Mrzim te

Beskraj ::

Sve moje pohvale za tvoje pisanje...pogotovu ova druga prica, toliko snazan utisak je na mene ostavila da sam ceo dan u tisini samo cutala i razmisljala.

Hvala

Te oči sedefastog sjaja su ga odmeravale.Njena usta pokazivala su nepomičan osmeh,sastvaljen tajnovitošću i tihim mislima.Gledali su se,ne trepćući.Niko od njih nije želeo da se taj krajnje slučajan i romantičan momenat završi.Ponekad,tešina govori više od reči,baš kao tad.Da li je to bila ljubav na prvi pogled,ili puko maštanje,nisu znali.On je bio običan šumski lovac,na ramenu je pušku,a ruke su mu bile ispucale od hladnoće.Ona je mislila da ide da se šeta,ništa neobično,bez nekakvog važnog povoda-to je ipak samo šetnja šumom zimi.A onda je,nenadano,naišla na ovu priliku,na ovog čuvara šume,koji ju je gledao tako mistično i bez prikrivenog iznenađenja.Možda ju je želeo,hteo da stavi svoje velike,maljave ruke oko njenog nežnog devojačkog vratića.Ili,pak da nežno dodirnu usne jedno drugom.I tako,čovek sve zaboravi,u jednom trenu,danu,sekundi.I kuda ide,i šta traži.Na pamet mu nadolazi i konačan smisao života,svrha svega.Ta jedna čar,pogled i osmesi omekšaju dušu,srce postane toplije a reči blaže.Duga sreće ostaje,večno zakopana u srcima onih koji se nadaju.Ako im je išta i ostalo.Stoje,jedan običan čovek,smrtnik,lovac po zanimanju,i jedna mala školarka,koja nema više od 18 godina.Ništa ne čuju,ništa ne vide.Kao da su u gluvoj sobi,kao da su od olova.Noge su im nepomične,pogledi sevaju jedno u drugo,a kiša polako počinje da pada,na tvoje zaljubjenih.U tom snu bez kraja,on dolazi do nje,ni sam ne znajući zašto,i pomilova je po glavi.Duša puna ljubavi ga grli,uzvraća,slabo i željno.

I dalje pada kiša....Jedna bakica stoji,tačno na onom mestu na kom je bila pre toliko godina.Samo ćuti.I plače.U ruci drži ružu,na koju kaplju njene suze,pune osećanja koja samo naviru.

Dani se nižu jedni za drugim.Nema razlike,sve je postala čista navika.Spremačica je radila svoj posao mehanički,kao robot-zavirivala u ćoškove koji su bili puni prašine,prala podove,oslanjajući svoje vredne ruke na patos.Razmakivala stolice,brisala staklo,bacala smeće iz punih kontejnera...Kako je čudno i nekako uznemirujuće navići se na sve to.Prašinu i smrad.Pogrbljena leđa,bore nastale od umora na licu.Radiš,a kraja nema.Želiš stati,a ne smeš.Pogrešna reč i otkaz...
A čemu se mogla nadati ta obična spremačica?Da li je ona uopšte i imala snove,ideale,vizije?Nije joj se nametala potreba za životom posle smrti.Sve to je zbacila na kraju detinjstva,kada je nebo promenilo boju.Ljudi se menjaju.Svakog časa.Svake sekunde.Nema nazad.Kada sledeći put sretete neku dragu i milu osobu,razmislite kakva će biti za godinu dana.Hoće li preovladati sreća ili tuga na licu sudbine.Da li će se nametati potreba za ćutanjem,mnoge reči ostati neizrečene ili će vam zamračiti um i postaviti zaborav neprestanim blebletanjem.Možda će čak osedeti,izborati se.Osmeh će istrunuti,pogled se zamrzuti u belini navike.

I zato,spremačica se nije ni začudila kada je ostala bez posla.Ravnodušnost je,kako je starila,postala njeno nomrlano stanje duha.Pomirenje sa životom,večiti poraz.Čak nema više ni želju za samoubistvom.

Držala je čašu punu piva u rukama koje su se tresle.Uznemireno je gledala ljude oko sebe.Smejali su se,valjali po zemlji,pevali..Tako jadan i bedan prizor za nju,koja ni gutljaj alkohola nije popila te večeri.Grzila ju je savest,imala je silnu potrebu da ode odatle.Jedan njen vršnjak ju je snažno zagrlio i počeo ljubiti.Ona je počela da vrišti i da ga šamara
-Sklanjaj se od mene,imbecile-govorila je oštrim i uznemirenim glasom adolescenktinje.
Setila se poteza sa karatea,i snažno ga nokautirala u glavu.Istrčala je napolje,nijednom ne pogledavši iza sebe,dok su joj se suze stvarale u očima.Ni sama nije znala kako se odjednom obrela kraj mora.Sela je na pesak,zagnjurila glavu medju kolena i ćutala.Zatvorila je oči i samo slušala talase.Ah,kad bi taj trenutak mogao da traje večno.Legla je,iako je sunce davno zašlo i jedan osmeh joj se stvorio na licu.Sada joj je bilo svejedno.Priroda...leto...sve to ju je povratilo.Pravila je kule u pesku,kao da je mala.Gledala je brodove,nove pristigle turiste....
Šta se tad zbilo u njoj,ni sama nije znala.Vratila se u onaj kafić,našla istog onog mladića i poljubila ga...

Dve devojke su sedele na terasi,poluotvorenih i umornih očiju.Ličile su na zombije.Samo su ćutale.Nisu htele da pričaju,jer je nekad i tišina korisna.Samo su slušale zvuke povraćanja koji je dopirao iz toaleta...

Sedimo na terasi njegovog stana i igramo tablića.On je neverovatno miran i hladan,fokusiran na igru.Njegove lukave sitne oči pažljivo smišlaju sledeći potez.Osećam da on želi moj poraz.Da padnem.Da pokleknem i izgubim sebe.Žudi za pobedonosnim osmehom,na njegovim tankim i rozikastim usnama,od kojih dopire toliko bezvrednih i ružnih reči.Posmatram mu nokte na rukama-prljavi su.Ispod njih vidi se prljavština.

-Znam,izgleda kao da sam kopao u rudniku-kaže James pošto je primetio da sam se zagledala u njegove ogromne i skladne muške šake,kojima bi mogao živote mnogima da skrati.Deluje nekako andjeosko ali i zlo.Njegovo telo ne odaje nikakve znake uznemirenja,unutrašnje borbe ili bilo čega što bi odalo šta mu se dešava u srcu.Samo oči štrče od te misteriozne slike.Koliko god to pokušavao da sakrije,primećujem neku tužnu,sumornu i žalosno crtu među njegovim očima boje mora.Mnogo puta sam se izgubila u tim talasima njegove duše koju ne može nikome da otvori.

Na njegovo objašnjenje prljavih ruku ništa ne odgovaram.Samo mu jednom blago klimnem i bacim pogled na karte u ruci.Ništa,nemam sreće.Već znam ko je pobednik.

-Ućutala si se-poče James odjedanput,upitno me osmatrajući.Vidim sitne borice oko njegovih očiju,i blag izraz ljutine na licu,koji mu tako divno pristaje.Uživam u njegovom bolu i patnji.

