NEŠTO, E, BAŠ SAD TI PIŠEM!

PARTIJA ŽIVOTA

Podeli danas se igra partija mog života. Kamen je pao baš ovde na mesto gde truju se damari ljubavi. Ko li će ukrasti onu koja nije ničija? Podeli! Danas! !! Partija života se igra. Čekamo petog. Ha! Hikad da stigne neka opana zverka. Ma, daj, ostavi, neka sedne neko drugi. Da, zalog je lepotica! Blondina, mršava i fina. Koža joj miriše na more, plivala je sve do zore. Neko je pokupio kada je htela da se sa mola baci. Misliš onog gde idu prekookeanski brodovi? Ma lud si ti, gde ova lepotica sebi život da skrati? Ljudi, hoće li više, neko, da deli te karte? U momentu čuje se žamor, svi se sklanjaju. Zverka je stigla na odredište. Napolju galebovi vrište. Krenu paritija i trajala je celu noć. Blondina pripade ...šta mislite kome? Ne, nije, tebi pijanom kockaru, ni onom finom moraru koji kreće na brod. Pripala je onom groznom mafijašu. Mislim da je neko namestio. Kako baš njemu da pripadne? Odvede je u mrak. Bespomoćno se opirala poslednjim atomima snage. Hej, idemo da je otmemo! Zovem drugare, one stare, koji me neće izdati nikad. Skupismo se i krenusmo u neponati kraj. Glasovi se čuju, u nekoj vili, blizu mora. Žurka. Krug smo obišli i opet neka gužva. Žurka! Mislim, kako je imala sanjve oči , prava pomama od tela, a onako nezaštićena. Vrela od temperature koja joj se ogledala u očima. Poznajem taj sjaj, kada je nekome pretoplo, da ne kažem gori od unutrašnje vatre. Video sam joj ispucale usne , žedne, hteo sam joj dati viski da popije. Neko mi je otrgnuo čašu i prosuo na tepih. Ona se samo nežno promeškoljila i oči su joj malo zadrhtale. Dopao mi se njihov bljesak. Kao da mi je tog trena ušla pod kožu. Znaš ti, osećaj, kada te neko pogleda i prosto se sav utopiš u tom malom oku. Bauljali smo okolo, našli neki prolaz. Brzo smo ih napali. Poneo sam je. Bila je laka kao perce. Šta je to za mene? U sekundi su nam se pogledi sreli. Sve je razumela. Nežno se privila uz moje grudi. Tako mi je telom prostrujala neka posebna snaga. Pobegli smo. Sklonismo se kod starog mosta. Tu nas je čekao moj drug iz Zavoda. Poslednji petli su se čuli. Nikada više nisam igrao karte. Danas smo mnogo srećni. Podeli majstore onu kartu što mi je dade. Viski za sve. Život mi je promenio tok. Ponovo sam postao ceo čovek. Damari ljubavi nisu nas napustili, mnogo smo se zavoleli. Često smo plivali do starog mosta. Taj kraj je bio naša mala luka sreće.

NEMIRAN SAN

Dani su se nizali jedan za drugim, onako tiho kao kad se plete srma. Juče nije više bilo u sećanju. Krovovi novog grada bili su crveni i čisti. Kuće su bile moderne i lepe građevine. Svaki dan obilazli smo nove sadržaje. Nosila sam aparat i sve snimala. Putanja je bila posuta cvećem. Svuda su bile livade i na njima je pasla stoka. Nisam mogla slikati koliko je bilo lepo to mesto. Nedra su mi se dizala i spuštala od uzbuđenje.Naveče smo došli na neki trg. Trg je bio przan i posut srebrnom mesečinom. Stajala sam na njemu nemo i obuhvatala sve pogledom. Ti si prolazio biciklom. Njihao si se i na tren zaustavio. Nešto si pričao na nepoznatom jeziku. Biserna mesečina rasipala se po tvom nobičnom licu. Neduzno sam napravila prijateljski osmeh. Pružio si mi ruku u znak upoznavanja. Razumela sam samo pliz, pliz, pliz. Bjytifol women. Ja i moj engleski. Baš ništa nisam razumela. Smejala sam se i pošla ka nekom pabu. Popili smo kafu gde si mi dao broj telefona. Sve vreme, davao komplimente, koje su mi moji prevodili. Baš sam se osećala lepo. Otišli smo, a ti si mahao za našim automobilom. Moji su se smejali do iznurenosti. Noć je bila srebrna. Livade su se sakrile u tami. Put se belasao pred nama. Gledala sam slike na aparatu. Neobično, nigde nije bilo tvog lika. Odjednom su me prodrmusale nečije ruke. Jutro je bilo okupano suncem. Razočarano sam otvorila oči. Sve je to bio ludi san koji nikad zaboraviti neću.

SNENA BAŠTA


Kapiju sam polako i oprezno otvorila, ulazeći tiho da ne probudim cveće i maćuhice snene. Bašta je blistala pod sjajem mesečine. U jezercetu se video odsjaj zvezda. Mesec se lenjo kupao u vodi. Bešumna senka zamakla je za lešnikov grm. Nežna senka se ponovo pojavila drhtureći u vodi. Prepoznala sam ženu od mojih prijatelja. Divila sam se prelepom grmu ruža koje su izgledale nekako nestvarno i mamile svojom čednom lepotom. Koje li su boje , misao mi se vrtela u glavi. Žena je prišla i odsekla makazama jednu ružu i pružlla mi je.Sve je radila tiho i nečujno da ne omete mir u bašti. Pošla je u korak sa mnom. Obišle smo jezerce i našle se ispred male kuće. Zavirile smo i ušle. Zana je tada progovorila. Opisivala je svoj doživljaj usnule bašte. Objasnila mi je da svake večeri, kada sve utihne, voli tako da šeta i da se šunja po bašti. To joj posebno uzbuđuje čula i posle u ateljeu može da se preda umetničkom stvaranju. Uvela me je u malu galeriju. Na jednoj neobičnoj slici dominirala je mreža i pauk u njoj. Objasnila je kako je dobila tu inspiraciju videvši raspletene mreže po uglovima bašte. Potrudila se oko boje i platna i rekla da još nije sve dovoljno odstojalo da bi mogla da prione na rad. Noć je polako odmicala, Zana je uzela da slika. Potpuno se unela u kompoziciju slike. Nečujno sam zatvorila vrata za sobom.
Bašta je blistala pod sjajem svetlucave rose. Vrt je izgledao nestvarno. Na istoku je rudela zora. Polako sam se uvukla u postelju, slkopivši teške kapke od umora.

IZLOŽBA

Kraj jedne lepe godine doneo je mnoštvo uspeha. Na svim poljima je krenulo. Bila je nemoćna da stigne da i njega obavesti o iznenadnom putu. Ostavila mu je kratku poruku.Brzo se spakovala i otišla u Pariz. Sve je prošlo bolje nego se nadala. Odlična postavka i dobro mesto uz malo reklame i sve je uspelo. Sada je stajala pored kustosa i nemo se u sebi radovala. U ogledalu je videla odsjaj svoje predivne haljine. Nežno se nasmešila krajičkom usana- Moja peta izložba i to u Parizu-. Uštinula se za obraz i pogledom preletela prostor. Zadivljeno je posmatrala svoju izložbu. Bilo je puno posetilaca. Zaista joj je u srcu zaigralo kada je shvatila da su svi došli da vide njen jednogodišnji rad. Ruke su joj u trenu nemoćno pale,videla je poznato lice. Obnažena haljina boje kajsije isticala je svu njenu lepotu. Neko je kucnuo po ramenu. Okrenula se i ugledala njega. Srećno ga je obgrlila i povela da se polsuže. Nežni drhtaj prošao joj je telom. Misli joj se ustrptaše. Baš divno imaju nekoliko dana da uživaju zajedno. Srećna polako je ispijala suvo crno vino. U hotel, su otišli vrlo kasno, kada je i poslednji posetilac otišao. Bila je srećna. U njegovom zagrljaju se osećala voljeno. Srcem joj je zavladao čudan mir.

MIRNA NOĆ

Dan vedar i prozračan završio se lepom tihom noćnom tminom. Pomračina je mamila u šetnju. Našli smo se još za videla. Popili smo kafu kod Eksplenade i kad je pao mrak pošli smo u šetnju. Šetnja za tebe je bila stres, nepoznati kraj, jaruge i omamljenost prelepe žene pored tebe. Zbunio si se lepotom trenutka. Hodao si kao u snu. Očarao te je mio glas i uživao si u tihoj večeri. Pratio si me u stopu. Nepoznati kraj i jedan veliki grm odjednom, nisi znao kuda. Tiho sam se smejala i uživala u malim sitnim nežnostim koje sam uspevala izmamiti od tebe tako zbunjenog. Ptica je prhnula iz grma. Oboje smo kriknuli od iznenađenja. Onda smo se smejali do iznemoglostisti. U daljini su se čula zvona. Setila sam se svog omiljenog sveca. Nešto sam ti tiho ispričala o tome. Zajedno smo se uputili ka raskrsnici. Tu smo se rastali. Još imam ukus tvog poljupca na usnama. Bila je tamna prelepa noć. Još i danas mogu se setiti tih omamljujućih trenutaka naše mladosti.

