LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Ovih dana sam ti kao Venecija...

Ići dole 
AutorPoruka
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: 111   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime21/10/2010, 7:10 pm

Kada sam bila mala, rekla si mi da vreme neumitno prolazi I da moram da ga nekako obeležim. Nisu u pravu kad ti kažu da sećanje bledi. Ono nikad ne bledi, već se pretapa u drugu stvarnost, mešajući svoje boje-daje nam jednu novu sliku. Zbunjuje kako me uspe zarobiti neprimetna sitnica poput vetra koji je nekad duvao, kako me uspe očarati stranica koju sam već okrenula ispijajući crni čaj koji se odavno više ne proizvodi. Svojom pričom oblikovala si moju prošlost I pre svega moju budućnost. Navela si me da živim u konstantnom prolaženju. Kako se to izražavam, pitaš me? Onako kako si me naučila, kako jedino znam. Dok izgovaram ovu rečenicu, ona postaje prošlost, ona koju ne mogu da promenim, rečenica biva izgovorena I ostaje da visi u vazduhu sa jednim zarezom koji fali. Ne mogu ga dodati jer je već prošla kao I misao o tome da fali.

Mislila sam da je besmisleno imati Kutiju za sentimentalne sitnice. Sada, kada si dovoljno stara da gledaš sujetu kako kaska za godinama koje si preživela, mogu ti slobodno reći da sam mislila kako si luda I da su tvoji sentimentalni papirići ono što te brani od straha koji se zove smrt. Da, mislila sam da umireš, tužna starice, I da ti ceo Novi Zavet nije dovoljan da ubedi kako smrt nije ništa strašno. Držala si se iskucane autobuske karte kao dokaza vožnje autobusom tog dana. Imala si svoju kutiju, ni kartonsku ni drvenu, ni malu ni veliku, ni tamnu ni svetlu. Pokazivala si mi slike čije su se ivice savijale ka spolja I raspredala priče o ljudima koji odavno više nisu medju nama. O tome kako su se smejali I kako je Liz onog subotnjeg popodneva pojela 7 nektarina, zrelih I celih, na pločniku grada koji se zove..nije ni važno, sada je drugačije. Nisam znala da li me više užasava to što zaboravljaš ili to što se ipak pomalo sećaš svega onoga što više nisi. Gde zaboli kada ne možeš da se setiš rodjendana svog prvog unuka? Gde probode osećanje da prolaziš, da on raste a ti-stariš? Kada prestaješ da kupuješ svećice za svoj rodjendan, onda kada je torta premala da bi sve stale ili onda kada je svećica naprosto previše? Kada te je prošla jeza od saznanja da je polovina tvog života već gotova, šta si uradila? Da li si prešla svaku godinu ponaosob, polako I temeljno, izdvajajući ono što se izdvojiti može ili si samo okrenula ledja prošlom I pogledala u buduće?

Da sada sediš pored mene, rekla bi mi da ne mrzim već da izadjem da živim. Nasmejala bi se hrapavo I cinično dodala da neću još dugo. Mrzela sam te jer je tvoje surovo posmatranje života zapravo bila samo ogorčenost životom koji je prošao. Naučila si me da nije život taj koji prebrzo prolazi već da mi previše žurimo kroz život. Naučila si me da treba da sačuvam iskucanu kartu ako će me ona jednom podsetiti kako sam drzala metalnu šipku u prevozu I dozvoljavala prizorima da protiču ispred mene kroz musavo staklo. Ali, ako te zbog nečega cenim, to je jer si mi pojasnila da ožiljke uvek treba da držimo blizu sebe. I tako me natera da sačuvam I jednu sliku koja boli jer postoji. Nije ni nasmešen I ni namršten, ne gleda u objektiv već preko ramena, dok se izvučena kragna košulje prezrivo beli. Obrve razmaknute, pogled tek naoko zainteresovan. Otac.

Sačuvah I štapić od sladoleda, tvrdiš da je nekada mirisao na šećer I leto. Sada miriše na staru hartiju I drvo koje iznutra truli. Zašto to čuvam? Ne znam, ali to se zove sentimentalna sitnica. Tu je I mala kutija sa pajacom na poklopcu, zapečaćena , ne da se otvoriti. Potajno znam da bi par kjlešta rešio taj problem, ali uživam u zaboravljenosti predmeta koji ima zvuk kao zrna pirinča kada protreseš kutiju. Priznaj mi, ima tu neke magije: kutija u kutiji.

Sedim. Mešam boje sećanja stapajući ih u novu sliku. Tebi, apstraktnu.

Zatvaram Kutiju za sentimentalne sitnice. Na vrhu, necija umrica.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime25/10/2010, 12:50 am

Kada je dan muzika a dodir boja, ne stižeš da mi nedostaješ.

Tih dana pričam preglasno i smejem se i kad nije smešno.

Tih dana vezujem dva čvora na pertli i zatežem jako, znajući da će mi trebati dodatno vreme da ih to isto veče odvežem.

Tih dana mi padneš napamet samo dok čekam lift. Lažem.

Ništa ne prolazi osim vremena. Napravim spisak obaveza koje znam napamet, triputa nahranim papagaja koji uopšte nije gladan i brojim spuštene roletne na soliteru preko puta. Pregledam šake u potrazi za skrivenim mladežom.

Tih dana mi dodje da pričam o tebi sa sobom i da pričam sa tobom o sebi. Na kraju dana, ipak, ćutim.

Tih dana se igram sa registracijama automobila i pravim kombinacije brojeva od već ponudjenih. Nekad malo dodam, nekad oduzmem. Nekad varam. Poznato?

Tih dana nikada ne pregledam slike ili pijem vino. Slike me omame a vino zanese misli kao korake.

Tih dana nikada ne čekam i nikuda ne žurim.

Tih dana pustim ,,D-moll" i zamišljam sebe kao ženu koja ostavlja finu malu, plavu kutijicu za puder. Kliše, kažeš?

Tih dana stavljam parfem, za nijansu presladak, za nijansu prenaglašen. Ne volim slatke parfeme.

Tih dana pišem o tebi.

Pravim sebi cedevitu na svaka dva sata. Do vraga, uvek ispadne prejaka..tih dana.

Kada je dan muzika a dodir boja, ipak stigneš da mi nedostaješ.

,,Napisala si kliše", šapnuo si samo tiho u mrak.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime26/10/2010, 12:20 am

Ljigavi zeleni nosorog


Ništa ne volim kao gumene bombone.

Dok bi ti izbirljivo zagledala u pakovanje, trazeći samo crvene, ja sam uživala u svim ukusima i u tvom namrštenom, skoncentisanom čelu koje nije prihvatalo ništa osim omiljenog. Plastične kesice, sa zubatim ivicama napravljenim tako da posumnjaš u sopstvenu inteligenciju dok ih naposletku ne otvoriš, pretvarale su svakodnevnicu u ritual.

Znaš li šta je to čarolija? To je kada gorko začiniš slatkim. Da li će zvučati neverovatno ako kažem da je ljigavi zeleni nosorog sa ukusom jabuke bio dovoljan razlog za osmeh? Možda i hoće, ali samo onima koji se ne smeju dovoljno često ili pak onima koji ne jedu slatkiše. Nisam ni od jednih ni od drugih. Mi smo se smešile sa ustima punim gumenih bombona. Ćuti, znam da nije pristojno.

Kada si odustala od fakulteta, bio je tih sumrak kakav sumnjam da ću ponovo videti u Beogradu. Kao i svaka velika odluka, i ova je donešena izmedju one sa ukusom koka-kole i one nedefinisanog oblika, ukusa koji podseća na ananas. Ma mora da znaš o kojima ti pričam? Bila si sigurna i izrekla si to budistički mirno. Šta sam mogla? Otvorila sam novu kesicu i podelila neravnopravno. Nekako mi se činilo da tebi osmeh tada treba više nego meni.

Kada si postala depresivna i ogorčena, nismo više pričale. Ali jesmo žvakale, tek da se zna.

Nisi mi nikada govorila o statistici rastućeg broja nezaposlenih koja te je nosila i uznosila, morila i na kraju, potopila. A ja nisam pitala. Kad bi došlo do toga, odlazila bih (čitaj: bežala) na siguran teren medju tigrove, medvede i nosoroge (ubedljivo najbolje uradjenog oblika). Tigrova najčešće strpaju pet komada, stvarno ne razumem na osnovu kojih podataka baziraju mišljenje da je narandza tako omiljen ukus. Medvedi variraju a provereno znam da to nije samo zimi Smile , brojka se kreće izmedju četiri i sedam. Nosorozi, ubedljivo najpogodniji za žvakanje, su odoleli svakoj mojoj statistici. Verujem da je na svakog pojedenog nosoroga broj nezaposlenih u maloj zemlji na Balkanu porastao za 1%. O da, onda najbolje vidiš koliko smo nosoroga pojele.

Kada si otišla preko okeana, nisam smatrala da treba reći zbogom. Samo sam te podsetila da gorko uvek možeš da začiniš slatkim.

Ne, nisi čula.

Jesam pretpostavila da to može da se desi.

Ne, nisam sprečila.

Uplakane siluete koje me začudjeno obilaze, uvek me nagnaju da se zapitam da li je pristojno što jedem gumene bombone na groblju? Nisam sigurna, ali, tek da se zna: jedem samo crvene.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime27/10/2010, 9:42 pm

Život? To su mrvice kroasana



Kada imaš 13 godina, švajcarski nožić je druga po redu najbolja stvar koja postoji. I koja ti je, kao takva, nedostižna. Prva je devojčica. Ok, jeste da malo pišti dok govori i da zabacuje kosu češće nego što ti misliš da je potrebno. Zatim, nije i dalje razjašnjeno zašto tako polako hoda do kante za otpatke da zareže olovku. Kakve to olovke danas prave, kad se tako često lome? Ne shvataš ni kako svakog bogovetnog dana mora da ima majicu drugog dezena. Zar ne bi bilo mnogo lakše da nosi neku odredjene boje, tako da uvek možeš da je prepoznaš u masi kikotavih i šarenih devojčuraka?

Kako izgleda švajcarski nožić ili barem ona praiskonska verzija istog? Ona jednostavna, prava, nekomercijalizovana? Ima dimenzije 85x20x20mm i prepoznatljivu crvenu boju, onu koja vuče na bordo i ima neobičan odsjaj. Ima dva osnovna sečiva, duže od 70mm i kraće od 40mm.

Kako Ona izgleda? Jednostavno i pravo, nekako je za mene. Ima kosu čudne braon boje, ali one fine braon boje koja vas uvek podseti na čokoladu i kesten koji peku na jesen. Oči joj retko srećem, ne bih mogao kazati koje su tačno nijanse ali verujem da u njima ima po jedna boja iz celog spektra spakovana u malu zenicu. Kada dodje dotle da pričam o njoj, stid me povuče da kažem nešto tako lepo, što inače ne umem.

Dodaci na švajcarskom nožiću su raznovrsni. Tu je veći šrafciger sa mogućnošću otvaranja čepova, kao i manji šrafciger koji može da otvara konzerve. Postoji i specijalni vadičep, napravljen od nerđajućeg čelika srebrne boje. Izgleda izuzetno profesionalno.

Njene prednosti nemaju kraja. Najjače servira i lopta joj nikada ne udara u mrežu. Nikada. Kada na odmoru jede kroasan, mrvice uvek završe na podu a ne po njoj. Ume da napravi identične pletenice, ali da ih zaveže gumicama različitih boja. Jednom mi je u poverenju rekla, da bi volela da ima i pertle različitih boja. Nisam znao šta da joj odgovorim na to, iako mi je kasnije palo mnogo toga napamet. Šteta.

Šta je ono što ne znate o švajcarskom nožiću? Kada je prvi put napravljen, to je bilo u strogo vojno svrhe. Svaki vojnik morao je da ima po jedan.

