Tebi...

Naslov: Tebi... 27/2/2012, 12:53 am

Magična je kiša, magičan je sneg i današnji dan...
Kiša koja mi nikad nije prestavlja samo meteorološku pojavu.
Uvek je značila više, prestavljala je znak, odraz, reakciju, osećanje, sećanje..
Jutros me je probudila, otpratila do fakulteta..
Dok sam hodala sa kao uvek pratećom muzikom u slušalicama,
razmišljala sam o kiši kao o suzama Svevišnjeg, suzama koje mi nismo u stanju isplakati, namerno, nenamerno, slučajno..
Bile su to i moje suze, one koje zbog povređenog srca i ponosa ne želim pustiti iz sebe.
Nekad sam joj se snažno protivila, negodovala, a onda sam je prosto prihvatila, zavolela..
Dođu dani kada spustim kišobran i pustim je da me miluje, nadajući se istovremeno da me uznese nebu i pusti da završim na tlu.
Ona je tako snažna, oživljava čula.. Dovoljno je da zatvorim oči i slušam je, te samim tim spoznajem oblike, okolinu..
Ona me uči, a ja je slušam, upijam svaku njenu reč iskazanu kroz svaku kap koja se otrgne iz oblaka..

Hvala ti što si me naučila, podsetila na ono što ne smem zaboraviti..
Hvala ti što si išla po mom nalogu, nalogu jenog malog bića sa velikim željama, na mesta meni draga..
Išla si i kucala, nekad ti se otvarala, a nekad bi nalazila sve prozore i vrata zatvorene..
Nisi mi govorila o svom neuspehu, samo si snažnije padala..tako sam shvatala..
Ali nisi odustajala, nikada..
Kao što to upravo činiš, prepustila bi posao snegu, njegovoj lepoti tišine..
I on je uspevao, njegove pahulje bi prenele željenu poruku, tišinom..

U ovom trenutku željena osoba shvata.
Već kao da mu vidim lice, na njemu igra blag osmeh..sećanje...na značenje tek površne meteorološke pojave...
Magija je posvuda...

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 1/3/2012, 2:57 pm

Par reči tebi
i
Priča o jednom dečaku

Jutro beše tmurno, oblaci su prekrivali celo nebo, kiša kao da se spremala da pošalje kroz svoje kapi par značajnih reči koji donose saznanje.
Sa prvim trzajem otvorih oči i odlučih da ovaj dan bude još jedan dan sećanja na tebe. Ne, to nije bila odluka, već prosto osećaj, želja da si mi blizu bar u mislima.
Dok sam hodala, prateća muzika u mojim slušalicama me vodila tebi.
Ponovo sam bila tamo, gledala sam te, upijala tvoj lik.
Smešila se i tonula sve dublje u tvoje zenice.
Tvoje lice je budilo lepu, dečiju radost u meni, i setih se one tvoje slatke čvorugice na čelu koja mi je uvek mamila smeh, dok bi me ti onako mrgudno pitao "Zašto se smeješ"?
Razmišljala sam o tome kako prolazi bez tebe prva zima, prve pahulje su me stigle samu.
A evo gledam ispred sebe tu poslednju parčad snežne tišine, odlazi, ostavlja me samu u ovom bučnom svetu.
Ko će sada da nosi moju misao ka tebi?
I zamolih Svevišnjeg za još par snežnih pahulja, za još par reči upućenih tebi.
Ostvario mi je žrlju, poklonio mi je još malo tišine snega, i znadoh odmah da su to poslednje pahulje za ovaj period.
Iskoristih još jednom njihovu magiju i poslah ti još jednom svoju misao, vešto inspirisanu ljubavlju. Verujem da si razumeo njihovu rečitu tišinu..

