Bridia - Misao trenutka

Naslov: Bridia - Misao trenutka 22/10/2010, 12:47 am

Ovaj mi svet ponekad tesan, jer, kuda god da krenem udaram u zid, no ni to ne osvescuje dovoljno. Samo me sve vise baca u ocaj i ne stizem nikud, a htela bih da prodisem. Budi me kosmar, uspavljuje tuga, slamam sama sebe, puzim, gazim ovo malo ponosa, ovo mnogo prkosa sto u meni raste nasuprot preprekama sto ih slomih i ponovo stvorih, padajuci, niz litice strmoglavce. Docekujem se na ruke i ponovo pruzam prema nebu stremci gore u visne iz mracne dubine, iz ponora i tmine.Ne cujem spasa glas i ne vidim svtelosti put, i zelim da jednom, o, samo jednom u mastanja se vinem i makar na kratko lebdim u njima da me ne obuzima umasljenosti zima, da hodam po mescini, sapucem u tisini, da me ruke necije, a da nisu decije, prime i priviju na sigurno rame, da neko bar toliko misli na me. Da utonem u toplinu meku i zaboravim suza reku. Hoce li onaj sto se rodio da mene sretne imati, iste oci setne, hoce li umeti citati s' lica, il' cu večno lutati, putujuci svuda, ostati ovde na mestu tuge , beskrajne.

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 31/10/2010, 9:32 pm

"Kad bi mi neko rakao, kako je sunce stekao..."

...stoji u nekoj pesmici za decu, a,... napolju sneg i noć je. U ove sitne sate nisam odolela, počeh da tipkam onako nasumice.
Čudan je osećaj kad upoznaš nekog, zato što si ga takvog tražio, i našao si ga tamo gde se nalaze oni koji se oduvek traže, i pišeš mu kao da se oduvek znate, i znaš da si odavno njega želeo da sretneš, a sreli se niste, i da sve što si rekao odavno stoji neizrečeno, jer si oduvek čekao da bude taj čas, da bude to vreme...i zaboraviš mesto i vreme, jer postoji samo za tebe sat koji ih ne meri, i samo jedan dan koji ne prolazi, i nema početak ni kraj. Čuješ bat koraka onoga ko ne dolazi, i glas onog ko ne govori, a kaže nešto što oduvek želiš da čuješ. Tad ne znaš da li si ga izmislio, sanjao, ili je oduvek postojao, i još uvek postoji u senci tvog maštanja, stvarnosti, tamo daleko kao otelotvorenje davnašnjih zamisli, u kojima je oduvek bio i kao snoviđenje se pojavio da shvatiš da nisi sam na tom putu što se zove život, koji se uvek pitao ima li nas još. Onda znaš da nisi više usamljena senka što luta bespućem, preispitujuć se zašto i kako..? Čekaš zalazak sunca koje se nije ni rodilo, čekaš nešto, a ne znaš šta...I znaš da takav se rodio tamo negde, jer su ljudi onakvi kakvi su se rodili, i ceo život su to bili, i želeo si da u tebi prepozna ono s čime si na svet došao, ono što zapravo jesi, ono što mnogi u tebi ne prepoznaju, ili ne traže.

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 4/11/2010, 6:31 pm

Ko da gledam tuđe lice u deliću ogledala, u daljinu neku davnu setno sam se zagledala
Kad ti jednom srce slome, ne veruješ nikome. I ja nisam verovala da mogu čuda da se dese, da moje suze što su padale na gore u traženju jednog novog sveta jedne noći u decembru tebe mi doneše. Ja nisam znala i nisam mogla znati koja je tvoja talasna dužina, i da tuga nije sneg da se do jutra otopi, dok srce je pile pokislo, žuto i malo, i ne veruje pameti i tamo gde je dom sude mu zato što voli svoje, zato što ne zna šta to ima u ljudima tužno pa ulaze u tuđe živote. Zato, moj Beograde zagrli me i pleši sa mnom, takva sam i gotovo. On je sinoć bio tu nakon mnogo godina, a ja sam ostala ista i čekala, znala da on će sigurno doći. Čekala i kad drugi čekali ne bi, jer zima je duga i hladna, i sve ove godine znače da sve nije bilo muzika, dok teče vino crveno moje se čelo noćas žari, umret' ću noćas od lepote...
Ostani da ti kažem nešto još, ako će ti biti lakše zagrli me, jer te noći kad sam se udavala niko ne zna zašto sam plakala, i niko, niko neće znati kuda idu izgubljene devojke, dok im strah i tuga dišu za ovratnik. A bila sam lutka sa naslovne strane dok su me ljuljali nežno polako...i onda sam iz kuće izlazećeg sunca tražila pomoć želeći da se oslobodim. I tako su pritiskale godine, a ja nisam znala gde si ti, ni da l' bih našla sklonište, kućicu il' dvorište života moga...???

O, kako je lepo biti glup!!!!