Šta je ono što ne znate o Njoj? Nikada nije naučila pravopis kako treba. U svakoj rečenici, barem joj je jedan zarez falio.

Ono što me zapravo privlači kod švajcarskog nožića je funkcionalnost na svakom mestu: u vodi, u avionu (da, može da se prošvercuje pored detektora za metal) I na zemlji. Iskreno, privlači me I to što ga nikada nisam držao u ruci.

Šta je tako primamljivo kod nje? Ne trudi se da bude posebna I to je čini drugačijom.Mami me I to što nisam provukao prste kroz njenu kosu. I što je nikad nisam dotakao..a stala bi mi na dlan.

Ona je imala švajcarski nožić. Posedovala ga je. Mogla je da ga koristi kad god bi poželela. Mogla je čak I da ga prošvercuje pored detektora za metal ako je htela. Njen tata je bio jedan od onih strašnih očeva koji su prešli ceo svet, kupujući polako jedan po jedan njegov deo. Doneo joj je hemijsku olovku sa kopijom švajcarca. Od trenutka kada sam to saznao, vreme se naprosto prepolovilo na periode kada sam mu se divio izdaleka I na periode kada sam joj se divio. Iz daleka, naravno.

Kada sam ga ukrao, bilo je 15:47h. Veliki odmor.

Šta je Njena moć?
Da te pogleda tako da znaš da zna da si to bio baš ti. Njena moć je da ti tišinom kaže sve ono što reči ne bi mogle.

Šta je moć švajcarca, pitaš već nestrpljivo?
On ume da omađija svojim sečivom. Da učini da sanjaš tanke, srebrne ivice I krstić dimenzija 10 x 5 mm. Omađija I tog dečaka. Šta kažeš? Ne, to nisam bio ja. Posta dečak-vojnik. Svaki godine proslavlja rodjendan kupujući sam sebi novi model. Znaš ti čega. Tu sad ima I turpijica, šiljaka, ogledalca-sve uradjeno tako da stane u crveno pakovanje sa neobičnim odsjajem. Baš juče je kupovao jedan i…

Imala je zelene oči. Lažem te kada ti kažem da sam ih retko sretao. Ne, samo sam ih se retko prisećao.

I prodavačica je bila nasmejana, mlada devojka koja je jos neiskusnim rukopisom ispisivala doživotnu garanciju. Da, I dalje postoje stvari na koje se daje doživotna garancija (ne, ljubav nije jedna od njih). Kada se okrenula da otkuca račun, niz ledja su joj se slile dve dugačke pletenice. Leva beše sa žutom, desna sa belom-gumicom za kosu.
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9740
Godina : 58
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime27/10/2010, 9:45 pm

Сјајни текстови Бубо

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime27/10/2010, 9:49 pm

Trudim se, Masada. Smile
Hvala ti što čitaš.
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9740
Godina : 58
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime27/10/2010, 10:29 pm

Мало касним, не стижем све.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime29/10/2010, 12:13 am

36


Nisam se nikada oprostila od stana u kome sam nekada živela. Imao je 36 kvadrata i bio je moj.

Postojale su tapete ali se ne sećam sa kojom šarom. Ispod tih tapeta su gmizale bubašvabe i to je živa istina. Kada danas kažeš nekom da su i termiti bili gosti tvog doma, pogleda te sažaljivo i u trenutku zamisli kako se nalaziš u svim onim strašnim materijalnim problemima o kojima je čuo samo na televiziji.

A ja sam naprosto volela insekte i plašila sam ih se. Nekad, kad noću upališ svetlo da odeš do toaleta, crni stvor sa dlakavim nožicama samo projuri preko belog linoleuma. Ne plašim se samoće, ali stoji da sam manje sama kada su insekti tu.

Stan je bio u potkrovlju, u ulici koja se zove po davno preminulom glumcu, Zoranu Radmiloviću. Nisam odgledala ni jedan njegov film niti sam ikada čula za njega od nekog drugog. Kao i svaki stan u potkrovlju, imao je kosi krov. Znaš one divne prospekte za prozore, sa slikom iskošenog krova sa čistim, izglancanim prozorom kroz koji se, naravno, vidi prolećno plavo nebo? E, moje potkrovlje nije bilo takvo. Prokišnjavalo je ali nekako simpatično. Mogao si da staviš hiljadu šarenih kofa ali bi uvek nastala nova barica tamo gde nisi očekivao. Bilo je od drveta, čvornatog, i svuda su bile polepljene zvezdice koje svetle u mraku. Neke zvezdice sam ogulila.

Davne '99 je bilo bombardovanje u Beogradu. Kada imaš stan u potkrovlju i kada nemaš mnogo komšija koje ipak nisu u skloništu, možeš Tom&Džerija da pojačaš tako jako da zagluši zvuk bombe koja pada.

Slagala bih ako bih ti rekla da sam noći provodila razmišljajući o tome ko je ranije tu živeo, pre nego što sam se doselila. Nisam razmišljala o stanarima tog stana ni tada ni kasnije.

U tom stanu se nikada nije odvila ljubavna priča niti se rodila ideja koja bi ga učinila posebnim. Bio je autentičan, nekad moj.
Nazad na vrh Ići dole
SaMar

SaMar

Ženski
Broj poruka : 1573
Location : Novi Sad
Datum upisa : 27.12.2008

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime30/10/2010, 10:05 am

Zaista sam uzivala citajuci. Drago mi je da si tu.
Buba Erdeljan? Ona sto se udala za dripca? Smile
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime30/10/2010, 3:29 pm

Hvala ti, meni je drago što ovo neko zaista čita.
Mislila sam da su izumrli oni koji predano slušaju Balaševića pa znaju i ko je Buba Erdeljan. Very Happy Buba iz pesme se jeste udala za dripca, ali ova Buba Erdeljan je definitivno isuviše mlada za brak. Smile
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime31/10/2010, 12:05 am

samo sve.
(sva slova namerno mala)

Pažljivo čitaj. Nisu nikada definisane dve stvari: pojam tačke i sreća. Sada ću da te ubedim da je jedini razlog tome to što su ove dve stvari neraskidivo povezane.

Leto, vrelo, asfalt cvrči. Park. Par žbunića iza kojih kučići obeležavaju teren, žuta ljuljaška, mali bazen sa peskom, tri klupice (dve polomljene, trećoj fali levi deo naslona) i braon zemlja, prašnjava. Nema ljudi, samo jedno dete. Ne zapitkuj koliko ima godina ni kako se zove, ne pitaj me da li mu roditelji u tom trenutku prave batu ili seku, kao ni zašto mu je razbijeno koleno. Dete i klikeri. Zemlja koja žudi za vodom.

Da bi se igrao, ne treba ti kameni park ni polomljena klupa ni ispišani pesak, samo mašta. A kada još imaš i staklence, život počinje. Dete je izbušilo rupice u suvoj zemlji, svaku rupicu oblikovalo sa malo pljuvačke, pri tom isprljalo kolena i napravilo čak dve nepotrebne rupe. Kada se igraš sam, nema pravila jer nema ko da ih učini sladjim time što će ih prekršiti. Kad se igraš sam, dovoljno je da svoj kliker uputiš precizno i smelo ka odgovarajućem udubljenju i da gledaš kako upada u mesto po njemu krojeno. Ne sećam se koliko je puta kliker tog podneva išarao prašnjavu zemlju ni koliko je puta omašio cilj. Dete je imalo 17 klikera, a upotrebljavalo samo jedan: staklenac sa zelenim i crvenim percem unutra. Dete je imalo samo jednu dilemu: kako da bude sigurno da je staklenac baš od stakla? Zagrizlo ga je, toliko jako da je poslednja mlečna trojka (dole) krenula da se klati. Zatim ga je bacilo o zemlju, zaista jako i ništa se nije dogodilo.

Kada više nije bilo rupe u koju se kliker nije na čas ugnjezdio, dete je selo i krenulo da prevrće kliker po rukama. Podigao ga je do očiju, zatvorio desno oko i levim (dioptrija -1,65) krenulo da čkilji kroz staklo u svet okolo. Učini mu se da su sve velike stvari odjednom postale male i nekako iskrivljene u prostoru. Kako bi dete pomeralo glavu tako bi se ljuljaška klatila u ritmu njegovih pokreta. Bilo je dovoljno da malo zažmuri pa da se žbun kog se oduvek plašio zbog trnja-izgubi iz vida. Ustalo je i krenulo da se vrti, sive starke broj 32 su pravile otiske po zemlji, kliker stegnut u maloj pesnici sa podrezanim noktima je odbijao sunčeve zrake od sebe. I tada, dete shvati staklenu, zeleno-crvenu istinu koju nije moglo da objasni malim rečima kao ni malim ljudima, ni tada ni kasnije:

Svi smo mi staklenci. Imamo svoja pera, različitih boja i materijala. Neka svetle u mraku, neka su skoro providna. Bez obzira na to koliko puta kliker promaši rupu, jednom će ući u svoje udubljenje. Sećaš se u koje? U ono, po njemu pravljeno. Staklenac (ili želiš da kažem Ti) lako klizi kada je tlo čvrsto i ravno, krene da zapinje čim krenu prve kiše i paniči i na sam pomen blata. Pravi staklenac u blatu ne tone, samo čeka da prodje, očeše se svojim staklenim zidovima levo-desno i nastavi put. Put kuda? Ka rupi. Zna kuda ide, a kada načas zaboravi, napravi koji krug više po prašnjavoj zemlji, ostavi svoj trag tamo gde još niko nije i odbije koji zrak od sebe. Seti se svog detinjstva, posle hiljadu odigranih partija i kažiprsta koji je boleo jer je isuviše udarao klikere, i svoje i tudje Smile, podigneš staklenac sa zemlje i vidiš kako uopšte nije prljav. Da, na tvoj se staklenac prašina ne lepi. Najbolje od svega je što se kroz staklenac, stvari mogu videti onako kako želiš, a ne onako kako moraš. Iskriviš sliku i sve sivo postne crveno, sve crno dobije odsjaj zelene i svaku suzu otera treptaj. Kada držiš staklenac u svojim rukama i kada znaš da mu je tu mesto, dovoljno je da pogledaš kroz njega i desiće se čudo. Bol, kiša, nagon, uzdah, pahulja, želja, miris-sve će se zarotirati i stopiti u tačku. Gledaćeš ispred sebe i videti samo jednu, malu, savršeno okruglu tačku. U njoj-samo sve.

