prodavci nade

Majka i tri kamena


Te večeri je umrla moja baka. Bilo je oko osam ili devet sati, nas četvoro: mama, tata, brat i ja sedeli smo u najvećoj sobi naše kuće, oblepljenoj tapetama u braon boji, i gledali u kutiju sa pokretnim slikama poznatu kao televizor. Tada je još postojao samo jedan takav u kući pa je obično kad padne mrak okupljao sve ukućane k sebi. Osim glasova iz kutije, nije se čulo ništa. Četiri bića u položaju fetusa. Sasvim obično veče. Onda je u predsoblju zazvonio telefon i mami su javili da joj je umrla majka. Nije se dugo zadržala na vezi, vratila se u svoju fotelju, u svoj položaj fetusa i počela da plače, celim telom, neutešno poput deteta. Nas troje smo sa svojih dalekih ostrva gledali, ko u njenom pravcu, kao da je sevnulo nešto u daljini, ko u TV, kao da se ništa pod nebom desilo nije. Plakala je i patila za najdražim bićem, a niko joj nije prišao da je zagrli, da joj kaže „Tu sam“, da joj stavi ruku na rame i pusti suzu sa njom. Trebalo je da prođe nekoliko godina da bih, sećajući se te večeri, uvidela tragiku te slike. Majka i tri kamena. Bila sam u kasnom pubertetu i počela da osećam tugu našeg doma, da shvatam koliko smo bolno daleki jedan od drugoga, otuđeni i hladni. Došla sam do poražavajuće spoznaje da ne umem da plačem, jer nisam mogla da se setim, godinama unazad, poslednjeg puta kada sam pustila suzu. Uplašila sam se tada, tako se živo sećam, da nikada neću umeti istinski da volim drugo biće i da ću večno biti prokleta hladnoćom kamena.

Prošla je decenija ipo od tada. Moja majka se leči od depresije. Našla sam joj dobrog psihijatra u gradu, ali ona ne veruje u psihijatre. Njih troje još uvek žive zajedno u našoj kući, tačnije svako u svojoj sobi sa svojim televizorom, a ja sam otišla i više ne znam ali zamišljam tu tišinu kao u grobu i opšti taj muk kad ostanu sami. Za praznike tek i vikende proveje poneka lepa reč i smeh, dok gosti ne odu i maske konačno ne padnu.

Ja već godinama unazad plačem, uredno. I volim. Onako kako znam i umem. Sad skupljam krhotine i gradim iznova odnos sa svakim od njih pojedinačno- to je sve što mi ostaje i jedino što mogu. Sem da oprostim sebi za ono veče. Kao i da se nadam da cu onog crnog dana kada mi jave da mi je umrla mama, imati pored sebe nekoga ko će me zagrliti čvrsto i reći „Tu sam“

Pogled kroz prozor

Podne. Ispadaju sitne kapi kiše.
Dizalica poput ogromnog čudovišta.
Grupa majstora navukla širok kez.
Upravo je prošla skockana devojka.
Gledaju dugo za njom.
Majstori
Kad god ih vidim
Veselo.. Nek nam živi živi rad!
Kao omladinske radne akcije iz jugoslovenskih filmova.
Neki od njih će noću još veselije popiti što su za dana veselo zaradili.
Lakoća življenja.
Ko bi rekao, dok ih gleda, da će podići zgradu.
Kao da se igraju.
Desno je već nikla jedna druga zgrada.
Majstori se igraju unutra
Ulovim tek poneki pokret kroz prozore.
Krovovi, mnogo krovova, grad.
Uvek me je neobično doticala slika:
Svetla velikog grada noću izdaleka
Ako bi trebalo da prevedem tu sliku u jedno osećanje
NADA
Zašto? Ne znam.
Otvaram prozor
Miris pečenog mesa. Neko sprema ručak.
Život u gradu teče
Čuje se bušilica i lupkanje čekićem
Kiša lagano dobuje
Zatvaram prozor sa mišlju
Građevinski radnici su prodavci nade.