I odjednom me iz sećanja i misli prenudečak, veoma mali dečak koji je vukao nekakav teret. Usredsredih svoj pogled na njega, toliko snage se krilo u tom malom telu, gubila sam dah pred tim prizorom. Taj mali anđeo izgledao je kao odrastao čovek koji se bori sa svojim duševnim teretom, ali jedno se razlikovalo.
Kada mu priđoh dovoljno blizu, ugledah nešto magično, on se smešio. Ali to nije bio tek običan osmeh, ne, bio je tako lep, iskren, naivan, dečački.
Već je bio odmakao od mene, ali ja sam ostala zarobljena u tom trenutku.
U meni se istovremeno smenjivala sreća i tuga, suze mi ispuniše oči.
Pomislih kako taj dečak može da podseti svakoga bitnu lekciju o životu, snazi, borbi, hrabrosti koju su negde usput zaboravili.
Njega je život terao da svoje male korake zameni velikim.
Niko nije imao da ga uhvati za ruku, pomiluje, razmazi, jer zaboga, on je tek mali dečak.
Tuga koja se stvarala u meni bila je upravo zbog toga što mora prerano da odraste, detinjstvo i njegove čari da zameni borbom.
Nedaleko od našeg susreta sretoh devojčicu i majku u parku za decu, smešile su se, zabavljale.
Mali dečak nije imao tu priliku. Zašto?
Oblaci su bivali sve tamniji, a u meni je sve više jačala želja za kišom, želja da ona svojim kapima prenese svetu tu priču o dečaku koji me je podsetio da koliki god teret vučem za sobom ne zaboravim imati osmeh na licu. Jer samo iskrenim osmehom mogu odoleti šibanju vetra života.
Kiša je poslala samo par kapi, nekoliko ljudi je čulo priču o jednom dečaku, a ja svojim zapisom želim uvećati taj broj.
Ne brini dečače, svet će čuti za tvoju hrabrost..

Poželeh i tebi ispričati ovu priču, ali verovatno si je čuo kroz kapi, poslah ih prvo tebi.
Znaj ovu ljubav što nosim u sebi, koliko god ponekad bilo teško, nosim je sa osmehom.
Hrabra sam, čekam te i čekam pravo vreme..
Znaš, na to me podseto jedan mali anđeo.

Hvala ti na tome dečače...

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 13/3/2012, 10:11 pm

Posmatram ovaj hladni, tmurni, kišoviti dan sa prozora koji mi daje uvid u neki drugi svet. Opet u mislima zalutam, slučajno, ne, zapravo namerno do tvog lika.
Malo je ljudi vani, tek poneko prođe kroz park sa kišobranom ili bez njega, zamišljen ili rastresen od bilo kakvih misli..
Opet bivam uvučena u mrežu maštanja.
Da, već te vidim u onom parku. Negde si se zaputio, ili tek tako stojiš u iščekivanju.
Bez razmišljanja, idem ka tebi užurbanim korakom.
Onako, bez da sam navukla jaknu, idem bez zagarantovane sigurnosti da će telo izdržati vremenske prilike.
Ispred tebe sam, uzimam te za ruke, kao i ti mene onog toplog martovskog dana.
Da, pamtim ga, dan 25-ti, sat, minut.
No, uzimam te za ruke i ponavljam one tvoje reči.
Da, trebam ih izgovoriti, iako ti se čini da ne.
Ti me svojim pogrešnim rečima nisi uspeo oterati od sebe, ali plašim se da ja tebe jesam svojim odbranama.

Snoviđenje biva raspršeno, u slušalicama svira "Paradise", kao da priča priču o meni.
Ono što mi okupira pažnju su ulične svetiljke. Sijaju, iako je već skoro podne.
Lepo je, kao da žele obasjati ovaj tmuran dan, zameniti nezamenjivo sunce.
I tada shvatam, u onom trenu kada mi misli pribegoše tebe, svetiljke se gase.
Baš kao i svako veče kada pred spavanje utonem u misli.
Kao da mi poručuju da zaboravim, da kao i one ugasim osećanja.
Ne mogu, ne želim, neću.
Nikada.
Kao potvrda moje snage, hrabrosti, istrajnosti svira "Navika".
Sećanja naviru. Kako si se smešio kad sam ti je pomenula onaj dan.
Nemam kud, mogla bih, ali ne želim. Ostajem.
Možda se sada nisi pojavio u ovoj ulici.
Ali hoćeš jednom, uskoro.
Čekam.