Bez obzia na to koliko jako zagrizeš, pravi staklenac nikad nećeš moći da polomiš zubima. Ni mlečnim, ni stalnim.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime2/11/2010, 12:45 am

Priklješten kažipst ili zimske pomidore Wink


Kada stojiš u hladnom moru do ispod grudi, čini ti se da su oni delovi tvog tela koji su ostali van domašaja vode zapravo najizloženiji hladnoći. Voda obavija tvoja stopala I članke i skriva se oko udubljenja kolena, da bi se samo slila niz bokove i pretvorila u hladnu masu. Najlepše zime pamtim kao one dočekane su u Bokokotorskom zalivu. Retko ko zna o čemu pričam kada kažem da mi svaki pomen Božića donosi miris čempresa i huk plime i oseke. Kada dodje zima, ja bežim u kamenu kuću u mestu koje ima status varošice i hladnoću planina. Sve je staro i miriše na drvo i travu. To je mesto u kome se voće ne prodaje jer svako ima po stablo limuna ili žutih smokvi i male baštice peršuna i začina čije mirise znam ali ne i nazive. Tu su žene niske i jake, šaka kao u muškarca ali očiju blagih i svetlih. One ne znaju da se potpišu dovoljno dobro da bi svaka kvrčica na Č ili Ć bila baš na svom mestu, ali umeju da ti kažu zašto biljke treba zalivati vodom pomešanom sa nanom i šta znači škovacijera. One uzgajaju pomidore i imaju crvene kecelje sa nacrtanim celerom. Da li tišina takvog, skoro pa zaboravljenog mesta, može da te natera da radiš ili te kao stari pacer namami da se prepustiš? Ne mogu tamo da pišem niti sam ikada mogla. To mesto je moj inkubator ideja, one dolete nečujno i raspu se svuda po meni, nežno strepeći da njihovo prisustvo možda nikad neću otkriti. Te ideje nailaze tako tiho, da me samo Frojdova studija o ledenom bregu i (pod)svesti podseti da su možda ipak tu negde. Da sam pesnikinja, pogled sa tri drvena stepenika koja vode na strmoglavu uvalu bila bi začetak moje rime. Priča se da je u toj uvali u žuto-crveni sumrak bitisao časovničar Jova kome su hleb donosili zardjali zupčanici ali sreću-stih. Ispred kuće u kojoj je nekada živeo a koja odavno nije njegova, stoji natpis koji kaže da pisanje o pisanju radja pisanje. Poput dela Bokača ili Hemingveja, svako novo čitanje radja novo razumevanje, pa tako i meni ovaj prastari natpis na drvenim letvicama otvara čitav spektar mogućih tema za stvaranje. Samo stara magnolija zna koliko puta je penkalo povuklo sijaset linija koje se nikada nisu pretvarale u kompoziciju već u jato razbacanih misli za koje je upravo stigla jesen. Neradna jutra u kamenoj kući mirišu na farbu, tešku i cinober crvenu, kojom se prelaze čamci poslednji put pre zimskog odlaganja u limene garaže. Neradne večeri mirišu na dve stvari: nešto što se krčka u limenom loncu (poput onog iz Ivice i Marice) i na orahe. Pistaći postaju prošlost kada čuješ neponovljivi zvuk krckanja oraha metalnom spravicom koja ti uvek (!) uštine kažiprst tako jako da ne bi mogao da pišeš, sve i da, je l' te, možeš. Kada se plima povuče a oseka zakasni koji minut, Jadran nemo pozajmi svoje najlepše primerke. Ostane samo da se laički divim bojama koje postoje samo na šljunku varošice, u kojoj noći mirišu na vojnički zelene čemprese koji kriju prenežnu tajnu o tome kako pisanje uvek radja novo pisanje.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime3/11/2010, 3:45 pm

Gde si se sakrila..?


Satkana od bezbroj sićušnih niti, bila je smelo hirovita I prkosno sama. Dolazila bi drsko udarajući petama poput balerine i uvlačeći se izmedju zore i sumraka, stvarala bi magiju Neizgovorenih Reči. Nestvarno bi bilo reći da sam je divlje voleo kao što se voli žena ili poslednji dim cigarete, pre sam je stvarao iz pepela poput Feniksa. Ona je smeh u vrtiću i nesebičnost deljenja Milka čokolade (sa lešnicima, bez grožđica). Radnim danima, zove se privid, a njene su maske prevtljivost i napuštanje. Ima boju neuhvatljivo zelene koja sevne u očima tek posle jakog vina ili sočno izgovorene laži. Ukus joj je marcipan koji se polako topi na nepcima i krije od radoznalaca u uglovima usana.
Retko se sreće, a kada se to dogodi-lebdi lagano, ruku pod ruku sa Savešću. Savest je krupna zver, ume da kunta poput mrtvog čoveka ali kada se probudi-čuje se krik koji ne zaboraviš, iako ga vredno zatrpavaš u crni ponor podsvesti. Ona voli Prkos i u otvorenom je ratu sa Egocentričnošću; prevashodno zato što je sama od nje sačinjena. Kada je iznebuha ugledaš, biće buntovna poput deteta i zagonetna poput slagalice koja prikazuje sliku magle. Ti je ne poseduješ a ja je ne poznajem ali slutim da je imam po malo: iza potiljka, pored ožiljka na lopatci (levoj) i u pregibu kolena. Krije se tamo gde zna da ćeš je tražiti i videti kako je tu jednom bila, ali te nije sačekala. Ima par opasnih trikova, najdraži joj je da onemogući pronalaženje početka selotejpa. Potajno znam i da se ponekad uvuče u Skupštinu i upali protiv-požarni alarm, tek da bi videla kako poslanicima, koji trče, sevaju na sve strane rasparene čarape (sa rupicom na peti). Ukus krivice kod nje miriše na krv, pomalo limeno, pomalo poznato. Ne dozvoljava da je sanjaš pošto je prolazi jeza od klišea i ne voli Pariz, mada je tamo ponekad naslutim, obučenu u crveno, kako skakuće po baricama. Dodje mi da se manem papira i krenem da je potražim mada znam da sada beži i proklinje jer sam pisao o njoj.

Ne, nisam je sanjao ali jeste nezamislivo da je takva Osobina ikada postajala.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime6/11/2010, 1:00 am

Osmeh Dorijana Greja

Jako me je začudilo što nisi bio upakovan u kartonsku kutiju već u onu kesu sa mehurićima koji pucketaju pod prstima. Bilo je poprilično delova, po proceni laičkog oka oko 3719, ali možda me je i hiperbola drsko zavela.
Koliko delova bi slagalica morala da ima, da bih odustala od njenog slaganja? Da li bi brojka morala da bude toliko velika da bi naprosto bola oči, sa gomilom nula koje teže beskonačnosti ( i to onoj neograničenoj)? Znaš kakve beskonačnosti sve postoje, zar ne? Nikada nisam naišla na slagalicu koju nisam sastavila do kraja. Sastavljam ih uvek sama i imam jedno pravilo: nikada ne slažem ram na početku.

Da si pokušao da me uplašiš, priznajem, jesi. Upozoravao si na sitnice koje sam smatrala za lucidnu neponovljivost i bezgraničnu kreativnost. Kada si mi na Slaviji rekao kako češće čitaš Prevera nego Blic, nasmejala sam se i uzela prvi delić, sigurna da sam mu našla pravo mesto. Stavila sam ga gore desno.

Sa kartonskim slagalicama je velika propast što uvek rizikuješ kada ih slažeš na otvorenom. Prva kiša ih nepovratno upropasti, karton se osuši ali slika se smežura i ostaje ti samo da se prisećaš gde je treba uglaviti.

Bio je maj i jela sam sladoled od vanile sa vrućim prelivom od karamele, u kornetu posutim čokoladnim mrvicama (postajem opasno gladna kada se toga prisetim). Gledao si u moj sladoled i zamišljeno spomenuo kako je boja karamele istovetna sa bojom tišine. Nisam razumela te velike reči, niti sam znala da boja ćutanja zavisi od onoga o čemu ćutimo. Uzela sam šta mi se pružalo i smestila ovaj delić u neke donje uglove. Bio je tamniji od ostalih, sada me je sram toga da se sećam. Srenuću pogled.

Šta je zapravo fazon sa slagalicama? To je jedina (z)animacija koja me drži zainteresovanom dovoljno dugo da je završim do kraja. Znam da ću na kraju dobiti kompletnu sliku i ne brine me ako će ona svaki put biti ista.

Kada si prvi put vodio ljubav sa mnom, imala sam centralni delić slike koja nije mogla da stane u do sada vidjene ramove.

Zašto se uputstva daju samo za slagalice do 50 delova? I kome je uopšte palo napamet da kaže koliko komada u kutiji odgovara kom uzrastu? Zatvori oči i ostavi ograničenja da kaskaju polako za tvojom senkom; tu im je mesto.

Šapneš mi kako si Skitar. Te reči nema u rečniku, pogledala sam. Čula sam za čizme skitarke, to su one koje platiš da izgledaju staro i prašnjavo, koje nosiš da bi se videle i koje tuguju jer zapravo nisu dovoljno skitale. Te čizme, kao i svaki par obuće, idu u paru. Nešto mi se čini da Skitari ne idu..u paru. Podigoh. Spustih. Dole levo.

Ne volim istorijske slagalice i brkam datume koji se ne smeju brkati. Crvenim, izvinjavam se, zapisujem i zaboravljam. Mešam vekove sa decenijama pa nikada ne slažem one velike brodove u plavim i tamno zelenim tonovima, ostavljam da neki drugi prsti zaviore njihove zastave.

Ubacuješ kašičicu šećera u svaku treću čašu koka-kole. Dijabetes će ti se prišunjati a ti ćeš ga spremno čekati; izgleda ne mariš. Znajući to za kokišku, ispada malčice čudno što piješ kafu bez šećera. Ti si moj paradoks i u to ime: centar, pa pomereno za dva mesta ka desnom ramu.

Moja prva slagalica je bila Crvenkapa i bila sam beskrajno uzbudjena dok sam je sastvljala. Delić koji prikazuje devojčicinu pletenu korpicu se drsko zagubio pod itisonom. Ako je moja prva slagalica sledom okolnosti ostala nedovršena, da li će to biti i pravilo za svaku sledeću? Vidim kako su ti se krajevi usana izvili u nešto što zamišljam kao osmeh Dorijana Greja. Taj osmeh ide u gornji ugao. I levi. I desni.

Postoje dva pravila koja prava slagalica nikad ne izneveri. Prvo je da svi delići moraju biti u potpunosti odvojeni jedni od drugih, ne sme da se dogodi da dva dela ostanu kao jedan veliki. Drugo pravilo je miris. Neootvoreni delići mirišu na štampariju i na zeleno. Kako miriše zeleno? Kao dečije šake koje su celo veče trljale popino prase medju prstićima.

Imam dosta tvojih delova i ne znam gde im je mesto. Slika je pomešana, uputstva nema, čak ni originalne kutije (izgubila ju je prva devojka koja nije imala dovoljno strpljenja da rasporedi 27 nijansi tvojih crnih delića). Nisam strpljiva ali jesam radoznala. Vuče me nešto..ne vidim šta, fali ram i dobar deo (desni)..ali liči na priliku pogrbljenog čoveka. U jednoj ruci čaša koka kole, u drugoj kožna čizma. Skitarka, cenim.

[img][/img]Ovih dana sam ti kao Venecija... Images%3Fq%3Dpuzzle%26um%3D1%26hl%3Den%26sa%3DN%26biw%3D1024%26bih%3D643%26tbs%3Disch:10,583&um=1&itbs=1&iact=hc&vpx=304&vpy=201&dur=522&hovh=264&hovw=191&tx=109&ty=160&ei=l5nUTLTDJYvEswbVp4CMCA&oei=kJnUTMaMN5GC4Qa9jsDrBw&esq=2&page=2&ndsp=14&ved=1t:429,r:6,s:12&biw=1024&bih=643
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime6/11/2010, 1:17 am

Ovih dana sam ti kao Venecija... Slagalica4
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime11/11/2010, 1:13 am

Koncentrovana Staša

Zdravo. Zovem se Staša I živim u balonu od sapunice. Balon je napravljen od Fairy detrdzenta. To je onaj super moćni koji opere tri puta više masnih tanjira za duplo kraće vreme. Ja u njemu stanujem, tako da mogu da ti kažem da je to samo na reklami.

Vrlo sam zanimljiva devojčica. Nosim cipele broj 42 sa gumenim djonom. Ne ponašam se po bontonu i jako me mrzi da redovno sečem nokte na nogama. To je opasno jer dugački nokti mogu da oštete moj balon i onda bih se našla medju zverima, koje ti nazivaš prosečnim ljudima. Da ti kažem nešto, nema takve kao što sam ja. Ne znam da li sam lepa, ogledala se ovde ne praktikuju, ali znam da sam iskrena. To je zato što ne postoji niko, u balonu od sapunice, koga bih mogla da slažem.

Imam i tri strašne želje.