-''Ćutanje je zlato''-citiram poznatu narodnu poslovicu.

James samo duboko uzdiše i odmahuje glavom.Stavlja karte na sto-ima kralja,damu i desetku,sasvim dovoljno da odnese veći deo talona na stolu.Pobedio je,zvanično.

-Pobedio sam te.Vidiš da sam pametniji-smejulji se,pokušavajući da me odobrovolji.

-Neka-samo to kažem i pripaljujem cigaretu.Zatvaram oči,nemam želju ni da ga slušam ni da ga gledam.Njegovo pristustvo tako pogubno deluje na mene,ludu budalu.Duboko udišem dim,vrh cigare mi je medju usnama,uživam u noćnom vazduhu i osećam se poput ptice slomljenih krila.

Popušiću tu cigaretu i pobeći od Džejmsa.Ne vredi ga više slušati,nije zaslužio.Obuću štikle,izjuriti iz njegovog smedje-okrečenog stana.Neću se osvrtati i hodaću visoko uzdignute glave.

Pretpostavljam da će on stajati na terasi i gledati kako moja prilika polako nestaje iz njegovom vidokruga. Možda će se gospodin tad duboko zamisliti,i,znajući da niko ne može da ga čuje reći ''Voleo sam je,moju malu pticu slomljenih krila.Vrati mi se''

No,ubrzo posle tog momenta priznanja,James će se praviti da se ništa nije desilo.Sva svoja osećanja prema meni potisnuće negde duboko u svom srcu,i te reči koje se nikad ne izgovaraju naglas,ostaće tu,na sigurnom,sahranivši ljubav kojoj nije bilo suđeno da se ostvari.

Sede na klupi,u parku.On ne želi da je ispusti iz svog zargljaja.Osluškuje njene ubrzane otkucaje srca i nežno je miluje po kosi,vlažnoj od kiše.

-Volim te-tiho joj šapuće na uši-volim te do neba.

-Ah,i ja tebe.Čeznula sam,tako sam silno čeznula i želela da doživim ljubav.Da potonem u moru romatnike i lepote.

Ne govore više ništa.Ne žele da prekinu svu čaroliju ovog trenututka koji kao da traje večno.Ne čuju,ne vide ništa,sem jedno drugo.To je tako mlada,naivna i nežna ljubav adolescenata koji su se nagledali svih strahota ovog sveta.Koji su morali da nose na grbači titulu večnih autsajdera u društvu,štrebera,onih koji ne piju,ne puše,ne drogiraju se.Voleli su se,iskreno i naivno,punim srcem.U njihovoj vezi nije bilo koristi,osvetoljublja,korišćenja.Našli su jedno drugo,kao krpa zakrpu.Bar se tako činilo u početku.Tihi razovori,sedećnje pod nebom,bioskop,pozorišta,poslastičarnice...tu su se dešavali ti njihovi,pomalo čudni i obećavajući sastanci.Njihovo nazovi ''društvo'' im se smejalo,kritikovalo zbog toga-ljudima se nikad ne može da udovolji,uživaju u tudjoj nesreći,bolu i patnji.Obožavaju da vide strah i jad u očima nevinih i dobrih osoba koje ni mrava ne bi mogle da zgaze.

Biti induvidualac,biti drugačiji,to su lepote života koje svi prosečni,dosadni,bezkarakterni i ljudi bez ambcije preziru.Možda je to bio i razlog te čudne ljubavi koju okolina nije prihvatala....



Prošlo je godinu dana.Godinu dana radosti i dobrote,pogleda i osećanja.Poljubaca i zagrljaja.Sve je delovalo savšreno i previše dobro da bi bilo istinito.Sve do jednog prolećnog,sunčanog dana bez oblaka,kada su opet sedeli u parku.Sada nisu bili zagrljeni.Ona je plakala,on je gledao u zemlju.Prolaznici su ih osmatrali sažaljivo,znajući kako su teške ljubavne muke,pogotovo tako mladim dušama koje su slabe i tek ulaze u život.Raskid je pokucao na vrata-tako iznenada,tako bolno i trnovito.Cvet je uvenuo,suze su preplavile lice umorne tinejdžerke koja je pokušala da voli.I nije uspela....

-Da li smo raskinuli samo zbog negodovanja okoline-pitala je ona nakon njihovog teškog i jadnog razgovora,koji je tako bolan da bi bilo žalosno i napisati ga.

-Ne.Nije zato.Ja ne slušam okolinu.Idem svojim putem,slušam svoju intuiciju.-objašnjavao je on,ne podižući pogled sa zemlje.

Ćutali su.Ova tišina nije bila kao ona pre.Pekla je,slamala je srca.Srca,koja sad krvare.

-Ne volim te-rekao je on naposletku,ustao,i otišao.Podigao je uspavno glavu,a hodao kao da je osvoio Ameriku.

A ona...samo je gledala za njim..više ni suzicu nije mogla da pusti.Okrenula se oko sebe,i videla jednog malo dečaka kako hrani golubove.Smejao se,pola kokica mu je ispalo iz malih ručica,koje su mu ostale kao poslednji trag dečje dobrote.

Često se kaže da treba plakati.Da je to korisno,da nam posle dobre kiše suza bude lakše....
Ne sećam se kad sam poslednji put plakala.To je bilo tako davno,možda još u vrtiću.Mnogo puta sam pokušavala da potisnem taj grozni osećaj slane vode koja curi niz obraze,tihe jecaje kojima plače duša,gubljenje glasa...Zašto plakati?Ne želim da plačem,želim da zaboravim,da ojačam...samo slabići liju suze poraza....

Samoubice-to su pametni ljudi.Ne znam zašto svi smatraju da su oni kukavice.Samoubice-to su jadne,napaćene duše koje su izgubile volju za život,koje svoju smrt gledaju kao pobedu.Hrabri su.Stoje na nekom mostu,pod njima je reka.Popnu se na šipku mosta,i hop,kroz minutu već su u vodi,polako tonu i shvataju da su tek tada slobodni...čini im se da su ti mehurići koje ispuštaju....znaci raja...

Ona se ubila.Ležala je na putu,dok su se ljudi okupljali oko nje,uplašeni,shvativši da se jedan mladi život gasi.Slučajni prolaznici plaču,a ona se u sebi smeje.Gleda nebo,zvezde,i poslednji put se osmehuje.Jedna žena se nadvila nad njom i plače.Dere se.To je sestra
-Šta si to uradila,kako možeš?-dere se,stavlja šaku na usta i zapomaže.
Samoubica prikuplja poslednji gram snage i šapće sestri na uvo svoje poslednje reči
-Sahranite me pored dede.

Ulica.Ljudi.Buka.On.Motor.Ona.Vetar.
Volela sam ga,moram priznati.Njegovu tajanstenu pojavu,oči koje su me činile srećnom,blag osmeh koji bi mu često igrao na usnama.Bio je brz,hiperaktivan,drzak,mrzeo je ceo svet,ponekad bi se i napio,ali imao je dobru dušu.Spolja se činio kao grubijan,a iznutra je bio dobro,umiljato jagnje.Najbolja drugarica mi se smejala kad sam joj to rekla
-On je grubijan,ima zelenu kosu,pankersku frizuru,nosi crno ko da ide na sahranu....kako on može biti dobar?
A ja je ne čujem.Do mojih uši čuje se njegov zarazan smeh,miris nafte...