BITI ILI NE!

Hodamo i tražimo , kažeš potvrdu onoga što jesmo, ili što nismo? Zbunjeno stojimo na raskršću biti ili ne voljen ili cenjen? Ne nije lako otići i biti zadovoljan. Pitate čime? Samim sobom. Ako nisi voljen, onda te reže tuga, praznina te glođe. Samoća tišti i grebe po venama tražeći oslonac. Onda bežiš u novu klopku želiš biti cenjen. Tražiš potvrdu onoga što radiš. Tvojim venama teče sujeta ako ti niko ništa ne kaže opet nije dobro. Najviše te boli kad tvoji ništa ne vide. Utučen si i jadan. Stalno nalaziš načina da te osmotre, prokomentarišu. Nisi jak. Truo si i gnjila kruška se raspala na tvoj dodir. Da li je dobro biti cenjen i voljen? Nema odgovora i gnjio si i ceo ali ...prazan ako nisi voljen.

NAŠA SENKA

Dar koji nam je dat ide za nama celog života.
Putem kojim idemo, delimo sa nama dragom, nečujnom saputnicom i bliskim srodnikom, koga ne vidmo. Čak ni jelo ne traži , uvek smo joj mili i dragi . Nečujno hoda sa nama i čuva nas. Na stramputici nas savetuje nežnim šaputanem i svetlim mislima, nečujno ubacujući milinu gde je gorčina i tako stalno. Uspravna je i nepokolebljiva ta tamna izdužena mrlja koja zastane ili sedne kao i mi. Dok spavamo ona nas čuva, čisti naš organizam od dnevnih otrova. Pokriva nas krilima anđela i zaklanja od zlih napada. Tiho, da ne naruši mir trenutka, uvek zastane, tik iza nas.Nikad se nismo sudarile. Nežna je. Ponekad sam želela da je se oslobodim. Pitala sam se gde to idemo zajedno. Naglo bih se okrenula i osmehom je iznenadila. Ona bi samo nečujno skliznula iza mene. Kretala se po polju kao i ja, po blatu, po kršu i nije se ni našta nikad žalila. Uvek je bila tu i u dobru i u zlu. Nečujni vladar tišine i dar koji nas prati. Hvala ti mila moja što me nikad nisi izneverila. Čekaj me u jutro ćemo opet krenuti novim stazama.

TAMIŠ REKA MOG DETINJSTVA

Moja radost, moj san!



Ponovo sam se vratila, u reku punu mulja i blata. Opet sam u velikom blatu. Ne mogu noge da podignem, gacam i pokušavam da se izbavim. Nemo prkosim prirodi. Ne , ne neću izaći iz ovog kala!! Dokle ću biti u njemu? Blato se nalepilo i osušilo . Ne, ne mogu ga sprati. Teške su mi noge, ruke ne mogu pomeriti ni krenuti dalje. Volim ovo prljavo stanje. Da, prija mi tu se sada osećam bezbedno. Zašto? Niko me ovde ne može pronaći. Tako mi ne može povrediti. Fantastično osećanje. Bestežinska terapija nepostojanja. Lepljivi neprijatelji se udaljiše zbog nemoći da mi priđu. Osećam se kao zvezda. Lepo mi je. Sada sama pevam svoje sonete o ljubavi koju nikada neću umeti da dam. Blentavilo nestajanja, baš mogu nesebično uživati na kiši ludila. Ne ne mogu se pokrenuti. Nestaće suza, bez malo ljubavi, jedina moja više mi niko neće reći. Neće mi pevati pesme, niti me grliti svojim ogromnim krilima. Neka odu svi orlovi ka nebu i traže svoje ljubavi. Čamiću u ovoj giljotini gde me niko neće naći. Neće biti traga u beskraju. Jer se stope ne vide, ni suze se ne čuju, ne prati mi trag u beskraju. Ne traži me u bespuću. Žile su se splele, zagrlile me i ne puštaju.
Blato mog tela je tako teško. Neda mi da pođem. Molim se da izađem ali ne mogu, sve me više steže krug. Kraj je moje snage. Osećam led mi stiže do grla. Suze se kao kuglice spuštaju i polako padajuuuuu u reku moga detinjstva. Tebe Tamiše volim, ti si mi drug, razumeš moje tuge, moje radosti si uzeo. Dala sam ti sve na dlanu, kao novi struk za sadnju. Nije bilo vode daleko si bio Tamiše da pošalješ vodu. Dala sam ti celov i nisi bio blizu da ga uzmeš i toplinom ugreješ, strastima podojiš. Onda sam ti poklonila misli, i njih nije imao ko da prihvati podstakne i spase da ne nestanu u korenima vrbe, spletene su ostale.Tamiše gde si da me obgrliš tvojim topolama? Kada ćemo se zajedno smešiti, srebrnom sjaju u njuma, dok trepere na vetru. Dok tonem prisećam se trenutaka i lepote provedene pored tebe. Ti si moja radost. Moja žal za ognjištem i dečijim pesmama. Moje strepnje su satrte u tvojim plavim dubinama. Sve što sam volela nestalo je i zapisala sam na kori žalosne vrbe, moje male tajne. Nema više mojih vrba. Neko ih je posekao. Ostala je tuga i mali panjevi. Šušete srebrne topole, čarobnom muzikom njišu se sa mojim damarima, klecaju kolena, padam i ustajem. Posrćem u glibu i tonem, tonem, glava mi je u blatu iz koga ne mogu izaći. Ledena ruke me grla i poslednji trzaji tela, grče me i nestajem.
Osmeh mi prolazi licem sreća me obuzima. Odlazim u večnost, Tragač vremena je stigao.
Hladan dah kao friz me obuhvatio, lebdim i čujem lepet malenih krila. To zaostala ljubav leti za mnom. Pokušava da me stigne. S poslednjim uzdahom smogla sam snage da mahnem mojoj izgubljenoj sreći.
Prvi zraci sunca padoše mi na lice. Ledene ruke pomeram i trejem obraze, drhtim, nemo posmatram svoju sobu. Bestežinsko stane je nestalo. Osećam teške ruke i noge. Budim se.
Nečiji šapat mi prija. Gledam i razaznajem poznati lik. Srećna sam. Sve je ovo bio ružan san.

PTIČICA


Ispod strehe sakrila se jedna ptičica. To je bio jedan maleni vrabac. Svakoga dana bio me je strah gledajući ga kako viri iz gnezda, da će se strmoglaviti i pasti dole. Kosina ga je lepo zaklanjala od pogleda ljudi. Jedne večeri davala sam mu mrvice, kada se čuo smeh i okrenuh se . Nepoznato lice bilo je tik uz moje."Odakle Vam smelost da se topliko približite"?-nespretno sam zapitala. "Eto, baš je simpatično, kako hranite tu ptičicu". Nepoznati se još više približio, nestašno napućivši usne. Ptičicu sam zaboravila na tren, brzo se sklonivši u stranu. Neznanac se ljubopitljivo nagnuo napred zavirujući u gnezdo. Brzim nespretnim koracima sam pošla ka prolazu. Napolju je bilo oštro zimsko veče. Čeprkala sam po tašni nespretno tražeći ključ. Konačno sam našla ključ i pođoh ka ulazu u zgradu.
Sa strhom sam pogledala da li me neko prati. Ušla sam i polako zatvarala vrata. Korknuo je zadržao vrata. Malo mi je bilo neprijatno kada sam čula pitanje. Otrčala sam uz stepenice na odgovorivši. Srce mi je lupalo ko ludo kada sam zatvorila vrata svog malog stana. Latila sam se odmah telefona i pozvala sestru da dođe kod mene. Sa nemirom sam posmatrala vrata. Bilo je tišina. Šaputala sam neku molitvu da bih se smirila. Čulo se zvono na vratima. Misleći da je sestra odmah sam otvorila. Neznanac je stajao u hodniku držeći belu ružu u ruci. Baš mi je bilo neprijatno. U dnu hodnika čula sam korake moje sestre.
Tako su se upoznali novi stanari. Posle smo sve razjasnili i mirno popili kafu. Danas se često setim tih lepih plavih očiju koje su uznemirile moje srce.

meseceva rosa ::

Volim ljude koji vole reke...
Jer znam da su takvim ljudima srca otkljucana...
Samo da znas da te citam:)

Kada sam videla da je stiglo obaveštenje znala sam da si ti Mesečeva Roso, hvala ti. Imala sam potrebu da odvojim prozu od poezije. Pozdrav ))

CECILIJA ::