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 29/3/2012, 12:47 am

Sećanja...

Šta su sećanja?
Sećanja su vizuelni zapisi moje duše koje mi donosi reč, stih, muzika, miris..
Šta sam ja bez svojih sećanja?
Tek prazan list nošen vetrom koji nema poslednju stanicu.
Jednom u naletu zaboravljenog besa izgovorih: "Da mi je bar izbrisati jedan deo svojih sećanja!"
A neko mudar mi tada reče: "Pa, zašto si onda živela?"
Bio je u pravu.
Ja sam zbir svojih sećanja, kako onih lepih, srećnih, tako i onih manje lepih, tužnih, teških.
Iako bih volela da neke stvari nisu sećanje već ono što se trenutno dešava, vremenom sam se navikla da se sećam, jer i to je jedna vrsta susreta.
Moja sećanja su sa svakim korakom uz mene, čvrsto stoje i odolevaju svakom vetru koji pokušava da ih odnese.

Nedavno doživeh jedan čudan trenutak.. Bilo je to kao da gledam deo svog života na platnu, slike su se smenjivale.. Videla sam tebe kako zamišljeno gledaš kroz prozor pokušavajući da shvatiš nedokučivo. Videla sam tvoj osmeh, tvoje oči koje me istraživački posmatraju sa dubinom, a ja se po običaju gubim u tvojim zenicama..
To je trajalo nekoliko trenutaka, muzika je svirala, a ja sam tonula sve dublje u ta sećanja nesvesna gde se nalazim, gde idem.
A onda su jednostavno stala.. Osećala sam se izgubljeno, a u glavi mi je šetala samo jedna misao: "Ovo mesto na kome sam se probudila, ja ovde ne pripadam. Trebalo bi da sam tamo, sa druge strane".

Danas se sećam baš ovog od juče, a sutra ću se sećati ovog od danas i tako u nedogled. Sve je povezano kao listovi lepo ispisane knige.

Taj kratki insert me podsetio na magičnu pesmu "Sećanje" Olivere Simović.
Posvećujem je tebi.. Hvala ti za uspomene..
Možda jednom, kada neke stvari ne budu važne stvorimo nove..
Do tada čuvam ova sećama koja umeju da mi izmame i osmeh i suze..
Ali čuvam ih..

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 30/3/2012, 12:29 am

Da ti se ispuni svaki san:)

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Tebi... 30/3/2012, 5:09 pm

Hvala ti draga..
I ja tebi to želim... hepi

Naslov: Re: Tebi... 5/4/2012, 10:56 pm

Prolazi još jedan za njega besmislen dan.
Zatvara knjigu, lepi stihovi su ga opet zavarali, uvukli ga u neki drugi svet, duboko u noci.
Gleda u prazninu, otkucaj sata ga podseti na prolaznost.
Još jednom zamisli nju, onu koju još nije sreo.
Onu koju je vajao godinama u svojim mislima.
Onu za koju je čuvao upražnjeno mesto pored sebe.
"Šta ako sam je već sreo? I sa sa glavom u oblacima pustio je da promakne.
Ili je previše želim, pa je ljubomorni vetrovi uvek nose na suprotnu stranu.
Šta ako?" mislio je.
Strepnja mu stegnu srce, neka hladnoća mu se uvuče pod kožu.
Hodao je po sobi, pokušavajući da odagna zlokobne misli.
Pogled mu se zaustavi na nebu. Kroz krošnje drveća virio je pun mesec.
Tiho mu prošaputa:
"Meseče, da li si i ti usamljen?"
Ali samo tihi eho njegovih reči se čuo. Mesec nije odgovarao.
Nemir ga nije napuštao.
Pokušao je da sklopi oči, potraži mir u snu.
Tada začu nežne tonove klavira.
Nije znao otkuda dolaze.
Ali pružalii su utehu da je još neko budan.
Pitanja bez odgovora ga opet obuzeše.
I tuga koja je posmatrala sa strane, zgrabi ga i odnese daleko...

