novo poznanstvo

Naslov: novo poznanstvo 1/3/2011, 8:19 pm

Pišem jer mi je mučna tišina u kojoj mi više ne postojimo.Znaš koliko sam volela zvuk tišine medju nama,mnogobrojnih reči šarenih tonova koje su nemo govorile ljubav umesto nas,nismo mogli doći do reči od purpurnih nijansi naših nepostojećih reči koje su odzvanjale u tišini.Rekla sam odlazi...jutro će svanuti i bez tebe!Odlazi...sunce će sjati i bez tebe!Odlazi...mesec će se pojaviti i bez tebe!Odlazi...proleće će mirisati i bez tebe!
Zloslutna tišino šapni mi svojim notama kako da oslikam posle svih "odlazi" i suzu na licu bez njega?

Naslov: LANE 1/3/2011, 8:38 pm

Diwno!

Naslov: Probudi se 2/3/2011, 12:53 am

Šetam gore-dole po sobi,
sumanuto nestrpljiva,svakog trena prilazim prozoru,
iščekujući konturu tvoga tela,taj usporeni i bezbrižni korak tvoj,
izoštrenog oseta priželjkujem miris tebe.
Sedam na pod,naslanjam glavu na krevet,nižu se sećanja,naviru nepozvane suze.
Mislima ti pričam jer te ne osetim,tugu zamenjuje bes koji tinja u meni.Govorim ti:
"Suze bih ti htela izmamiti,moju ljubav si ponizio,igre ti je trebalo!"
Shvatio bih tada da je poriv moje strasti zapravo osveta.
Shvatio bih koliko sam te u tom trenutku mrzela,i u istom opet privlačio...
Šetam gore-dole i čekam...znam da ćeš tim lakim korakom ipak meni doći.

Naslov: novo poznanstvo 2/3/2011, 4:19 pm

Jutarnji dah zove me na toplu šolju kafe posle neprospavane noći.
Obavijena u već znane mi misli,pogledom prolazim svaki deo mene
prepoznatljiv po uobičajenom kutku mojih ustaljenih početaka novoga dana.
Pomislih,hladno je,polako se pokrivam plaštom sjete.
U čudnom trenu iznenada ugledam nepoznato lice.
Smireno seda kraj mene na stolicu koja je uvek nosila sa sobom zvuk tišine.
Topli mi se glasom obraća:
Ne sećaš me se...?
Začudjeno odgovaram:
Ne...ne sećam.Kako ti je ime?
Odgovara mi:
Ogledalo,već se mi dugo poznajemo...
Smirenija pokušavam razaznati šta mi pokušava reći,nastavljam:
Davno sam prerasla izmišljenog prijatelja...nisam više uplašeno dete!
Odgovara mi:
Zašto onda sedim ovde s tobom?
Prgavo odgovaram:
Ne znam...nisam te pozvala!
Sa smeškom reče:
Pitaj...zato sam tu...
Tašto odgovaram:
Sve već znam,prijatelji ne nose ime Ogledalo i ne dolaze nepozvani!
Nežno me zagrli,tiho mi reče:
Dete ne znaš sve,imena ne znače ništa,a i suze su nezvani gosti...

Naslov: Izmedju jave i sna 3/3/2011, 9:18 pm

Veličanstvenu viziju mučitelja mogu napokon perom oslikati...vidim je!
Ležerno stoji predamnom,pleni pobedljivim pogledom dok mu se na kutima usana nazire podsmeh.Svih ovih dugih godina prožetim noćnim šetnjama izmedju jave i sna,dolazim do spoznaje da si to TI...
Moja ljubav koja je sa mnom delila našu istinu,najnežniju postelju prošaranih nijansi radosti i tuge,letova i padova,laži i istine...
Zašto sam tolike zaludne snove snivala?
Nepoželjna java obasjava moj smrznuti pogled,nemoćan da obraze od tvojih lako danih poljubaca suzama spere...Naše slabosti,grehe i sada osećam kako trepere mojim bićem,željnim znanim mu rukama koje teško sklanjam sa slomljenog tela moga...
Koliko sam vedrih noći sa tobom provela...koliko sam samo požude tvoje slašću primala...koliko sam ih i sama sa nežnošću uzvraćala...
Mesec nam je bio svodnik na grešnome putu posutom laticama tvojih laži.
Svetlost zvezda nam je obrise slepljenih tela risala na svilenoj postelji naše pohlepe...
Tada si mi prostranstvo neba otkrio...šapatom govorio da je sloboda pobedila strah,svetlo mrak,ljubav smrt...Taj dan je duboko u nama skriven,kao dah povetarca u gustim krošnjama,
ali živeće u našim istinama...to si zaboravio došapnuti a sada budno paziš pokazujem li znake života...Dišu li pluća moja mirisom tvojim ispunjena,kuca li ranjeno srce tobom večno obeleženo...
Prkosno poričem da nisi imao duboki,značajni utecaj u opisu naše istine i da moja mašta nije imala nikakvog udela u ludilu našem...
Moj nagon mi kaže da ti nisi neka besmislica,deo razočarane razbuhtale strasti ili mali deo žitotnog zastranjenja...nego sumnju nameće da zgarajući dve smorene duše tinjajući gore svoje istine...

Naslov: Izmedju jave i sna 5/3/2011, 1:08 am

Nemirnim korakom besmisleno lutam opasno poznatim putem.
Idem...večeras se neću baviti sobom,svojim zbrkanim mislima,koje uvek završe na dobro poznatom putu...
Oblačim crnu haljinu s blagim nijansama moga raspoloženja.Pomno se šminkam ističući svakim pokretom svu punoću svoga lica.Zadovoljna sam svime što vidim pred sobom...
Obuvam lagane cipele koje dobro pristaju uz moje sitne korake prema željenom putu...
Noćas krećem sasvim drugim pravcem s nepoznatim ciljem...
Tiho zastajkujući kročim u nepoznati prostor omotan zavesom dima.Razmičem je i zamagljenim pogledom nazirem izobličene konture...
Smelo pravim još jedan korak,sedam na prvo slobodno mesto odlučna u svojoj nepokolebljivoj odluci da ovog puta ne odustajem od smele mi zamisli...
Prolazi pokraj mene mnoštvo bezimenih lica...jedno vrlo odlučno seda pokraj mene...
Gleda me smelim pogledom...Toliko sigurnim da me moje lagane cipele ne mogu izdržati...
Zgrožena osetim da naga stojim pred svim ovim oblicima,na tren sličnim ljudima...
Napokon mi se obraća:
"Nemoj hoditi više ovim putem...ovaj nije tvoj!
Skini haljinu...ne priliči ti!
Izuj te cipele...neće te moći nositi putem kojim moraš ići!
Saperi šminku...vidim te!
I zapamti...ne smej se lažnim osmehom jer te najviše odaje!!!

Naslov: Re: novo poznanstvo 5/3/2011, 6:47 pm

Želim biti nevidljiva...Stopiti se s mnoštvom...
Bezbojni kaput oblačim,velikim šeširom pokrivam glavu da jedva mogu razaznati izopačene oblike mase izgubljenih duša...Hodaju složno,besprekorno ravnom ulicom...Prozirnim koracima s nadom skrećem u svaku sporednu ulicu ne bih li pronašla novinu koja bih me mogla iznenaditi...Nesputano gledam svaki oblik tražeći makar slabo vidljivu razliku medju mnoštvom...Još je ne vidim...Kročim tako bezglasna u najzabačenije uličice koje mirišu najtamnijim nijansama...Tražim nešto čega možda i nema...
Sada već udišem vazduh nepoznat mojim nozdrvama iziritiranim zagušljivim zvucima bezlične mase...One mi govore da u njoj verovatno postoji moje nepostojeće...
Možda ni sama ne znam kojeg je oblika,mirisa ili okusa lice moje potrage...Grčevitim koracima ga pokušavam naći u datom prostoru...
Možda sam izgubila ljudska osetila kao i osećaj za vreme i prostor stopivši se danas s masom...
Posrćem pomalo ali nastavljam...

Naslov: Detinja java 6/3/2011, 4:23 am

Volim kod lica crtu neozbiljnog deteta,
oslikanu zvucima nestašluka...Bezbrižne igre sanja uvek dosanjanih...
Padneš-digneš se,slomiš-slepiš se,plačeš utešiš se nežnim dodirom poznatih ruku.
Kako neko naizgled malen može iskrenim osmehom rasterati mučnu tugu?
Nesanjane sne pretopiti u dosanjanu javu...
Prepuštam im kormilo života koji se polako utapa...
Hahaha...ja tako silno velika svojim gnusnim dahom tame,
gušim svaki pokušaj nedosanjanog sna pastelnih glasova,
u podmukloj tišini već poluugašene duše...
Svojim neuspelim pothvatima radim budalu od sebe,
besciljno hodajući i nepomišljajući da se vrtim u krug...
Budno pazeći da ne padnem,ne slomim se,zaplačem...
Možda što znam da se moram dignuti sama i utešiti se u dodiru tišne bola...
Ljubomornim pogledom gledam neokaljano lice koje se tek treba zamusati,
čije će malene nožice zaplesati istu igru zloslutne vrtnje zaludnosti...
Sada već bez truna zavisti spoznajem da će i ono ubrzo morati
beskrajno dugo hodati...
Taj nevini glas,oslikan bezbrižnošću igre je glavni putokaz prema
potpunom nedosanjanom zadovoljstvu...
Predstojećim vremenom laganim zamorom, putokaz će zastajkivati
u mnoštvu besmislenog puta tame...
Neka škrto drži taj sitni osmeh koji tamu ruši,
jer će mu osvetleti večni put prema čistoj duši...