Prva je da se zaglavim u gužvi na Brankovom mostu. A je l' znaš kada? Na Veliki petak, pred uskršnji vikend. Ja bih onda besno udarala šakama po volanu, trubila i siktala kroz zube. Sigurno ne bih sedela mirno u kolima i gledala u nebo, tražeći Stašu koja leti i merka farove.

Druga mi je želja da srknem espresso tako lakrdijaški da mi ostane šlag na gornjoj usni. Uz to bih zapalila i cigaretu koja bi ostala nedovršena pod naredbom konobara koji pravi onaj djavolski dobar espresso. Zašto ne dovršim cigaretu, pitaš? Pa u Srbiji se više ne puši. Dim se kovitla u nebo pa moj narandzasti balon poprima nijansu sive, zbog nikotina. A ti si mislio da oni zabranjuju duvan zbog raka pluća i suženja arterija? Gde ti je mašta, prosečni gradjanine?

Treća mi je želja ona najpaklenija. Shvatam da sam ukrala fazon sa zlatnom ribicom, ali mi se oprašta: niti će mi se želja ostvariti niti sam je naglas izgovorila. Ne, samo sam je odsanjala sa mehurićima koji mirišu na prolećnu svežinu tvog super-povoljnog detrdzenta. Da u balonu ima kiseonika, pocrvenila bih zbog ovog priznanja: želja je čisto materijalna i grešno ljudska. Želim onu tanku, srebrnu. Imaš je u fioci, imala ju je i tvoja mama i tvoja baka. Koristiš je samo da popraviš štetu. Ima rupicu, sitnu, mnogo me privlači. Možda bi mi je i pozajmio, samo da me vidiš. Šta znam, baci pogled ponekad kroz staklo, na Veliki petak, ako prolaziš Brankovim. Izbaci šaku kroz prozor i stegni moju treću želju izmedju kažiprsta i palca. Probuši moj balon iglom.

Zovem se Staša i vrlo sam pospana devojčica. Idem da uglavim glavu na koncentrovani mehurić i sanjam priliku, sa mršavim nogama i ogromnim stopalima, kako hoda mostom i glanca farove. Briše rukom nepostojeći šlag. Tu negde, oko gornje usne.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime12/11/2010, 11:37 pm

TEORIJA ZAVERE


U ratu sam sa bojama.

Zelena, žuta, crvena, bela, crna, ljubičasta, siva, plava.

Ljubičasta i ja smo se posvadjale prve subote u septembru. Problem je nastao kada sam prošla ulicama grada i razgledajući izloge zaključila kako je sve ljubičasto. Naglas sam prokomentarisala kako je, nekada gospodska, tamna i ženstvena boja-postala tek globalni trend koji ne želim na sebi. Ljubičasta ima strašno pamćenje i to mi nikad nije oprostila. Iz čistog inata, stalno me tera da je nosim: u vidu modrica.

Zeleno, volela sam te, zeleno. Želela sam da svaka tvoja nijansa bude ona zagasita boja trave, a tvoj miris-miris popinog praseta. Prosto i jednostavno: nisam volela zeleno povrće. Salata, grašak, tikvice, peršun – nos se nabora u mostiće i nalet griže savesti nastupa. Stvarno sam pokušavala da se iskupim jedeći pistaće u nadljudskim količinama, čak sam im i ljusku gulila-da bih tebe, Zeleno, gledala. Ne ide. Gvirnem u kuhinju i vidim grašak kako me preteći merka iz šerpe. Sav trud pada u vodu momentalno. Nekada, stvarno jesam: volela Tebe, Zeleno.

Kažu da si boja ljubavi-oni koji ne znaju da ljubav nema jednu boju (ona je spektar nijansi, nekoliko duga i skriveni sedef bisera). Draga, precenjena si. Vražje skupa. Ne pominju ljudi ni tvoju isključivost ni da si istvovremeno boja krvi; mnogi te se plaše. Ne treba te samo hrabro nositi-već i hrabro skinuti. Wink Mnogo su ti epiteta dodelili, kažu da si vatra živa, rob strasti i glavna modna atrakcija u kombinaciji sa crnom. Meni si, lično, draža pod nazivom : crvena.

Hej, plava bojo, večna inspiracijo pokolenja, gde si se od mene sakrila? Tražim te u savesti svojoj i u školjci jednog uha. Pronalazim te samo u stihovima, kako se skrivaš u velikom slovu i u dvotački. Uvek mi teraš suze na oči, tužna, pretužna bojo. Melanholična si, ne ljuti se. Ne pokušavam da te ubacim u kolosek stereotipnosti, ali izlaziš pred oči tek kad krenu one nostalgične stvari. One, o kojima se ćuti. Uvek su plave.

Bela me slatko nasmeje. Pa ti si pobegla od mene još kada sam u Monopolu kao bankar, sa 8 godina, davala koji papirić više jednom dečaku. Nikada te nisam namamila u svoju blizinu ponovo. Dive ti se jer si čista, a meni si zanimljiva zato što bela na italijanskom znači lepa (sa jednim dodatnim l). Bila si mi drug jer sam pored tebe naučila šta je crna. Posle mi se nisi vratila. Bella, ipak si samo bela.

Kukuruz je moje omiljeno povrće ali žuta je ipak moj najmoćniji neprijatelj. Mudra, prevrtljiva i beskrajno lukava. Naime, mojoj sobi postoji plafonjera sa dve sijalice. Jedna savršeno radi, druga se povremeno pali. To povremeno je samo noću u mojoj REM fazi. U najsladjem trenutku sna, bukne svetlost sama od sebe, druga sijalica proradi, otera san, a mene pošalje u nesanicu. Nesanicu, reflektor žute boje koja mi titra pred očima. Misliš da ja verujem da su instalacije u pitanju?

Kada mi pada mrak na oči, uvek je crn. Priznajem ti da si ubedljivo najelegantnija boja. Pristojna si i svi ti se vraćaju u najsvečanijim trenucima. Ali, retko ko, kada je srećan-odluči da te povede za ruku. Okrenu se ljudi, i ja sa njima, nekim svetlijim bojama i ostaješ zapostavljena. Moćna si, kupila si noć pod svoje. Plašiš me.

Sa tobom se, siva, najčešće srećem. Kad me uzme novembar pod svoje, eto i tebe da obojiš misli. U goste mi navraćaš nedeljom i nikad ne zvoniš dvaput. Znaš da slutim da ćeš svratiti i zadržati se dok ne izblediš. Mila, bledunjava jesi ali nisi slabašna.
Kada sam jutros otvorila mašinu za veš da prostrem šarenu turu, dočekala me je gomila odeće u sivim tonovima. Kažu, mora da sam promašila broj stepeni pa je nešto pustilo boju. Budite sigurni da grešite: to boje objavljuju rat pred vikend. Znaju one da tada najsladje ginem.



Ovih dana sam ti kao Venecija... Coloursb
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime17/11/2010, 3:03 pm

HB sa izgrickanim vrhom


Ja sam skica uradjena olovkom.

Iscrtani papir je rebrast I miriše na drvo. Koristila sam grafitnu olovku sa lako lomljivim ugljenom.

Izgledam kao kosmata teta-gliša. Ispod levog oka stoji bora koja je zapravo razmrljana linija donjeg kapka. Ta neplanirana bora je znak da volim što volim.

Udovi mi iskaču iz sablasno blede konture tela. Ruke stoje pod zastrašujućim uglom I u levoj držim lenjir. To je pokazatelj nezajažljive potrebe da izmerim nemerljivo I definišem apstraktno. Recke na lenjiru predstavljaju godine I početna je 1991. To nije godina u kojoj sam rodjena već ona u kojoj su me pravili. Na samoj sredini lenjira stoji praznina, ali kada treba da pročitam koja godina nedostaje-postajem naprasno kratkovida.

Stopala su izvrnuta u položaj drugog stava malih balerina. Na nogama mi je nešto nalik na patike sa neravnim đonom. Taj svemirski đon je posledica nesigurne crtačke ruke. Stopala izgledaju sitno u odnosu na veliku izbočinu fudbalerskih kolena. Na nogama imam pantalone koje su nejednakog kroja. Da koristim bojice, bile bi od somota, zagasito plave. Imaju samo jedan dzep, izgleda da je prazan. Majica je na kratke rukave I ima okrugao izrez. Ne nosim takvu odeću jer je isuviše jednostavna ali baš to je čini pogodnom za crtanje. Kontura kuka je podebljana I niz struk mi se sliva blaga senka. Nastala je trljanjem kažiprsta o papir. Na laktu je izbrisan mali ožiljak. Svaki put kada bih ga povukla, činilo se da linija naprasto izgleda suvišno, kao greškom zalutala trepavica.

Lice mi je ovalno I šiške prekrivaju obrve. Oči dominiraju. Pokušala sam da u njih smestim stakliće usitnjenog sveta ali sam stvorila samo jednu mrlju. Nazovimo je zenicom. Ispunjava čitavu jabučicu oka.
Usne izgledaju tanko I poluotvoreno, zubi se tek delimično vide. Nazire se osmeh, daleko iskreniji I običniji od onog koji krasi najpoznatiju Da Vinčijevu damu. Sve zajedno se čini kao pokušaj deteta da nacrta ženu a zapravo je žena nacrtala dete.

Nikakav nakit ne odvlači pažnju. Tek prisustvo malog, okruglog sata na zglavku desne ruke. Nema kazaljke. To me ne plaši; ipak je to samo skica. Skica skitnica.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime21/11/2010, 12:03 am

Ljubav


Ljubav je sito I korito, žeđ i voda, pustinja i fatamorgana.
Ljubav je zver i senka meseca.
Ljubav je linija koja se uzdiže i strmoglavi u istom trenu, koja uči da budeš, da smeš.
Ljubav je teška reč sa najlakšim odjekom.
Ljubav je trenutak između dva treptaja kada slika zastane a ti uhvatiš zrak i zakloniš dah.
Ljubav je kombinacija zvuka, svetla i dodira.
Ljubav je šifra bez cifara.
Ljubav je žrtva i počinitelj.
Ljubav je rečenica bez kraja i bez zareza.
Ljubav je paran broj.
Ljubav je u obliku zvezde.
Ljubav je kad sija i kad se gasi.
Ljubav je kad pepeo zamiriše i vrana gače.
Ljubav je crno i crveno.
Ljubav je suncokret koji čeka dok pada kiša.
Ljubav je nedorečenost.
Ljubav je voz koji kasni i šine na kojima pleše vetar.
Ljubav je pogled koji leti a ne stiže.
Ljubav je kad jesi.
Ljubav je kad nisi.
Ljubav je kao klizač koji je prvi put na ledu.
Ljubav je šećer u prahu na vanilicama.
Ljubav je Kudrava.
Ljubav je trenutak kad ptica nauči da raširi krila.
Ljubav je kad daš tek da zaboraviš tuđu sebičnost.
Ljubav je ogledalo sa duplom refleksijom u mraku.
Ljubav je san sa skrivenim šaptačem.
Ljubav je majka sigurnosti i strina sujete.
Ljubav je kao dve šake u jednoj.
Ljubav je suprotnost sinonima.
Ljubav je slavska sveća.
Ljubav su crne zvezdice koje iskoče kada sklopiš oči.
Ljubav je kad smeš da zaboraviš.
Ljubav je kada mala patika okrene pedalu na biciklu sa pomoćnim točkićima.
Ljubav je kad znaš.
Ljubav je oblik onog što se voli.
Ljubav je litica na kojoj nakratko zastaneš pa zanavek ostaneš.
Ljubav je kao sveži crveni paradajz sa malo bosiljka, pojeden krišom.
Ljubav je uzdah koji nosi u sebi tišinu svega što vredi.
Ljubav je kao stari foto-album sa finom pokoricom zlatkaste prašine.
Ljubav je jedina reč bez nadimka.
Ljubav je slana.
Ljubav je tajna izrečena javno.
Ljubav je prah od koga si ti.
Ljubav je prah od koga sam ja.
Ja volim. A ti?
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime2/12/2010, 10:55 pm

ČOVEK




Poznavala sam čoveka koji je svakog dana ljuštio nar. Nikada ga nije okusio. Imao je dugačke prste, zaobljene vrhove noktiju I kožu setno hrapavu na dlanovima. Izmedju kažiprsta I palca stajao je mali beleg koji se neukom oku predstvljao kao čokoladni mladež. Nisu to bile žuljevite šake, ni negovani dlanovi aristokrate, već jake, čvornate ruke koje su bile crvenkasto-narandzaste, halapljivo upijajući sok nara u liniju života koju gatara nije prepoznala kao kratku.