Letimo.Jurilo gradom.Črsto ga držim,naslonjena sam o njegova jaka leđa.Zatvaram oči....

Stojimo isrped moje zgrade.On drži kacigu u rukama.
-Volim te-kaže.

Samo se čuje muzika.Violine.Bal je u punom jeku.Čuju se tihi ljudski glasovi,cipele i štikle odzvanjaju svečanom salom.Igramo valcer.Da,tu čarobnu igru osamnaestog veka,igru aristokratije,bogatih plemića i umišljenih grofica,koje mašu lepezom i koketuju sa svim muškarcima u sali.
Ti si samo moj.Kao da nas nema.Ne vidim druge ljude.Ne vidim more svečanih,raznobojnih haljina,ne vidim uvaženu gospodu koja piju vino,ne vidim orkestar ni enterijer prostorije.Vidim samo tebe,tu tvoju veličanstvenu i uzvišenu pojavu.Tvoje lice kao da je od mermera.Duguljasto,koščato,sa izraženim jabučicama.Nos ružan,orlovski,uništava šarm i sklad.Tvoja brada je zapuštena,obrve guste,usta tanka,a zubi iznenađujuće beli.Oči ti neprestano švrljaju po sali,plašiš se da me pogledaš.Zašto?Možda ćeš reći one tvoje čuvene reči koje su ti se već urezale u naviku ''ah,lukava mala gospođica,osećam da ću nestati u dubini vaših tamnih očiju''.Labavo me držiš oko struka i trudiš se da me ne čepaš nogom.Tvrdiš kako si profesionalac,da si rođen za ples,ali tvoji tajni mali znaci govore suprotno.Dobar si glumac,za ostale.Niko ne može prodreti kroz tu tvoju masku sem mene.Čuvam te,kao malo vode na dlanu,primećujem da se iz dana u dan menjaš.Kao da te grize savest.Mirišeš na prevaru.A ona služavka je bila lepša od mene,zar ne?Kako bi se branio na moje optužbe,da sam ti ih sasula u to čudno lice koje ne želi da bude otkriveno
-''Nisam ja kriv.Ona je bila tako napadna,pretila je,ucenjivala me''-tako bi ti pričao,pravio se nevin.
-Lažeš.Znam da lažeš.Znam svaki delić tvoga uma,promene su očigledne.-rekla bih,možda bih i koju suzu pustila.
Ti bi stao da poričeš,čak bi se i kuneo u našu ljubav.Tako bi se snažno trudio da me razuveriš,poverovala bih da nisam videla svojim očima.Laž ti je u krvi.Ostala bih hladnokrvna na tvoje sudbnosne reči i odmahivala bih glavom.Pokupila bih se sa tom mesta i otišla,pobegla od tebe....

I zato,sada plešemo.Prepušteni smo jedno drugom,pazimo da ne pravimo greške,obilazimo celu salu,čujemo aplauz,i sanjamo.

Probudio me alarm na mobilnom.Hitro sam iskočila iz kreveta,vidim-4 ujutru.Otvaram prozor,da uđe svež vazduh u sobu.Znojava sam.A onda se svega setim.I sna,i nas.Pripalim cigaretu,onu najskuplju.Sedim na prozoru i gledam mesec,koji je pun.
-''Gde li si sad?Sigurno si sa onom služavkom''-kažem mesecu koji mi prkosi.

Starica je sedela u fotelji i pila kafu.Lice joj je bilo izborano,oči umorne,ruke drhtave...samo je ćutala,kao da je u transu i gledala u neodređenu tačku svoje sobe.Kao da nije primećivala svoju staru drugaricu iz mladosti,koja joj je upravo došla u goste.Katkad bi se čulo srkanje kafe, otkucavanje sata i televizor...
-Zašto,zašto je nestao?Kud li je pobegao?-odjednom izusti starica,sa zaprepašćenjem gledajući u gošću.
-Ko?-upita njena drugarica,gledajući po sobi,kao da traži razlog ovog neobičnog ispada.
Starica duboko uzdahnu,srknu kafu,i poče da priča:

Bilo je to pre,otrpilike pet godina.Sećam se,kao da je bilo juče.Dan je bio isto ovako sunčan.Isti ovaj stan,iste stvari,samo sam ja bila lepša i mlađa.Moj muž je bio na poslu,ja sam spremala ručak.Imali smo jednog psa,zvao se Vučko.Mislim se...bio je mešanac.Vrlo ružan.Našla sam jadnička na ulici,jadnog i promrzlog,i prisvojila ga.Muž se u početku bunio,ali posle je i sam zavoleo Vučka.Čak ga je i hranio kad ja ne bih stigla.Taj pas...bio je više od psa.Bio je moj verni prijatelj,imao je neku energiju da pokupi negativno raspoloženje,i često bi mi se motao oko nogu,tražeći da se mazi.Volela sam ga,priznajem.Sećam se,vodala bih ga našom ulicom,uglavnom ujutru,kada bih išla do prodavnice.Vučko bi ponosno koračao sa mnom,sa velikim interesovanjem i znatiželjom osmatrajući svet oko sebe.Gledao je uparkirana kola.Poslovne ljude i djake,koji jure nekud...biciklove i semafore....gledao je i patio,negde duboko u sebi.Kao da se pitao kako ja mogu da podnesem svu tu buku i galamu,kako mi ne smeta.To su mi govorile njegove oči,koje su,duboko u sebi krile neku tugu i setu.
Jedne večeri,muž je uleteo u stan,besan kao ris.Osmatrao me krvavim i besnim pogledom me kao da će da me ubije,a u ruci držao kaiš.Videla sam da je mrtav pijan.Kao u snu,krenuo je da me tuče.U tom trenutku,za mene vreme kao da je stalo.Nisam se branila,nisam vikala.Samo sam ćutala i padala pod njegovim udarcima.Osećala sam bolove svuda po telu,glava mi je bila neobično teška,u ustima sam osetila ukus krvi.Uzeo me za glavu i lupao o zid.Ja sam tad bila ni živa ni mrtva.U oblacima.U sebi sam se molila,i žalila št nisam ranije napisala testament.Mislila sam da je samnom svršeno.....
Probudila sam se dva dana kasnije,u nepoznatom krevetu.Shvatila sam da sam u bolnici.Pitala sam medicinsku sestru gde je Vučko.
-Vaš pas?Nema ga nigde.Komšije su ga videle kako beži nekud.-odgovorila je.
Čutala sam.Pogledala kroz prozor,i tiho prošaputala u sebi
''Eh,druže moj,i ti si me izdao.Bolje da sam umrla.Više ne vredi živeti...''

I tad starica zaplače.Njeni prigušeni jecaji dopirali su iz dubine duše.

Sudbina,priroda ili prosto neka viša sila,često stavlja svoje prste u naše živote.Postajemo obuhvaćeni gomilom pitanja: ''Koji je smisao svega?Zašto dišemo,zašto zaziremo od samoće,koliko je teška starost?'' Ima duša na ovoj planeti koje ne razmišljaju.Koje se povuku u sebe i trpe.Ne mogu i ne žele da dokuče surovost društva,samo brišu oči maramicom i ćute.