Naslov: Ples 6/3/2011, 7:10 pm

Polumračnom prostorijom upijam svaki detalj izbledelog osmeha...
Ostavlja dojam izgubljenog lika koji živi u maloj sobi tuge i tišine...
Puštam glasno muziku da otera miris nemira i osmehu da prostora za fascinantni ples zanosa.
Palim cigaretu...dim daje novu romantičnu dimenziju skučenom prostoru...
Nalik baletnim pokretima osmeh budi u meni davno ugašen plamen ljubavi,
zavodljivim plesom kao da je mami natrag...
Evo je dolazi...Satkana od svile nežno prilazeći pruži sitnu ruku osmehu na dlan...
Rumenilo obasja obraze osmeha,sladnim pokretima nadopunjavajući se skučenoj dimenziji daju željenu veličinu...
Zavidna mala soba u podmukloj želji,svojom tamom suzbija već premalen prostor...
Sputani plesači gube skladnost...
Preplašena ubrzanim korakom otvaram prozor,ne bih li ušla zraka svetlosti da moćnu tamu sobe otera...
Nekad zamamni osmeh gubi ravnotežu gledajući ljubav kako ne staje u tami...

Naslov: stranac 8/3/2011, 3:24 pm

Zamišljeno promatram nekad poznati lik...Miris proleća doziva mi uspomene...
Uporno pokušavam prizvati sećanje i njegovom tupom,beživotnom pogledu,
oponašajući i najmanju sitnicu koja je bila davni spomen na nas...
Sanjali smo istu maštu bežeći od mrske gužve,ne bih li sebično zaustavili neponovljive magije tren...
Sa bistrog smo izvora napajali nežnim dodirom suha usta.Slašću slikali tišinu zvucima uzburkanog daha...
Upijali svaku sitnu poru lica voljenog,ne bih li je negde usput zaboravili...
Čak su i gorke suze bile islikane svetlošću kojom smo nekada odisali...
Željezni okovi tame za nas nikada nisu ni postojali...
Ne trudim se više ni shvatiti gde je nestao bezimeni lik u tami pogleda svog,
sada je samo stranac u sećanju mom...

Naslov: STRANAC 9/3/2011, 11:25 pm

Priča je ovo koja se možda nikada nije dogodila,a uvek se nekako meni u misli potajno vraća...
Poznat vam je onaj osećaj kad misliš da nekog poznaješ oduvek?
To se meni često dešava i nije plod moje neobuzdane mašte...
Sasvim slučajno upoznaš stranca u noći,uočiš ga u mnoštvu...
Ali baš on,samo on te neodoljivo privuče da mu se uvek iznova vraćaš...?
Bila sretna,tužna,slomljena...uvek se njemu vraćam...
Kao da pripadamo jedno drugom...Jedino pred njim mogu biti ono što uistinu i jesam...
Skidam dugonošenu masku koja umara i iznova uvek odnese sa sobom jedan deo mene u nepovrat...
Samo njemu moje luckaste želje nisu onakve kako ih ostali vide...
On ih pažljivo promatra,u pravoj dimenziji,u njima oslika nešto tako nedostižno ali opet vrlo jednostavno,
da i sama poverujem da i nisu tako luckaste...
Dok s njim gledam plavetno nebo ono dobije zvuk mirisa mora dalekog...
Samo njegova ruka zna tako nemo doticati notom dugoočekivane želje u meni...Tu je sad...
Želi mi dati do znanja da je uz mene...da mi uvek pripada,čak se i ne boji te pomisli...
Pita li me ko za njegovo ime,odmah ću bezbrižno odgovoriti,ne znam...
Kao da je bitan taj simbol koji daje nevažan detalj ili opis?
Za mene on nosi ime spokoja u tami,ime duše neokaljane...
Toliko čiste da poželim da upijem i najsitniji delić njega i slijem u mene,ne bih li zauvek ostao...
Tišina s njim dobija sasvim drugačiji oblik...s njome oslikavamo najdalje krajolike koji su samo naši...
Kad ponekad plačem u tamnoj noći,samo on svojim toplim dahom zna da obriše suze na mom već umornom licu...
Samo njegovo rame je najmekši jastuk pod mojom usnulom glavom...
Ni svileni pokrivač ne može nežnije da pokrije moje krhko telo kao on svojim...
I uvek se iznova vraća samo on...
I kad se jutrom probudim u praznom krevetu svom,prekrivena svilom samo,pospane glave na sasvim običnom jastuku,shvatim šta je Shakespeare želeo reći ovom rečenicom:
"Postoje više stvari na nebu i zemlji,Horatio,nego što vi možete sanjati u svojoj filozofiji."

Naslov: noćni razgovor 10/3/2011, 8:29 pm

Pretpostavljaš da sam ja zvala noćas dok ti je kroz slušalicu odzvanjala tišina...Znam šta misliš sad...Da sam obična kukavica,slabić,da nisam mislila ništa od svega rečenog na kraju...Jesam,ozbiljno...Poznaješ me kao i ja tebe,onda me razumeš...Znaš da ja od najmanje sitnice napravim katastrofu neizmernih razmera?Sećaš li se onog dana kad sam ti satima pričala o savršenstvu samo jedne pahuljice snega?Njezinoj složenosti,izgledu,simetriji,njezinom skladu sa svakim od nas i posebnošću kojom ona odiše?Tad ti je sve to imalo smisla...Večeras sam u sebe opet krišom provirila mada mi to i nije bila namera znaš...Zasmetao mi je dah tišine...tako opor...težak...da mi para uši...Sećaš li se da je desna strana kreveta moj teritorij?Vidiš,noćas sam sebe zatekla na levoj...tvojoj...Udisala sam ostatak tebe,miris na jastuku...čak se i u pozadini tišine čula naša pesma...Poludela sam!!!!!!!!Brzim pogledom idem na plafon,tamo nema ničeg što bih odisalo nama...Kad gle!!!Eno nas na našoj plaži,sami...osetim miris soli dok te usnama milujem i slikam po njima bezbroj reči...Goli smo...Opijeni,sliti jedno u drugo...oko nas nema nikoga...Oslikani smo s hiljadu nijansi i svaka ima poseban značaj naših uzdaha koji blagi povetarac pretvara u olujnu buru...Belina oblaka crveni se nad nama od srama zbog naše igre malih izvidjača,koji uvek pronalaze novinu telu dobropoznatom dodiru njihovom...Ne mogu više...Idem da sperem tebe sa sebe zauvek...

Naslov: Sećanje 12/3/2011, 10:00 pm

Pišem ti pismo koje će kao i sva prethodna ostati bez primatelja i adrese,trajno skrivena u meni.Pišem ga da probam bar na tren umiriti ovu stravičnu bol koja me proždire...svaki put odnoseći jedan deo moje nutrine...Histeričan smeh izbija iz mene...
Prisećam se...Naviru mi sad već uzaludna sećanja...Ja mala-balava doletela tebi jednog pretoplog avgusta u nepoznat grad.Bio si prvo i jedino što sam zavolela u novom svetu toliko različitom od mog rodnog kraja,ljudi,narečje...
Bila sam neželjeni uljez ali ne i u tvom životu...Govorio si da sam ti se poput krpelja uvukla pod kožu čim si me ugledao onako izgubljenu i prestravljenu u nepoznatom mnoštvu...da mi nećeš dati da izadjem iz tebe nikada...Znaš,bio si mi prva ljubav...
Bio si jedino poznato,jedino moje...Prisećam se svake sitne porice iz tih dana.Pravili smo od plavetnog mora beskrajna sanja,oštrim školjkama urezivali naša imena na svakom kamenčiću plaže da nas nebo nikad ne zaboravi,da zapamti da smo postojali...kao da smo znali...
Pijane noći dočekivali smo u jutrima novih snova,bila sam tvoja kraljica mora...jednostavno bila sam jedina tvoja...
Plesali smo zajedno na podijumu života kao da nikoga nema oko nas.Skladom svojih tela usavršavali smo nedostatke svega što nas je okruživalo a bilo nam suvišno,ustvari svi su i bili suvišni...Sve nevidljivo u meni ocrtavalo se i živelo u tebi...savršena nadopuna...Kad god bih ti pružila svoju sitnu ruku,bez bojazni bih to činila jer sam znala da ćeš je s nežnošću uvek prihvatiti.Bio si nastanjen u mom srcu i za tebe bih podnela svu bol ovoga sveta...Bila sam jedina tvoja do samoga kraja...
Ne mogu više da ti pišem,shvati...ne,ne plačem...Znam koliko si to mrzeo i moj osmeh voleo,smejem se...Sada znam koliko god s čežnjom koja razara bolom,pružala svoju ruku,nikada više je nećeš moći prihvatiti...Prva još i prava ljubav-zgoditak života...

Naslov: novo poznanstvo 13/3/2011, 11:54 pm

Više se jasno ni ne sećam kako sam se svukla i legla u onaj krevet čije su plahte obelježene tragom tebe ipak mirisale na ljubičice.Plačem od umora i ljutnje možda zato što si me u ovoj kišnoj noći opet ostavio samu.
Omamljena pustim dogadjajima počinjem sa zanosnim mislima obučenih lažnom nijansom...dokle tako?
Prizvuk ruganja samoj sebi odzvanja tamnom istinom kroz tišinu sobe...Još dublje se utapam u crnom oblaku utehe...
Neverovatno koliko istina te reči zaboli,iako silnom snagom u milion pokušaja nikako da dopru do usnule glave.
Samo tupi udarci vrište srcem koje se u tišini leče sećanjem na more tvojih žednih dodira...
Nemoj mi doći sutra svojim sigurnim koracima zveri,da ispiješ iz svog već izranjenog plena i poslednju kap dostojanstva...
Kao da u daljini osetiš promukao miris moga krhkog tela umotanog u postelji satkanoj latima samoće.
I nakon svega sigurnim pokretima zadovoljne čeljusti odšetaš u senci punog meseca putene noći,ostavljajući plen da se kameni kao napuštena kuća koju niko ne dira nakon tebe...
Šapat kiše mi pokušava reći da pod svoj urušeni krov snene tišine ne primam te više...Dostojanstvo će zaceliti i tebe zameniti u gluho doba dugih noći...