PTIČICA


Ispod strehe sakrila se jedna ptičica. To je bio jedan maleni vrabac. Svakoga dana bio me je strah gledajući ga kako viri iz gnezda, da će se strmoglaviti i pasti dole. Kosina ga je lepo zaklanjala od pogleda ljudi. Jedne večeri davala sam mu mrvice, kada se čuo smeh i okrenuh se . Nepoznato lice bilo je tik uz moje."Odakle Vam smelost da se topliko približite"?-nespretno sam zapitala. "Eto, baš je simpatično, kako hranite tu ptičicu". Nepoznati se još više približio, nestašno napućivši usne. Ptičicu sam zaboravila na tren, brzo se sklonivši u stranu. Neznanac se ljubopitljivo nagnuo napred zavirujući u gnezdo. Brzim nespretnim koracima sam pošla ka prolazu. Napolju je bilo oštro zimsko veče. Čeprkala sam po tašni nespretno tražeći ključ. Konačno sam našla ključ i pođoh ka ulazu u zgradu.
Sa strhom sam pogledala da li me neko prati. Ušla sam i polako zatvarala vrata. Korknuo je zadržao vrata. Malo mi je bilo neprijatno kada sam čula pitanje. Otrčala sam uz stepenice na odgovorivši. Srce mi je lupalo ko ludo kada sam zatvorila vrata svog malog stana. Latila sam se odmah telefona i pozvala sestru da dođe kod mene. Sa nemirom sam posmatrala vrata. Bilo je tišina. Šaputala sam neku molitvu da bih se smirila. Čulo se zvono na vratima. Misleći da je sestra odmah sam otvorila. Neznanac je stajao u hodniku držeći belu ružu u ruci. Baš mi je bilo neprijatno. U dnu hodnika čula sam korake moje sestre.
Tako su se upoznali novi stanari. Posle smo sve razjasnili i mirno popili kafu. Danas se često setim tih lepih plavih očiju koje su uznemirile moje srce.

meni je ovo divno:) vrabci jedini ostaju, suoce se sa zimom.

Zima u našim srcima traži toplinu, ova ptičica je put ka druženju i nalaženju onoga što nam nedostaje. Hvala za komenter:)))

TAMO NEGDE SI TI

Prolećni vazduh udahnula sam nekoliko puta, sela u čamac i zaveslala snažno. Retko sam dolazila na reku u proleće. Dan je bio neobično topao za to doba godine. Ptice su se uznemirile i prhnule iz obližnjih krošnji. Topole su šumele neku svoju neobičnu pesmu. Jedna divlja patka odgegala se sa obale u vodu. Brzo zaronivši i gnjurajući, plivala je ka sredini reke. Ribar je lenjo veslao sredinom Tamiša. Reka je bila smaragdno zelena, divila sam se toj boji, još u detinjstvu, kada sam dolazila sa braćom na pecanje. Veslajući pokrenula sam sećanje, na dane kada se živelo, da se dođe na plažu i samo uživa . Tada sam volela trkom da jurim prašnjavim drumom i sjurim se niz Stari breg. Vijugavim putem stizalo se do Starog sela. Krajičkom oka pratila sam da li neko ide za mnom. Nadala sam se tebi. Volela sam da idem za tobom i polako osmatram. Ih, to su bili dani ludosti. Plivala bih i čekala da svi odu. Ti bi odlazio pre mene. I tako danima sam te pratila , a ni reči. Dopadao mi se tvoj vitak stas.
Imao si nemirne kovrdže, sa plavim uvojcima. Tih dana se sećam kao sad. U povratku sa reke bacila sam pogled ka tvojoj kući. Istrčala je malena devojčica sa plavim kovrdžama. Shvatila sam koliko liči na tebe. Podsetila me na detinjstvo. Skliznula je jedna biserna suza niz moj obraz. Tamo negde si ti, iza zavese, viriš i ne prepoznaješ me.
Šume tihe krošnje drvoreda pokraj puta. Lipe cvatu i podsećaju na dane kada smo odlazili na reku.

CECILIJA

NEKI NOVI DANI 22.07.11.

Dani su se nizali kao biseri. Noći su bile teške i pune neobičnih snova.
Ljubav je nikla neobično. Neću govoriti o tome. Zašto? Niko mi ne bi poverovao! Tvoja slika me je pratila svuda. U bašti, na prozoru, kad sam se budila u zoru,... kada se ledila ledenica na oluku. Zima je bila tiha i hladna, puna snega i zaleđenih puteva. Nestao si, bez traga i pozdrava. Pisala sam ti zašto mi se na javljaš? Ništa?! Tišina kao na zaleđenoj prtini što se sanke jedva čuju. Javio si se neobičnom porukom....samo tebi znanom. Nemi papir je zjapio prazan. Zaboravio si napisati pismo i presavio si ga i poslao. Zvala sam te! Samo da ti čujem glas. Nisam se predstavila. Znala sam da ako želiš saznaćeš ko je. Trenuci su prolazili kao večnost. Zvuk telefona pokvario je mir u sobi.Neobična mirnoća kolala je mojim telom. Tako sam te želela, to i sada osećam, posle mnogo godina čekanja... Ledenice se otopiše a mi smo i dalje tko daleko. Dunav, sante i mnogo nemira, kao bujica sve je nestalo još na izvoru.


CECILIJA

TIHO, TIHO NAJTIŠE

Izvor, tiha voda breg roni, neko je davno to izustio. Krenule su nežene prepiske. Tiho si ulazio u moj život, sigurnim korakom, osvajao si ledeni breg čekanja. Nestala sam u prvim narcisima koje je neko nemarno pogazio. Ostavio je pustoš u meni. Prvi susret! Bili smo zbunjeni i zaneseni, lepotom trenutka, sunčevim bljeskom i automobilskom bukom. Za malo da te pregaze kola ih, uplašila sam se, povukla do trotoara. Nemo smo se merkali i uživali u nama znanim mislima. Tekle su reči kao iz česme , a , znali smo, da to, se, ne sme.
Prolazili su dani kao u bunilu, htela sam da si uvek pored mene i tu.
Ljubiila sam oči plave sa darovima od jagode i čokolade. Oboje smo voleli iste stvari, ne mari , kupiću ti još. Krali smo minute od nas samih i pleli ljubav kao niko do sada, u tišini velegrada. Voleli se a nikad poljubili se nismo. Kiši, velegrad se spira od greha ljubavi koja se nikad izprobala nije. Setim se punog trotoara i nežnih zamišljeniš poljubaca koje ljubav želi da stvara. Pod suvim narcisima, parče papira, volim te, moja mila, nikad pročitanog pisama. Voda sa izvora tiho, bešumno teče i roni kapi ....!!!

CECILIJA

CECILIJA

PUT IGRE I SREBRNOG PRAHA

Dođemo tako u dane kada prebiramo po svojim venama, kad smo sami sa sobom i trgamo po listovima našeg života. Mnogo toga se moglo učiniti ali vreme je otišlo u nepovrat. Tragovi su suviše duboki da bi ih izbrisali. Moje bilo nečujno je jedrilo rekom života, stežući u nedrima sliku, a bio si moj idol. Htela sam još… Nikad nisam bila zadovoljna ubranim cvetovima. Htela sam im promeniti boju, izgled, latice mirišljave natopiti mojim etrom...To sam ….srebrna mesečina i srebrnih niti pletilja. Vragolasta pletilja.
Opet igra, samo igra je među zidovima. Muzika pleše po mojim venama i kida damare na komadiće. Ne, ništa se neće izmeniti. Ostaću sama u svojoj ljušturi izbrkanih osećanja i nadanja. Kao nežan leptirić, udaraću u svetlost ne bih li našla put ka zvezdama. Zraci su se upleli u mrežu. Mreža je kormilo koje luta bez cilja. Da li ću se probuditi sutra ili ne....? Šta će doneti nedelja ...novu bol iili život? Molitva zamire na usnama....tiha i nečujna..pomešana sa suzama...i pitanjima...koji nemaju odgovora.???
Zatvaram kovčežić i u njemu tajnu, ako se ne probudim, niko je neće saznati. Tada plesaću igru na mesečini na srebrnim stazama večnosti. Još sam tu i držim srebrne igle pletući priče….Sutra razmišljaću o… novim bojama, izgledu i nacrtima za neku novu ideju i sjaj koji sam našla sudarajući se sa blještavim zvezdama. A, Vi hoćete li doći da čitate nove redove od srebrne pletilje???


CECILIJA 20.09.11.

SRMA SREBRNE PLETILJE

Opet sam tu, nižem niti i pletem priče. Buđenje je bilo bolno, a ipak,
po Tvojoj odluci, uspeli su da me vrate iz snova. Sada sam lepša i nova. Samo mi srma nedostaje, jer ona najduže traje, sigurno...
Ponovo udaram bubnjeve i pletem niti neobičnog sveta, samo meni znanog. Ne, ne utabanog, hodam po novoj liniji, onoj u kojoj ima srca. Ta linija je dobra! Zašto ? Pitate se ? U njoj nema laži ni ružnih obećanja, nečujnih nadanja a ni potajnog zova. U novom kovčežiću biće samo lepih dana, optočenih Suncem, propraćenih pesmom ptica i najviše srećnih ljudi nasmejanog lica. Uh! Kažete gde to ima? Ima samo se treba osvrnuti i naći ćete u vašem srcu. Taj put, prostrt je i za Vas, samo treba da ga otkrijete. Srma je nešto jako vredno i ne treba je davati nikome.. Podelite je sa nekim ko to zaista zaslužuje ali samo na tren podelite je na dvoje. Pola tebi a ostalo je moje...!!! Vredne ruke pletilje nastavljaju rad, danju i noću i tako ceo život..
Ko sačuva svoju srmu neoštećenu u dilemi je...Da li???