Takva je bila i Anja.Samo Anja.Nije imala prezime.Po kontejnerima i oronulim zidovima potpisivala se kao Anja Smrt.Smrt.Nikada nije nikom odala tajnu svoga imena.Sama je tako odlučila,za drugo nije ni znala.Pokvareni ljudi su joj se smejali.Rugalli su joj se.Upirali bi svojim kažiprstom ka njoj,sa zlim osmehom na usnama ritmički bi ponavljali:

-''Anja je krava,Anja je krava''

Ona se pravila da ih ne čuje i ne vidi.U njenim očima,oni su bili krpene lutke koje znaju da govore.

Mnogo je volela da šeta.Znala je svaku ulicu u gradu.Tada bi krišom gledala izloge odeće.Prilepila bi se za staklo,i širom raširenih usta,sa nevinom čežnjom osmatrala odeću na sniženju.Ah,kako je htela da kupi jedne slatke štiklice,taman za nju.Kako je samo bila lepa ona crna letnja haljinica.Koliko je samo milo ogrlica,narukvica,lakova za nokte,ruževa,parfema....Sve te stvari za nju su bile tako blizu,a opet,daleko i nedostižno.Pogledala bi svoje ispucale,prljave noge,izmučene bosim hodanjem.Čula bi krčenje gladnog stomaka.Te jadne rite koje je nosila na sebi,bile su pohabane i prljave.

''Kako sam samo prljava..želim da budem čista'' mislila je u sebi Anja Smrt,osmatrajući svoje vršnjakinje koje su,naizgled,bile srećnije od nje.Imale su da jedu,imale su braću i sestre,svoj dom, svoju sobu,svoj krevet,svoje knjige,brdo odeće,drugarice i dečke-a s druge strane pokušavale su da sakriju neko nezadovoljstvo u sebi.Samo je Anja uspela da ih pročita,da shvati misli njihove duše.Mola je da otkrije sve tajne čovekovog srca,da izmami osmeh svojom unutrašnjom lepotom.Uprkos svim nesrećama,volela je ljude.U njoj je postojalo uverenje da će u budućnosti biće bolje,da će živeti normalnim i skladnim životom .

''Otac me više neće tući,majka neće piti,ići na ispiranje želuca i brisati moju krv,a ja se neću drogirati;živećemo lepo,kao normalna porodica,u velikoj kući na 2 sprata.Tata će se razvesti od majke,ona će mi svako jutro spremati doručak pre škole,i konačno ću moći da se kupam i spavam u lepom toplom krevetu,a ne na ulici.Imaću petice,veliko društo,i biću srećna.''

Kada bi ljudima ukrali njihove iluzije,oni više ne bi imali razloga da žive.Zagrlio sam Anju.Plakala je.Opipao sam joj ruke,i pronašao sveže ubode.

-Zašto,zašto si to uradila!Ako tako nastaviš,umrećeš!-derao sam se na nju.

Ćutala je.Zatvorila je oči.Zenice su joj bile veličine čioda.Drhtala je.Pogledao sam u nebo.Bilo je sivo.Jedan veliki,sivi oblak nadvio se nad nama.

-Volim kišu-rekla je Anja.

''Govorio si mi da sam tvoja bela labudica.Da sam tvoja večna,velika ljubav,koju ćeš obasipati lepim rečima i cvećem dok god si živ,dok udišemo vazduh planete,dok još postoje minuti prošarani srećom koja se čini da nikada neće prestati.Čekala sam te mesecima,verovala sam da ćemo se izgubiti u zemlji bajki,večito zagrljeni''


Petak je.Početak vikenda,vremena odmora i blagostanja za sve koj su radili u toku ped radnih dana.Ali on,Flabijan,mrzeo je petak.Za njega su to sve bili uzaludni petkovi,bezvezna vreva i gužva ni zbog čega.Samo je shvatao đačku radost.Njihova lica izrašavali su veselje,spojeno sa željom za lenčarenjem i spavanjem do podne.Subote i nedelje-to su za njih rajski dobra vremena.Nerad i odmor-jedina su im svetla u mraku.Nije razumeo roditelje koji su isuviše strogi i prkosni prema svojim ''anđelima''.Često bi ulazio u rasprave sa njima,.Zar roditelji zaboravljaju svoju mladost?Da li su i oni nekad patili od vršnjačkih prozivki,ili krvavih srca popušili cigaretu u noćima bez sna?Možda su čak i krišom sedeli na prozorskim oknima i gledali u noćno nebo,beskrajan svod...''Razumite ih,shvatite njihove hormone,glavne uzročnike patetičnih i žalostivih napada ludosti''-govorio je Flobijan svim uznemirenim gospođama i gospodi.Ali oni su se pravili da ga ne čuju.On je bio još jedan od mnogobrojnih ljudi u listi čije mišljenje nije bitno i prema kome treba pokazati suštu ravnodušnost.Osmatrali bi ga belo,čudile se njegovom filozofskom duhu i razmišljanjima i ovlaž odmahivale rukom.Sav taj prost,i ujedno i jadan svet čudio se njegovoj potrebi da uveče uživa u pozorišnim predstavama i operama.''Petak je dan za pametnije stvari.Treba da provodiš vreme sa sinom,da se pozabaviš domom,a ne da gledaš kojekavo laprdanje i lupanje u prano''.Flobijan bi se samo nasmejao njihovoj prostoti,gluposti i otuđenju od umetnosti i svega što je lepo.Njihovi zidovi stana bili su prazni.Njihova kolekcija muzike nije sadržala klasičnu,već turbo folk muziku.Njihove police bez knjiga su vrištale od paučine i praznine.Taj glupav svet,kako je Flobi mislio,imao je samo jednu želju-kako se što više napiti i najesti,kako udovoljiti sebi,iskoristiti druge i ogovarati.Tako su pljuvali njega i njegovu potrebu za umetnošću.Slikarstvo,književnost,dobra muzika i fotografija-može li se živeti bez toga?Zašto ne iskoristiti taj kobni petak za produhovljavanje i izdizanje morala?Što je više učio,shvatao je koliko malo zna,da ne poseduje ni mrvicu zemaljskog znanja.''Kako ljudi mogu biti ravnodušni i gledati svet koji tone?Zar više nema romantike?Zar su svi slepi i koprcaju se do guše u živom blatu?''
Bio je petak uveče.Umetnik je sedeo u crvenoj,udobnoj stolici i gledao scenu.Svi gledaoci oko njegu su ćutali i pomno posmatral čarobnu igru na sceni.Kakva li je to moć,kakva magija hodati na vrhovima prstiju i dočarati magičnu priču i predivne zvuke orkestra,koji prosto ostaju u uhu i veličaju dušu?Zatvorio je oči i prepustio se trenutnom zanosu.Samo tada,kad se čuje škripa baletanki po prljavom podu,on se oseća kao da ima krila,kao da leti.Ne želi da se igra prekine,neka ti momenti traju večno i daju mu snagu da nastavi dalje.
''Eno,kako je lepo ono devojče što igra Odetu,kako poseduje sklad i moć za dočaravanje Labudovog jezera.Divim joj se''-mislio je Flobi.Pošto je sedeo u prvom redu,mogao je do detalja da osmatra tu smedjokosu balerinu koja je plesala vrhunski,tačno usredsredjena na zvukove orkestra i poglede publike.Odjednom,ona hitro pogleda ka Flobijanu.Taj jedan pogled,istovremeno i strastven i lukav,zarobio mu je srce.
''Ah,ta mala zloća,opet osećam zaljubljenost'',razmišljao je.Činila mu se kao andjeo,previše dobra da bi bila stvarna.''San,iluzija ili pak realnost?Zašto da ne priuštim sebi ove sekundice sreće i naleta ljubavi?Zagrliću balerinu.Ona je nežna ladudica,koja se skriva medju svojim divnim,belim krilima,koja otvaraju vrata mašte i nezaborava''
Hteo je,morao je da upozna njenu dušu.Ona je bila njegova zvezda severnjača,koja ga je vodila pravim putem,da ne zaluta u tami.Nije znao gde je,šta radi,koliko je sati.Izgubio je pojam o vremenu.Nalazio se u nekoj novoj,vanzemaljskoj dimenziji,u svetu mira i blagostanja.
''Ah,kako je lep petak uveče.Kako ti mali,iskričavi naleti sreće ulepšaju tegoban život?Lepota i sklad jačaju nas borce.To su naši štitovi,naši mačevi.Zbog njih ne možemo da odustanemo,ponos nam ne da mira,stojimo uspravno na nogama spremni za pobede ''
I tako,Flobi odgleda celo Labudovo jezero.Balerina se,nakon uspešno izvedene predstave poklonila publici,i brzim koracima napustila scenu,nestavši medju crvenim zavesama.Flobi je potrčao za njom,kao u transu.Ona se,najednom,zaustavi,pogleda ga zainteresovano i ošamari.Ovaj je ostao da stoji tu,još koji minut,i onda se,posramljen i umoran vratio u realnost.Uprkost tom incidentu,on se i dalje raduje svakom petku uveče,njegovom čamcu za spasavanje,poslednjoj slamci za koju može da se uhvati.Kada se vratio u svoj stan,zapisao je u svoj dnevnik samo jednu rečenicu:''Ona je samo labud koji se skriva iza lepeta krila''