Naslov: Re: novo poznanstvo 16/3/2011, 1:03 am

Stari zamak mojih misli utonuo je u tišini noći.S prozora gledam u pravcu s kojeg stižu odjeci dalekog sveta.
Što su više dani prolazili u zamku mojih misli,već mi je ušlo u naviku reći samoj sebi "bilo je prije" ili "bilo je posle njega".
U zamak moj je dolazio CRN čovek...Urezivao se u misli moje sve dublje i dublje...
Umesto da me svojom tamom odgurne od sebe,čudom nekim mi je ulivao nadu duboko ukorjenjenu...u trenucima klonuća i tuge bih bilo dovoljno zatvoriti oči,da oživi proletna kiša srcem mojim.I nikada mi na um nije palo da ga odgurnem od sebe...iako je mračni oblak lebdeo nad njim kao zloslutna najava utapanja moje duše u crnoći njegove...
Ostavio me je samu jedne kišne noći u zamku mojih nadanja...
Sad ovaj nepoznati daleki svet uživa pod uličnim svetiljkama na klupama ljubavi,nežno se grleći...Vidim zašto mi je toliko dalek i nepoznat dok u mom modrom srcu zavist vlada i nema tuga što nisam sretna sada...Ali ne crni čoveče ne dolazi na moja samotna vrata...Ti si moja istina,prokletstvo i propast a opet te se grčevito držim kao da nema drugog puta u beznadje...

Naslov: Dalek svet 17/3/2011, 4:00 pm

Nebo mi je progovorilo-život ide dalje...
Pokazaću dobru volju i poći putem kojim hoda daleki svet...
Držanjem očitujem ponos vlastite duše koju ni po koju cenu ne želim izgubiti idući nepoznatim smerom.
Digla sam se iz svog dubokog ništavnog sna,srce mi snažno udara...
Nemirni pogled oslikava u isti mah suzdržljivost ali i smelost,možda se nekom neznancu noći čini čak i drzak.
Blagi osmeh se glasa željom za nežnošću...ponekom bih čak iz kamenog lica izmamili zlatni odraz zanosa...
Lica koja srećem bezbojnošću izraza svoga kao da su gluva i slepa,bezlične maske s nekog drugog sveta.
Meni predočen daleki svet pun je jave mojih snova,pun zanosa ljubavlju obasjan na klupama parkova,ovaj mu ni nalik nije...
Crvena svetlost žarom ulične svetiljke ocrtavala je jecaj dva tela,njihove crne maske sećaju na nas...
Ulazim u dobropoznatu prostoriju dok mi vapaj očaja steže grlo.
Veličanstvena senka sigurno hoda kroz labirint u kojem tama iza svakog koraka vreba...Ipak prilazim bliže pri mlakom svetlu sveća koje su živahnom sjetom razotkrivale postelju naših nedosanjanih želja...
Skitanje vetra izvijalo je skokovit plamen sveća,koje su se igrale kao da su zalutale u straha žudnje.Senke i plamen skladno su se mešale u nekom ludjačkom plesu...Spuštao se mrak i navlačio oluju,neletajući na prozorska stakla,zanoseći plamen sveća,vrištala ispod vrata,vijorila zavesama...Dokle ću s istim korakom hodati ?

Naslov: Navika 19/3/2011, 3:17 am

Opet si došao...Mesečina je potpuno obasjala tvoje ponosno lice.Pomislila sam "Ima najlepše oči,najmekši pramen kose na svetu,ima nežnu put,prelepe ruke.Kako onda da me toliko ispunjava užasom?Ovo je opsesija...?"Pored tebe sam naprosto nevidljiva,uvežbana na gospodara koji mnogo zahteva.Nastupio je trenutak mučne tišine medju nama...Odjednom me je posedničkim nestrpljenjem privukao k sebi...Pomalo već naviknuta na nagle promene raspoloženja pitala sam se zašto se opet podmuklim osmehom smeši?Gotovo bih kriknula od nesnosnog bola.Podsmehom mi je proletela ironična istina stvarnog spleta našeg postojanja...Nikada nikog nisam volela kao tebe,čini mi se da sam te volela prije nego što su te moje zamagljene oči videle...Tebe sam ja čekala!Histeričan smeh izbija iz mene!A ti si tada oholo u prolazu mislio"Na dohvat ruke mi je,kao božanstvo močvara,nedohvatljiva..."Zabavljao si se svojim ispadima, bojeći se da me ne uplašiš nekim pokretom ili nekom zajedljivošću.Nikada nisi toliko dugo čekao,ni s toliko strpljenja mirovao,ali ipak predala sam ti se...Sad si svoj lov završio,nežnost nemih reči ostala je neispisana u prošlosti naše ljubavi.Nisi ni čeznuo za njom,nego za nedokučivim plenom-svežim telom...Spopada me želja da ti se osvetim za sve rane koje si mi urezao.Da,da se osvetim...Sad već hrabrim pogledom gledam te...Ti mi podrugljivim osmehom smelim rečima sigurnim pogledom odgovaraš"Pa,osveti se!Molićeš milost lepa neprijateljice!"Posle tih nemih,ali istinom satkanih reči,opet nisam pripadala samoj sebi...Sad već zadihanim besom izbegavam posramljena tvoj smireni pogled...Koji bujicom zadovoljstva upija moju spoznaju nemoćnosti zatočene duše,koja hoda maglovitom ravnicom s poznatim joj smerom...Dokle?

Naslov: Mutna reka 20/3/2011, 4:20 pm

Gledam s prozora kričavu vodu reke.Neizgovorene reči noćašnje usekle su se u put,izazivaju nejasnu sjetu...
Sve se budilo i obećavalo cvat koji tek niče,ništa ga više nije moglo zaustaviti.Širi se osećaj sreće kojem se pridružuje gospodja strepnja.Stenjem nemost spoznaje...
Voda teče a ne govori ništa.Trag blata na njoj ocrtava duboku tugu.Naizgled talasanjem čini se sretna.Vodi žestoku borbu.Silovit juriš unutrašnji mnogo osetljiviji nego vizualan vanjski...
Čas se talasima predavala,čas se grčevito utapala u dubokom mulju,kao da menja svoj tok...Većinom se prepuštala najsmelijim milovanjima talasa,pustivši da je blatni trag proždire.Nije se povukla pred boli.Svaki delić je mahnito tražio vlast gospodara mutne struje,koji je vešto koristio vedrost očiju odraza Zvezda proletnog Neba na njoj.Zadihana baca se talasima težeći srebrnom toku.
Grčevito se boreći da ukroti bujicu naslada struje,ubitačne vlasti...Mlitavijim i umornijim pogledom skrećem budne oči,pokušavam promeniti tok mutne reke,znajući da ću morati duboko Zvezdanim sjajem zaroniti u najcrnji mulj...

Naslov: ON 22/3/2011, 2:15 am

Znam da upravo u ovom zanosnom trenu uživam u "grešnim čarima",svesna zveri koja svojim vrelim dodirom,dahom ostavlja djavolji žig,koji neću moći sprati u zaboravu.Kojom me je spretnošću naveo da sledim njegov poriv bludne razuzdanosti?Žednim usnama koje su me puno puta omamile,našla bih zvuk slatkih čula do tada neistraženih.
Vihorom svoje gladi upijao se u mene s tolikom lakoćom,da ga nisam ni na tren pokušala zaustaviti...Probudio je u meni nepoznatu ženu,koja je sablasno plašila svojom pojavom.Oko nje se okretalo Zvezdano Nebo pevajući pesmu samo za nju,noseći je srebrnim krilima andjela...Otkriće o vlastitom telu zgrozilo me.Gurnulo ravno u ponor ništavnosti...Tek nešto kasnije,stekavši izvesno iskustvo,mogla sam donekle prosuditi koliko je ON još ublažio silovitost želje,dok me nije sasvim ukrotio...Kao što lovac nosi lovinu koju je dugo vrebao...
Ali ON zaista nije bio kao drugi ljudi.ON bi se sklupčao pokraj mene u nemoj noći,čula bi ga kako se mislima smeje.
Sad vidim da nemo i govori.Čujem ga sad kad ga napokon i VIDIM...
S visokog tornja moga Zamka gleda u Nebo nadmoćnim znanjem,kako se zavetuje paklu i daje razvratna bića naša...Zgrožena svojom spoznajom,zatvaram u strahu prestravljene oči i satrana otkrićem nemo čekam da ode svojoj tami...

novo poznanstvo 16784517731937897650710

Broj poruka : 4997 Datum upisa : 12.10.2010

LANE ::: Znam da upravo u ovom zanosnom trenu uživam u "grešnim čarima",svesna zveri koja svojim vrelim dodirom,dahom ostavlja djavolji žig,koji neću moći sprati u zaboravu.Kojom me je spretnošću naveo da sledim njegov poriv bludne razuzdanosti?Žednim usnama koje su me puno puta omamile,našla bih zvuk slatkih čula do tada neistraženih.
Vihorom svoje gladi upijao se u mene s tolikom lakoćom,da ga nisam ni na tren pokušala zaustaviti...Probudio je u meni nepoznatu ženu,koja je sablasno plašila svojom pojavom.Oko nje se okretalo Zvezdano Nebo pevajući pesmu samo za nju,noseći je srebrnim krilima andjela...Otkriće o vlastitom telu zgrozilo me.Gurnulo ravno u ponor ništavnosti...Tek nešto kasnije,stekavši izvesno iskustvo,mogla sam donekle prosuditi koliko je ON još ublažio silovitost želje,dok me nije sasvim ukrotio...Kao što lovac nosi lovinu koju je dugo vrebao...
Ali ON zaista nije bio kao drugi ljudi.ON bi se sklupčao pokraj mene u nemoj noći,čula bi ga kako se mislima smeje.
Sad vidim da nemo i govori.Čujem ga sad kad ga napokon i VIDIM...
S visokog tornja moga Zamka gleda u Nebo nadmoćnim znanjem,kako se zavetuje paklu i daje razvratna bića naša...Zgrožena svojom spoznajom,zatvaram u strahu prestravljene oči i satrana otkrićem nemo čekam da ode svojoj tami...