CECILIJA 25.09.11.

TI SI MOJ ZOV


Otišle su ptice, sa njima i ti ljubavi moja. Padala je rosa i plačom optočila cveće, a ništa se nije promenilo. Ludice moja! Šta je odnelo tvoje srce nikad neću saznati. Jer suza skliznu...
Suza skliznu i poli put. Nestadoše tragovi, a usne ostaše neme. Duša pusta i luta bez cilja. Zagrljaj noći je uteha...Ništa te ne može vratiti. Grmljavina prosu zvuk i neutešno odzvanjajući od zida do zida bacala je ranjeno srce. Krvarilo je njišući se u senci samoće.
Želja pusta struji po venama. Tmina uguši svaki tračak svetlosti. Sklupčana u postelji bez snova. Krik sove naruši sve. Grmjavina iz daljine bruji. Munje paraju nebo. Hladne usne ljube dlanove zovući tvoje ime. Ti si moj zov u pustari, svetlost, magla koja skriva priljubljena tela.. Ničega nema. Tišina teška prolila se po postelji. Kretnja jedva čujna podiže grudi. Tihi uzdah se ote i kroz zatvorene trepavice suza klizi po mokrom jastuku....
Rosa ljubeći dan poliva nestašne stabljike. Ludice moja!

VRTLOG NOĆI

Noć se spustila, tiha, nežna kao svila miluje grad.
Sova tužno huči i doziva.
Lenjo, uvelo lišće, sakrilo se pod skute noći.
Dremljivo drveće, tužno suzi ,za uvelim lišćem.
Mesec se odselio na drugi kraj planete.
Zvezde razigranom svetlošću pozivaju u vragolije.
Grad žamorom otvara kapije lokala, kafana i raznih vrsta zabave.
Ples muzike: pića, reči i primamljive hrane, mami šetače sa kaldrmisanih ulica.
Noć, užareno grotlo svakakvih priča. Veče neispunjenih lutanja,
šarenilo nada neobuzdanih tela i predivnih kreacija odela u velu sladunjavih mirisa.
Noć omamljena sve to podnosi u dumu cigareta, alkohola, strasti i......vrelih tajni...nesrećnih ljudi.

CECILIJA 03.12.'11.

KRUŠKA

Štipam sebe za obraz. Gde li sam? Bat se čuje u hodniku. Odzvanjaju brzi koraci. Tiho se zatvaraju vrata. Stojim i slušam sve to, iza ulaznih vrata stana. Virim kroz špijunku. Zato se i zove tako, da bi smo na nju virili, misleći da nas niko ne vidi. Trčim do prozora. Pogađate opet virim. Silueta ulazi u kola, nisam uspela da vidim lik. Krivo mi je! Ljuta sam na sebe! Ponekad uhvatim sebe da gledam, zavesa je dobar zaklon. Ulice , često ispričaju neobične priče.
Pogađate, tražim materijal za pisanje. Tačno ne samo za to, već da utolim znatiželju. Tako su nastali zapisi neobičnih priča. Kako ću im dati naslov? To će te mi Vi pomoći. Novim gledanjem kroz okno, otkriću magičnu reč, " Zapisi u krošnji stare kruške". pogled mi je pao na jedan, nemarno bačeni ogrizak, bacio je neki prolaznik.
- Zašto, stara kruška?
- Ona je deo mog detinjstva.
- Bašta je uvek bila lepo sređena.
- Krušku sam zasadila kada sam bila devojčurak od 14 godina.
- Pa kako je stara?
- Sad sam i ja malo više nego devojčurak, ali se sećam lepih dana iz detinjstva.
- Sutra ću doći da vam pričam o toj stabljici, kruške, one sočne i mirišljave...
Sve kruške od tada mirišu na lepe dane detinjstva. Sada su zagazile neke ozbiljnije godine, ali još sve miriše na njega, kada se razgrnu sećanja...Dan beo kao mleko magla pustoši grad....Beo grad....Tu sam...!

CECILIJA 05.12.'11.

TIŠINA KOJA BOLI

Poslednji dan kada je vejalo, bio je samo naš, sladili smo se lepim rečima. Zagrljaj noći čučao je u prozorima zavejanog grada. Nebo sivo i teško od snega koji lenjo i uporno pada. Ne vide se oblaci, samo se oseća njihovo prisustvo, koje pritiska kao da će se sve sručiti odjednom. Popodnevni časovi obnevideli od koprene koja se nadvila. Tiho čavrljanje pahulja šaputalo je zimske čarolije.
Ulica je oživela od odjeka i dovikivanja ljudi. Srećni smo šaputali ispijajući poslednje gutljaje toplog kuvanog vina. Vetar se pomamio i urlikao ulicama. Mećava je zavijala grad u belu odeću paučinastog oblika. Sneni vrapci prhnuše pod strehu. Njuškajući napušteni pas zalaja ispod terase. neke zgrade, tužno pokušavajući da se ogrne toplom dlakom svoga kitnjastog repa. Dan se ugasio polako u magličastim slojevima svetlosti uličnih svetiljki. Noć je svojim uzdahom ubijala lepote. Tmina je zjapela iz neosveljenih uglova, gde se čulo maukanje gladnih mačaka.
Tišina je pokrila snegom zavejane krovove, ulice i zamagljene tople prozore.
Opet si ućutao robujući sebičnoj tišini i uzdasima zahuktalog noćnog života....

CECILIJA 20.02.'12.

OPET SI ĆUTAO!

Dan zabele nad poljanama, njivama pokrivenim snegom koji se tiho otapa
i neopazice kopni. Grad još bunovan od snova, budi se žamorom
užurbanih ljudi otkriva se i živi. Automobili prljavi od soli sa ulice
i tragova neočišćenih trotoara, jure na svoja odredišta.
U pustom parku gde sam koračala, ljubeći svaki tren ovako lepog jutra,
misli su bile sa tobom. Znam gde si , u toplom, ispijaš prvu jutarnju
kafu i ćutiš snen. Čekaš li moj poziv, da ili ne, ne ili da....?
Ne opet, u duši praznina i zbunjenost. Ćutiš dok muzika vragolaste
pesme niže... Gledaš u daljinu i snivaš slapove Nijagare i drugare
stare iz ko zna kojih dana...Tajne cvetova, retkih biljaka, istorije
naših predaka i ....Svaka tvoja reč je rana. Pogled pun tuge ostao je
još iz naših srećnih dana.. Rasakršće bola sad povratka nema a duša
tužna i uništena....
Noć uvila krovove u tminu i šumi vatrom zaboravljenih uspomena...

CECILIJA 21.02.'12.

TIŠINA VIŠE NE BOLI

Noć odmakla, tišina je para, seče želja za tobom. Ništa nije kao pre. Studen ulazi u srce. Sve je zatvoreno. Nemir razdrljio dušu i ne da joj mira. Tišina boli. Jastuk mek od paperja nežnošću miluje, još miriše na te, klizi ruka i popunjava prazninu. Trenutak vraćam u sećanje. Šta li sam htela da ti kažem? Boli me ruka u ramenu, izvrnuta i ukočena od tvog stiska. Ne, ne mogu tako, zagubilo se nešto naše nešto lepo....Muzika tiho svira neku setnu pesmu, ima još nade za nas...Drhtim pri pomisli tu si a nema te? Slušam zvuke nežne, pletu po mojim damarima, truba me obara tonovima i osvaja. Sve jače podilaze me žmarci, Topla krv teče venama ali nšta ne vredi,
sni su nestali odlaskom tvojim. Bljesne pogled po nekad kad misao krene i suzama okiti lice. Čuju se koraci...Jutro zagrlilo dan i razbio se san. Svetlost ušla kroz prozore i obasjala sobu novim nadama. Osmeh se vrato na lice.
Tišina više ne boli. Okrećem list na drugu stranu i pišem....

CECILIJA 18.09.'11.