Tea ::

Lavice, divno te citati..uzivala sam...

Hvala

Da,sudbina katkad zna biti mučna i surova.Jezdi nam za vratom,hvata nas u koštac i rva se sa nama,gubitnicima.Šta smo mi?Samo jedan prah,trag u beskraju...
Stari Miša je išao svakog jutra po novine.Polako bi koračao,kao da ima štake,gacao i uzdisao duboko.Vratne žile bi mu se nabrekle,lice se izbrazdalo borama...
Svuda oko njega osećao je budjenje,novi dan.Onaj vlažni miris jutara u proleće.A u njegovoj duši vladala je tama.Sivi oblaci su mu igrali u srcu,stiskali ga,ne dozvolivši mu da diše normalno.Borio se sa sobom,suze su htele da naviru,ali nisu.Niko da mu priđe,niko da vidi njegovu tugu i bol.S tim crnim mislima,doteturao se do dobro poznatog kioska,za kojim je radio gazda Tihomir,uglađen i pomalo uobražen gospodin,koji je sanjao da se obogati.Nezadovoljstvo je krilo u sebi,ali je Miša uspeo sagledati tu žicu očaja u njemu.I ovog jutra,Tihomir je bio mrzovoljan,u zelenim očima videla mu se neka seta.Omahivao je glavom i katkad gucnuo čaj od šipka,koji je još bio vruć.
-Dobro jutro komšo-reče Miša po staroj navici,izvuče jedan primerak dnevnih novina i doda Tihomiru pare.
-Nije jutro već je podne-mrzovoljno odbrusi Tihomir.
-Pa šta ti je,jarane,nešto si mi sav kiseo i natmuren danas-primeti stari.
-A kako da budem veseo?Kako?Jutros sam saznao da se muž moje ćerke obesio.
-Obesio?Eh,danas smrt ni mlade ne štedi.Moje saučešće...nek mu Bog dušu prosti...A što se ubio?Ispričaj mi,biće ti lakše,da izbaciš to iz sebe...
Tihomir da samo začuđeno pogleda,i samo kratko pomiče usnama.
-Neke stvari nisu za priču.Čoveku nekad dođe da se povuče u sebe,da priča sam sa sobom,da bude sam..Baš sada čitam u novinama da je jedan mladić silovao i ubio svoju devojku.Kako li je roditeljima tih nesrećnika?Kako leče svoj jad,svoju tugu?Bolje bi im bilo da su ostali bez ruke ili noge nego što su dočekali da nadžive svoju decu.A da li će tog mladića gristi savest?Ne,neće...on će samo duboko uzdahnuti,izvniti se i otići
-nakon tog dužeg govora,Tihomir duboko uzdahnu i gucnu čaj,gledavši u jednu neodređenu tačku ispred sebe.Miša shvati da je pravo vreme da krene.Sad mu je bilo još gore.Dobio je još jedan kamen na srcu.Vraćajući se kući,poče kiša i vetar...Te noći,dok je bio ušuškan pod toplim pokrivačem,u glavi su mu ozdzvanjale reči:
''On će samo duboko uzdahnuti,izviniti se i otići...

Voleo sam te,bato.Da,zaista sam voleo tvoju crnu kosu,oči kao od kamena,krvgav nos,osmeh od usta do usta.Voleo sam i to što si ćutljiv,miran...Samoća te je pratila celog života,još iz doba mladosti.Sešać li se one drvene kućice koju smo imali u dvorištu?Kada bi te uhvatilo tvoje ludilo,u dugim letnjim noćima,krišom se iskradeš iz naše sobe,misleći da ja spavam,i popneš se tamo.Pratio sam te tajno,ali nikad se nisam odao.Ti bi uglavnom ležao pred ulazom kućice,osmatrao bi nebo,sa slikom sna na očima.Sa sobom si uvek nosio jedan stari,raskupusani notes i malu tupu olovku.To je bio dnevnik,u kom si pisao o onome što ti stiska dušu,što si mogao da priznaš samo papiru.Jednom sam našao taj dnevnik.Još se sećam šta je bilo ispisano na poslednjoj stranici:
Noć,nebo,zvezde...Meseče,ti si moj jedini verni prijatelj u životu.Samo tebi mogu sve da kažem,samo u tebi nalazim nagoveštaje i tihe otkucaje svoj umornog srca,niti mira i spokojstva.Noćni vazduh,ova kućica..jedino su mi utočište od spoljnjeg sveta.Zatvorim polako očne kapke,i onda,čini mi se,kao da sanjam.U takvim trenucima osećam slobodu,osećam da sam dobio krila.Vidim jasno iluzije i nekom boljem životu.Vidim ljude koji se smeju,sve odjednom dobija neki novi obrazac,neku nadu koja se čini da nikad neće biti oduzeta.Žudim za ovim noćima,čeznem za ljubavlju i polako venem.Ali ja nisam odustao,i dalje verujem u sreću i ljudskost.Više ne plačem,suze su zaboravljene.Samo se smejem.Smejem se sebi,smejem se celom svetu.Smejem se jer to produžuje život.I verujem da će jednog dana,kad god to bilo,prestati ova oluja u meni,magla će umreti i rodiće se ljubav.Biće mala klica,jedno zrno peska u pustinji,ali to zrnce biće dovoljno''

Dok sam drugi put iščitavao zapis iz tvog dnevnika,uhvatio si me.Snažno si me ošamario,i bio na ivici da zaplačeš.Bato,još pamtim taj šamar,čak i sad,pola veka kasnije.Još mi bridi obraz.Još u meni leži toliko reči kajanja i nedorečenog.Sada sedim na tvom grobu,i sećanja snažno naviru,kao lavina koja preti da nas zatrpa i uguši.

Starica je polako umirala na svojoj postelji mirisa ljiljana.Polako,iskreno,sa žarom od straha smrti,udisala je vazduh.U njoj se nalazila neka sila,neka težnja koja ju je terala da istraje,da ne posusta.Iluzije večnog života nisu joj davale mira,mislila je da je smrt ništavna.Njena ćerka je gledala njenu borbu,njene gestove,snagu.Lice joj je ovalao izgled bodrenja,a duša joj se kidala,lomila i venula,vapila za dugom.
-Ćeri moja,reci....reci...-počela je starica da govori.Njen glas bio je netrpeljivo umoran,snužden i neveseo.Kao da se u njoj gasila neka sveća života.
-Šta,majko moja,majčice moja...šta želiš?-odgovirila je ona na ivici suza.
-Kaži naglas...vikni...da neću umreti...da mi nećete praviti sahranu....
-Nećeš umreti,nećemo ti slaviti sahranu-ponovila je ćerka,ali tiho,osećala se nemoj.
Starica je odmahnula glavom.Zatrovila je svoje duboke,plave oči.Trepavice su izbledele,broje bore su joj ležale oko tih žižaka koji će uskoro sasvim nestati.Usta su joj bila skupljena,u ravnini,niti se smejala niti je plakala.Činilo se da nije živa,da se njeno koščato i mršavo telo neće pomeriti.Svaki pedalj njenog profila sličio je i izražavao ravnodušnost i bezvoljnost.Pomirenje...
-Nisi me poslušala...idi na hodnik bolnice i vikni to.Neka svi čuju.Svi.Neka se u srcima nesrećnika pojavi još jedan kamen,još jedna tuga koja otežava disanje.Vikni!Ispuni tu poslednju želju jednoj starici,koja se borila,koja nije mogla da se pomiri da nije rođena pod srećnom zvezdom!-i zaplaka.Činilo se da će te suze napraviti poplavu i pljusak.Pljusak iz kog nema izbavljenja,koji vuče jad za sobom,ali,istovremeno,oslobađa ličnost briga i ludila.
......

Samo dva dana kasnije,bolesnica je umrla na spavanju.Njena porodica je napravila sahranu.Stajali su kraj groba,na kom je pisalo ''I borila sam se,i nisam posustajala,i nalazila svetlost na kraju tunela,iako nisam imala svoju srećnu zvezdu.Mi,jadnici,koji nemamo srećne zvezde,spas nalazimo negde duboko u nama,iza redova.Dok god ima poja ptica,dok god sunce zalazi,znam,biću živa''.Pop je čitao molitvu za pokoj duše,a njen maleni unuk je samo osmatrao te reči,brišući jednu malu suzu rukavom.

Neka se ovaj miris paljevine više ne oseća.Lišće umire,zemlja ga nežno guta u brzim zanosima.Bezbrojna kola krstare gradom,prljaju prirodu.Ono malo drveća,i zimzelenog i listopadnog,predoseća da će umreti,da će biti pokopano crnom zemljom.Tada će preko njiih nežno gazii prolaznici,čije misli će žudeti za nekom toplinom,koju nikada neće dočekati.
I onda se u čoveku neprestano biju dva plamena,svaki želi da nadjača drugoga,da pročita kraj u očima neprijatelju.
Niko ne obraća pažnju na list koji je umro,koji nije pitan za mišljenje,čije lađe su potonule.
Ljudi gaze,ne gledaju.Vide a ne čuju.Samo sanjaju,preispituju mračne tajne svog uma,traže nesagledivo.

Samo jedna pijanica leži na putu.Stari i hromi starac koji se napio od dve čašice rakije.Ljudi samo prolaze,misle,sanjaju o slatkim danima,a pijanica leži,kao list pogaženi.

Svetlo predigrava pred očima.Belina.Vetar duva u lice.Sparina.Širim ruke.Mašem,kao ptica.
''Poleteću,poleteću,biću slobodna!''-čujem svoj glas u belini sna.On se glasno čeje i polagano zabacuje glavu ka meni.
''Ej,gledaj na put,poginućemo''-kažem.Smeh.Radost.Snažno ga grlim sa snažan struk.
A onda,kraj.Vrisak.Pad.Asfalt.Krv iz mojih usta koja pada na put...Sve postaje crno...
On nije preživeo.Umro je istog momenta kad je glavom snažnom lupio o asfalt.Duša je napistila telo u roku u pet minuta.Ja nisam bila te sreće.Preživela sam smak.Sedim u bolnici i slušam zvuke koji dopiru s polja.Ta pesma...reči te strofe urezuju mi se u srce poput živog olova.Pevam.Pevam i plačem.

''He said, “I would die for you

“I would die for you”

And it all came true

It all came true''

Zatvaram oči.A onda opet,kraj?


-Suviše se stresiraš,to se negativno odražava na tvoje stanje.Probaj da što manje razmišljaš o njemu,fokusiraj se na sebe-reči doktora odbijali su se o bolničke zidove.Sedeo je na mom krevetu,i gledao me sažaljivo.Njegove oči skrivale su pomešana osećanja,stvarajući u meni osećaj da me laže.Nešto,nešto nije bilo u redu u njegovoj pojavi,u njegovoj priči.Doktor je nešto krio od mene.
-Žao mi je,ne mogu da zaboravim.Volela sam ga,doktore.-odgovorila sam brzopleto.
Doktor odmahnu glavom i poćuta.Osećala sam tišinu oko sebe,nisam želela da prekinem tu kratku fazu mira.
-Budi jaka,možeš ti to.Uskoro ćemo ići u bioskop,na neki dobar krimi film-čula sam iskričav glas svoje mlađe sestre na mobilnom.Očigledno da joj majka nije rekla istinu o meni.Nežnost,neizreciva radost....Sve to sam osećala u tim rečima,kao da sam je jasno videla isrped sebe.
-Seko...volim te...-šaputala sam,pokušavajući da prikrijem plač.
-I ja tebe.Mnogo.Najviše na svetu.Ozdravi što pre.
-Obećaj mi nešto.
-Kako god ti kažeš...
-Neka ruže budu bele.Zapamti,bele-smogla sam da kažem poslednjim atomom snage.Nisam više mogla da držim mobilni u rukama.Pao je na pod.U iluziji,čula sam zvuk lomljenja.


A toliko sam maštala,želela sam da živm punim plućima.Da sanjam.Da budem tri metra iznad neba.Jedna greška,jedan pad,i smrt nam postaje jedini izlaz,jedini spas.Možda je to samo sudbina.

Lastavica beše skrivena u čestarima šume.Njeno krhko,ptičje telo,nije imalo dovoljno snage da se izmigolji iz grana drveta u koje se beše uplelo.Krila behu ranjena,krljun krvav,samo su još male,sitne oči lukavo kucale.
''Vesnik proleća je umro iznenada.Biće ovo krvavo proleće,proleće u kom će mo se uhvatiti u grane iz kojih nećemo moći pobeći-govorio je jedan medved,gledajući sa zemlje tu borbu života i smrti.Njegov drug,vuk,samo je ćutao,svaka potreba za pričom kao da je bila rukom odnesena.Kada gledamo kako neko gubi dušu,kako napušta ovaj svet,svaka potreba za bespotrebnim filozofiranjem i čavrljanjem nestaje.Tada,preispitujemo sami sebe,pitamo se da li je tako moralo biti.

''Zašto baš naša mila i draga drugaria lastavica umire?Ona,jadna,ništa nije skrivila,uvek je živela pošteno.''-komentarisala je lisica,pijackajući čaj u svojoj jazbini,nakon održane ptičje sahrane.Njeno gosti,zec i veverica,nisu bili istog mišljenja.U njihovim izrazima videla se neka svetlost veselja,zadovoljstva.Kao da su im sve molbe bile uslišene.
''Nikada se ne treba zapitati taj čuveni,famozni izraz,zašto.Uvek postoji razlog,odgovor''-izgovori konačno zec.
''Meni je lastavica dužna.Pokazala je nekom šumskom prolazniku gde su zakopani moji lešnici,koje sam skupljala celu zimu.Bezobraznica jedna,zaslužija je smrt''-sad se ubacila i veverica,vidno besna i ozlojeđena.
''Znala je i gde sam sakrio svoje zalihe šargarepe.Znate,trebala je da mi bude slava,nedeljama sam skljupljao hranu.A ona,pokvarenuša,sve je gledala.I tako jedno jutro,ja otvorim taj špaiz,a ono,prazan.Ni jedna šargarepica nije ostala.Kasnije sam saznao od moje verne prijateljice kornjače da je lastavica preko noći odnosila nekud moje šargarepe,i to dok sam spavao''.
''Pa,ako ti je ta kornjača neka drugarica,što te nije probudila,što nije sprečila lastavicu?''
''Previše je spora,njen glas je tih..kada je doša do moje jazbine,bilo je prekasno.Doša je u momentu kad sam otvorio prazan špajiz''.
Sobom zavlada tišina.Lisica je popila svoj čaj do kraja.Zajedno sa svojim gostima,slušala je otkucaje časovnika.Sa svakim otkucajem,trzajem seknudare,bilo joj je lakše.

Ponekad,samo zavirim u svoju staru radionicu.Tu me,iz nekog čudnog,krepkog sna probudi miris drveta,smole i beskonačnosti.Misli postanu tanane,glava počinje neprestano kradom da mili ga letnjim sunčevim zracima.Ta jedna stara soba,zdela tišine koja je posuta kraj ulice,uliva mi neki tih i lagan spokoj,kutak dugovečnosti.Kutak miriše porama,starosti i mirisima mojih pradedova.Osećam njihov hod,osećam njihove duhove kroz svaku ćeliju svog tela,kroz krvotok,kao da mi polako pričaju o životu.

A onda,drugi put.Čovek se jednom okrene,promeni svoj pogled drugim težnjama,drugim željama nesagalasivim,i zaboravi svoj kutak obasjan svetlosti.Ta soba počinje da mili,da truli,da plače od nespokoja i prljavštine,koja je svakim danom sve veća.Čini se kao da nikada neće prestati...

Prošao je svaki nagoveštaj prošlosti.Nema više vetrova,nema ulica,nema ljudi.Samo prokleto zatišje,prokleta tišina.Ah,kada bi se u daljini čuo samo jedan mali,tananani zvuk da je išta ostalo.Da ima života.Osećam ruševine nada mnom.Smrt me je zagrlila,krv mi polako lije iz rane...da li je ovo moj svršetak?

Ono ipak nije bio kraj.Samo puko zavaravanje,stavljanje maske oko lica i traženje sebe,svoje senke i persone u pećinama tišine.Hodam,pogrbljenih leđa.Sva moja čula uprta su u zemlju,blage kapice znoja pokrivaju vrhove peska.Ništavilo.Rupa.Polomljeni zidovi.Umrla drveća bez korena.Poraz.I osmesi neprijatelja.Nema više ni mog starog kutka.Radionica,koja je nekada mirisala,sada smrti,grca se u teškim kovitlacima svog ništavila,svog kraha.

Dvadeset godina kasnije,koračam,čula uprtih u zemlju.Umesto peska,tu je-asfalt.

Tuga,čamotinja,odmazda.Patos,beskonačnost,kraj.
''Bože,želim da umrem sada.Želim da moj kraj bude brz i lak,da se ne patim mnogo.Da samo zatvorim oči,kao pred spavanje,i da one više nikada ne vide svetlost dana.Samo...samo da umrem,da me nema.Zrikavci se ne čuju,okvir sunca ne dotiče moju glavu koja se više ne diže za zemlje.Slabići...nisu za ovaj svet.Oni su samo jedna nepregledna tačka u svemiru...bolje da sam bila ptica,da mogu da letim,da mi niko ne može ništa,što dalje od ljudi.Tada,i samo tada,moje srce neće biti ranjeno.Moja duša će biti mirna,biću slobodna.
Kako želim tišinu.Želim da budem sama,na pustom ostrvu.Kao Robinzon Kruso,koji je zaboravio da govori.Buka,buka je najgora pakost,najgora zloba.Nema se više šta pametno reći,samo treba ćuteti i trpeti.A reči zakopati negde duboko,lopaticom u zemlju,tamo gde ih niko neće moći naći,gde će ostati kao senke iluzije nepokolebljive prirode.


Prošlo je pet godina od kada je nije video.Počeo je da je zaboravlja,nije se mogao setiti ni njenog imena,ni koje boje su joj oči.Sećao se samo reči,i buke,koje su odzvanjale daleko,koje kao da su bile izgovorene u pećini,odakle je dopirao zaglušujući eho.Kada bi,umoran,krenuo da spava,u snu bi video andjela.Belina.Svetlost.Iznenadni poljubac.Zaborav.Oblak.Penje se,vidi pnanine pod nogama.I kraj.


A kuda ići,gde se sakriti od podlog sveta?Možda samo iluzije spasavaju,možda nas čini budnima samo neka daleka,mala nada,koja blesne na mahove,i onda nestane.Ostavlja pustoš za sobom-mrak,ugašenu uličnu svetiljku i mene večnog sanjara.