STA MI TREBA VISE...
Nesto me je pogodilo u Vagus, a ja ne mogu da mu se setim imena, ni oblika, ni ukusa. Lezim na ledjima i gledam boju noci dok curi kroz rupice venecijanera. Ne zelim da premotavam tu traku sa minulim danima, nema tu niceg cemu meru treba uzimati i po celijama prebirati, ne nije to traka sa djubretom iz koje treba izdvojiti za reciklazu, daj molim te, to je gotova prica, treba ostaviti proslost proslosti, dan danu a noc snu. I dok ja vodim dosadne razgovore sa sobom, moj dragi sanja. Kad bih mogla strazariti na kapiji njegovih snova i viriti u desavanja, kad bih bila strazar, najlepse snove napolje bih pustila da se rastrce ulicama i postanu stvarnost. Mucim se da ostanem mirna da ga ne probudim skripom starog kreveta ciji mi feder masira jednu tacku na kicmi. Nisam uspela. Budi se i polusvestan, izdignute glave, gleda u mene svojim srnecim ocima.
”Imas neki problem?”pita.
“Nemam, spavaj ludice.”kazem tiho.
Napravio je zaokret svojim toplim telom i u jednom mahu se nasao tik uz mene, cvrsto me zagrlivsi i rukom i nogom, onako neodoljivo slatko kao kad se majmunce zakaci za majku. Glavu je zagnjurio u njegovo omiljeno mesto na mom telu.
“E sad imas problem, imas budalu na vratu” rekao je ozbiljno, i dalje cvrsto zakacen za mene.. Zatim se otkacio, odmah zaspao I ostavio me tami ponovo, ali ovaj put nasmejanu i spokojnu.

Ponekad me sve podseti na film KO TO TAMO PEVA. To vam je ustvari naša malena družina radnika koji komutiraju, kako se to stranski kaže, a na našem putuju na posao iz jednog grada u drugi grad. Naš prevoz je kombi, jedno ćoškasto, crveno, drndavo vozilo sa lošim amortizerima na još lošijem putu. Ima nas tu raznih fela, ranije doduše beše nas mnogo više a onda došla kriza i ukrala neke putnike. Tu je, dakle, jedna profesorica engleskog jezika koja voli da mrmlja i frflja te se često pitam kako li je tek deca razumeju- pa još na engleskom. Onda jedna doktorica koja jedva ceka da smisle neki virus od gliste recimo, pa da mu se svi smejemo, čuj- svinjski grip! Imamo zatim jednog gutača vatre koji se vraća iz noćne smene, dakle već odgutao svoje dok mi tek treba da se nagutamo... Ne priča mnogo al kaže da je to više trik nego talenat. Pa onda tu je jedna stara učiteljica koja ima problem sa srcem i radi sa socijalno ugroženom decom da se ne bi mnogo nervirala!!... Jednog sa usputne stanice skoro smatramo našim pošto nam često iznova i iznova objašnjava kuda treba da idemo. Vozač kroz prozor kaže naziv mesta u koje idemo nebili pokupio još kog putnika a deda viče "Samo pravo, samo pravo!" misleći da pitamo za put. I tako skoro svaki dan, kao dan mrmota, deda je neuništiv, eto bar nikada nećemo zalutati dok je nama dede.I na kraju vozač naš dragi, dirljivo uspaničen od kad je krize. Svako jutro primeti"Kako su prazne ulice, nekad je to vrvelo, vidi sad, nema, ljudi ostali bez posla, muka je to" Mi radnici komutari volimo da odspavamo u kombiju ali vraga, njemu je do priče, ne mari ume on i sam sa sobom. Ponekad se iz sna prenuta pitam luda li sam što se vozim sa vozačem koji priča sam sa sobom, a onda shvatim da i ja upravo radim isto samo ne naglas, pa se smirim i utonem u omamljujuće drndanje. Kad stignemo svi do reda uredno vratimo organe svaki na svoje mesto i krenemo da šljakamo.

:'(