Odlično...čuvaj se Djavola i njegove gladi ... novo poznanstvo 590247

Naslov: Dubina 23/3/2011, 8:10 pm

Sunce s visine danas je rasulo sav svoj sjaj.Začarana lepotom sjaja zadobijam snažna krila da se vinem u dubinu krajeva svetova,koji se mom usnulom pogledu lukavo skriva.Snovi su dosanjani,nade su dočekane,pravda trijumfira,sloboda je moguća,ljubav ostvariva...?Zebno se okrećem k Suncu nagog tela,ispruženih ruku da udahnem najsitniju zraku tog neznanog sveta sjaja.Dečijim pogledom željno ga grlim igram se dahom beskraja.Danas volim do crnog očaja ili setnog zaborava.Čista je ljubav samo ako se voli do poslednje zrake postojanja,ljubav jaka kao smrt...Plamena žeravica koju dugo nosim u prsima se lomi.Danas postoji,samo danas...Sunčev sjaj prodire u najskriveniji delić srca ranjenog,tolikim sjajem razdire ga savršenom ljubavi,da se pitam ko ga je i kada ranio?Smelo zgrčenim prstima grebem po njemu,ljušteći ga zebno,nespremnim za budan pogled koji će usledeti budem li nastavila...Mučna borba kida misli,želim po ustaljenoj navici staviti tamne naočare,ne bih li zaštitila slepljene oči.Nastavljam.Laganim pokretom odbacujem tvrdu ljusku po ljusku.Prsti se koče kao da ih neko bolom lomi,u blizini nema nikog...?Umorni stravičnim bolom,udišu Sunčev sjaj ne bih li povratili smelu snagu,da ogole do kraja tajni dušin plod.Pada poslednja ljuska.Sablasan nemo stoji pred zgroženim zenicama srca golog...Demon do andjela,vuk do laneta...širok spektar nepodudarnosti...Da li će ovaj sunčan dan zauvek biti u srcu skriven,nalik na mračnu tajnu?Da li sam to ja...?

novo poznanstvo 6frz67t

Naslov: Vrata zaborava 25/3/2011, 2:33 am

Hodam prostranim Zamkom,punim paučine,gde smo nekada davno postojali mi.Otirem željezne okove njene mreže tankim nitima isprepletane.Preplašenim očima otključavam vrata tupog bola, koji vrišti u meni nalik na ranjenu zver...Zebnim pogledom te dozivam da skupa udjemo u svet davnih snova.Nema te...Nemim korakom ulazim u mračnu,zapuštenu sobu,koja unatoč svojom sablasnom slikom meni odzvanja lepotom.Prisećam se...Kroz zamagljeni prozor dahom smo Nebu slikali najsvetlije Zvezde sazveždja snova.S njega u spokojnu reku vetrom bacali nemirne talase sreće.Disali smo...
Setni pogled pada na prašinom pokritu postelju,naoko gnusna miriše na sokove umorne strasti.Nežno prelazim rukom po njoj.U grču žudnje rasipali tople note, medjusobno ih ispijajući.Skladom vrelih tela,gužvali ravnu belinu plahta pod nama.Od prozirnih oblaka šili jastuke,mokrom kosom vlažili ih slatkim sokom razbuhtalih želja...
Polako se dižem,prilazim zamagljenom ogledalu,patnjom brišem maglu s njega.Razaznajem u odrazu umornu ženu,koja liči na bezbojnu senku.Zovem te ovom zagušljivom samoćom u kojoj se kamenim.Nema te...Budnim korakom brzo se vraćam vratima zaborava,koja buče tamom jave,glasno prosipaju neželjene reči ušima napokon spremnim da čuju,Zamak sreće nikad ne postojaše!U spokojnu reku vraćam okove željeznih vrata zaborava...

Naslov: Nadmoć 28/3/2011, 3:16 am

Prosute misli kupim na hrpu,pomalo strepnim pokretom od pomisli da tonem zbrkom ispitivanja podsvesti budnog lika.
Kad sam već poluluda u tišini bezbojne noći,možeš i ti da dodješ.Skupa da nemir mira srušimo igrom nesanice.Besprekorni andjeo i moćni vladar tame zajedno...Ajde,snage da odvagnemo.
Ko će dobiti paklenu igru nadmoći?
Sjajem svojim obdaniću lice usnule kukavice,koje se zebno boji nakaznosti svoje.Ali ne sekiraj se,ionako te većina kopira maskama praznih pogleda.
Nemo ću ti staviti beli dlan na bolom izobličen obraz,ali mnogi hodaju oko tebe po sivim trotoarima gazeći ih sami.
Vrelim dahom oslikaću tvojim bledim usnama,ispijenim gorčinom spoznaje beznadja.Ne sekiraj se,ima i onih koji sa njih bujicom reči ne govore ništa.
Čistoćom duše svoje stopiću se s pognutim telom,slomljenim od zaludne borbe s vremenom.Ne sekiraj se,ima i onih koji ravnim putem uporno gaže vlastite ponore.
Nežnim šapatom uliću se u umorne rane,zadobivene na večnom putu skitnice u svom bescilju.Ne sekiraj se,ima i onih koji lutaju a misle da putuju zacrtanom odredištu kojeg ni nema.Ne brini,opusti se...
Zablesnuću te nevinom lepotom i oduzeti snagu rasutom telu u mračnim mislima,nemoćnim da bistro progledaju.Ne sekiraj se,ima i onih koji ne misle nego ore bezbojnim dahom.
Posuću Zvezdanim prahom postelju,leći kraj tebe da usneš u miru otkucaja srca pod grudima.Ne sekiraj se,ima i onih koji svoja nehotice gube u potrazi za tudjim.
Usnuo si,gledam te,sanjaš...Znam,zatočena duša diše...Čujem je...
Sviće zora svežim udahom,budiš se...Sablasnim očima beskrajna svtlost oduzima dah.
Bistrim pogledom iz grla odjekuje urlik stravičnog bola.Ili ipak čujem krik ushita zveri dugo zatvorenu u vlastitom kavezu svog ništavila...

Naslov: Re: novo poznanstvo 1/4/2011, 7:25 pm

Prekrasan dan,sve živi,diše,cveta,radja...Samo nadamnom Sunce škrto krije svetlost i baca crne oblake da umesto sledjenih suza u mrtvom oku lije okean tuge.Ne plačem suzama već godinama,ne zato što ih smatram sramotnim izdajicama ili odrazom slabosti,jednostavno ne znam na taj način razbacati tupu bol koja kida iz dana u dan nutrinu i svaki put odnese deo sa sobom u nepovrat.Vizualno lepše i izgleda.Maskarom omotana trepavica naizgled deluje još zavodljivije s dozom tuge u oku.Tupi pogled sliči više na tajanstveni zov koji partnera mami da ga sledi istim ritmom morem mašte.Vlažnost oka daje usnuli čar sanjalice koja naizgled uživa lutajući kroz samo njoj znani put,ni ne sluteći kamo hodi.Mami,obećava,vodi,pali,otvara taj nemoćni pogled varalice u tišini boli... razdire srž tolikom bešćutnošću da ni najgori demoni skupljeni u slozi za najprljavijim stolom uz svežu krv,ne mogu tolikom snagom oštrim kandjama kidati deo po deo, hraneći se do besvesti vapajima neme duše koja samo treba jednu jedinu suzu da pusti niz poluugašeni otvor koji suhoćom hrli ravno svojoj propasti...Stavljam maskaru i krećem u zavodničku igru besciljnog lutanja ka beznadju svog ponora...Jednom sam umele ovlažiti rumeni obraz bistrim suzama i krenuti svetlu koje nad svima istom jačinom greje i štiti od unutarnjih sablasti koje su nemoćne pred bistrom suzom koja teče i nosi sa sobom veliko breme,upijajući ga poput vira u reci ponornici...

Broj poruka : 4997 Datum upisa : 12.10.2010

LANE ::: Prekrasan dan,sve živi,diše,cveta,radja...Samo nadamnom Sunce škrto krije svetlost i baca crne oblake da umesto sledjenih suza u mrtvom oku lije okean tuge.Ne plačem suzama već godinama,ne zato što ih smatram sramotnim izdajicama ili odrazom slabosti,jednostavno ne znam na taj način razbacati tupu bol koja kida iz dana u dan nutrinu i svaki put odnese deo sa sobom u nepovrat.Vizualno lepše i izgleda.Maskarom omotana trepavica naizgled deluje još zavodljivije s dozom tuge u oku.Tupi pogled sliči više na tajanstveni zov koji partnera mami da ga sledi istim ritmom morem mašte.Vlažnost oka daje usnuli čar sanjalice koja naizgled uživa lutajući kroz samo njoj znani put,ni ne sluteći kamo hodi.Mami,obećava,vodi,pali,otvara taj nemoćni pogled varalice u tišini boli... razdire srž tolikom bešćutnošću da ni najgori demoni skupljeni u slozi za najprljavijim stolom uz svežu krv,ne mogu tolikom snagom oštrim kandjama kidati deo po deo, hraneći se do besvesti vapajima neme duše koja samo treba jednu jedinu suzu da pusti niz poluugašeni otvor koji suhoćom hrli ravno svojoj propasti...Stavljam maskaru i krećem u zavodničku igru besciljnog lutanja ka beznadju svog ponora...Jednom sam umele ovlažiti rumeni obraz bistrim suzama i krenuti svetlu koje nad svima istom jačinom greje i štiti od unutarnjih sablasti koje su nemoćne pred bistrom suzom koja teče i nosi sa sobom veliko breme,upijajući ga poput vira u reci ponornici...

Lane moje...sećaš se..kad smo tek počele druženje kako je bilo...polako..izlivaš reči u jednom dahu kao tvoja prijateljica strelica...Kao mali klan..za duhovnim vodjom...u Svetlosti tame...( ko razume, shvatiće) samo napred... novo poznanstvo 590247

Naslov: Usne 2/4/2011, 10:49 pm

Vetar plovi osamom usnama,šara im dosadu u vreloj noći.Vrhovima prstiju teram ga,gotovo mogu opipati očaj njihove suhoće.Zaokupljena tmurnim mislima tražim smisao postajanja usana,čame na usnulom licu i lede se vlastitim dahom, niko ne uživa u njima,ćute,ne jedu...većinom se omotaju rumenilom osmeha koji daje privid zavodničkog pohoda,sreće,bezbrige...Počinjem da mislim i gledam njima,puštam da me vode talasima zanosa.Nemošću samo jednog osmeha razoružaju vojsku ratnika,predaju se pred lukavošću glumca obasjanog rumenilom.Poneki vojnik opija se snjih u hladnim noćima.Kad grču bola vrište puno ih ne dotiče,začepljuju uši nemoćni da prepoznaju jezik kojim se oglašavaju ili ga jednostavno ne žele da znaju.One se onda tek lukavšću poslužuju,mame ratobornu vojsku da zalutaju u kutovima vešto obrubljenim,a iza obasjane pozornice u tami jecaju kao napuštene kuće koje su opustošili i odneli najveću dragocenost,puni sjaj bez trunke rumenila.Kada se uliju u najsitniju poru tela,vlažnost se dugo ispija.Beleže dahom tamo gde rečeno ne dopire,vešta ruka ne dodiruje,uši ne čuju,oko ne vidi,nosnice ne osete,ali srce treperi u otkucaju trena nedorečenoga...Klatno vremena tad zastaje,pušta nežne dodire da samotne duše piju s istog izvora požude.Samo jedne usne koje u tišini vrele noći traže smisao.Ljudi kažu da kurve ni po koju cenu ne daju da ih obljube,sad shvatam zašto.Dodji nemirni vetre,večeras si počasni gost samotnog glumca koji vapi promuklom tamom sretan novom spoznajom svetlosti osmeha beznadja...