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 5/4/2012, 11:20 pm

Nekad toliko utonemo u svoje tuge, zatvorimo sebe,
da ne cujemo odgovore....mozda je mogao svoje srce na tren
prepustiti muzici koju je cuo... mozda... samo sto ponekad
nase misli nas odvedu tamo gde najmanje zelimo...

Nezna prica...

I divno napisana:)

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Tebi... 5/4/2012, 11:37 pm

Tebi... 387422_234507363294407_110412155703929_562155_1722325858_n

Hvala ti što si tu... hepi

Naslov: Re: Tebi... 8/4/2012, 1:16 am

Izgubiti se u vetru...

Otvara oči.
Još jedan dan borbe za njegovo malo telo.
Dan u kome se trebalo navikavati na uverenje drugih ljudi da je drugačiji.
Navikavati se na pogled koji je obeležavao i njega i ljude koji su bili kao on.
Još uvek je dečak, ali ne pamti kada je spoznao da ne pripada, da je osuđen da nosi na sebi žig koji će ga uvek razlikovati.
Nije bila važna njegova pohabana, trošna odeća.
Boja njegove kože je bila važna.
Bio je Rom i bio je ponosan na to.
Jedino nije shvatao ko je to odlučio i kada, da stvori predrasudu o njegovom narodu.
Boleo ga je svaki preki pogled, izmicanje na ulici.
Mislio: "Pa, dobro jesam malo neuredan, ali nemam neku zaraznu bolest. I ja sam čovek kao i oni. Zašto me se onda plaše?"
Neprestano je to pitanje tražilo odgovor u njegovoj glavici.
Ali umeo je da zaboravi na sva pitanja, bol i razlike, svaki dan u isto vreme.
U vreme kada bi sunce polako počelo da se oprašta i povlači sve niže na horizontu.
Tada bi kada je njegova ulica bila skoro praznauzeo svoj bicikl, lagano bi poskočio i za tren se našao u njegovom sedlu.
Činilo mu se kao da je na leđima pegaza i tada je osećao da nije drugačiji, tada je on bio svet, a svet je bio on.
Pripadao je negde. Sve je mogao.
Krila pegaza su se skupljala i širila, leteo je na neko drugo mesto, kao magijom gubio se u vetru...

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 8/4/2012, 1:35 am

Najlepse i jeste kad covek spozna sam sebe
i ume da krilima svoje duse poleti..

Onda jednostavno sve i moze...

Biti covek u svakom trenu svog zivota bez predrasuda
to je najvaznije, a izboriti se sa predrasudama drugih,
to je taj let duse iznad prostora i vremena, gde si slobodan
da budes ono sto jesi...
... da budes svoj u svakom trenu zivota...

Jer mali su samo oni koji odredjuju pravila
i stvaraju jaz medju ljudima...

Lepo je sto si se osvrnula na ovaj problem koji postoji
i u nasim okruzenjima...

Uvek me dotakne da diskriminacija koja cuci u nekim ljudima...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Tebi... 8/4/2012, 1:59 am

Naslov: Re: Tebi... 13/4/2012, 6:13 pm

Zemlja je samo prividno čvrsta, njena kora je tanja od ljuske jajeta, a u njenoj unutrašnjosti se nalazi tečna usijana masa.
Baš kao i čovek, s vana izgleda tako jak, snažan.. Međutim, osećaji u njemu vriju i izazivaju potrese, koji prosto ne mogu a da se ne pokažu na površini...

Naslov: Re: Tebi... 1/5/2012, 3:33 pm

Tebi... Scaled.php?server=88&filename=troppetiteadg5

Suton, tamni oblaci sve brže putuju nebom. Poslednji zraci sunca se odbijaju od staklo ulaznih vrata i pobegnu, stvarajući iluziju da nečija senka promiče, neodlučna da zakuca.
Znam da je to iluzija, ali onda vetar krene da se poigrava sa mojom nesigurnošću, lagano kao pokret prsta zakuca na prozor.
I tada opet poverujem, uhvatim se u mrežu koju bih tek jednim pokretom mogla da izbegnem.
Korakom koji se ne čuje, stižem do vrata, udahnem duboko i otvorim ih spremna da te ugledam sa knjigom,belom kalom u ruci i pomalo nesigurnim osmehom na licu.
Da, za to sam spremna, ali sam potpuno nespremna za prazninu dvorišta.
Izdižem se na prste, još verujući da si se negde skrio kako bi povećao efekat iznenađenja.
Stojim tako na pragu, još uvek na prstima, čekam, brojim u sebi do deset i nazad.
Ništa se ne menja, nema te.
Sama sam u tišini sutona sa vetrom koji svrati još koji put budeći nadu.
Još nekoliko trenutaka stojim nepomično i onda se korakom već umornim od čekanja, uzaludnog nadanja vraćam u kuću.
Ubacujem nekoliko drva u kamin i sedam u fotelju posmatrajući vatru kako se polako rasplamsava.
Posmatrajući kako vatra drva koja su prividno čvrsta pretvara u prah, poželim da joj bacim ovo ludo srce da sagori sa svim osećanjima.
Ali brišem ovu želju, vadeći iz kutije uredno poslagana pisma, ljubavlju inspirisane reči jedne priče bez kraja, bez završnog odgovora.
Čitam ih, a pred očima mi igraju minuli dani. Puštam branu i suze se izlevaju, jedna za drugom, nečujno. Sve dok ne stanu i dok se ponovo ne privuče misao da nikad nisi ni postojao, da sam te samo istkala u svojim mislima, da si samo produkt mojih želja, da sam te stvorila želeći da me neko čuva od svih strahova koji se neočekivano prikradu, preteći da me slome.
Ali srce prevladava misli, vaza sa uvelom kalom čeka da je zameniš novom, svežom, a ja isto čekam da se uselim u tvoj zagrljaj koji briše sve dane provedene bez tebe...

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 21/5/2012, 10:23 pm

Tebi... Scaled.php?server=571&filename=zagrljaj3

glas
marim
pocnes
zaplakao
zavestao

Počneš da nižeš reči i onda staneš. Zagledaš se u moje zenice i prebereš po mislima dotad rečeno.
Uvek ti se nametne misao da si previše rekao, da si tako ugrozio i sebe i mene.
Nisi želeo da znam šta osećaš i zato bi na vreme stao.
Izmenio bi za nijansu glas i započeo novu temu, kao da o prethodnoj nije bilo ni reči.
Tako si me terao od sebe, verujući da me tako štitiš.
A nisi se zapitao ko će da me štiti od bola koji mi se prišunjao po tvom odlasku.
Možda jesi, ali si mislio da je tako bolje.
Za koga?
Sva ta skrivanja i nedorečenosti nisu donela dobro ni tebi ni meni.
Zar si stvarno mislio da ću zbog tvog lažnog stava da ne mariš odmah da te izbrišem?
Kako bih?
Ova ljubav protkana kroz najdublje lavirinte moga bića pisana je olovkom za koju gumica ne postoji.
I koliko god se ti sakrivao iza svog utvrđenja, znam da mariš, a volela bih da ti kažem sada da marim i ja. I sada, i pre i uvek.
Znam da si zaplakao onog dana kada nas je vreme odvuklo na suprotne strane.
Nisam videla tvoje suze, ali osluškujući tišinu čula sam ih kako klize niz tvoje obraze i umiru na tvom dlanu.
Oh, kako bih volela da sam ti blizu, eto bar samo na tren, da udahnem vazduh u kome se oseća slast našeg zajedničkog prisustva.
Samo jednim pogledom si me zaveštao. Prošlo je već mnogo vremena, ali i dalje drhtim kao i tada, kada sam bila nesvesna šta je taj trenutak značio.
Čežnja za tobom je neopisiva.
Trebaš mi.
Znaš li da nam vreme prolazi?

