Recenzija za neobjavljenu knjigu - Emina Vlahović

Затворити очи,
Слусати звукове око себе,
Онда отворити очи,
Речи ће саме кренути,
Јер док су очи биле затворене,
Тоје срце ти је послало поруку шта да кажеш.


Овако ваљда почиње писање, прозе, поезије. Мислим да је тако, у суштини, мора бити тако јер другачије, ако не иде из срца од писања нема ништа.
Тако је почела и Емина Влаховић. Затворила је очи и писала.


Свесно или не,
најмекшим плишом
обавијаш душу
слатким осећајима.

Скитачу кроз облаке
рашири дланове,
отерај сумњу,
ухвати љубав,тако је лака...


И лепо је, и љубав је и проткано самоћом, помало неким бесом. Бес је оличење песника. Увек ту и тамо без обзира на стихове, чак када су најнежнији бес мора мало говорити у позадини, као суфлер у позоришту када глумац застане.


Знам,лед ће ти срце заробити у кавез хладни
па ни оно мало љубави дати ми нећеш.
Иње покриће све мисли моје да стану
узалуд ћеш себе тражити по њима,склоњене су.


Писала је Емина, на почетку као и свако скоро, покушавала да римује. Не кажем, лепо је и то али рима даје један проблем, два у суштини. Први је, песме почињу да личе једна на другу а са друге стране због ограниченог броја речи више личе на споменарске речи Емининог времена.
Требало је само мало, веома мало да се Емина помери ка другим границама, тек мали помак који би комплетирао њен пут песништва. Али то је нека друга прича.
После тог помака, Емина почиње да пише,


Ослободјена,
своја.
Бдим над ликом
што Месечина
у пуном сјају дарива.
Стиховима
бојим мисли
што у сновима те траже


Пише о свему, теме се мешају, вирус благе еротске поезије такође ју је дотакао. Мешају се слике, описи, ту су и друге форме, минијатуре,


Зимско Сунце
у очима ми сјај посуло.
Замућена од суза
бљеснуше зеленоока
језера,
у њима одраз
најдражег лика...,


хаику:


Баре на путу,
блатом окован сокак,
село у јесен,


или што би казали, Хаику на домаћи начин.


Постоје многе описане слике у поезији Емине Влаховић које није доживела. Постоје оне проживљене, исписане у стиховима. Но и једне и друге су на путу снова, у њима је есенција лепог и увек помало оног беса и таме која је покривена тугом, јер по мојој маленкости као писцу ових редова, лепоту песми даје туга.
Ово је ваљда, прва рецензија и прва промоција необјављене књиге, исписана обичним речима као и песме Емине Влаховић које су у суштини дочаране слике времена, које и не постоји, јер време је тренутак садашњег.