Čovek je bio okružen ljudima za koje je znao kako funkcionišu I kojima zato nije pripadao. Spuštao se medju smrtnike tek da bi se se ponovo vinuo u oblake neshvaćenosti I mrazove samoće. Bio je brodić u boci-I sam se pitao kako su ga tako precizno postavili I zapušili pampurom boje kafe.

Imao je čudne navike. Prelazio je po nekoliko kilometara neparnim danima u nedelji: ponedeljkom, sredom, petkom I nedeljom. Odlučio je tako jer neparnih dana ima više. Kada bi hodao, nikada nije prelazio liniju koja odvaja pločnik od asfalta I lišće je gazio isključivo neravnim đonom kanađanki. Ljude je gledao izmedju obrva I umeo je da trlja vetar o lišće. Jesen je zato nosio poput kapi parfema na zglobovima I tako ostavljao dašak sebe gde god bi kročio. Kada bi se nasmešio, činio je to nekako smeteno, kao da mu uglovi usana nehotice beže u zagrljaj bora I sene. Bio je drugačiji i svestan toga da su svi ostali isti. Žalio je ljude pune sebe, šapućući mi tiho kako punimo sebe sobom kad već ne možemo druge da ispunimo. Govorio je retko I tiho i ostajao nedorečen: ponekad, stvari izrečene šapatom bacale su na kolena pompeznost I lakoverje. Igrao se asocijacija kada dodje zime I padne treći sneg; iskreno verujući da prva dva nikad nisu prava. Znao je magiju brojeva I trojku je veličao, od sedmice bežao da bi se desetki pokorno vraćao. Bio je svestan plave etikete koja ga je označavala kao ekscentričnog I retkim danima ju je sa ponosom nosio. Voleo je da crta kredom na betonu I da onda zagnjuri šake u one setno, hrapave dlanove. Tada bi se hranio mirisom zemlje i kiše. Nije znao cenu saznanja da nas sloboda ponekad ograničava. Dao mi je taman onoliko bobica koliko je trebalo da mirno prodjem lađom kroz strepnju I raširim jedra na talasu čija je boja neponovljivo podsećala na crnu. Bobice su bile I slatke I kisele, samo taj ukus ti dozvoljava da se plašiš jer kroz strah učiš; da sumnjaš jer shvataš; da postaviš granicu za pedalj previsoko, tek da bi stalno iznova pokušavao. Da bi naučio da se ponekad moraš podići na prste.

Bio jednom jedan čovek koji mi je oljuštio nar. Žalim što nikad nije osetio njegovu slatkoću na nepcima.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime19/1/2011, 12:54 am

ZANOKTICA



Prsti, teški I halapljivi. Dlan ispružen ka nebu. Šta je to nebo? Tamo žive kap i dim.

Prsten, težak i zlatan. Na srednjem prstu. Ispod prstena su se sakrile ljuspice belog luka koji sam sekla u sredu i bela pruga kože koju je Sunce pogledom zatrepnulo.

Nokti, teški i podrezani. Oko zanoktica malo laka koji se sakrio u senci acetona.

Mesnato, crveno i oguljeno, sivkasto.

Koža blago zadebljana i meka na mestima gde su se pljuvačka i zubi borili oko zanoktica, otisak zuba na mestima gde su usne pod naletom savesti krenule da se povlače.

Ja sam odrasla osoba. Odrasle osobe ne grickaju nokte.

Dozvoli me.

Linija života. Linija ljubavi. Linija sreće. Moj život ne čine linije. Moj život ne može da se briše. Moj život ne može da se živi. On se dozvoljava. Živi me. Uzmi me.

Dugački i teški prsti. Izuvijan i sivkast dlan.

Prsti i dlan čine šaku. Šaka čini dela.

Dela, teška i konačna. Da li da dam vremena vremenu?

Grize me savest. Proždire.

Šaka. Dlan. Prst. Tačka.

Šta je to nebo? Tamo žive kap, dim. I savest.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime2/3/2011, 10:34 pm

Čekanje


Svakog jutra kada se probudim, ja sačekam sebe.

Uvek prvih nekoliko minuta provedem u prozirnom sloju jave koju i dalje pomalo oblikuje san. Prilazim sama sebi polako, utorcima se čak i klatim kao pijanica što prodaje pertle na uglu Dositejeve i Timočke.

Kada palim sveću u crkvi, nikad ne mogu da se setim svih mrtvih za koje treba da je zapalim. Pitam se uvek da li je oni čekaju, sveću i vosak i plamičak.

Tramvaji su ružni pravougaonici ali i pokretna enigma. Kada stojim na stanici, ja ne čekam tramvaj-čekam i ljude koji će sa njim doći, svaki djon za koji je zalepljena tudja vlat kose. Čekam vozača kog uvek zovem mašinovođa-jer me tramvaji podsećaju na vozove.

U prodavnici ne razlikujem W i V na sijalicama, ali uvek kupim ovu sa V jer se u reči zaborav na kraju nalazi slovo V. Reč zaborav je suprotnog značenja od reči čekanje.

Pitam se da li i drugi ljudi čekaju sebe. Čini mi se da je menadzerima i mojoj mami ipak najgore. Da li oni od silnog čekanja drugih-možda zaborave da sačekaju sebe? Kada pomislim na reč čekanje, uvek zamislim sat bez kazaljki. Kako je to strašno, kada nešto ne možeš da izmeriš. Kako se čekanje meri? U sekundama koje si proveo iščekujući ili u onima koje si proveo dok si čekao-razmišljajući o čekanju? I sada mi puna usta te reči: čekanje. Malo stiska, nije gorka, više je kao avokado sa žilavom korom kumuloninbus boje. Malo gnjila kora. K'o čekanje.

Moja strina čeka muža. Lažem, ja nemam strinu. Čekam na strinu.

Mnogo sam razmišljala o stvarima koje ne znam šta su i zaključila da su sve one: čekanje. Ljubav, smrt, sreća, duh.

Kažu ljudi da smrt ne čeka. Da je tako, onda se o eutanaziji nikad ne bi raspravljalo.

A ljubav? Ona je gorda, čeka samo pravi trenutak. Nipodoštavam! Svaki trenutak je pravi kada si ti ljubav. Šta to znači? Kada si ti ljubav, desila se. Zašto bi ljubav morala da zahteva dvoje? Ljubav ima samo jednu grešku: ženskog je roda. A morala bi da bude srednjeg. Kao čekanje.

Sreća čeka. Kako znam? Jer je sreća žuta kao žumance ili kao gumene čizme dobrog prijatelja. Znam da sreća čeka jer je toliko njih koji su nesrećni.

Dva duha čine dušu. U knjigama sam sretala mnogo više duha nego kod ljudi. Ljudi umeju da pojedu svoj duh. Oni onda i dalje ostaju dobri, vredni, požrtvovani rudari u jezgru života, samo malo osiromašeni. Čovek bez duha je to-samo čovek. Dostojevski bi uzviknuo: samrtno običan.

Najbolje čekanje je u maminom stomaku. Tada, u proseku 275 dana tebe svi čekaju a ti nikog ne čekaš. Kako je dobro biti čekan. Tada je vrlo važno da zamisliš sebe i ja misilim da bebe to i rade. Zamišljaju svoje nožice i ručice i kičmu koja je debela kao olovka (Štedlerova, 2HB) i pršljenove veličine kornišona (C market, usoljene). Zato bebe i plaču kada se rode. Shvataju one odmah, ti veknasti vilenjaci, da će za sve morati da čekaju: za flašicu, za čistu pelenu, čak i za ime!

Devojka koju čekam jutrima nikad nije ona koja sam ja. Ova nosi u ruci tešku knjigu koja te etiketira kao pametnu samim tim što je držiš i ne gadi se mirisa ubudjalih, preslatkih vanilica-onog mirisa koji karakteriše stare ljude. Ova devojka je samosvesna i ja to znam po načinu na koji steže vilicu. Ona nikad ne poredi pršljenove beba sa kornišonima. Njene obrve se ne isprepliću poput crva kada vidi rasparene čarape na stopalima svog starog oca.

Ujutru, kada ne sačekam sebe, imam ružnu naviku da brojim uzdisaje i izdisaje koje napravim dok ne predjem 117 stepenika (sa mirisom varikine) u toj zgradi u kojoj živim, punoj ljudi koji čekaju na penziju i na Milku Canić. Negde oko 91. stepenika se zadišem ali nikad ne sačekam lift. Čeka ga neko drugi. A mene, nerazbudjenu i nesačekanu, čeka dan. Dobro ti jutro, i čekanje ume da pričeka nestrpljive.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime21/8/2011, 12:40 pm

Devojka sastavljena od zvukova



Voleo sam devojku sastavljenu od zvukova.

Hodala je glasno i imala one ružne cipele iz francuskih filmova. Cipele nisu čak ni izgledale udobno što bi donekle opravdalo ružnoću i imale su petu koja ih je zaustavila u razvoju izmedju štikle i djona i tako učinila ovaj par ometenim cipelama. Na dnu leve nalazila se rupica veličine zrna graška (nezamrznutog). U tu rupu bi ponekad upadali kamenčići, - kada ih zamišljam uvek su kockasti i nikad sivi. Ta devojka koju sam voleo je nosila zvuk sopstvenih koraka.

Devojka je imala noge čiji oblik ni u kom slučaju nije podsećao na pivsku flašu. Imala je čudne listove, okrenute ka unutra više nego što je dozvoljeno-ali to bar savršeno prati njenu ličnost. Nije skakala u dalj i jedva da je umela da izdrži 30 sekundi pod vodom (noš zapušen, prstima dabome, a mali iskošen pod uglom od 45 stepeni). Svakog jutra, njene noge, ni duge ni kratke, pucketale bi kao lovorika bačena u kamin zajedno sa badnjacima. Zamišljao sam kako svaka kost traži svoje udubljenje i svoje mesto u tom mehanizmu zvanom žensko telo. Zvuk koji nastaje kada ona protegne svoja stopala, ni mala ni velika, sličan je zvuku karike koja se kači pre svake vožnje na ringišpilu. Zatvori oči i odslušaj ringišpil.

Bila je levoruka, taj čudan stvor čije šake mirišu na koru limuna. Te šake su me dodirnule onoliko puta koliko šake profesora geografije dodirnu zemljinu loptu koja se vrti, postavljenu na stalak, po navici zardjao. Nije nosila sat i malo je zazirala od vremena. Na desnoj ruci (desnoj, da joj ne bi smetale dok piše) nalazio se niz od 7 narukvica različitih debljina. Obzirom da su bile stare i čudne, svaka je imala svoj zvuk, pomešan sa zvukom njene kože. Te narukvice bi potpuno drugačije zvučale na nekom tudjem zglavku i na nečijoj tudjoj koži. Ako ste se ikada našli na nekom seoskom putu, u automobilu koji je slučajno bio iz 1987. i ako slučajno znate kako zvuči prekinuta špulna na ''apolo 7'', sada već kolekcionarskom primerku, onda vam neće biti teško da čujete zvuk njenih narukvica. Na goloj koži, dabome.