Naslov: Re: novo poznanstvo 3/4/2011, 11:55 am

Uspela sam sinoc kada sam se iskljucila da natenane procitam ove tvoje divne misli koje su prosto vodjene pisanim recima.Nista ne bi izdvajala posebno jer mi se sve komletno jako dopada. Biti jak i hrabar ne znači potiskivati emocije -
ključ toga leži upravo u trezvenosti, u volji da se suočimo sa svim
nedaćama i dogadjajima u životu.

Naslov: Re: novo poznanstvo 3/4/2011, 9:48 pm

Beskraj ::: Uspela sam sinoc kada sam se iskljucila da natenane procitam ove tvoje divne misli koje su prosto vodjene pisanim recima.Nista ne bi izdvajala posebno jer mi se sve komletno jako dopada. Biti jak i hrabar ne znači potiskivati emocije -
ključ toga leži upravo u trezvenosti, u volji da se suočimo sa svim
nedaćama i dogadjajima u životu.

Hvala Bes,teško ih je trezveno sagledati ali pogubno potiskivati... hepi

Naslov: Prsti 4/4/2011, 12:33 am

Igram poznatu igru plesa prstiju,svima nam je poznata.Vrtim se,saplićem katkad,ali većinom hvatam ritam moćnosti veštine okretaja.Kako tako sitne stvari imaju toliku moć?Igrom stvore slabost u nadmoć,zvucima tišine vrište dodirom,izazovu pobedjenog da prizna poraz izavanom opsadom.Dahom tišine plešu tajnovitim putem kojim niko hodio nije.Beleže notom sazvučja svih čula trenutak nedosanjanih snova,igrajući mistično glas budnosti dodira usuda, strasti nemih htenja.Nijansama nemira šaraju svuda bez pitanja,znajući da će ih dočekati vreli osmeh požude satkane maštom usnulog tela.Titraju srcem otkucajem zaustavljenog trena klatna vremena.Bledom krvi udišu rumenilo vrele noći,plešu samotnu igru pred slepim pogledom.Očima daju bistrinu dorečenih želja,časteći ih aplauzom slatkog jecaja,koji hara po telu jačinom orkanskog vetra,rušeći osamu prozirnog tela.Usnama daruju uzdah punog osmeha,mameći zalutali poljubac ispijen okeanom laži bezličnog sjaja.
Kad umorni usnu plovidbom strasti,telo vapi krikom poraženog ratnika bez časti.Porobite egzotičnim plesom samoto telo,razoružajte tišinu bezličnog otkucaja srca,koje u nemoj noći čezne za zanosnim tangom besprekornog ritma večnog sklada beskrajnih sanja.Nedorečenih dodira trena poraženog ratnika,zarobljenog nevinom igrom veštog plesača u nemiru sanja ...

Naslov: Uši 5/4/2011, 9:32 pm

Lovim svežinu kapi kiše ne bih li ispunila buku misli ušima željnim daha tišine.Ionako imaju najveću moć hvatanja smisla,isto i odbacivanja nepoželjnog sadržaja.Noćas se hrane bistrinom kiše ne bih li oslikale toplijom nijansom dorečeni odjek bolne istine.Silne su one u svojoj moći stvaranja bljeska iluzije.Oglušuju se kad treptaj srca jeca u tami i zaštitnički vezu tanke niti porubljujući kutove ranjene.Ljubomorno čuvajući zanesenoj duši dah vreline,odgadjajući tren spoznaje izvora neistine.Kad osete spremnost krvavog srca da udahne nemir otkucaja jave,one ublaže udarce olujnog vetra otvarajući zamagljena vrata lukavo skrivena od zavedenih očiju besmislenog sanja.Prevrtljivice su one,često se koriste svojom moći da zavade svetlost i tamu u spokoju noći.Bezazlenom lukavošću stvaraju kratke prečice usnuloj duši na mučnom putu do spoznaje istine...

Naslov: Ritam jezika 7/4/2011, 7:17 pm

Počinje da mi smeta u dužim proletnim danima dolazak smirenog sutona.Crvenom zrakom otvara vrata neželjenog sećanja,ne bih se uvek zamarala sumornim mislima.I vlažni jezik nekako nema nikakvog smisla.Od kad te nema često ostane smotan u tišini i besposleno sledjen čami u rumenim ustima.Zgrčen je nekako i uzak mu prostor,lutao bi malo nepoznatim predelima.Živahan kao po navici,nekog bi zadivio,nekog napatio.Zna on i zamisliti pojedince,nemoćne da hvataju britki korak njegov,ponekad i snažno udariti da bolni jecaj izazove.Veliku snagu nametljivac ima,svakim pokretom unapred zna kako zapetljati osetila sva,dok se masa ni ne snadje on nosi pehar pobednika.Brzopletošću se katkad i spotakne,ali brzo se digne i prati saputnika.Voli on i plesati kad mu se ritam svidi.Ostavlja bez daha snažno telo kad se slije vrelim sokom po skrivenim mestima,gde budno oko ne može ni zaviriti.Tako sitan uvlači se pod kožu,ostavljajući tragove slasne da ih ni proletna kiša nikada ne spere.Sad u tišini razmišljanjam luckacstom glavom.Šta ti je onda na njemu zasmetalo,pa savršen je bio?Davno si mi rekao da te je upravo on privukao.Lepa,oštroumna,britkog jezika.Bio si zadivljen,omamljen,zamišljen,spotaknut,plesao skladnim korakom noćima prekratkim za vatrene igre.Požudom se opijao s neiscrpnog izvora njegove mašte.Nazirem odgovor medu ovim rečenicama,negde usput si izgubio mogućnost praćenja koraka nametljivca.Napatio te oštrinom udaraca,spoznavši da se ne razlikuješ od ostalih pojedinaca.

Naslov: Vetar 12/4/2011, 1:19 pm

Gledajući razigrani vetar poželim pratiti njegov bezbrižni tempo.Ne misleći uvlači se u najskivenije kutke bez straha od vidjenog.Hodnicima kojima niko nikada hodio nije,razara svojom moći,ne osvrćući se i ne prezajući pred utvarama skrivenim u tami.Toliko je moćan,zna izmamiti osmeh kad zamrsi kosu poput najnežnijeg ljubavnika u noći.Najverniji prijatelj koji u sutonu uvek dodje i ispuni osamu duši.Pevajući nemu pesmu, izbledelu nadu izvlači iz zebnog kutka u kome skučeno sedi skrivena od mračnih senki dnevnog svetla.Zanosno plešući vodi usnulo telo,držeći ga sigurnim rukama,ako posustane izmoren nesigurnim dodirom mnogobrojnih pokušaja praćenja ritma uzaludnih dodira bledih sećanja.Snažnim korakom vodeći,pretvara tamu u željnu javu,na tren stvarajući sliku svetlosti u crnilu stvarnosti.Ponekad se i osmeh iskrade na rumenim usnama kad prodre svežinom daha u tajne odaje dugo čuvane u hladnim noćima čekanja nedosanjanog sna besmisla.Tihim šapatom puni ugasle uši vedrim plavetnilom,stvarajući skladni zvuk spokoja rušenog nemirom talasa uzburkanih bezličnim lažima.Varljivim lahorom često zbrkane misli posloži besprekornom bistrinom na mekani jestak na kome jecaju suze prepune tuge,tražeći smisao svojih besanih noći.Prošara belinu postelje udanhe vrelu nijansu,da duši smiri glas spoznaje,odgodi na tren samotnu notu,podari toplotu duši pre sklapanje umornih kapaka od ledene zbilje nedorečenih snova.

Broj poruka : 4997 Datum upisa : 12.10.2010

Piši Lane i kad nisam tu..kad dodjem da čitam...ja razumem... novo poznanstvo 590247

Naslov: Korak 13/4/2011, 2:01 am

Dugo sam prebivala u uverenju da je siguran korak presudan za putovanje strmim životnim putem,kojim još malenim nožicama gazim s nesigurnošću.Često me vodi neželjenim tokom i sapliće raznoraznim smicalicama.Katkad na njemu padnem,opravdam se nekom usputnom preprekom i nazovem je svakidašnjicom razornih delovanja,eto i nestabilno vreme mogu iskoristiti kao olakotnu okolnost pada.Ne dignem li se u dogledno vreme, tavorim u trenu slabosti pravdajući se mutnim tragovima neželjenih sećanja.Napokon,ipak se nekako podignem i hvatam korak s mnoštvom koje hoda bez ustupaka i ne vidim bilo kakvu mogućnost skladnog ritma,gledajući na svoj zastoj kao na uzaludni pokušaj svladavanja tempa koji nikako da pratim.Teško je uhvatiti nešto neopipljivo ili neželjeno,trebala bih možda od toga napraviti cilj,mada u njemu ne bih videla dragocenost moje potrage.Možda me i nestašni pogled vara,verovatno su dečiji koraci i na očima ostavili traga.Gledajući tako ravan putanje meni nepoznate,tražim smisao i opravdanje za mnogobrojne neuspehe.Čudno je to što svaki pad gledam kao pobedu,dižem se olakšavajućim uzdahom,krikom slobodnog leta ptice dugo zatvorene u kavezu stvaranom bezličnom rukom,koja nosi miris ustaljenog zatvora.Osvrćem se zebno,prati li me ko na besciljnom putu u kome vidim smisao potrage.Ponekad susretnem smelu senku,teturajući traži besmislom vodjena,kraj puta znajući da umorne noge ne vodi snaga već vrelo srce tragača.