NA DRUGU STRANU

Pišem nove stranice i novi dani su ih obasjali.... Znaj opet sam počela da živim....Opet sam na krilima vetra i srećna, čvrsto se držim za njegove repove. Hahahahahaha repove smejete se! ? Što da ne ???
Neki novi snovi zagrliše moj jastuk, bol je uminuo i odlepršao poput ptica u traženju hrane... Ne, lane moje, nemoj se radovati mojem životu. Tu leži tajna izumrlih predaka i molitve ....nad molitvama... Ima lepih reči koje nas čuvaju i mada je tišina... opet je mir u srcu.
Tišinom sam se ogrnula a tugu zaključala u dno onog malog srca i veselim se visibabama, mada su već uvenule i svežinu izgubile. Rađaju se neki novi cvetovi unose svežinu u moju sobu i radujem se jutrima koja će opet otvoriti novu dugu u mojem srcu. Dugu punu lepih boja i slatkih snova bez .... Ma nije važno čega... Opet se probudilo proleće u meni i želja za snovima a to je ono što mi niko ne može oduzeti....
Neki novi klinci čuje se pesma i ona donosi novu ....Sanjaj.... Da... san je nešto što najviše volim. Tamo se ušuškam i ćutim i niko me ne vidi a ni nalazi...

CECILIJA 05.04.12.

"Pustite me da govorim dok ima vatre u meni, možda ćemo jednom moći
da to što kažemo dodirnemo rukama. " - Branko Miljković

Proleti vreme i dođe čas kada se okrenemo iza sebe. Šta li smo ostavili iza nas? Pitanja a odgovori nas ne zadovoljavaju.
"Pustite me da govorim dok ima vatre u meni" Ih prošle su sve vatre pored mene. Ponekad se jave i neko ih polije hladnom vodom.
Prrrrrrrrrrrrrrrrrrrhhhhhhhhhhhhhh ugase se opet i nastaje tišina. Luda burna tišina... ne može biti burna, luda a tiha... Može.... Vatra se utišala i tinja u duši. I tako tišina spava u nama. Ćuti. Goropadna grdosija će jednom izaći iz nas. Mir nas obliva. Plavetnilo neba nas okružuje i mami.
Neka nečujna muzika krstari i kruži u našim venama.
Promiči minuti, časovi, dani, nedelje i vrteška života nas nosi. Bujica nas odnela i tu smo . Zaustavljeni u vremenu. Da li postojimo:) Da osmeh nam se čuje, ruke pružamo i dodirujemo vrhove usana. Ćute... Dani su sagradili noći i tako, sad ...brod plovi većom brzinom....Dodirnućemo rukama dah vetra, sjajan beličasti oblačak i odneće nas u nepoznate predele... Pustite me da sanjam jer san je moja velika ljubav.....Da li je to život? Ili se opet tišina vratila i kola venamam kao lava.... Šum ...godine nanizane u nisku bisera... kovčežić otvoren, drhture vratanca i hvataju reči što stižu iz svemira....Proleti vreme kao sekund.....!

CECILIJA 18.05.'12.

KAD GRAD ŽIVI

Kad dan zasvetli lepotama rumenog Sunca.
Topao asfalt uvija se pod teretom vozila, buka na sve strane, grad živi.
Dan se otegao ko "gladna goina" nikad da prođe.
Užurbani ljudi trotoare pune svojim brigama.
Od težine stopala se nižu i koraci odnose misli neodsanjane.
Svetlost kupa ulice velegrada.
Parkovi puni.
Miriše lipa, zova se zatvorila i ćuti šćućurena kraj ograde.
Golubovi se kupaju u obližnjoj bari.
Grad živi punim plućima.

CECILIJA 14.06.2012. dodato 17.06.2012.

GALEBOVI

Pučina, ravan u nedogled.
Galebovi se skrili u stenje i čiste kljunove od malopređešnje gozbe. Daleko na moru videli su se samo obrisi jednog broda. Sunčala sam se u lepom kraju. Ogromne stene su se nadvile nad morem. Posmatrala sam ih i crtala. Nešto mi skrenu pogled. Jedan lenji rak izvirio iza modrog kamena. Nadvila sam se da bih ga bolje pogledala. Moja senka ga zaklonila, a jedan kamičak skliznu u vodu. Uzburkana voda uplaši životinju. Rak se brzo skloni secnuvši makazama. Lep prizor, sa pučine se čulo oglašavanje broda. Sa svih strana galebovi spremno izleteše živahno klikćući u vazduhu. Mala uvala pretvorena u marinu, primala je brodove sa tovarom.

Dan polako se skriva
za nepregledna zelena brda.
Mirisom borova otkriva
čežnjivo stenje u vekovnom zagrljaju.
More drhti i peni,
kao smaragd pleni dušu,
dok pogled plovi, u daljinu,
iza palvetnih gora.
Vetar prostruji
kao da pučinu umiva.
A beličastim oblacima
sneno nebo pokriva.

CECILIJA 24.o5.2012. Sarti

SEĆANJE

slike, dan, sluga
(suza, želja, reč)

Dan odmakao, tišina romori pod prozorom.
Grad živi svojim ritmom, a slike iz detinjstva se nižu kao niska bisera.
Svetle nad prohujalim danima teraju omorinu sa ugrejanih ulica.
Sluga život kao kovitlac prevalio mnoge brige, bolesti, tuge i smrti.
Selo, izranja u rana svitanja, tu u srcu, probuđeno zove. Kloparaju
kola dok se ispred kuće tiho njiše stari dud. Škripe kapije. Krave
odlaze na pašu....
Mahovina na pragu podseća na meku travu. Sa istoka Suncem obasjana
rosa, miluje travu koja je još hladna od noći. Čuje se kukurikanje
petlova...
O , ta rana svitanja, optočena detinjom srećom, bude se u meni, asfalt
puca od vrućine. Grad živi na svoj užurban način. Ne okreće se i ne
vraća se unazad. Nežno odzvanja graja malog mesta, miriše sveže
pečeni, tek izvađeni hleb.
Lepinje se puše na stolu i čekaju ukućane da se okupe za postavljeni sto.
Miriše pečeni krompir, sveža slanina i tek odsečena domaća šunka.
Iz šolja se puši kuvano mleko. Milina razliva se telom, lebdi slika za slikom.
Zagrljaj detinjih ručica, slatko krckaju odkinuti parčići, mast curi,
uzdah se iz grudi ote. Naviru slike brižne majke u svetloj marami i
čistoj opeglanoj kecelji.
Poneka seda vlas izviruje ispod marame, bela uštirkana bluza šljašti u
okrečenoj sobi, brze spretne ruke polsužuju. Dan odmakao, a slike
zaspalog sela još žive u meni, grad vrevom zaglušuje, san je pred
prozorom. Samo jedna reč da opet pokrene sve.....sne, slike i
protutnjali vihor vremena na papiru ćuti.

CECILIJA 30.07.2012.

DOK JE KIŠILO U .....

obećanje,
strasti,
uopšte,
lagano,
oči

Kišilo je. U duši kao da je padalo kamenje s neba. Put ka planini bio je blatnjav. Kola su proklizavala i zanosila se u stranu. Na trenutak sam pomislila da ću završiti u šiblju. Nekako sam se domogla stare kuće. Brzo sam sve iznela iz kola i odnela u hladnu sobu. Kad sam uspela da uredim prostoriju uključila sam kamin. Toplina je brzo ovladala prostorom. Setila sam se tvog obećanja, a nisi ga ispunio i dalje me boli. Za momenat su me strasti ophrvale na samu pomisao na tebe. U daljini se čula neka ptica, zloslutni joj je bio zov, padala je kiša. Zidovi su počeli da vlaže, smanjila sam grejanje ali nije bilo pomoći. Dugo niko nije dolazio u ovu vikendicu pa se jedva vazduh stabilizovao. Raspakovala sam stvari. Tiho se čula muzika iz neke stare naprave koju zovu ... ma nije važno kako, samo da je ubijalo tišinu. Lagano sam otvorila tvoja pisma, kao da uzimam nešto najsvetije u ruke, čitala sam tvoje dirljive izlive nežnosti, napolju je lilo i nebo je plakalo. Oči su me bolele od suza, topla kupka me čekala u kupatilu, nisam mogla se pomiriti sa događajima od juče. Lagano sam se spustila na stolicu pored kamina. Kraj je boleo kidajući damare u meni. Sve se smirilo, samo je kišilo svuda u meni. Dan je zacvileo iza brda....

CECILIJA 23.08.2012.

"DAĆU TI SREĆU KAD TI PONESTANE DAHA".... i...

Čakala sam da dan zabeli, vreme je stalo, grobna tišina sukala je suze na jastuku.
Okretala sam se i tražila te svuda. Pod jastukom, krevetom i čak u vazi sa cvećem.
Nigde te nije bilo. Noć je glodala poslednju kosku, negde na uglu režao je pas.
Tek po neki zalutali prolaznik okretao se ka spodobi na uglu....
Čežnja je razdirala poslednje atome snage. A, vrućina je grizla žive rane na meni.
Govorio si... i rane još više se raspadoše... U dubini duše život se skriva ...
Daćeš mi osmeh koji će me držati u životu... Moj je odavno nestao...
Nema ga...jednostavno je isčilio sa suzom u očima.
"Daćeš mi srce kad moje stane"...odneo si ga ne žaleći ni trunke za mojim životom.
Otišao si ni poslednji uzdah čuo nisi.
Opet trčim po plaži. Nežno grlim goluba u ruci...Vidam ožiljke života i pitam se zašto? Zašto?
Samo sam htela da s tobom trčim u snovima....i jurim leptire u letu..... Divim se pupoljcima...mirisnom cvetu i nežnim ljiljanima....
Ne nemam daha....dan nikad nije zabeleo... Samo se čuo krik sa poslednjeg sprata....Zaškripala su stara vrata... Još sanja starica tiha kao magla....