Starim. Sećanje pedantno briše sve zanimljive detalje brižljivo uklapane u ikonicu nazvanu Stil. (Više bih ti mogao došapnuti o onim krpicama koje je krila ispod sebe a na sebi, nego o svemu onome što je izlagano pogledima prolaznika, tudjim i sivkastim. ) Postojao je tu prslučić obložen čipkom. Čipka je bila bela i nikako nije bila nežna pod prstima. Imao je kopčanje u vidu šnale u obliku leptira. Da bi skinuo prslučić, morao bi da iskosiš krila leptira pod uglom koji bi jedino madjioničar pogodio iz prve. Ti to ne znaš i nije ni čudo, ali devojke sastavljene od zvukova moraš da obučeš nakon što ih svučeš. Nije to nimalo laka rabota, naštimovati nakovanj, čekić i uzengiju tako da prepoznaš savršen Klik u trenutku kada krila leptira postignu ravnotežu i vrate se izmedju njenih plećki. Da neće taj leptir možda da odleti? Sumnjam. Mada, ukoliko odleti, siguran sam da će njegova krila proizvesti zvuk. Lagan, baš poput Devojke Sastavljene Iz Zvukova.

Moj pradeda je bio čvrst momak, moj deda-čvrsta stena a i mene je moj stari oblikovao u sličnom maniru. Sada sam već u godinama kada mi oči zasuze zbog reči u ukrštenici (vodoravno, 6 slova, nastojbina Pigmeja) i zbog košave prgave, balkanske. Muškarac sam, vaspitali su me da se krstim sa tri prsta, da ustajem samo trudnicama u gradskom prevozu i da suzu ne pustim ni u slučaju opšteg pokolja. Sahranili smo i pradedu-momka i stenu i mog starog, keva već neko vreme boravi mumificirana, ratovi koje sam vodio su bili ili Pirove pobede ili Moji Porazi i zemlje mi, u životu nisam plakao, sve do večeri kada sam čuo da se udala, ta devojka u ružnim francuskim cipelama. Zemlje mi, nisam plakao ni što je nisam prosio, ni što je neko drugi pak jeste, i nisam ridao ali kada sam čuo da ju je Gluv muškarac oženio, košava se čula, suza se slila ali slutim da ju je zaglušio zvuk leptirovih krila.
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime23/8/2011, 4:23 am

Mravi iz ženske perspektive



Bila sam opipljiva a sve ostalo je pojeo dan. Nisam sigurna da li je vazduh bio topao ili je to bila zemlja, malo toga znam. Dlanovi, sigurni, tako sigurni da sam i ja sigurna da ih se nesigurnost plaši. Tako sigurni, da ne mogu da zamislim da su ikada bili drugačiji, ne uspevam da ih zamislim kao male šake, prstiće, prevoje, ulegnuća, one linije i senke, zanoktice. Ruke, krupne, čvrste, tako poželjne da samo čežnja može da isprati njihovu liniju u potpunosti. Čežnja, k'o Rusija besramna. Pogled ili nedostatak istog, pa kroz trepavice samo odbljesak, k'o žar, k'o ona bubica koja svetli u mraku. Želja kao svet i da li želiš da je vidiš ili samo da je naslutiš, kako se lagano probija do tebe? Hajde, zatvori oči, plaši te slika onoga što teče, što se menja, hajde-uskoči, nek' te ponese. Smeš li?

Trava je bila visoka, ali tek toliko da bi naslućivao da su oko tebe stonoge, stojednonoge, krpelji, leptiri, beluške i bubice dovoljno male da bi Sunce u trenutku spržilo njihova providna krila da nema trave. Ledja crvena od zemlje i od žege, crvena od mrava koji ujedaju, ledja rumena od podloge, od dana, od zvona koja zvone, odjekuju i svom odjeku se radjaju poput feniksa. Ledja i plećke, mladeži razbacani poput čioda na geografskoj karti..sitni i postojani, intimni. Ne znam da li znaš da i šake umeju da igraju neki svoj ples, sa sitnim koracima i bez pravila, hitre i okretne, mogu da koračaju i bez prstiju, samo dlanovima. Kada dišeš i kada dah krene da se prekida, da secka i ritam i puls, samo poželiš da dan bude tako zelen, da buba koju iskosa gledaš uvek bude tako mala, buba čini da se ti osetiš tako beznačajno velikim. Ljudi su isti ali dodiri se razlikuju, oni te obeležavaju, oni su tvoja lična karta i tvoj otisak prstiju. Telo te čini osobom a dodiri čovekom.

Kada sa zemlje iskosa pratiš konturu ženskog tela, rađaju se pred očima polja. To mogu biti neprekidne ravnice crnice, polja lavande čiji miris osetiš ako je samo zamisliš skupljenih pesnica, stabljiku tužno zelenu sa izdancima, mladim i kosim, one ljubičaste boje koju zovu bleda ljubičasta; mada ništa u vezi lavande nije bledo nije slabo. Vidiš polja kukuruza, stameno uspravnog , vidiš one dugačke listove koji mirišu na kišu i na rad, kako grle žut plod i kako ga greju čekajući da poraste. Ako iskosa pratiš konturu ženskog tela, videćeš polja koja nemaju prohodan put, put utaban nekim teškim koracima, videćeš samo prostranstvo, koje se leluja i vijori, prostranstvo koje čeka da ga jagodice prstiju dodirnu i obeleže granice, postave rampe i naplatu, da umru i sebe same satru. Ostajući, naposletku, sa (sa)znanjem da je žensko telo Ničija Zemlja.

Kada iskosa pratiš konturu muškog tela, vidiš jedinu silu u prirodi koja je u svojoj silini zapravo nežna. Oblici tada dobijaju značenje, značenje rađa priču, priča se pretvara u nedoumice koje otvaraju niz puteljaka kojima možeš da se uputiš i koji ti dozvoljavaju da se plašiš. Koža i dlačice, slika koju možeš da gledaš ali koju ne uspevaš da izoštirš, samo posmatraš tamno i svetlo i pretražuješ kontrast tražeći u njemu i svoj lik, odbljesak lica u bunaru. Tražiš sebe i prihvataš s(v)e, bez pogovora, po prvi put priželjkuješ strah i iznenađenje, vođen silom koji su mnogi imenovali a retki osetili. Pratiš konturu muškog tela, Ti želiš paletu i hartiju, potreba da dodirneš sebe kroz nekog ne može biti zadovoljena rečima ili zvukom, samo bojom i dodirom. Može ti se učiniti da vidiš vozove i šine, kloparajuće predmete koji u svojim vagonima kriju pregršt stvari koje se ne daju imenovati, odjek pahulje I kvadratura kruga su u kupeima 10 I 14. Možeš biti nemi posmatrač ili sivi vrabac na ivici perona, možeš biti mašinovođa ili dama sa šeširom i lakovanom torbicom, možeš biti i voz sam, ali nikad šine. Stvari postoje da bi bile konačne, a šine su izuzetak od pravila.

Udahni polako dan i onda ga skupi i sačuvaj blizu ušiju, stavi dan unutar punđe, pored ukosnice, da mu bude toplo i da miriše na čisto i na belo, da se presijava i meškolji. Sačuvaj taj dan, moraš, da možeš uvek da mu se vratiš i da nikad ne uspeš da ga ispiješ do kraja, da smeš da zadrhtiš onim drhtajem koji počinje od samih tabana, od ispucalih peta, drhtajem koji puzi i dopire do mesta na koje je i sama Mašta zaboravila, a Mašta ništa ne zaboravlja. Diši i nasmej se onim Osmehom koji ostaje na obrazima, na bradi i u očima čak i kada promeniš izraz na licu, onim koji je zagonetan i devojački, uvek tajnovit, samo ti znaš da je tu, delite tajnu Osmeh i ti, I kada udahnete Dan, već znate-morate da se menjate da biste ostali isti.
Nazad na vrh Ići dole
Najda M.

Najda M.

Ženski
Broj poruka : 5067
Datum upisa : 12.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime23/8/2011, 4:32 am

Buba_Erdeljan ::
Čekanje


Svakog jutra kada se probudim, ja sačekam sebe.

Uvek prvih nekoliko minuta provedem u prozirnom sloju jave koju i dalje pomalo oblikuje san. Prilazim sama sebi polako, utorcima se čak i klatim kao pijanica što prodaje pertle na uglu Dositejeve i Timočke.

Kada palim sveću u crkvi, nikad ne mogu da se setim svih mrtvih za koje treba da je zapalim. Pitam se uvek da li je oni čekaju, sveću i vosak i plamičak.

Tramvaji su ružni pravougaonici ali i pokretna enigma. Kada stojim na stanici, ja ne čekam tramvaj-čekam i ljude koji će sa njim doći, svaki djon za koji je zalepljena tudja vlat kose. Čekam vozača kog uvek zovem mašinovođa-jer me tramvaji podsećaju na vozove.

U prodavnici ne razlikujem W i V na sijalicama, ali uvek kupim ovu sa V jer se u reči zaborav na kraju nalazi slovo V. Reč zaborav je suprotnog značenja od reči čekanje.

Pitam se da li i drugi ljudi čekaju sebe. Čini mi se da je menadzerima i mojoj mami ipak najgore. Da li oni od silnog čekanja drugih-možda zaborave da sačekaju sebe? Kada pomislim na reč čekanje, uvek zamislim sat bez kazaljki. Kako je to strašno, kada nešto ne možeš da izmeriš. Kako se čekanje meri? U sekundama koje si proveo iščekujući ili u onima koje si proveo dok si čekao-razmišljajući o čekanju? I sada mi puna usta te reči: čekanje. Malo stiska, nije gorka, više je kao avokado sa žilavom korom kumuloninbus boje. Malo gnjila kora. K'o čekanje.

Moja strina čeka muža. Lažem, ja nemam strinu. Čekam na strinu.

Mnogo sam razmišljala o stvarima koje ne znam šta su i zaključila da su sve one: čekanje. Ljubav, smrt, sreća, duh.

Kažu ljudi da smrt ne čeka. Da je tako, onda se o eutanaziji nikad ne bi raspravljalo.

A ljubav? Ona je gorda, čeka samo pravi trenutak. Nipodoštavam! Svaki trenutak je pravi kada si ti ljubav. Šta to znači? Kada si ti ljubav, desila se. Zašto bi ljubav morala da zahteva dvoje? Ljubav ima samo jednu grešku: ženskog je roda. A morala bi da bude srednjeg. Kao čekanje.

Sreća čeka. Kako znam? Jer je sreća žuta kao žumance ili kao gumene čizme dobrog prijatelja. Znam da sreća čeka jer je toliko njih koji su nesrećni.

Dva duha čine dušu. U knjigama sam sretala mnogo više duha nego kod ljudi. Ljudi umeju da pojedu svoj duh. Oni onda i dalje ostaju dobri, vredni, požrtvovani rudari u jezgru života, samo malo osiromašeni. Čovek bez duha je to-samo čovek. Dostojevski bi uzviknuo: samrtno običan.

Najbolje čekanje je u maminom stomaku. Tada, u proseku 275 dana tebe svi čekaju a ti nikog ne čekaš. Kako je dobro biti čekan. Tada je vrlo važno da zamisliš sebe i ja misilim da bebe to i rade. Zamišljaju svoje nožice i ručice i kičmu koja je debela kao olovka (Štedlerova, 2HB) i pršljenove veličine kornišona (C market, usoljene). Zato bebe i plaču kada se rode. Shvataju one odmah, ti veknasti vilenjaci, da će za sve morati da čekaju: za flašicu, za čistu pelenu, čak i za ime!