Aleksandra Sekulić
21.05.2012
03:39h

Naslov: Re: Tebi... 27/5/2012, 12:50 am

-Znaš li da nas deli samo jedna godina?
- Samo jedna. Jedan jeste mali broj, ali godina je duga. U njoj je sadržano 12 meseci, pomnoži ih sa brojem dana, pa u svakom danu 24 sata, u svakom satu po 60 minuta, u svakoj minuti 3600 sekundi. Zar ne misliš da je to mnogo?
-Oprosti mi, ali ne mislim. Nije mnogo ako je svaki taj mesec proveden u čekanju isprepletenom sa čežnjom, i ako je svaki taj dan, sat i minut u toj pustoj godini bez tebe uvek jedna ista želja.

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 2/7/2012, 12:20 am

Nekoliko malenih kamenčića...

Nekoliko malenih kamenčića je bilo na putu između tebe i mene, a mi smo se se sapleli od njih kao od stene koje svojim liticama gase sve puteve.. Nismo bili hrabri, da pređemo prepreke koje su se naizgled činile većim no što jesu..
Sada kada vreme čini svoje, brišući tragove koji su išli ka istom cilju, zapitam se da li ikad pomisliš da smo mi to umeli i bolje.. Ja duboko verujem da jesmo, da smo mogli skupiti male kamenčiće kao šarene perle u dlan, u znak ljubavi do koje se stiže strmim putevima?
Oprosti mi što ovu ljubav sada premeštam u folder uspomena, što se sada setnim osmehom sećam vremena koje nas je razdvojilo..
Nemoj me pogrešno razumeti, ja ću tebe uvek da volim i čekaću tren u kome ću dobiti sve odgovore ili bar onaj jedan.
Do tada ću svaki kamenčić koji pronađem sakupljati u vreću želja, da u onom trenu kada moje zenice susretnu tvoje ti kažem da prepreke ne postoje, ako si u stanju da ih pogaziš odvažnim koracima..

Aleksandra Sekulić

Naslov: Re: Tebi... 5/9/2012, 12:02 am

pratio
sred
mostu
svetluca
dugme

Dugo je stajao na mostu u mislima nošen njoj. Nagnut blago, posmatrao je reku kako svetluca upijajuci poslednje zrake sunca, a u svom tom sjaju video je njen osmeh. Osmeh pred kojim prosto poklekneš, jer je uvek nežan, neusiljen, iskren.
Pitao se kako je moguće da u ovom svetu u kome je okrutnost uzela maha, ona uspeva ostati tako čista, iskrena i dobra osoba.
Nikada nije pokleknula pred preprekom, uvek se snažno borila za ono što je želela. Video je kako je često zahvataju oluje, ali kako uvek uspe hrabro da iskorača iz njih.
"Bože, čime li sam je zaslužio? Čime sam pridobio Tvoju milost da mi sred ovog mraka pošalješ takvu svetlost?"
Čvrsto je u šaci stegnuo dugme koje mu je poklonila. Tamnoplavo dugme, a na njemu prva slova njihovih imena. Nikada mu nije otkrila gde ga je pronašla. Samo je rekla da ponekad stvari same nadju put do nas.
Vetar je prostrujao rekom i prenuo ga iz misli.
Negde na drugom kraju grada zasijao je njen osmeh.
"Pratio sam tok tvojih misli, izgleda da se naše misli ulevaju u istu reku", glasila je poruka.

Aleksandra Sekulić

Broj poruka : 4997 Datum upisa : 12.10.2010

Sama sam noćas ovde...pada sneg tiše od tišine...
Ja čitam zavučena u vaše kutke i uživam...
I nisam sama ...tu su predivne misli pretočene u reči...

Tebi... 537179_120100334828783_1138741224_n

Tebi... 537179_120100334828783_1138741224_n

» NESANICA
» Tebi voljena......
» Prve pesme o tebi...