Broj poruka : 4997 Datum upisa : 12.10.2010

Naslov: Potraga 14/4/2011, 6:04 pm

Večeras sam upoznala masku besprekornog izgleda,godinama krvavim dahom stvaranu.Velika je to smelost s obzirom na široku ponudu bezličnih likova,ima ih u izobilju.Svaka odiše tajanstvenošću kojom plene prazne poglede,dajući pogrešan prikaz.Ali ova maska pleni svojim domišljatim potezom nedokučivog,nestvarnog,nedodirljivog...Pošto se obično bavim sitnicama koje po meni daju kompletnu sliku,tako i noćas svojoj maski dajem veran prikaz.Volim da upoznajem ljude bez suvišnih reči jer često nameću neželjni zvuk pristranosti.A u bistrom pogledu je nužna objektivnost.Na prvi pogled činila se obična,ohola, lakoprobavljiva,samodopadna...Narav inatljiva tera me opet njoj,ne bih li iz par osvrta pronašla zašto je tako savršena uopšte i tvorena?Čemu krinka besprekornom licu?Da bih nastavila smeli pohod razotkrivanja,trebam je okrznuti na mestima koji ostavljaju nepobitni trag njenog postojanja.Svako ih ima,tako da mogu početi na vidljivim,opipljivim delovima.Primećijem na rukama ima rukavice,tako da mi otežava posao,ali ostavlja trajni potpis uvek čitljiv svima.Poznat nam je onaj deo teksta izmedju redova koji zjapi prazniom i ostane često neprimetan,usputan,prekopotreban radi vizualnog dojma?E,tu rukavice igraju ulogu nesmotrene varalice,neračunajući da se neki zadržavaju upravo na ne važnim detaljima,nepisanim...Potpis joj je veran opis,u njemu nema traga vešte varalice,opipljiv deo savršene maske tu je,dat na osud svima s željom budnog pogleda.Kako suditi čoveka sa rukama deteta,očiju zamagljenim bolom,predugo nošenim na umornim nogama večne lutalice,gazeći krvavim stopama ne bi li ostavio trag postojanja gospodara vremena?Besmislene su ruke sputane rukavicama,moram da im nadjem svrhu,ionako sam dodirnula samo deo...

Naslov: Potraga 2 18/4/2011, 12:45 am

Nastavljam potragu,iako imam samo jedan opipljiv trag.Veran,pisanu reč...Verujete li da u njemu vidim čak i oči?Znam,zvuči ludo ali je istina,pokušaću dočarati pomalo čudnu sliku svoje tvrdnje.Uzmemo li u oskudan izvor informacija,u njemu tražimo i pogled koji je brižno pratio svako pojedino slovo napisano.Vodjeno pobudom da ostane svima čitljivo,kao i dosledno shvaćeno.Stvaram sliku prateći boju slova,kao da pratim tonalitet glasa,isto je,ako budno pratimo redosled i osluškujemo nemo svaku nijansu propraćenu dubokim osećajem ruke koja svesno želi dopreti do uma čitatelja.Maska s kojim je počela moja potraga,često upotrebljava grčeviti stisak pera,da imam osećaj da vrela krv teče belim papirom,oči skrivane pod sitnim otvorom na krinci,vape besom a opet u isto vreme nesnosnim bolom.Gotovo mogu opipati crvenilo razbuhtale vatre,zatočene u datom trenutku,nemoćne da pronadju izlaz ili u tami prepoznaju minimalni bljesak svetla,kako bi mogle razbacati sve sputano i nedorečeno.Drhtava ruka se većinom smiruje menja boju,spoznavši da mora dalje,inače mu jedini trag postojanja pada u neželjeni zaborav.Pogled se smiruje,spušta oči ne bi li izdale nemoćnost koju nikako ne može dozvoliti...ostaće neshvaćen,čemu onda sve?Vrlo često me iznenadi,posle naleta dubokih ureza,mračnog pogleda,u očima se nazire silna nežnost nalik detetu koje se privija uz skute majci,željno toplog dodira.Pipam blagost u kojoj je slita reka brojnih padova,zalečenih ožiljaka samo trenom jednog uspelog podviga.Pretežno veštim prstima miluje papir,bojeći se da ga neće iskidati grčevitim dlanom kojim curi okean strasti.Tad se na trepavicama vidi odsjaj moći,oči pod njima plešu požudnu igru i pišu pesmu bez sputanosti.Nijansa takve reči čini čuda,ali je vrlo brzo vrati u ritam crnila.Šta bi se tek desilo s zebnim očima da maska padne?Da nežan pokret dodirne bolni obraz,predugo skrivan od patvornog blještavila?Da li bi oči tad disale bojom svetlosti živog čoveka?Ili bi ostao tamni gospodar vremena?

Naslov: Potraga 3 20/4/2011, 2:20 am

Kad me obavije crnilo pada poželim da nestane moja potraga,ali nekom nemom moći, maska pruža snažnu ruku dižući me iz beznada.Da,milosrdna je ona,koliko god se tamom skriva nikad ne posustaje kad vidi nemoćnog utopljenika,koji se koprca tražeći nastavak smelog puta prateći veštu senku,koja kratkim trenom skrene ne bi li zavarala čitaoca.Pisanom reči jasan putokaz je dala,sad treba pratiti novi trag-spoznaju da je i široke ruke,daruje nesebično već preškrto svetlo.Dižući me noćas,ruka mi tiho došapnu kojim prečacem noćas da se vratim potrazi mojoj.Blagošću dodira njenog udahnula nadu, da potraga nije uzaludna.Moram se katkad poslužiti drskim bockanjem ne bih li zagrebala po mračnom plaštu i pokidala samo jedan šav,kroz koji mogu proviriti,da ne moram pisanom reči pratiti teški put samo dahom tame obasjan.Znam,prljavo igram.Nije li i beli papir samo privid?Diše krvavim bolom,zaprljan nemirnim koracima skitnice u noći,kradući zvezdanu prašinu ne bih li imao bar malo sjaja na drhtavoj ruci koja piše spoznaju svog postojanja.Vara i on,eto i meni veštog opravdanja.Bitno je da na crnoj zemlji noćas nisam ostala,umornim nogama nemoćna sama da se podignem i nastavim hod,oterem sa sebe prljavštinu drske igrice,sperem s očiju glas nemoći za budan pogled pri čitanju.Vidim jedini izlaz na hartiji bola,ona daje smernice vernije.Razbudjen pogled privlači stranica koja daje odsjaj vatre,ali opečena ruka je miluje urlikom požude,ne plašeći se razbuhtale jačine,koja vriskom strasti curi prstima po vrelim telima ne strepeći od pogleda uštogljene okoline.Kroz škrte otvore na masci očima cure suze obasjane nebeskom moći,gorućom stranicom pišu neizbrisiv trag samo jedne strasne noći.Zadivljene poglede mami.Kako čovek koji živi u tami može toliku svetlost na njoj da obelodani?Sledeća već zjapi prazninom čekanja nedosanjanog sna gospodara vremena.Razuzdana ruka maske moje vodi me sad već s puno više interesovanja pohodom ratnika na putu izmedju dva sveta.

Naslov: Potraga 4 22/4/2011, 3:20 am

Noćas nekako tišina probija uši bukom zbrkanih misli,dižem se,radoznale oči traže zabavu pred sklapanje neumornih kapaka.Idem svojoj masci,možda ona oslika uspavanku mojoj detinjoj duši.Ionako je jedina budna u ovo gluho doba noći.U crnom plaštu poseduje toplinu da me zgreje u tami ovog mirnog besanja.Probala sam da zagrebem prljavom igrom po njemu,ne ide...Nameće mi pitanje čemu celokupno skrivanje,drhtave ruke,razne nijanse bezglasa pisanja,brižno čuvanje gorućih stranica?Nesanica mi ne da mira,uzimam verni potpis maske ponovo,ne bih li očima dala budnost tragača mračne tajne koja čami u senci vlastitog nemira.Pogled zna često zalutati na nedorečenom štivu,raznolikih boja išaranu,shvatam,nešto skriva...ne,bistrog uma je ona,želi zaseniti mnoštvo ranjenih srca ne bi li našla vatru boja u njihovim utihlim snovima.Mudra je ona,želi vatrenu boju oživeti tudjim strasnim uzdasima.Opet se nameće pitanje,zašto,pa milosrdna je ona?Pruža ruku kad suze bola pišu pesmu tužnu svog beznada,prate krvave stope na trnovitom putu ne bi li naišle na čistu ravnicu punu sjaja života.Vidim puno bezbojnih stranica nečitljivih slova,napisanih sivilom bledog daha,preumornog za čitkost.Da li se hrani poput ranjene zveri,crvenilom krvavih boja lomeći srca prepuna bola?Ali veran je opis,ne diše lažnim bljeskom ništavila,crnom patnjom piše većinu dorečenih priča gospodara vremena.Zebnja ga proždire izmedju praznih redova ispisanih pesmom čekanja,urliče lutajući tragom jedne kišne večeri,urezanom kapljicama crnih suza, skrivenih pod uličnim svetiljkama tamne ulice bescilja.Poželim poderati crnilo plašta,otrgnuti masku s umornog lica,vrištati ne bih li probudila otkucaj beživotnog tela,da bih senki predočila knjigu koju grčevito čuva,došapnuti mu tajnu da ni klatno vremena ne briše vatrena slova izbledela u čekanju ispunjenja nedosanjanih snova.

Naslov: Potraga 5 25/4/2011, 8:34 pm

Bistra svetlost danas je probila rub crnog plašta kojim se omata moja maska.Gotovo sam osetila kako curi bol izmedju zgrčenih prstiju koji žele obelodaniti vernost potpisa...Ne,kričavom bojom ocrtava pokušaj dopiranja do zamagljenih očiju šarenilom lažnog odjeka.Šta li uopšte želi ona?Zavarati trag,ali zašto...ne želi li ostaviti smisaonu reč?Možda teži uveriti sebe,razbacujući se suvišnim nijansama,ne bi li stvorila smisao u besmislu?Sad imam još jednu vodilju na putu možda zaludne potrage,boji se sebe.Nesigurna ruka često zastajkuje i koristi vatreno slovo koje urliče samoćom,naizgled bistrim pogledom vara urezujući suprotnu nijansu.Dugo pratim prividno jaku ruku,i kad šetajući vrlo opširnim stranicama nailazim na stranputicu i bezbojnost,možda bih trebala na tren zatvoriti bistrinu pogledu i prećutati istinu,ali tada bi sve izgubilo snagu pročitanog.Ne odustajem,napomenula sam da inat prednjači na smelom opusu ali ne igra i presudnu ulogu,na to ne računa moja maska.Puštam je,nek šara nedorečenim ono glasno izgovoreno,krvavim slovom ispisano,svrhu postojanja nekad vidnog čoveka.Poneki zalutali čitač uživaće čitajući glasnost vriska izbledelih slova,ne pomišljajući da ozebla ruka treba budnog gledaoca koji ne želi samo ništavni aplauz...ili želi?Ne bitno je to,jer često nailazim na ispis odustajanja umorne ruke,koja u grču piše priču gospodara vremena.Ima li on u vešto skrivenoj senci,pomisao da ga neko gleda budnošću razigranog deteta prateći ga, ne bi li naišao na čitljivo slovo bezvremena,bez zanesenog pogleda strasnih uzdaha?Ne mareći za vatru koju olako razbacuje znajući da neće opstati u borbi s prolaznošću nebeskog ratnika hodeći na putu prolaznosti zapisa vremana večnog lutalice u borbi protiv besanja.

Naslov: Sećanje 3/5/2011, 7:30 pm

Ponekad mi smeta zvuk kiše,kap po kap otkucava misao po misao,napravi totalnu zbrku.Preliva se promenljivim vremenom zamišljenom glavom, kao da se igra,sapliće me.Ne volim nejasan pogled,volim budna proživeti svaku pojedinu misao.Danas se nižu,jedna za drugom,teško ih pratim bistrim korakom.Sve se svode na jednu celinu,ali toliko odudaraju jedna od druge.Žele me zbuniti,znajući da neću odustati,naći ću način da ih skupim na hrpu i stvorim celokupnu sliku.Neću čitati da bih oterala neželjen sadržaj koji me doziva ne bih li dokučila o kome se radi.Znam ime,prezime,još puno toga...trebalo bi biti dosta,ali nešto me potiče da zakoračim još par stepenica u podzemlje vrlo vidnog lika.Baš ta mogućnost vidljivog mi govori da kroz razgovetne reči ipak nešto krije.Odaću,ipak znam više....znam ga od kad je mlado srce počelo brzim korakom da pretiče razum.Danas razvijeniji um nosi uvek pobedu nad već utihlim srcem.Sećanje me vodi na ovom besmislenom putu jer nema odredišta.Poznata priča,dvoje premladih,ludosti prvih ljubavnih otkrića,iluzija bezuvetne ljubavi,stvaranje zajedničkog sna,želje,nadanja....Poznato?Takvu priču pišem i ja sada dok more nedefinisanih osećaja plovi davno preplovljenom pučinom.Sećanje mi mami osmeh,mada ne bi trebao,većinom smo složno plivali,ali vrlo često tonuli,ali smo nekako uvek do daha dolazili.Voleli smo istraživati plavetnilo požudnih dubina,tudji pogledi nam nisu smetali,bili su suvišni.Uživali smo tren strasti kao da nam je to dah zadnji.Šarali po telima,istražujući svaku poru,svaki detalj...Dani su bili prekratki,krali smo sekunde ne bi li iscrpeli zadnje kapi ljubavi.Kao da smo znali...Crni oblak prekrio je sve,potopio brodice stvarane mladim usudima...Nismo svesni bili besmislenog pothvata,da se srce zna prelomiti kad udari o prejake hridi,kad ga bacaju tolikom jačinom,povuku na samo dno.Da,pali smo...Digli se,slepili izranjeno telo,ne raskrižju života krenuli suprotnim smerom.Posle ovog osvrta u prošlost nameće mi se pitanje,zašto nedefinisani osećaji,čemu ritam vrelog otkucaja pri sećanju na minulo vreme?Gledajući ga sad,vodeći me bistar um,duša mi je mirna znajući da nismo pali večni zaborav.

Naslov: Poslednji zagrljaj 7/5/2011, 9:33 pm

Zamišljeno pratim plavetno nebo,paperasti oblaci danas kao da su brži,nižu se jedan za drugim i teško pogledom hvatam njihovu igru.Kao da me zovu da im pratim užurbani korak.Nemo mi šapću da požurim jer me čeka neko,ostavljen u dalekoj uspomeni,zamotan u mali kovčeg u dubini duše.Pratim ih,ali zebnim okom jer sa svakim pokretom nailazim na neočekivano.Dodje mi da ih razbacam urlikom bola,jer mi pokazuju sliku,risanu predugo godina.Pitam se zašto izbledela nije,zašto još svetli istim sjajem?Pokušavam da okrenem umornu glavu,odvratim misli s nje,ali me prati,ili je ostala duboko zakopana u slepoočnicama.Na njoj se jasno vide dva lika,zgrčeni,pružaju ruke ne bi li dodirnuli zebnim prstima samo još jednom nedorečeni tren nepovrata.Možda bi bili mirniji tada?Spoznali osećaje davno zamagljene klatnom vremena,nošene u skrivenom kutku privida zaborava.On svetli poput belog andjela,ali oči mu klonule,ne vide.Kao da je sve vreme gazio ravnim putem s željenim ciljem,hodajući sigurnim korakom svetlom obavijen.Ali zašto mu pogled pada,omotan tugom?Shvatam krivnja ga proždire ne da mu mira,dok ne dotakne sećanje,nju,omotanu crnim plaštom nemira.Dok mu pruža sitne ruke želi mu nežnim osmehom šapnuti da pogled digne,udahne snagu ostavljenu u jednom danu nepromišljene igre kad je blještavilo mamilo njegove uzdahe.Ona gordo stoji,ne obazirući se na ranjene noge,trnjem izbodene,odaju težak hod,krvavim tragom piše putokaze,posustaje...Gledaju se,nedodir razdire ranjena srca igrom zle sudbine,želeći samo zadnji zagrljaj,toliko čvrst da prošlost nestane,da se duše napokon smire,nadajući se da će moći krenuti dalje vodjeni suprotnim smerom.On svetlom ravnicom spokojom obasjanom,ona budnim pogledom nemirnom tamom.Pitam se hoće li izbledeti sjaj na staroj slici uspomena?Poželim ugasiti oblake žurne,da im daju bar tren za poslednji zagrljaj.

Naslov: Spoznaja 9/5/2011, 12:02 am

Zadnjih dana često se prisećam usputnog razgovora sa neznancem.Pričali smo o spoznaji,istini i smislu.Rekao je da je čoveku najteže spoznati sebe.Začudilo me,delovao je stabilno,kruto pomalo i samodopadno ali mu se u glasu čulo priznanje da još sebe traži.Brzopleto sam odgovorila da sam se davno našla,spoznala i prihvatila prikazanu sliku o svojim padovima i usponima.Na to mi je odgovorio"Blago tebi"S nijansom tuge u glasu,nisam odustajala od teme pa mi je na koncu razgovora rekao"Zagrebi u sebe,vidi šta ćeš naći."Razmišljala sam na kratko o tome i onda misao spremila negde u kutak tvrdoglave glave.Uz razgovor sam dobila i velukodušan dar,mesto koje odjekuje tišinom,gde čak ni luckaste misli nisu nikome smetale,prepuno lica koje traže boju za sliku kojom rišu sebe.Počela sam da ih pratim kao znatiželjni uljez,tražeći neko koje sliči meni.U spokoju sam mogla razabrati bar vizualno obris senki,crtale su raznobojnim nijansama staze po kojima su umorne noge gazile ka istom putu-SEBI.Kroz glavu mi prolete misao,idem i ja,nemam šta izgubiti jer sam sebe dobro upoznala,nema iznenadnih pitanja na koje nemam odgovora.Krenula sam,uzela kist u sigurne ruke i nespretnim pokretima pokušala da im uhvatim ritam,upotrebim verodostojnu boju za svaki osećaj.Vremenom u grubim okvirima pojavljuje se meni nepoznati nacrt koji se nepodudara sa mnom...Ustvari odudara od svake izgovorene reči,dela...to nisam ja!!!!Prva reakcija poljuljala je dugo gradjeno zdanje,dobro čuvano od neželjenih pogleda.Prethodne slika koju nisam dirala,misleći da je savršena sa svim nametnum crnilom ispala je bezlična kopija,nevredna...Na novoj koja me je prenerazila jasno vidim zelenu maslinu.Neverovatno ona i diše,zove me da je završim,da urezima bola obeležim svoje ime i ovekovečim prečace kojima sam migoljila poput zmije,ne bi li bila otkrivena.Da,to sam ja.Zelena maslina,grane joj ispucale od olujnih bura,ali ona i dalje stoji,nije je srušilo nijedno nevreme,slomljene grane odaju patnju ali čvrstii koreni duboko su usečeni u zemlji,kazuju da se neće srušiti usprkos naletima zloduha koji vrebaju sa svakom olujom željni njenog pada.Počinje da mi se svidja slika iako za oko nije baš ugodna,ali ja ću je negovati,priviti se uz nju,grepsti u sebe dokle god ne nadjem način da njeno postojanje traje.Hodi ću večnošću i tražiti iskonski sjaj da maslina nije stvorena uzalud.Neznanca sretnem ponekad,i dalje traži sebe kao i ja,sledeći nedosanjan san.

Broj poruka : 4997 Datum upisa : 12.10.2010

Lane...traži sebe i sanjaj...podeli deo snova sa nama...Ovo je prelepo...Dar je umeti ovako izlivati reči...kad ti kaže Strelica...i VERUJ U SEBE... novo poznanstvo 590247

Naslov: Re: novo poznanstvo 9/5/2011, 12:26 am

strelica ::: Lane...traži sebe i sanjaj...podeli deo snova sa nama...Ovo je prelepo...Dar je umeti ovako izlivati reči...kad ti kaže Strelica...i VERUJ U SEBE...

Iza dobre mentorice koja zajedno čuva sa mnom ovu maslinu ne smem da kaskam

hepi

Naslov: Put sećanja 11/5/2011, 10:58 pm

Želela bih na tren zaustaviti bujicu misli,guši me toliko da se u grudima vrelo srce sledi,stoji kao teški kamen koji vuče me nazad ponoru nepoželjnih sećanja.Ponekad uspem skrenuti nekim prečacem ali me uvek dočekaju nespremnu za težinu proživljenog ili ne?Možda me prate da se vratim prvobitnom putu i vriskom bola dovršim započete sne.Nisu lepih boja,niti imaju okus meda,odzvanjaju bunilom ali su moji...Ne stidim ih se,samo me ne vuku lepim nijansama,ni okusom meda da bih ponovo prevrtala po njima iskonskim žarom,bilo bi to mučenje.Ali uporne su one,škripe mi pod nogama pri svakom pokušaju bežanja,odzvanjaju ušima rušeći sklad vedrih tonova.Ne daju se prebojati ni crnilom beznada,uvek su tu...Šta da radim s njima?Nosila ih na svim putima,zaludno se nadajući da će nestati u smiraju jednog sutona.Mnogi su već iza mene ali one su još tu.Spirala ih nemirom kiša,šutirala po prljavim ulicama,bacala u mutnu reku zaborava,urlikala besom ali ne vredi....I onda se setim opet,moje su,zla sam do srži,odbacujem ih nemilosrdno.Jesu ostavile krvave ožiljke ali ubile nisu.Često su znale i na ruže da mirušu,a ja se samo sećam neumoljivog trnja koje me i dalje bode.Dozivam dah crvenila ruže da se prisetim i lepih akorda,skladnih pokreta i pred umornim očima i nije tako ružna slika.Izgleda opet idem stranputicom ka nedefinisanom osećaju kojem nikako da pronadjem adekvatnu putanju.Možda da ih prigrlim i sa svim tim ludim šarenilom spremim u kutak vrelog srca,da otkuca do kraja izvor s kojeg oduvek pijem,nekad crni mulj,nekad vedru bistricu,jer me oduvek sete ko sam,deo su mene.

ImageShack.us

Naslov: Svrha 15/5/2011, 3:40 am

Često ne pamtim lica,nemaju neki posebni značaj,sa rečenim isto popstupam.Imam naviku da pratim sitne detalje,puštam ih da ispune prazninu ishlapljivim licima i prevrtljivim rečima.Ne puštam nikad bistri razum na odmor,držim ga skrivenog,da progovori tek kad se razigrana mašta umori.Nije to obična mašta,ova je previše uporna.Makar morala prljavom igrom da dospe do nevidljivoga,ne pušta posmatranu viziju dok je ne ogoli i pronikne u dubini srži.Kažu oči puno govore,s vremenom sam spoznala da često i kad sijaju poput zvezda,bolna povest zjapi u njima.Grebe oštrim kandjama po zenicama da kroz slepoočnice gotovo mogu osetiti ukus krvi,koja huči zatvorena u strepnji pogleda.Ima i onih koji ostave po koji dodirljivi trag ne bi li je zavarali da skrene u suprotnom smeru i smanje vidokrug znatiželjnog posmatrača,naprimer pisana reč.Nekima nije verodostojan žig,prozirnim nijansama skrivaju urlik samoće,straha,svega što predstavlja neželjenu slabost.Onda se nameće pitanje da li ima smisla zaludan pokušaj dopiranja do lica koja po navici beže od sebe samih,verujući da postoje,umesto da se dignu poslednjom snagom i pokušaju da ožive iskon živog pogleda,umesto da tavore u očaju čekajući samilosni zagrljaj.Ili one bučne koje lažiraju potpis,igrajući se sa samim sobom,umesto da uzmu kist i oslikaju crnu sliku beznada.Tako bi možda dobile utešnu nagradu ali i podstrek u samoći u kojoj je vrlo lepo prebivati,slušajući tišinu razbuhtalih misli,tvorili bi nekad vatrene boje utihlom strašću nacrtane,nekad svetlu vodjenu osamom nedodira u hladnim noćima.Priznajem moje oči u daljinu gledaju,na tugu mirišu,ne boje se praznine ni osame,izvrsno se zabavljaju vlastitim mislima kao noćas.Često koristim bunilo boja koje plaše ponekad i mene,ali to sam JA,i ne znam pastelnim nijansama šarati po belini papira koji mami da mu se ureže dah ranjenih stopa putnika u bezvremenu koji traži spoznaju smisla postojanja.

Naslov: Novo radjanje 20/5/2011, 4:52 pm

Nekada sam umela najnežnijim nijansama da oslikam i najcrnje misli.Pravdala neoprostivo tražeći bar mrvu kajanja.Zrnevlje laži gutala stegnutim grlom,spirući ukus pomućenim razumom zanesenim usnama,izgubljenog instikta u iluziji tvorenoj dugi niz godina.O kako sam čistim dahom znala zavarati nebitna lica,ali najmučnije od svega je spoznaja da sam iskreno verovala bojama u kojima sam izgubila sebe,gmižući okolnim prečacima ne bi li na tren odgodila nužno otvaranje zamagljenih kapaka.Sad bistro gledam,izoštrenih čula osetim najsitniju varku koja sliči patvornosti prošloga stanja.Hodam po novim stazama,često skrećući na stranputice trnjem obasute.Nije bitno,otvrdla stopala od utabanih puteva samo zavidaju ranu usputnim zagrljajem senke koja traži svoj odraz u masi bezlika.Mnogi bi rekli"Gle, prljava je ona?".Prečujem suvišno i preskočim kamenčić ne bi li me ubolo nešto tako maleno.Onda se tešim sećanjem na nežnost boja prošlog vremena,s olakšanjem udahnem svežinu noći jer više ne stojim na najcrnjem duševnom rubu.Ponekad neki stranac u tami poželi pratiti moju putanju,ni sam ne shvatavši zašto me uistinu sledi.Možda ga mami prašnjava požuda na licu koje prkosi klatnu vremena?Ili je umoran od svetlog odraza svojih koraka...Tad u meni započne stravična bitka izmedju britkog razumom i osame vrelog srca.Oštrim kadzama kidam se do bola,ljubomorno čuvajući tek ponikli svet snova...žustro odbijam sebičnom srcu dozvoliti da opet zahara očima tek otvorenim za bezvremeni prostor u kojem mi je potreban bistar pogled,da ne padnem opet u duboki ponor iz kog sam s teškom mukom izmigoljila.Borba se obično završi pobedom povraćenog istinkta.Pokoji prolaznik zastane i kričavim usklikom plješće.Kao da tapše utekloj životinji iz dobro čuvanog kaveza...Opet kamenčić koji već veštim nogama prečujem zatvorenim ušima za buku bezglasa koje huče u nespoznaji patvornog sjaja.

Naslov: Samospoznaja 20/5/2011, 10:31 pm

Kolotačina ljudi bez čela tera me s gnušenjem nazad u svet za koji je masa bezlika slepa...obnevidela u dokokonoj smicalici života.Moj svet je istina,koja čeka osvit dana zazirući od senki u ustaljenoj osi obrtaja jednoličnog ritma.Vrtnjom su utabali duboki ponor koji zjapi raširenih čeljusti čekajući njihov konačni pad.Ponekad okrznem poneku senku želeći je povući s monotonog ringišpila,neka posluša ali većina se grčevito drži privida razigrane igre,obasuta zrnevljem bljeska svetla na cirkuskom Nebu,satkanom magijom veštih varalica.Povlačim se razočarano u osamu svoga sveta videći da masa zaneseno kliče kričavom klaunu koji povlači isprepletajući niti njihovih snova.Bučnim aplauzom zaglušuju i svoje uši,tako da s otkucajem prolaznog sata klatna vremena hronično ogluše na obećanja dana sebi samima u nekim izgubljenim danima,neokaljanim u igri zaludne vrtnje.Ja nemo plješćem samo Nebu koje se proteže bezvremenim prostorom i ima mesta za svakoga.Nekad mi se čini da pod njim suša ljudi vlada jer na svom putu retko sretnem lice koje se ne boji dela dana kad Sunce zalazi na horizontu i najavi nadolazeću tamu.Nastane tad zebna tišina,na prljavim trotoarima tek poneki smeli korak odzvanja u mraku,nadajući se suglasju s sličnom notom,ne bi li ugasili nemost umornih nogu u večnoj potrazi za samospoznajom.

Naslov: Tama pogleda 27/5/2011, 12:16 am

Lakše mi je sopstvenu materiju nositi samosvesno,ne tražeći aplauz kričavih krinki,nesposobnih da je vide.Obasjani svetlošću obnevideli za različitost ljudske naravi,nameću mi pitanje da li znaju boje tuge?Ili su od nje otupeli krpajući izranjeno srce?Duša ima dva suprotna tona,tamu i svetlost,kao i ljubav...kao sve tvoreno na zemlji po kojoj nemilosrdno haramo.Grabeći ispred sebe po vedrom danu ili mukloj noći,isto je...Samo slepi to ne vide,omotavajući trepavice šljokicama laži,padaju a ni ne vide od sopstvene materije.I tako po ustaljenoj navici pridržavaju se poznatog ritma,kradući od sebe samih i poslednju kap bistrog potoka iz kojeg su počeli ispijati nevina sanja,neokaljana sjajom bez sjaja.I tako ja grabim po tami,manje se vidi osećaj krivnje što sam slita u neželjenom padu mog trenutnog crnila.Ali onda se potapšam po ramenu onako drugarski i kažem sebi "Preživela si još jednu mučnu noć,sad možeš očekivati da rano svitanje pokuca i na tvoja mračna vrata i pusti Sunce da obasja lice bez suvišnog rumenila,jer ti ne treba,svetla duša ga drži u bilo koje doba dana,uspona ili pada..."Nižu se pitanja hiljadu puta postavljana.Uvek sa sličnim odgovorom podsete bistri razum da vrelost srca,tama pogleda,tuga duše,nemirnim korakom osvaja nedosanjana sanja.Ne strepeći da širom otvori usnule kapke prateći svetlu javu i napiše crnim suzama kako je opstala duša tamom vodjena u svetu beznadja.