Devojka koju čekam jutrima nikad nije ona koja sam ja. Ova nosi u ruci tešku knjigu koja te etiketira kao pametnu samim tim što je držiš i ne gadi se mirisa ubudjalih, preslatkih vanilica-onog mirisa koji karakteriše stare ljude. Ova devojka je samosvesna i ja to znam po načinu na koji steže vilicu. Ona nikad ne poredi pršljenove beba sa kornišonima. Njene obrve se ne isprepliću poput crva kada vidi rasparene čarape na stopalima svog starog oca.

Ujutru, kada ne sačekam sebe, imam ružnu naviku da brojim uzdisaje i izdisaje koje napravim dok ne predjem 117 stepenika (sa mirisom varikine) u toj zgradi u kojoj živim, punoj ljudi koji čekaju na penziju i na Milku Canić. Negde oko 91. stepenika se zadišem ali nikad ne sačekam lift. Čeka ga neko drugi. A mene, nerazbudjenu i nesačekanu, čeka dan. Dobro ti jutro, i čekanje ume da pričeka nestrpljive.


I jeste najbitnije Buba sačekati i dočekati sebe.Samo nam treba vremena da shvatimo...Moj naklon... Ovih dana sam ti kao Venecija... 590247 Ovih dana sam ti kao Venecija... 590247 Ovih dana sam ti kao Venecija... 590247

____________________________________________

Bog nam je podario Veru , Ljubav i Nadu...
Na nama je da pronađemo smisao tog dara.

Najda M.  
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime24/8/2011, 1:10 am

Imaš ploče u svojoj glavi, zar nisi znao?



Bilo jednom jedno mesto, moj epicenter. Bučno, zagušljivo, dim nosi srebrnkastu bradu I zakrvavljene plave oči, u wcu legendarni listići nežno roze toalet papira, znaš onog pred ratnog? Tu se pikavci gase u pisoarima; plivaju kraul u rečici urina I piva. Čaše-okrnjene, lepljene, vreme ih je malčice okrznulo, okitilo žutilom. Taj epicenter, mesto gde nema slamki I gde nema predrasuda. Smešteno u 7 zidova, izlomljenih cigli koliko I konfeta, daske pod nogama pucketaju I zglobovi škripe kao kočnice tramvaja. Koju muziku puštaju? Ti je puštatš. Imaš ploče u svojoj glavi, zar nisi znao? Izlizane I crne, ukusne I zaboravljene. Vinil I Marlboro, tamno točeno I neki ventilator poput vetrenjače boje šljive. Više pepeljara nego osmeha I više stolica nego gostiju. Tu pogledi izazivaju zemljotres, meri mu se jačina iskrom između trepavica; kao od šale Rihterova skala postaje smeša zaboravljenih anagrama, slova I brojeva. Kada te u sred života uplaše dani jer ih razlikuješ samo po imenu I noći jer ih provodiš u snu bez snova, zatvori oči I otvori vrata. Hajde, namesti ploču I spusti iglu. Kada uđeš, možeš da prevališ svega 30ak koraka dok se ne vratiš odakle si krenuo, isti ti ali krajnje drugačiji. Vraćaš se na start izmenjen, obeležen labavim stiskanjem oznojene šake poznanika koji je više prolaznik, podizanje raščupanih, crnih obrva konobara je sletelo na tvoj nos, legendarni Rambo naslonjen na šank u nikad opranim Leviskama vrti navoštene brkove (I uredno neguje dugačak, žut nokat na malom prstu). Epicentar koji je toliko isti da svaka lična promena postaje upadljiva, sramna, poput žiga, poput natpisa na nadlanici: Ti si podsetnik na život koji živiš. To ti je ono mesto boje zelenog čaja, gde svi pišu poeziju I grickaju semenke. Maskota epicentra je ćutljivi lik sa lulom, ona ima arabesku oko otvora za dim I izbledela je oko mesta sa kojim se usne miluju. Sa plafona visi par skija; uvek izmarširaju goste na obalu radoznalosti u potrazi za odgovorom: a gde su štapovi? (iza šanka, inače, počivaju mirno, kao prećutna odbrana od promila u krvi ostavljenog gosta). Stolice, visoke, drvene I neudobne; tri nožice uspravne kao vojnik na prvoj vojnoj (ili bračnoj) dužnosti, četvrta klimava, kao lažni rubin na domalom prstu noćne dame (produžite pored autoputa, tu levo..da, eno je). Tekilu služe isključivo sa solju, nestašica limuna traje, sleganje ramenima I nabiranje nosa, žestoko znači jako. Tu smeš da piješ eks sa eksom, zalutaš na stovarište nekih evergreen snova, raspravljaš o luminoznosti zvezda I lupaš glavom o život, nekako uvek na pola puta da bude proživljen. Crvene, plitke starke, odnosi otpočeti muzikom I začinjeni maslinama I kikirikijem, usoljenim I nedeljom, užeglim. Dom, kuća, štenara, mali beg od juče I inkubacija za sutra, stiskavac samo kad je mračno I memljivo I ulaz u rupu zagarantovan onim sitnicama što počinju na slovo O. Beše Osmeh, Običnost, Originalnost. Tu pucaju pertle I pucaju tel. veze, nalaziš domet sa sobom ali ga gubiš sa ostatkom sveta, lizneš dolce vitu na kratko I zamisliš pokvareni jubox. Svratismo sinoć, moja haljina I ja, ruku pod ruku I nogu pred nogu, da im došapnemo kako smo se na obali pomalo mazili sa Suncem I oprljili bronzanom senkom kožu, izložile smo gola leđa I golu dušu, moja haljina I ja, vratile se da se ne prepoznamo, da odbljesnemo o onaj precenjeni metal zvan ogledalo I da predstavimo sebi-sebe. Pravim krug, cikličnost sričem li ja to promuklo, cikličnost, miris šper ploče I kamena, miris mog grada, jedinog grada gde se komarci francuski ljube sa znojem u prevoju kolena I između plećki. Uhvatim sebe na tren kako zamišljam hladno, gazirano piće I nevidljive mehuriće, led, uranjam u mozaik komercijalnosti I bilborda, ne, neću takva sebi da se predstavim. Lep, beli natpis, krupna ćirilična slova, mame da ih okrznem pogledom, da ih očešem treptajem jer je noć I jer je sparina, jedna od onih noći kada se sme. Ruše, ne, ne ruše, srušili su, član broj 72. kaže lepo biće veće (sledi nužno..biće bolje), nema veze, čega nema-bez toga se ne može, pomišljam u sebi, bez toga se ne spava – to se zamišlja. Cigle, one jake, zemljane, miris pokvašenog maltera I slika lule koja pućka na nekom uglu I portret mačke. Miris vetra. Devojčice, pa zar je to žal? Sedi, produži, salveta, uzdah-izdah, šta pije dama, pije žestoko, samo trenutak, samo polako kaže misao, tumara I izuva se, ostavlja nanule, drska li je ta misao, šapuće da se sva potrebna žestina dugo čeka I brzo ispija. Mala čašica, staklena, nozdrve se šire od mirisa najjeftinijeg skoro pa apotekarskog alkohola, imaš li ti dovoljno godina da piješ, pogled kaže imam godina koliko I usoljen kikiriki I arabeska I mačka sa zelenim očima, imam koliko I skije I štapovi I Leviske, imam, daj mi tu kesicu sa solju, samo da liznem. Slana li je sada dolce vita.

Tekila.

So.

I..odjednom, limun.

Panta rei, šta li je?
Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime15/9/2011, 9:12 pm

Gđica


Istovremeno smo kinuli, ona i ja. Stajala je nesigurna, ramena podignutih ka Mesecu, očiju uprtih u krug boje cigle.

,,Možeš li da mi zavežeš pertle?“, upitala je tho. Sagoh se i spustih koleno na zemlju. Osetih miris glista i žulj na desnom dlanu kako me pecka. Zaglavio sam njene pertle između palca i kažiprsta i zategnuo jako, praveći mašnicu istovetnu onoj na mojim cipelama.
,,Tako je već bolje“, promumla vragolasto. Beše seda i namreškana poput predrasude, ukrašena tek brošem u obliku harmonike.
,,Ukoliko Bog postoji-postoji i Đavo“, progovori zamišljeno.
,,Pa tako nekako“, odgovorih polako.
,,Znači li to da Đavo ponekad ukrivo zapertla Bogu cipele?“, upita me.
,,Bog ne nosi cipele“, zblanuh se.
,,Ma hajde, zamišljaš ga bosog, sa uredno podrezanim noktima?! Šta misliš, koju grickalicu za nokte koristi?“
,,O čemu ti pričaš?“, viknuh.
,,O tome koristi li Bog grickalicu za nokte'', odgovori ona smireno.
Nerazumno, eto kako mi je delovala. K'o neki sporečkan paradajz u lokalnom supermarketu. Doduše, pitanja su joj bila poput balvana koji plutuju na vodi; nikad ne znaš na koju će stranu otploviti. Prestao sam da razmišljam o balvanima i počeo da joj posmatram duge ruke. Prsti su krasili ogoljen zglavak i dlan u obliku podmetača za čaše.
,,Gospođica Ideja, drago mi je“, odjeknulo je poput praska.
,,I meni je drago“, odgovorih intonacijom koja je nagoveštavala baš suprotno. Šta li 'oće ovaj davež, pomislih u sebi i pogledom pretražih prostoriju u potrazi za pepeljarom. Ma kakvi, ništa, samo ona, furuna i ja...
,,Tražiš pepeljaru?“, zaiskri pitanje u mraku poput žeravice.
Đavo da je nosi, pomislih.
,,Da“, odgovorih besno.
,,Ne treba ti, cigarete se koriste da bi popunile praznine u pisanju priče. Evo, ja ću govoriti, a ti čuvaj dah i čuvaj pluća.“ Naprasno shvatih da će se odigrati predstava pred mojim očima i da mrak, furuna i ja imamo mesto u prvim redovima.
,,Dakle, imam 17 godina i 127 proćerdanih dana“, započe ona polako monolog i nevidljive zavese se rastvoriše. ,,Razvedena sam. Moj bivši muž, Gospodin Sujeta, ponovo se oženio Nesigurnošću. Njih dvoje nemaju dece, dok on i ja imamo sina. Zove se Čovek. Dobar je to dečak. Svađamo se samo kada previše posoli pomfrit. Njegov otac često ga viđa i još češće uvaljuje u nevolje. Čovek i Gospodin Sujeta se najčešće sreću u ogledalu ali se dešava i da brižni tatica dotrči kada malom kažu ''Ne valjaš'' ili ''Ti to možeš bolje da uradiš''. Naš sin je svestan da mu prisustvo oca ne pomaže u kriznim trenucima, ali je Čoveku život bez Sujete nezamisliv'', završi zamišljeno i spusti koščate šake u krilo. Disala je isprekidano i ja se ponadah da je našoj maloj predstavi došao kraj. Gospođica Ideja tada lagano podignu ruku do revera i skinu broš. Dok je zloslutna muzika usne harmonike nagoveštavala dramu, shvatih da počinje drugi čin.
,,Znaš, ne osećam se baš ženstvenom jer mi brada dopire do bradavica na grudima'', šapnu moja glumica sramežljivo u mrak. ,,Zapustio si me, postala sam srebrnkasta. Moj kostim od magle i slova mi je pretesan. Zagubio si moju Scholl-ovu grickalicu'', povisila je glas i nabacila malo zore u obraze.
,,Čekaj, ti misliš da je dovoljno što napišeš poneki akrostihić kada se zaljubiš? Ma ne budi blesav, na taj način mi samo zavežeš pertle'', furuna se rasplamsala od njene vike.
,,Ja sam tvoja gorda i bleda sena, razvedena žena. Ja sam Čovekova majka, nosilac 6319 proćerdanih dana. Ja sam bradata feministkinja i umetnik i glumica. Ja sam tvoja proćerdana Ideja za priču!'', zavapila je bolna.