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 5/11/2010, 11:07 pm

Kažeš: "Umesto KRIKA, bolje da sam na zidu tvoju sliku držao"

Skinuli smo Krikove i Vriskove sa zida. Zaturili ih na neka skrovita mesta doma svog. Kažu da takve slike ne treba držati, naročito, ne u spavaćoj sobi, jer emituju i privlače negativnu energiju.
Ma, lako sam to, iz dva poteza,. Nego...ostala na zidu velika praznina, tu gde je nekada bila slika. Posle Vriska ostala rupa, koja zjapi kao čeljusti neke, kao razrogačene oči nemani. Sad ne znam da li me više opterećuje praznina, ili zamućen sivo-žuti prostor koji ju je delio od bezličnog prostranstva zida. Tek sad se ne snalazim u toj drugoj priči. Sve češće sama sebi ličim na vrisak. Sve češće pogledam u prazan zid i ne mogu da zamislim ni jednu drugu sliku na njemu, beže posle dva poteza dok još ni konture ne razaznam. Dođe mi da prospem boje po platnu pa da ih onako kao usput razvlačim četkicom ispisujući datume, likove, imena važna i nevažna. Možda mi u nekom trenutku izmami uzdah.

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 20/11/2010, 7:42 pm

.... obuzme teskoba, stisne u grlu, poželim da sam neko drugi, negde, negde daleko, gde može i da me ima i da me nema, dok plutam i lutam, dok se nadam i kad padam, idem tamo i ovamo, tražim željeno...i, imam samo želju i strah , mnogo tuge, dovoljno i za druge. Ponestaje mi razumevanja za sebe, za druge..Gubim korak, gubim vreme!!! Vreme, moje, vreme davno kupljeno, skoro potrošeno, ko iznošena haljina bledi, nestaju snovi, nestaju dani u cirkuskom šarenilu darvinizma, socijalizma, seljačizma i ostalih...Ruke prazne, duša prazna; Da l' je to kazzna il' zasluga, ili tek jedan od puteva koji izabrah nenamerno, i gazih i sjaj i bedu, i cveće, i prašinu..na kraju dođoh u pomrčinu u kojoj još uvek znam...i što sam, i ko sam, i gde sam. A nisam..i jesam, i jesam...i znam da ne mogu dušu da prodam.
Trenutak slabosti il' strasti, trenutak istine bludne, čedne...i samo jedne Ljiljane, koja je u ponoć zaspala i sanjala tiho, tanano, da doživi, sladunjavo, bestežinsko šaputanje, maštanje, od istine bežanje....

2009

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 25/11/2010, 8:41 pm

Minule su godine. Ostavljale tragove na mladost, i neiskustvo naše, urezivale u sećanja, kovitlale duhove u nama, ispisivale stranice za pamćenje.Tešili smo se misleći da će brzo proći to što nas muči. I, jeste brzo prolazilo, skakali smo iz jedne greške u drugu, iz bezbrižnosti u opuštenost.
A godine se nizale, prepreke umnožavale. Oživljavali smo uspomene koje su hranile dušu u raznim nemirima. U trenucima ushićenja zaboravljali sve to, lebdeli na krilima radosti, zanosa. Zaboravljali drage nam likove, dane. Pokušali da živimo neku drugu priču, kojoj je bio lep početak, i mislili trajaće večno. Ali…kratko, kao i svaki zanos, a onda malo pomalo počeli da se okrećemo unazad. Šta smo želeli i hteli, propustili, doživeli.
Sad kad smo prilično odmakli - koliko smo zadovoljni, učinjenim, doživljenim.Umorili se kao i sve one šetnje, sve češće pitamo i zašto, i kako, i smem li, i znam li! A vreme teče….noseći splavove koji bi nas mogli poneti u nešto vedrije sutra. Hoćemo li uspeti udahnuti duboko, doplivati do jednog od njih, da bismo se opet čežnjivo prepustili životnoj matici koja bi nas nosila.
Duboko smo svesni, koliko god se batrgali ne odlučujemo samo mi o tom SUTRA. A, da li želimo, da budemo nošeni stihijom niz reku bez povratka!

09.05.2007. podne

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 4/12/2010, 10:45 pm

Noć zvezdana, sveža prolećna. Njih četvoro na putu ka neizvesnom. Tišina mučna, tu i tamo zapodene se koja reč pa utihne pod senkom strepnje i dodaje trenutku još veću težinu....i desi se taj trenutak koji raspoluti noć na vreme pre i vreme posle prvog krika što se prolomi kroz noć. Taj krik izazvan prvim udahom koji zapara pluća novorođenčeta. I dok on još odzvanja i prelama se kotlinama i prevojima, ono, telo, čiju dušu sahraniše još pre prvog svitanja, udisalo je lepljive mirise slučajnog prolaznika, posle slavskog opijanja, jer prvi on, što dođe iz noći i ode u noć prozbori i darova mu pregršt lepih želja za tad, za sutra za uvek...
Grobna tišina sa po kojim uzdisajem, srdžba, praznina, bes, radost pritajena, tuga ogoljena. Krenuše sablasno put povratka.
Ona grešnica, što izdade nadanje, izjalovi, nečujan ropac razddire joj grudi. On, prevaren sanjar, osujećenih nadanja, neprobojni oklop gubitnika navuče na se, preobrati se u drznika, hladnog, odbojnog, što hoda k'o utvara.
One, dve prilike umotaše se u plašteve čuvara duše njine. Trajalo je čitavu večnost, putovanje bola, taštine, praznine, plavičasta svetlost sa Istoka samo je pojačavala dramatičnost trenutka. svet je postao drugačiji, kad su se gledali licem u lice bez očiju . Greh je odjednom postao svačiji i ničiji bačen i odbačen. Istina je ležala tu pred njima, modroplava, ljubičasta, zgrčena, istina koja diše, koja treba da raste. I počinje da raste....

2006 maj mesec

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 4/12/2010, 10:58 pm

DRUGOVI

I… ispričaše svako svoju priču za dva sata. Svih dvadeset godina stalo u razgovor uz kafu. Sluša sebe i čini joj se kao da neko drugi govori. Osim tuge u glasu ni po cemu drugom se ne može definisati stanje duše. Deluje kao da prepričava ružan film. Sve je nekako stalo.Vreme, ono od pre dvadeset godina. On sluša, gleda i čudi se.I sam pun jada s nevericom gleda, to što vidi i čuje ne liči na lik iz priče.
Cigara za cigarom gori , prsti zebu, a hladnija od njih je duša. To lice, osim ponekog grča ne odaje ništa drugo. Moglo bi ovo da potraje, mogli bi jos dugo plakati jedno drugom na ramenu. Poželela je gumicom da izbriše prethodnih osamnaest godina, da zaboravi, da se oseti živom k’o nekad.
Kao iz prošlog života ona čupa trunke zadovoljstva bezbriznih dana da se otrgne sadašnjem trenutku. Znajući da je jaka diže glavu pobedonosno, izaziva divljenje svojom odlučnošću. Zvoni telefon, vraća stvarnost, dodaje kašičicu vremena. Ona zabaci kosu, osmehne se.Ide dalje uzdignute glave, setnih očiju, ali ide.

Novembar 2005, caffe ”Cyrano”

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 7/12/2010, 11:27 pm

Svako od nas ponekad mora da se nadje pred dilemom...
Zastala sam ovde Brida i mislim da cu od sada redovno biti deo ovog kutka...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 13/12/2010, 9:25 pm

Svako od nas ponekad mora da se nadje pred dilemom...
Zastala sam ovde Brida i mislim da cu od sada redovno biti deo ovog kutka...

Odavno ovde nisam svraćala, HVALA na lepim mislima

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 14/12/2010, 8:18 pm

DRAGI MOJ DRUŽE,

Jesi li nekad jeo dinju i pio vino? Nisi. Ne piješ vino nikad isto, piješ osećanja svoja. Uvek ide jedno s drugim ono što spojiš, i uvek znaš da je to ono pravo. Dragi moj druže prijatelji zato služe da te zasmeju glupostima, potroše vreme na beznačajne teme, uvesele kad te se sete, pozovu kad im trebaš da popune svoja sećanja, bodre za nova nadanja,.....
. Oni znaju zajedno da ćute, da čuju misli onog drugog.Kad si sam, i sabiraš utiske ni jedan lik ne promakne što ti drag, ni jedno sećanje nije prazno. Dok sve ovo čitaš pitaš se sigurno šta sve ovi redovi znače, nema veze, ništa ne analiziraj, pišem šta mi padne na pamet. Ja sam ona što je uvek htela nešto više od običnog. Sate provedene u osami pretačem u redove što samo meni nešto znače, a možda je to nešto i malo jače nego što se meni čini u ovoj sobnoj tišini. Odjekuju zvuci nostalgije, a ja ću po ko zna koji put pokušati naći reči da odagnam tugu za nekim davnim vremenima, za buduće radosti, na neki nov način oživeti duh prošlosti, ostaviti utisak izgubljene u vremenu i prostoru...
Idemo dalje, sad znamo šta jesmo i da smo takvi morali biti, samo da potraje ovaj duh u nama pomalo dečiji i eto nas opet da se zajedno smejemo, ubeđujemo, nadmudrujemo, jer to smo MI.

Ljilja
Maj 2007 mom drugu Adinu ('60-'07)

Naslov: Re: Bridia - Misao trenutka 19/12/2010, 11:26 pm

Na kamenom popločanoj plaži čekala da zarumeni horizont na Zapadu...posle diskoteke uz zvuke gitare čekala da izbledi noć, avgust da se letom nahrani čekala...čekajući gužvala nevažeću kartu za povratak, u džepu izbledelih farmerica, vukla noge po prašini, pila rosu nadanja, mahala avionima dok poljsko cveće sam brala, venac satvljala na kosu, okretala dlanove ka nebu, vrtela u krug zatvorenih očiju...
...dok noći su jele dane, život u smrt pretvarao, čekala...utabanom kružnom putanjom hodala, gde više ni trava ne raste, na mom nebu isti oni oblaci što iz mora ispariše dok bakarno telo mi postajalo pod žarom julskoga sunca...
Navlačim čizme, po kiši da šetam, ispod kišobrana za dvoje...šljapkam baricama k'o nekad pre i čekam...da gledam rumeni horizont na Zapadu leta nekog...