CECILIJA 24.08.2012.

PUSTE ULICE MOG SNA...

Pratio
sred
mostu
svetluca
dugme

Puste ulice. Čini se grad spava uvijen prelepim osvetljenjem. Reka s tvrđave svetluca, u daljini nazire joj se put. Ništa se nije promenilo, dan sa puno tuge, zbrisao za krovove pokrivene tamom. Sred noći, mir poremeti nežno šuštanje lišća, polivala ga je željno čekana kiša. Hodao si ulicama i pratio zvezdu padalicu koja je nagovestila ispunjenje želja. Na mostu si ustuknuo. Po kozna koji put zaboravio si da pošalješ pismo, a mesec se promaljao iza pospanih topola. Breze su spavale obmotane srebrom . Na mesečini dugme ti svetluca i stvara magiju. Tu sam kraj tebe držiš me za prstić i hodamo zaljubljeni i sretni. Tvoje plave oči dobile su poznati sjaj. Zaboravljamo glupe nesporazume. Ništa nije tako sveto kao naša ljubav. Znaš to, a opet si terao svoje priče i ranjavao me. Odlutao si u ljubomori daleko nisi se znao zaustaviti. Zato sad tuga razdire oba srca. Moje, čisto bez trunke ljage i tvoje puno ponosa. Kišilo je noćas polako , napajajući žednu zamlju, samo moje srce nije moglo biti utešeno. Pusto je u mojoj duši, telo željno ustaje umorno od praznine. Nema nade za nas ali sam sve ovo želela da znaš. Pisma ne stižu , mobilni ćuti, mrak je u mojoj duši...Pust je grad u meni....Talasi se obijaju o zidine tvrđave. Nema te...

CECILIJA 2708.2012.

MAURICIJUS....

Vrelo leto je trajalo još od početka juna.
Mauricijus letovalište iz snova...
Prelepe plaže i mnogo toga, što se želi videti...
Zelenilo kao u raju i tako ...odmor teče...more peni...telo se opušta u milovanju Sunca, vode i peska....
Ogromni oleandri šepure se pokraj puta. Predivne palme skrivaju prekrasne ptice ...
Bežala je od vrelog asfalta, uskraćene ljubavi, pijanih budala i ko zna sve šta je nije oteralo...
Odmor je prijao dok je obnavljala život u sebi...
U tišini, na terasi sa drugaricama ispijala je crno vino, smeh se prolamao ...
Pesma se čula, a reči su same klizale, vino je govorilo iz nje...
Milo moje, dok more u daljini hridi umiva, moja ljubav u grudima počiva.
Kao talas juri u zagrljaj, pobeđuje daljinu, kao vrtlog oko tebe se uvija i usne ti celiva....
Mauricijus Suncem i toplinom greje, obnovljenu dušu mirom pokriva, dok more šapuće suza se sliva...
Crno vino polako sve tuge spira... Mauricijus oaza lepote i života sve u zaborav skriva.
Voli te tvoja mila... vrelo leto još traje... samo pusto telo traži tvoje zagrljaje.... Kakov divan san....

CECILIJA 29.08.2012.

KAŽU DA UVEK U DŽEPOVIMA ...

"Kažu da uvek u džepovima nosite dva olutka..."

Kada sam te upoznala, nisam ni sanjala, da će doći dan razilaženja. Stalno sam čuvala naše oblutke i verovala u našu ljubav. Onda si se promenio, odlazio si na pecanje i svaki put ostajao sve duže i duže.
More je postalo sivo kao što je izgledala naša ljubav. Nisam se radovala susretima jer smo se samo svađali. Neumaorna ljubomora razbila je sve krhkiju nit koja nas je vezivala. Danima sam se trudila da dokažem da nisi u pravu. Polako sam počela da se uvlačim u sebe. Šetala sam sama pored mora. Grizla me je tvoja nemarnost i td...Pesak je tužno štkripao pod mojim nogama. More je besno udaralo o stenje. Tako sam volela mesto u našoj maloj uvali. Vetar bi prestajao da duva, voda je bila mirna izledalo je sve kao zaustavljeni trenutak. U mislima, borila sam se sa dilemom: zašto ljubav tako boli? Zašto se sve iskomplikuje? Zašto ne može sve lepo da bude? Zašto , zašto ... odzvanjalo je u mojoj glavi. Svežina od mora poterala me je da krenem. Ugledala sam dva kamenčića i setila se našeg susreta. Volim te. Ali sam ranjena i nisam sposobna da se sretnemo. U džepovima ću nositi dva oblutka i verovati da postoji prava ljubav. Ne nego je treba pronaći. To se neće desiti. Ne na ovom pustom i turobnom svetu... Uvek se sve završava tugom. Zašto ne možemo jednostavno živeti i biti srećni. Jednostavno je kao što dan tiho izvire iznad planina. Kao što teče voda, ptice lete po nebeskim prostranstvima. Kao što oleandri pupe i tiho, nečujno cvetaju i stalno su prekrasni. Njima dajemo deo sebe negujući ih. Ljubav treba negovati zalivati muzikom, srećom uživati u malim stvarima... ne krupne reči nisu za nju. Samo male stvari, mogu popraviti po nešto, u ovom našem prelepom svetu. Opet sam počela da slušam moju muziku...ona me obnavlja...vraća mi radost. Osmeh se vratio na lice... Sunca je bilo na pretek...milovalo je ranjenu dušu. Čuvam naša dva oblutka, na prozoru su i čekaju neki novi dan, da opet budu u našim džepovima. Jednog dana...kad more dobije onu tirkiznu boju...

CECILIJA 30.08.2012.

JEDNA OBIČNA I NEOBIČNA PRIČA

Primorana
Sekund
Dzepovi
Bacim
Koreni i
Sadasnjost

Noć miriše , kao da je proleće, a toplina govori da je leto tu.
Ni sekund ne sumnjamo u lepote letnjih noći. Huk sove nadjačava kloparanje voza.
Tlo podrhtava pod ulicom gde je tunel i raskršće (pod zemljom) železničkih puteva.
Lupkanje čaša i prozora, vraćaju me u neku strašnu podivljalu prošlost.
Razorena ulica, srušeni most i kolateralna šteta. Tako su nazvali dan pogibije na železničkoj pruzi.. Poginuli su nevni ljudi od "nevidljivog"...
Korene su nam želeli uništiti. Bacim pogled kroz prozor, leto miriše a tišina obavila grad. Svuda mrak samo se zavese lelujaju na noćnom vetru.
Džepvi prazni, primorana sam u sećanje da vratim prkos i inat nad tim danima strahota i tuge....Pocepani novinski isečci vraćaju me u sadašnjost.
Što sam to htela da vam ispričam, ne bih znala da objasnim, opet se čuje kloparanje voza i huk sove u daljini....Blista grad na ušću dveju reka. Nadvio se prelepi most...spojile su se neke nove obale...priče i tuge...
Svako ima svoju priču. Moja priča je zakopana u školjci i bačena u duboki rečni mulj... Možda će je neka mreža izvući na svetlost dana... Ne, ne bih želela da ponovo preživljavamo te dane.... U džepovima sam stavila dva oblutka...

CECILIJA o4.09.2012.

KAD DRVOREDI ZAĆUTE

Noćas je sve mirisalo na tebe.
Tišina je bila na nebu, skrivene zvezde, oblaci puni kiše.
Drveća bogata i otežala od plodova, jeseni na pragu,....piju kišu i vlagu....Noć ćuti...
Milina u duši skrivala je bol u srcu.... nestašne željne ruke....prazne uzburkane krvi...
Ne nisi ljubio kao da si poslednji il' prvi....kišilo je ...dok su se breze mreškale na vetru ...
Tišina se nadvila nad jezerom, lebdela i tražila ustreptale strasti, nije ih bilo....
Koraci teški i tromi, bubnjali su nad stazom, cvetovi zatvorili čašice, samo se čuo huk snene sove. Staze puste a šetači zaspali u ....
Noćas je mirisalo na suvo lišće, pustu dušu a obneviele oči suzile su....trag nečujnog konjanika u odlasku...Gordo na raskršću stajao si....Dok muza je polivala grad nežnim poljupcima tek nabrekle jeseni....
Noćas je sve mirisalo na tvoje meke ruke i čežnjive poljupce... noćas je sve nestalo...i jezero je plakalo...noćas.....nisi bio tu...a trebalo je....da... trebalo je....

CECILIJA 16.09.2012.

Hvala Žar Ptico mnogo si mi ulepšala veče. Pozdrav:)))

HEJ, NE RADIŠ VIŠE!

Praznina
pokrice
vetar
radoznalost
uzrok

Hladan kamen podseća da reka života juri nepovratnom brzinom. Dani
prohujaše i konačno odmor se završio. Jutro tišinom otkucava. Nema
zvonjave sata, po neki auto projuri ulicom, ne žurim nigde. Odjednom
neka praznina umota srce. Nečujno se izvlačim iz kreveta i hladan tuš
me okrepljuje. Ostajem tako nekoliko minuta. Boli me hladnoća i
saznanje da nema više odlaska na posao. Hej, kažete da je nemoguće
tako da se razmišlja. Jeste. Ali želela bih opet da čujem dečju graju....
Odlazim do parka, vetar se poigrava s lišćem, radoznalo gledam u
vrteške i naslađujem se bukom dece. Čist vazduh me opija. Radujem se
zvonjavi mobilnog vodeći opušten razgovor.Reči me opuštaju i polako
shvatam da već je proteklo dosta vremena...Prijalo mi je hodanje po
prelepom parku, neko se baš potrudio da sve lepo uredi i osmisli.
Radoznalo posmatram zlatnog retrivera kako se igra u delu za pse.
Vetar pokreće listiće i kovitla, praveći zanosnu igru. Ne znam uzrok
toj igri ali uživam zanesena mislima koje me vratiše u prošlost.....
Odlučnim korakom grabim prema kući. Novi dani su preda mnom kao kapija
uz škripu ih otvaram. Nemam pokriće za zalog koji me čeka.... To je
vreme koje me mami i zove u nove izazaove..............Čuje se neki
huk???

CECILIJA 07.11.2012.

STRAH

sklapam, zaustaviti, krenu

(oganj, lišće, nebo)


Poslednji dan optočen muzikom duše...

Zvuci su navirali, čuli su se udari dirki,

U slapovima lomeći sve pred sobom... Šopen!

Zadovoljno sklapam ruke i zatvaram vrata za sobom.

Opijena tišinom, posle silne provale navrlih osećanja, odlazim poznatom stazom....

Ništa me ne može zaustaviti, kao ni vreme koje je otkucalo poslednji trenutak. Kraj...

Kao plima navire mi sve, sve, sve, čestitke, pozdravi i lepe želje, sve je tu....Pokloni...

Koraci su na kraju puta, da se ništa ne zaboravi, urezano je u srcu...Čas...

Krenem, pa zadihana stanem, pred prazninom koja se otvorila...Kapija...

Provalija je pod njom, drhtim od jeze koja me prelila kao hladan tuš... Momenat...

Sklapam oči i tiho se molim, da izdržim, da prođe ovaj najduži dan...Molba...

Boli me nepoznato...odjednom kao požuteli list davno započete knjige...Tuga...

Sve je završeno, vrata su zatvorena, nikome više nisam potrebna...Bol...

Radni čovek je iza, završila sam svoje, nežno i tanano detinjstvo je iza mene...Rad...

Vreme ne mogu zaustaviti, kao ni muziku koja se roji u mojoj glavi. Šopen!...Muzika...

Smućena na jednoj nozi stojim nad ponorom, brojim sekunde kada ću pasti...Zvuci...

Pitanja se roje, misli kidaju utrobu, žile nabrekle, vrelina struji venama...Nemoć...

Ubrzano srce kuca,u ušima bubnja a suze se ne mogu se zaustaviti, kotrljaju se...Ponor....

Hladan znoj me obliva reči stoje na ivici usana, tih šapat razdire dan. Budim se!...San...

Šta sad? Dani dugi, kotrljaju kamenje zvane minuti, sati i noć nikako da prođu...Želja...

Nikome nisam više potrebna, deca otišla svojim putem, samoća uz muziku...Šopena...

Sve je kraći dan, tišina se sakrila u ogradi pored puta. Staze u gradu optočene šarenilom jesenjih boja...Moja...

Kao niske ukrašavaju prelepi prostor u obližnjem parku, ulici i svuda gde se pogled zaustavi... Reč...

Buka i graja mi prijaju, čežnjivo trčim za loptom i dodajem je deci što igraju fudbal...Igra...

Večiti predškolac je u meni. Srećna sam, nada je u igri, smehu dece, to mi nedostaje...Graja..

Vetar je misteriozno pokrenuo vrtlog razbijajući gomilu lišća. Odjednom mir prostruji telom...Mir..

Pitanje lebdi iznad mene.....Šta sutra????? Poslednji dan optočen muzikom duše...Deca...

CECILIJA 17.11.2012. dodato 18.11.2012.

TAMO NEGDE IZA PUTA….

Jesen, kapija, lišće, golubovi i njive….

Kad stignete u neki grad, drhtite od želje da vidite njegove ulice, trgove, mostove i još mnogo toga….
Kapije se otvore ulaskom u nepoznate ulice. Šarenilo od opalog lišća daje posebnu draž tim prostorima. Autobus vas nosi, osećate se kao nečujna ptica, mahanjem krila prelećete njive, livade i brežuljke. Unesete li se u trenutak zaboravite, da li ste čovek ili ptica, lebdite I sve se brzo odvija…Već ste izašli I nestali su delovi tog područja…Put se nastavlja…Žao Vam je što se sve brzo promenilo…Zažmurite I otvorite oči a put se sve brže kotrlja, zanosna lepota prirode Vas opija, mirnoća od usnulih tek pooranih oranca...Miris zemlje , neodoljivo zove, kao rodna gruda, u ruci se troši i vraća u … Pogled dalje leti…Oči se napajaju biserima i naše, prirodnim lepotama, bogate Srbije… Klizite bešumno…Kuće uredne a bašte veštom rukom doterane i omeđene…Vine li se pogled u nebo, čisto i blistavo , plavetnilom se spustilo u Vašu dušu, zvucima leprša i miluje kao Vivaldija da slušate. U daljini neobična ljubavna igra mladih golubova. Lepršaju krilima, streme u visine pa se strmoglaveu njive, kljuckaju i opet lete.Toliko topline i ljubavi se oseća u toj neobičnoj igri. Ovu igru prekida nestaško vetar, veliki čistač naših gradova, sela i … Kovitla i nosi gomile lišća vrteći ih u visine, leprša i gura te prelepe boje, sve zaigra na neobičan način. Javi Vam se radost u srcu kao da ste Vi taj vetar… Reka se vijugavo i sramežljivo pomalja pa nestane…Munjevito se menjaju predeli…Mostovi , putevi ,puca ravnica na sve strane… U daljini rasplinuta sela…ušuškana u toplim lepotama jesenjeg lišća sunčevim zracima umivena…Daljine vuku u nove puteve I neobična prostranstva…Zato kad stignete na odredište upijajte sve lepote mesta…Kad stignete u neki grad Vi ne znate da li ste čovek ili ptica…

CECILIJA 24.11.2012.

meseceva rosa ::

NEOBIČAN BUKET

Jutro je nečujno ušlo kroz razmaknutu zavesu.Soba je poprimila neobične senke. Tišinu je prekinula buka, kloparanje nekog starog automobila, lavež uzbunjenih pasa I to me nateralo da ustanem.  Na stolu je ležao buket neobično lepih ruža. Začudila sam se tom iznenadnom daru. Iz dna sobe pomerila se silueta. Potračala sam ti u zagrljaj, nežni poljupci pomešali su se s mirisom koji se širio  u prostoriji. U tvom zagrljaju sam se osećala sigurnom. Dan je počeo lepom nežnom igrom svetlosti, beline razgolićenih tela I zadovoljenih čežnji. Zadovoljno sam posmatrala polu rascvetane pupoljke. Koliko lepote u njima ? Miris kafe prekinuo je maštanje… Svilenkasti stoljnjak prekrivao je starinski sto. Bokal još iz perioda moje majke…Sve je bilo rustično, nameštaj, prozori I zavese uklopljene u divan seoski ambijent. Sećanje na mladost I radost od svežih latica prostrujao je izboranim licem.  Zatvorila sam požutelo pismo koje mi je ubrzo skliznulo na pod. Neobični trenuci sreće izmileli su sa uzdahom iz pograbrbljenog tela.  Nežnost je zasijala u blaženstvu koje je treperilo u telu. Negde daleko u planinama krila se tajna o tvom nestanku. Nikad te prebolela nisam. Još osećam topljinu tvojih poljubaca I čvrstinu zagrljaja. Seoski petao se oglasio, bilo je vreme za doručak I šarene bombonice, lekovi koji me održavaju u životu.  Ko je stavio taj neobičan buket? Misli su se zbrkano rojile….
Čuli su se koraci, dolazi neko, umirena čekala sam da otvori vrata….

CECILIJA 25.12.2012.

Hvala Mesečeva Rosice uvek me obraduješ!  