Utihnu sve. Vetar je nečujno zahrkao, furuna se stišala, još je samo zvuk harmonike ronio u mraku, bez kiseonika, tražeći svoj put oivičen crnilom. Ustadoh smeteno i pogledom pretražih prostoriju. Iz kutka što miriše na gliste, moja glumica je otišla bez reči i bez mogućnosti za bis. Na njenom mestu stajaše samo hrpa ispucalih, žutih noktiju.

Nazad na vrh Ići dole
Buba_Erdeljan

Buba_Erdeljan

Ženski
Broj poruka : 28
Location : moja soba
Datum upisa : 21.10.2010

Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime29/9/2011, 8:44 pm

SLEPI EHO RASPRODAJE


Bio je to buvljak u ruhu pijace na jugu Mađarske. Oko njega su bila brda u obliku knedli. Knedle su me podsećale na oblake i na grudi moje majke. Odlučio sam da odem tamo pre 27 godina. Odlučio sam tako jer sam jednog popodneva rekao slepcu: ,,Gledaj kuda ideš.'' Bilo je to časak pre nego što sam opazio njegov belo-crveni lilihip štap za upoznavanje sveta dodirom. Svi ostali časovi su došli nakon toga. Tako to biva sa vremenom.

Putovao sam danima i tražio sam jasan vidik pred sobom, vođen saznanjem da su brda valjana jer nema ničeg konačnijeg od ravnice. Prenoćišta sam nalazio kod lokalnih šumara i drvoseča, mudrih ljudi koji jedu mekike za večeru i mirišu na šumu. Tražio sam prenoćišta ali nisam spavao. Noći sam provodio nag, pred ogledalom. Kada bih pogledao u svoje oči, uvek bih u njima video godove.

Stigao sam na na svoje odredište taman kada je predvečerje poprimilo boju šljive. Buvljak i ja smo uredili upoznavanje kao dva prava muškarca. On je bio pregažen hordom nanula i raspuštenih kosa na samom kraju radnog dana a ja sam bio utaban mirisom znoja i obeležen čičcima razbacanim po rubu pantalona nalik ordenju . Prvo što sam zapazio-bilo je da smo obojica stari. Napravio sam krug, hodajući polako, udišući memljiv vazduh i razgledajući šarene štofove na razbacanim foteljama. Svuda su virili namrgođeni federi. Te prve večeri, nisam išta dodirnuo niti sam se ikom obratio.

Kada sam se sledećeg dana vratio, buvljak se maskirao u nežne tonove zore ali ga je kiselkasti miris piva i zemlje ipak odavao. Stolovi su bili spiralno postavljeni, vrlo mudro, tako da je kupac koji jednom zakorači u lavirint prinuđen da prođe između svih stolova dva puta da bi došao do izlaza. Iz šume su svratili seniori da se klackaju na 4 noge, bilo je tu hrastovine, ebanovine, pruća i orahovine. Stolovi su se klackali i ljuljali, neki su imali fioke koje mora da su nekada krile pisma obgrljena vrpcom. Klackali i ljuljali su se i prodavci. Neretko cvrcnuti, bili su svi do jednog ukrašeni uvoštenim brkovima, brižljivo negovanim, poput dugačkog prljavog nokta na malom prstu lokalnog časovničara (sedmi sto u drugom krugu). Prodavačice su bile niske građe, potkovane zlatom po rukama i na zubima, čvrstih, cičavih glasova što dopiru iz usana razjapljenih poput jama.

Tražio sam tog jutra Gos'n Tibora, bivšeg majora zaposlenog pri raspodeli stolova i dužnosti na buvljaku. Kada sam ga ugledao, prepoznao sam ga po hodu. To je bio čovek koji je još uvek bio na dužnosti, hodao je uspravno i mlatio desnom rukom pored tela, skoro sablasno, stežući nevidljiv, kicoški štap. Ljude je otpozdravljao pogledom i podizanjem obrva nalik na zgužvane crne salvete. Kada sam ga zaustavio, okrznu me pogledom. To je bio najparadigmatičnije gledanje ikada. Ja, postiđen i visok k'o jablan i on, meni do grudi, koji me tako postojano gleda sa visine. U iskricama pre prvih progovorenih reči beše već ispisano ko će staviti tačku na kraj našeg dijaloga.
,,Szia, kako Vam mogu pomoći?“, zatutnji očekivani bariton sa nepreglednih visina ispod mene.
,,Došao sam da zakupim mesto'', progovorih neodlučno i u tom trenu osetih gorčinu pod jezikom i na mlitavim nepcima, gorčinu koja se tu sakupljala u gromkim danima tišine.

,,Šta prodajete, gospodine?'', upita i pogledom uštogljenim poput imenice nonšalantnost preleti preko mojih somotskih pantalona i izbledele polo majice. Pogled mu se prikova za narukvicu mog starog, Zenitovog sata što miriše na ruske zime. Pogledao sam i ja njega i skoro rengenski (pred)video platnenu maramicu koja mora da se skrivala zadenuta u levi rukav. Zamislio sam mu i ožiljke između plećki, onako reljefne i smislio priču za svaki od njih. Odlučio sam da je on jedan od onih tipova što peglaju gaće i čarape.

,,Prodajem sve što imam i sve što znam'', odgovorih.

Kiselo klimnu glavom i dobih blagoslov stišnjen u nekoliko reči: ,,Sto broj 23, između Starene koja prodaje lim i Zondre četkara. 18.700 forinti mesečno, zakup stola svih sedam dana u nedelji od 05h do 20h. Zimi do 18h jer nema svetlosti.'' Gospodin Bivši Major mi je salutirao pogledom i odmarširao dalje.

Zavukoh ruke duboko u dzepove i osetih kako me svrbe butine satima stišnjene u teksas. Hodao sam brzo jer sam bio nervozan, dlanovi su mi se znojili i ruke su se lepile pa ih gurnuh još dublje. Na stolovima nisam video brojeve pa sam se vratio na početak spirale i počeo da brojim. Između donje usne i brade sam promumlao broj 17 kada videh gomilu odzačarskih četki i redove starih limenih kutija od kolača i kafi. Predmete je razdvajao prazan, nizak stočić i mala režiserska stolica sa crnim naslonom iza. Pred očima mi iskoči slika bioskopske sale pune slepih ljudi i pucketave projekcije što se žari ispred njih. Osetih kako mi se kiselina iz želudca penje i penje i poželeh da mi dodje do očiju. Čučnuh i zatvorih oči. Dlanove sam izvukao i zavukao u zadnje dzepove, sećajući se starog trika sa novčićem i očeve izbrazdane pesnice. Oko mene-zveket novčića i šum udaljenog tranzistora. Kada sam sledeći put otvorio oči, stolica se i dalje crnela, umislih da na njoj stoji etiketa neke francuske firme Daltonizam. Progutah svoj jezik i strah i položih svoju dlakavu zadnjicu na tu crnu tkaninu, ni ne sluteći da ću na tom istom mestu dočekati narednih 6 prestupnih godina i sve ostale dosadne godine između.

Starena je stajala sa moje desne strane tada i godinama kasnije, kruta poput lima koji je prodavala. Nikada nije dozvoljavala mušterijama da se cenjkaju i retko je vraćala kusur. Gledala me je retko i podozrivo. Verujem da je bila sigurna kako joj donosim lošu sreću i teram mušterije, ja, ćutljivi stranac sa večito praznim stolom ispred sebe, jedini čovek na celoj pijaci koji nije imao uvoštene brkove, koji nije imao zaradu. Nije me sažaljevala; gnušala me se. Bio sam težak za sagledati, nepristupačan i stran, bio sam težak lik čak i za čitanje. Čudak, obešenjak, introvertni sadista koji joj nikad neće poveriti da je smišljao bajke o limenim kutijama koje je prodavala. O deci koja su te kolače izgrickala poput miševa na Badnje veče, o bakama koje su te iste kutije poklanjale i o strinama koje su ih skrivale. Čitave stranice bajki za Starenu, ženu koja nije mogla imati nadimak i koja nekako sigurno nije volela kolače.

Zondra je bio istovremeno četkar i definicija boema. Odličan i iskusan prodavac, čovek koji je spuštao cene kada dođu stranci koji znaju Sinatrine pesme. Prodavao je četke za oluke, za dimnjake, četkice za akvarel i tempere, fine polovne četke za nanošenje pudera u prahu (položene pored tamno zelene prazne kutijice za puder). Zondra je imao čak i četke za timarenje konja. Pio je vino iz krčaga koji mora da je bio magičan. Ma koliko da je on naginjao, činilo se da uvek ima još. Gutao je glasno, podrigivao još glasnije i nadlanicom zadovoljno prelazio preko usana i brade kada bi i poslednja kapljica našla svoj put u odi srkutanja. Posmatrajući njegovo ispijanje vina, naučio sam šta znači reč hedonizam. Posmatrajući njega kao čoveka, a ne samo kao mešavinu vinopije i četkara, razumeo sam šta je samodovoljnost.

Na buvljaku sam naučio i da ljudi gaje strahopoštovanje prema najjajastijem parnom broju: nuli. Nula tera ljude na strah. Ukoliko je nula previše, javlja se panika zbog mogućnosti neposedovanja. Ukoliko je pak nula jedina cifra, javlja se zbunjenost. Sećaš li se onih tričarija koje ne potpadaju pod terazije kursa u lokalnoj menjačnici? Svoja tri miljenika obeležena cenom bez cene, kraljicom nulom, zarobio sam u geometrijski oblik. U rane večeri ili kasna popodneva, iscrtavao bih nevidljivi trougao na pijačnom stolu, i radovao se zato što su mu temena i dalje nepotkupljiva. Temena mog nevidljivog trougla čine Ideja, Inspiracija i Inkubacija. To Vam je jedan od onih trouglova koji nemaju površinu.

Prvih 13 godina na buvljaku proveo sam pokušavajući da ostanem na njemu. Revnosno sam plaćao zakup stola i stolice, bio sam nemi posmatrač dzeparenja i gluvi statista pogrešnih obračunavanja stranih valuta u forinte. Samo, nikad ništa nisam prodao. Nisam imao šta da izložim, a ono pak čega sam hteo da se rastosiljam nikoga nije zanimalo. Problem je u tome što ljudi kupuju samo vidljive stvari na buvljaku, poput posrebrenih svećnjaka (neće li divno izgledati pored naše tapiserije, mili?) ili klip-klap minđuša u obliku golubica.

A ja...

Ja sam izložio svoju sedmu godinu provedenu na Neimaru, 365 dana koje bi neko mogao da otkupi kao spokojno detinjstvo.

Ja sam izložio svoje prvo brijanje očevim brijačem marke Pionir.

Ja sam izložio boju kožu mog mlađeg brata, starog 20 dana, tek pristiglog iz porodilišta davne 1983. godine.

Ja sam izložio pijanstvo pre prvog ispita na Geografskom fakultetu.

Ja sam izložio ukus Carnex paštete pojedene na dan njenog venčanja. Gratis: origami salvete u obliku patetike.

Ja sam izložio obilaske zamkova u kojima spavaju još samo čuvari.

Ja sam izložio nekoliko izvinjenja pokojnim ljudima.

Ja sam izložio san da zmajevi postoje.

I nikad ništa od svega toga nisam prodao.

,,Gledaj kuda ideš'', tako sam rekao slepom čoveku.

Izložio sam i malo savesti.

Buvljak na kome režiram filmove za slepe zove se Eho.

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Ovih dana sam ti kao Venecija... Empty
PočaljiNaslov: Re: Ovih dana sam ti kao Venecija...   Ovih dana sam ti kao Venecija... Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Ovih dana sam ti kao Venecija...
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Naša autorska dela- piše se i čita u temama ispod naslovne :: Proza-
Skoči na: