osim onih koji behu u neposrednoj okolini.Glas koji,veruje se,potece od turskog sultana,obeshrabi srca Srba i ponese Turke,koji,poput okeanskih talasa,navirase i razbijase se od izgubljenu vojsku.I tu pobeda i misao o njoj izblede.tek rodjena na tom polju,umre u istom danu.Krila posustase a centar osta zatocen u brojnosti dusmana,daleko napred.I Lazar,knez srpski,i Milos Obilic junak i velbuzd,behu zarobljeni,jer ne mogadose da se suprostave sami i njihovi napori behu uzaludni,jer iako posekose stotine glava,padose u zamku,goru od smrti.
Oseti neku mucninu,ponovo.Kao da bese tako davno ono jutro,kad je je zadnji put osetio.Borba i smrt,prozdire vreme i ceo zivot bese mu manji nego tih nekoliko mucnih sati.Bilo ih je previse.Iako su se,nesto dalje,iza njih,nazirali srpski barjaci,on je znao da je izgubio.Znao je to i onog jutra.Pobedio ili izgubio,on je gubitnik na ovom polju.Nista vise nece biti isto i zivot mu je prosao davno i nestao onog trenutka kad je navukao oklop i ispraznio kanije.Davio se u smradu znoji i krvi.Prasina mu je maglila vid i gutala vazduh.Primetio je kako se konji okrecu,beze pomahnitalo,bez gospodara na njima.Pitao se kad ce i on pasti.Turci su,poput utvara,stvarali se iz magle i svi su bili isti.Bezlicni,crni,uzasni.I vec je navikao na vojnicke uzvike,krike palih i zvuk celika,tako da se nije mogao setiti nijednog drugog.Vatra u njemu zgasla se i poceo je da klone.U jednom trenu stajao je odmah do mladog velbuzda Obilica i pogledavsi ga ponovo dobi snagu.no uzalud.Mreze neprijatelja,od njihovih tela sazdane,zatocene ih ostave.Zagrli snazno svog konja i izgubi svest.

Dok je novi dan mileo preko snenih proplanaka,svetloscu obasjavajuci njihove padine,zlatne i srebrne,pod gorama jos je sanjarila tanana senka.I iz tog neprobudjenog dela noci,skrivenog pod gustim krosnjama drveca,stizala je zacudjujuca pesma,zvonka i radosna,budeci svet.I cvetovi otvorise svoje latice Suncu i miris njihov ispuni vazduh,a povetarac ga nosi preko brda i reka,gde se nebo ogleda.Dok je novi dan lagano mileo svetom,pre njegovog svitanja,uzurbano I pospano,iz svojih kucica,na njive,sa motikama,srpovima I hranom u ruci,krenuli su ljudi I svojim sanjivim glasom ulepsali pesmu tog jutra.Dok je zajapureno izranjalo iz horizonta Sunce je bojilo svet u blage I mile boje.Ljudi ,vredni I jos pomalo sanjivi,izvukli bi se iz svojih kucica sa glasom prvih petlova I pokuvsi stvari krenuli put njiva.Za tren vuceci mamurne noge stigli bi do zlatom prekrivenih brda I sa srpovima u ruci sekli bi snoplje zlatonosno I plodno.I Sunce bi izranjalo sve vise nad njihovim glavama a znoj I pesma ne prestaju.I tren tisine,umornih od rada brzo bi nestao posalicom veselih clanova mobe.A taj tren stvarno ne bi bila tisina jer za one koji znaju da slusaju on je bio redak trenutak da oslusnu onu pesmu prirode tananu i tihu jutros a sad poletnu I snaznu.Cvrkut ptica cija krila ulepsavaju nebo,zvuk vode sto lomi kamenje,talasanje livadskih trava vetrom okupanih ili ono zujanje musice sto nikako ne da mira seljacima na toj njivi.Miris cvetnog povetarca,miris znoja I klasja sto pada.I sve je mirno,i zivo i sve se krece u tom plesu prirode,lagodnom i blagom.Graja dece koja razbribrigu hrani svojom naivnom igrom,dopirala je iz primamljivog hlada obliznjeg sumskog carstva.Zmurke,vije i rata igrali bi se ne krijuci svoj smeh i darivajuci najmiliji,najzvonkiji,mili i iskreni ton coveka toj rapsodiji prirode koja cveta.No kao da u izmaglici daljine nestaju lica dece,tamo negde u tudjini,tamo negde na jugu.Neki prohladan vetar,punim svojim krilima zanjise sliku umornih ratara i ona izmaglica sto se u daljini,pod okriljem sume skrivala,digne i opkoli zvuk srpova.Gusta,avetinjska,sablasna u svojem iznenadnom nastupu,uvuce se i u srca seljaka i nijedan vise ne vide onog drugog.Cuju se uzvici,dozivanja,strah zena kao da je obojio maglu.No samo na tren.Svi glasovi utihnuse,zgasnuse,kao da su se udaljavali jedan od drugog i svako ostade sam u jezivoj tisini.I on je bio medju tim seljacima.Pokusavao je da se seti gde se nalazi,gde bese onaj stari put,gde suma a gde sunce,hteo bi da krene cas ovamo cas u drugom smeru ali samo zbunjenost i pomahnitalost nadje u svom umu.I poce de trci,kroz jos ne poseceno zito,dok mu je prohladan vetar sibao obraze a povijeno klasje noge.

.I tako je trcao,cinilo mu se satima.Ali uvek isto.Kao u kavezu opkoljenom neogranicenom sirinom i jednolicnoscu uvek bi se nasao u istom mestu.Samo on,vetar,klasje medju nogama, i tiha izmaglica.Pokusao je da vice.Cuo je eho svog glasa.Prestao je.Seo i poceo da place.Pokusao je da se seti one melodije kojom je odzvanjao svet u svom jutru ,no bese uzalud.Samo tisina i svoj dah i nista vise osim straha ne bese u njemu.I kad njegove misli polako pocese da blede u svojoj nedovrsenosti,svojoj jednolicnosti,kad predao se i ne bese razmisljao o onome sto je bilo,kad mu je telo posustajalo,malaksao u toj tmini,opet je zacuo smeh svoje dece,negde tamo.Kao da mu je ponovo suncani zrak pomilovao obraze i osmehne se i on.Krene prema glasovima.Dozivali su ga,na igru,cinilo mu se...Kako je prilazio blize,glasovi se izoblice...U njihovom tonu ne bese naivnost vec strah i ocajanje.Poziv,dovikivanje u pomoc.Plac. Vrisak.Topot kopita...Neke prilike ga okrznuse...,,Oce!"...Vrisci ponovo.Sve jaci.Pred njim,iz magle,iznikose u daljini neka oblicja.Crna i strasna.Visoki gospodari konja,tamnih poput noci i cudnih,monstruozno nakaradnih.Vikase nesto sto nije razumeo.I neke male prilike bezahu pred njima.Opet vrisak.Hteo je da potrci.To su njegova deca.Beze.Vijaju ih.Noge u lancima,okovima.Mengele oko njegovih clanaka.gacao je u prasini,posto je pao u pokusaju trka.Osetio je kako je bespomocan,mali.Gledao je kako mu se deca skrivaju po sumarcima iz kojih je magla nestala.Plakao je.Vikao.Opet samo odjek.Zulumcari su uhvatili decu.Vriste,placu,ritaju se nogama,pokusavaju da pobegnu,ujedaju snazne ruke napasnika ali oni poput sena,nedodirljivi su i previse silni.Smeju se.Neka deca sama trce ka njima,mirno i radosno,mislieci da se igraju.Nestaju i daljini.Uzas mu ispuni svaki dah i jecaj svaku suzu.Bol mnogo jaci od fizickog neprestano ga je tiskao.Hteo je da umre.Ne moze vise.Tisina,samoca i bol.Pomislio je gde su ostali.Gde mu je zena.Dok covek misli,sejtan dela.U isti mah,pred ocima pojave se dva konja,i neki ljudi oko njih.Svi bezlicni,isti ,crni.Svi se smeju i uzivaju.Zena,propala,u modricama,no jos nekim rumenilom u licu, jauce na sam glas,vristi,moli.Prepoznao joj je glas.Udarali su je.Zavezali su joj noge dok se trzala.Ispod crne kose sevale su oci,opasne i proklinjajuce u agoniji.Zvala ga je.I kao da se ceo prizor sve vise njemu priblizavao,dok je zatocen,stajao u mestu i plakao.Dvojica su zajahali konje.Ostali gledaju.Smeh i navijanje.Pogledali su se.Bic cepajuci vazduh,cepajuci svet,svetlost i tamu,poput groma,poput njenog vriska i njegovog bolnog otkucaja tada,udari po konjima.Potrcase.Nema vise vriska.Samo njegov odjek tuge i ocaja.Njihov smeh.Udovi su landarali sa konopaca,dok je za konjima,koji su jurili u suprotnim pravcima,ostajao trag mesa i krvi.I pod nokte klinovi mu se zabise i ne utrnuse mu bol u srcu njegovom.I usijanim zigovima kozu mu belezise,no nema jaceg jada i one mu se cinise kao ubod pcele spram rane u grudima.Pretise mu da ce mu oci povaditi.Psovao je.Plakao.Izazivao ih.Oteo ostrice kojima su hteli da ga osakate.Na zemlji ostajao je trag krvi.Mengele drze noge u prokletom klasju.Deca tuzno gledaju iz tudjine.Nose neki drugi osmeh.Isti kao onaj,prokleti,onaj koji je mrzeo,onaj koja mu je neprestano odzvanjao u glavi.Nije vise video zlocince.Samo suze i tminu,samo krv i mlitave ostatke zene koju je voleo.Samo djavolje nistanje konja i smeh sejtana.Pogledao ih je jos jednom i ostricom povadio sebi oci.Krv siklja svuda.Bol ne prestaje.Smejao se.