Jutro je zasjalo belinom koja pleni dušu.
Cvet se rascvetao a cela bašta uživa u toj raskoši.
Lavež pasa, poremeti mir, navalili su na jednu mačku, spasla se skokom na terasu.
Jasmin u dubini bašte tiho šumori, podseća me na dane dok sam pravila venčiće za praznik.
Bašta uređena veštom majčinom rukom.Puno je ljubavi ulagala da sve bude u nekom skladu.
Kad sam za praznike dolazila, šetala i čupkala poneku izraslu travku. imali smo neobične ruže, ljubičasta se zvala " Marija Kalas",
čajevke, puzavice koje su se uhvatile za kajsiju koja je bila u blizini. Neobično je bilo razdvojiti te dve biljke narandzasto i crveno...
Oko staze se nalazlo čokoće grožđa. Male ribizle u blizini kuće su se šćućurile, sa slašću sam ih jela.
Tišina sela ponekad bila narušena kukurikanjem petlova.
Lavež pasa se kao klupko dokotrlja pa nestade. Golubovi na krovu kuće tiho guguču.
Mahovina na starom bunaru se povećala. Škripi đeram u komšijskom dvorištu.Oštar zvuk projuri selom, to bičem teraju krave na ispašu.
Biciklovi otežali od kanti punih mleka, žene uz priču idu do mlekare, sokaci uzavreli od ljudi.
Jutro zasjalo na licima radost zbog lepog dana... Rode klepeću na stohu slame. Selo oživelo....Mačka drema na pragu...Davno to beše sećam se kao kroz san.


CECILIJA 11.05.2013.

CITATI PISACA I PESNIKA

„Ima među ženama više heroja
nego što ih ima među ljudima,
Ali su ljudi celu istoriju prigrabili
za sebe, i za priče o sebi.
Međutim, mi smo heroji u
bojnoj vatri, a žene u hladnoj
svakidašnjici;mi smo hrabri
pred smrću, a one pred životom;
mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom.“

Jovan Dučić – Citat.rs17.05.2013.

Ovo sam želela sa Vama da podelim, iz razloga što je malo Velikih ljudi koji priznaju
koliko su žene jake i koliko im je snaga velika!
Hvala pesniče možda čuješ ovu reč kao odjek u Svemiru.
Vrati je samo u lepim stvarima svim ženama ovog sveta da im se vrati radostu u dušu i sreća na vratima a sjaj u očima....!

Možda mi Svemir odgovori makar iluzijom o dobroti ovih naših ljudi na našoj planeti Zemlji. Puno ljubavi šaljem svim ljudima ovoga sveta da poštuju svoje žene:)))

JEZERO

  Zadihano sam se pela puteljkom, Stara planina, nežno primila u zagrljaj moju dušu.
Pomalo divlja, strana se spuštala ka jezeru, pratila sam jedva primetnu stazicu.
Ogledalo se opružilo, tišinom zagrlilo nebo, oblake, obalu i ceo kraj. Nežno sam se
smeškala gledajući svu tu lepotu. Ote se uzdah iz grudi, ovakve divljinesamo u snovima
u velegradu se sanjaju. Dodirnula sam površinu vode, talasi su se u pravilnim krugovima rasprostirali...
Nisam odolela, skinula sam se u kupaći, koraknula u hladnu vodu... Kupala sam se uživajući u tišini i bućkanju talasa koji su nastajali od pokreta mojih ruku... Dan svetao, milina skliznu u srce i oporavi telo...

CECILIJA 24.08.2013.

KAMENČIĆI

Uzalud
Komadići
Posadila
Pojavi
Čekam
hteti

  Vreme teče "neumitno" neko je to napomenuo, toga sam se setila...baš
sada...nejasno mi je zašto?
Nalazim se u bezvremenju i među prostoru. Uzalud tražim vrata, nema
ih, tromo se vučem i sakupljam komadiće sna. Teret života ne da
disati. Bunovna se vučem po prašini a u daljini nazirem zelena polja.
To me uvek podigne u visine. Lebdim i pokušavam da letim. Nemam krila
a osećam oštar rezak vazduh. Ćutim i uživam srećna, a u tom lebdenju
osećam neku moć. Brodim i odjednom padam, padam, tonem i budim se na
kamenoj steni. Sedim i sabiram misli. Ništa mi nije jasno, nema ničega,
samo tiho talasanje u daljini. Uzdahnuh, i polako se podigoh na noge... Hodala sam...i.
Sapletoh se na kamen, ispred mene zjapi provalija a iza prošlost puna
neke neobjašnjive dileme.
Da li je moglo da se preskoči poneki grumen, možda bi sve išlo drugim
tokom....Uzalud...Posadila sam ljubav i dobila gorčinu.... Pevala sam
pesme i svirala predivne arije....Čekala da se pojavi duga na nebu,
donese novi kolorit i sa njim, neuhvatljivu  i nežnu iluziju punu
topline. Posadila sam ljubav a nikla je mržnja...da ljubavi moja ...od
bujice ostaše samo hladni kamenčići. Hladne su ti usne bile mili.
Odlaskom si zatvorio sva vrata moga sna. Uzalud je hteti da život ima
smisao, kad nemoć zauzme kormilo, teško se podignu nove brane a utiče bistra
voda... Reči....opustele zelene livade i noći pune sna....vreme teče i
leči rane....hladan kam podseća da reka života juri nekim novim
jarugama...Da li?

CECILIJA 17.09.2012.





Fotografiju snimila Cecilija jun 2013.

Labudovi

Trag me odveo do puste obale...
Dunav se kupao na jutarnjim zracima...
Labudovi su nečujno klizali po zelenkastoj vodi.Nežno su se kljunovima dodirivali i plivali jedno pored drugog. U vazduhu se osećao treptaj njihove ljubavi. Ptice su ostale na reci, ljudi su ih hranili, dopao im se rukavac i miran kraj. Ribom bogata voda i ljubaznost prema pridošlim pticama doprineli su da se tu nastane. Miris vode mamio je. Rezak zimski vazduh odavao je područje zanimljivim i vrednim pažnje.  Beli letači poleteli su da potraže hranu. Lavež  keruše još više ih je uznemirio. Suvo šipražje zaklanjalo je vidik. Prišla sam čamcu i snimila divne labudove. Hladnoća sa Dunava prodirala je do kosti. Bljesak sunčevih zraka osetila se nežna toplina. Dugo sam šetala psa pored reke, ptice se nisu vratile, zavukle su se u rukavcu gde im je bilo gnezdo.
Kad sam se vraćala kući bilo je podne. Oštar vetar duvao je i donosio neobičan miris vode. Sunce se zaklonilo za oblak.
Volim taj neobičan miris!

Cecilija 11.02.2014.

Opet slušajući pesmu " Ne ljuti se na me oko moje"

umesto priče:

Plavetnilo me je bolelo
ko svetlo kad bije u lice
srce nije odolelo
pustilo je suze radosnice...

Korak ti je bio mek,
a odavao je snagu
savitljivog i lakog tela,
rasterujući svaku stegu...

Toplinom si se približavao
i unoseći radost s pojavom,
dražeći emocije koje si čuvao,
a zračeći pozitivnom energijom...

Treptaj od dragosti
sakrasi biserne kuglice
što klizaše niz začuđeno lice
zasenjujući se srećom pridošlice...

Zagrljaj je bio čvrst
milinom je isijavao
na grudima sijao je krst
emocije si sakrio i nisi odavao...

Prst neznani opet nas je svio
i čežnju kao dar odmah si otkrio...
U gnezdu gde ptić nadu je sakrio
nežnim poljupcima ljubav si podario...

Cecilija 19.12.2014.

Цвет и ружа

Понекад бих да сам цвет руже
онда се сетим да има трње...
Што бих желела да сам ружа?
Тако затрепери немогућа мисао.
Претворим се у песму и речима
лијем немогуће риме и слике...
Неко рече "песник мора да зна да слика"
и то додајем великом четкицом,
а то је машта. Никад нисам умела
у тишини да сањарим, нешто ми је тешка...
Самоћа је тешка, тек кад пронађеш себе
постајеш паперјасто лак, а онда ти замиришу
цветови руже од драге пријатељице!
Хвала Росице улепшала си ми тренутак
и све ме је то натерало да напишем неколико редака.
Цецилија 21.02.2015.

"Ни речи нема све је замрло..."
Д.В.

уместо приче

Ни речи нема све је замрло
склупчано тело псића
у грлу стегло и лавеж с'крило
на путељку за трагом драгог бића...

На путељку за трагом драгог бића
тихо цвиљење ваздух пара
нигде топлине за тужног псића
о несташлуцима да му приговара.

О несташлуцима да му приговара
туђина боли самоћа кида
праг не прелази ни мајка стара
док тескоба утробом рида.

Док тескоба утробом рида
поглед клизи на слике и лица
што осташе у срцу као барикада
стрепња се шуња као бестидница.

Стрепња се шуња као бестидница
зидови ћуте, белина лије
сета краде бесане дане туђинца
странац носталгију у души крије!
Цецилија 11.11.2014.