Osvestio se.Kroz neprobojnu tminu strujali su priguseni zvuci vojnickog marsa,orijentskog laveza i razuzdanog slavlja.Nije znao da li sanja ili je ziv.Zar nije mrtav?Trebao je biti.No ovako nije zamisljao ni pakao a sigurno nije bio raj.Ili mozda ne postoji raj niti pakao.Mozda nase duse lutaju ovim svetom,mozda i drugim svetovima,nadgledajuci ono sto su njihova tela ostavila?Ili jednostavno nestajemo?NIje nestao,bar ne jos.Onda mora da je ziv.Nije jos mogao pobeci iz senke svojih kapaka teskih kao sam pokrov,ali kao da se nalazi u nekoj dubokoj pecini,ne moze da nadje izlaz,niti vidi svetlost,ali cuje odjeke sveta izvan.I ti zvukovi behu zastrasujuci.Cuo kako u znak slavlja i dobijanja plena odjekuje vise hiljada oklopa,koje behu udarali macevima sigurno Turci,jer hriscanskog glasa,osim svog,unutrasnjeg,nije mogao razaznati.Gromoglasna je bila ta oluja zvukova,uskovitlanih glasova cudnog izgovora,tresenja celika,topot marsirajucih jedinica.Jos mamuran,ne potpuno rasvecen,osetio je kako je oklop jos na njemu.Ruke su mu bile vezane i zabacene iza ledja.Bio je usidren na nekom konju.Kretali su se.Po ravnomernom i usporenom hodu,cak i usred pijavice nekog uragana islamske sile,dobio je utisak da je miran i dobro treniran.Glava mu je bila nasadjena na njegovu grivu,prebacivajuci na taj nacin celo telo u lezeci polozaj i onaj oklop,koji ga je stitio od strela i ostrice protivnika,sada bese njegov teret.Osetio je kako u tom vrelom danu,ispunjenom usparinom i zasicenog prasinom hiljada vojnika,njegovo telo,pod pokrovom usijanog oklopa,obliva znoj,tek hladan tek topao,uznemirujuce vreo.Mekana griva jedino je bila olaksavajuca okolnost u ovom paklu.Osetio je disanje konja na kom je bio nesadjen.Sporo i ravnomerno,periodicno,bilo je jedinstveno utociste u tom ludackom slepilu.Disao je kao i on,polako i pratio njegov ritam,smetnuvsi makar malo sa uma sav haos izvan pecine njegovog razuma.razmisljao je,ziv je.Ipak nije zalutao u neki bolesni,uvrnuti pakao u kojem bi gledao mucenje svojih voljenih,u kojem bi njegovo mucenje njemu usluga bila.Ima jos vremena.Ima li?Izgubio je pojam o vremenu.Ne zna koliko je bio onesvescen,niti kakva je situacija na polju,u zaru borbe.Nije znao da li,uopste,ima borbe!Nalazio se unutar neprijateljskih redova,zatocen,u zarobljenistvu.Postao je rob dusmanima cije je glave sekao.Cuje se samo njihov razjareni glas,oseca samo zuljanje njihovih konopaca.Gde ga vode?Da otvori oci?Ne sme.Ne,ipak je mrtav.

Ucutase.Kao u bunilu,oborene glave rasmisljao je.Pomiluj me Boze,smiluj mojoj dusi.Hocu da zivim!Hocu kuci!Cije tabane da ljubim?Samo da idem.Ne mogu vise.Vazduha!Vazduha I tisine mi treba!I kakav je ovo narod?Zasto Gospode?Vidis li,ili negde spavas?Gde su mi decica?Jesam li sve sanjao?sanjam li jos?Zasto Boze ovoliko mrzim?Zasto svi mrzimo?Koga da slusam?
Cinilo se da je zaspao.glava mu bese skroz pognuta dok su konji mirno ih nosili ka odredistu.Utabanim stazama,do satora.Neki covek,visokog polozaja,sudeci po odeci I visokom drzanju I celicno hladnom pogledu,presrete karavan zarobljenicki I upita na turskom nesto.Makar je licilo kao pitanje.Vojnici,vec umorni od pesacenja,mirni I tihi,odgovorise kratko I nastavise.sad prate onog coveka I idu nesto brze.Gore,ka jednom od satora.Gore.
Ponovo snovidjenja mucise mu dusu.Nije vise spavao.nije ni spavao ranije,vec je hodio mestima secanja,vec izbledelog,poput munja nestalnog,dok bljesne u toj tmini njegovog mozga,krvlju ispunjenoj,izmedju sna I jave.Dolinama kosmara.Ubiti?Svejedno mi.Moliti?Svejedno je.Cutati?Ne mogu.

E sad..ko ima strpljenja....