A život samo juri,žuri,nikada ne zaboravlja.Prošlost stoji,na istom mestu kao i uvek.
Poslednji glas Boga.Poslednja molitva pokajanja.
-Ne,ne kajem se-govori zaludni duh u sudnici.Upale oči,slepljena kosa,smrad.
Koprca se u njemu sila,tvrdoglavost mu ne da mira.Bira,bira,ali kojim putem ići?Da li reći sve,da li priznati bolne jauke srca?
-Zar te ne grize savest,gnjido?-viče jedna uplakana dama sa rukavica,druga strana sudnice.
-Nemam savest.Izgubio sam je nekad davno,dok sam sedeo u popravnom domu,gledao kroz okna prozora vršnjake kako se igraju...-brani se čovek,ubica,silovatelj.Ustremi pogled ka ranjenoj antilopi,pokaže,sada već prljave zube,smeje se.-Opet,i opet vam ponavlja,da postoji mašina za vraćanje vremena unazad,opet,i opet bih je silovao.Čak i kad bih znao da će mi telo zavšiti pod miljama,tonama zemlje.

Sudija odmahuje glavom.Govori osudu naglas.Antilopa plače,ali i dalje ne skida rukavice bele sa dlanova,koji su bili krvavi od udaraca.

Čovek bez savesti opet gleda kroz rešetke.Znoj i smrad izbijaju iz njega.Viri i dalje,kao u detinjstvu,kroz zatvorske prozore,gleda na ulicu.Samo,sada to više nisu deca...samo gomila ljudi koja se trka sa tempom života,koja zavisi od vremena i plače od neizvesnosti.

Prsti na dirkama klavira.Klonuo duh,ali reči lete.Duka se hladnokrvno pomera,levo desno,na pred,nazad.Mozak se pita jedno,a srce drugo.Pišem.Samo pisati.A šta,to nije bitno.Mala,nevažna tajna,zakopana samo u srcima onih koji žele da traže.

Smiraj dana koji polako umire.Kamin,mali,udobni sobičak.Dvojica u prostoriji.Otvoreni prozori.Zvone zvona,zvuk se useca u sećanja ranjenih.
-Pričaj.Čoveku je lakše izbaciti negativnos iz sebe.-saopštavaju jedan drugome.
Zavađeni.Prljavi.Umorni.Masna kosa,prljavština pod nogama,neobrijane brade.
-Pre sam bio normalan.Kao i većina svoje populacije.Izlazio sam,pio,pušio,jebao,bleio po kraju,pljuvao po školi.Svakog dana sam bleio sa društvom u dvorištu.Smarali smo se,ubijali dosadu.Prošla je godina,septembar,tad sam bio več drugi razred.Često je tuda svraćao jedan siromašak.Pokunjen,pogrbljen,hodao je brzo,kao da ga neko juri,plašio nas se.Zvali su ga ''smrdljivi'',bežali od njega kao da je šugav.Nosio je danima istu odeću,nikada nije imao para,s nikim se nije družio,nije pričao,samo ćutao.Nismo mu ni glasa znali,toliko je bio tajnovit.Sećam se,prozove ga profesor iz spskog,da pročita sastav.A on samo ćuti,udahne duboko,odmahne rukom.Profesor pobesni,ode do sveske,i,tamo vidi,samo naslov napisan,ni reč više.
''Imao si dva cela časa da nažvrljaš nešto.A šta si ti radio?Zvrdnao kroz prozor?''
Ništa.Samo ćuti.Posle ga je naterdao po psihologa,da malo popričaju.Vucarao se tako,vucarao,umnožavao kepane,otišao na popravni,i pao.Posle toga više ga nikada nismo videli.On je opet bio drugi razred,mi treći.Često smo se pitali šta se desilo sa našim ''Smrdljivkom''.Osuđivao sam ga,govorio sve najgore o njemu,da se uvučem u dupe društvu.Nakon mesec dana,saznali smo da se ubio.Obesio se u javnom toaletu.

Čovek koji je pričao,najednom zaćuta.Nije bilo potrebno bilo šta da se kaže.Slušalac je sabirao misli,sažaljivo gledao crne zidove,sanjao slobodu.
-I ti si postao kao taj koga si najviše osuđivao-rekao je na kraju,zatvorio oči,maštajući o pljeskavicama,svom stančiću,o devojci,pitao se ko li hrani psa?

Ostao je sam u ćeliji,slušao razgovor policajaca ispred.
''Šteta,bio je tako mlad.Eto šta društvo učini od deteta.''
''Takav je život,brajko moj.Ljudi se rađaju i umiru.Neki dožive mladost,neki ostare.''

Beše ta brža od vetra.Njen beli pastuv Euforio,opirao se pritisku vazduha,vođen uzdama drske jahačice.''Brže...brže...brže...''.Samo jedna reč,sastavljena u nizu,stvara tesan krug činjenice,fraze koja postaje istina.Konju se noge nesvesno dižu,juri većim zamahom,griva nabuja kao vlasi pšenice razuzdane.To više nije igra,obično jahanje,to prevazilazi sve granice,pretvarajući se u neobuzdanu vožnju sa smrću...

Brža od vetra...najednom oseti strah...vrata...crnina...

Preživela je sunovrat.Njene ruke su i dalje nežne kao pre,odišu notama mladosti.A lice je ostalo kao neodvojiva celina.Krvotok žubori telom,hraneći svaki ogladneli mišić,postepeno potirući ono osećanje straha i bespomoćnosti.Onda se ona nasmeši,i želi ponovo.

Ponovo i ponovo.Šta je to život bez rizika?

''Niko ne zna šta je rat ako u njemu nema sina'',De Maistre

Stevan je čvrsto spavao.Dragica je sedela kraj svoga usnulog sina i nežno ga mazila po koščatim,promrzlim obrazima.Posmatrala je njegovo izmučeno lice,lice onoga koji gine za svoju otadžbinu,samo sa puškom u rukama,sam,dok je neprijatelj sa druge strane barikada i čeka svoju priliku.Smrt je jedino rešenje do pobede.Kada vojnici branioci padnu,zemlja je osvojena.
Njegove usne držale su se u nekom bolnom grču.Na njima se čitala prostodušna ravnodušnost.Bez osmejka i tuge.Pomirenost sa sudbinom,predaja.Usne koje nikada nisu ljubile.Usne,na kojima je bio   utisnut kraj minule mladosti.Oči,te plave oči,sada su bile čvrsto zatvorene,kao kod umrlog.Dva ugašenja ognja,čuvari pepela.Nos tanak,crven,sa malim rupicama koje su na bojnom polju udisale krv ranjenika.Kratko potšišana kosa,na koju su padale kapi kiše neprospavanih noćenja i bdenja.
Dragici nije mogla više da izdrži.Savila je glavu,istrčala napolje,na sneg.Plakala je kao što plače malo dete kada ostane bez majke,siroče.Znala je da će Stevan umreti.Videla je to na licu doktora,dva sata ranije,kada mu je proveravao pritisak.
-Samo odmaraj.Potreban ti je san.-govorio je doktor Žika Stevanu.
-Ima li leka za ovu ranu,doktore?-pogledao ga je pravo u oči,sa bolnom odlučnošću.Odjednom napravi bolnu grimasu,i vrati se u ležeći položaj.Probadalo ga je u prsima,pukotina u kojoj je čamio metak.
-Poslušaj me i ne zamaraj se time.Sada je najvažnije zadržati otimizam.-to reče Žika,otpi kafu bez šećera,i pozdravi se sa Dragicom.Dok ga je ispraćala,osetila je neku bolnu tugu i setu,loš predosećaj koji joj nije davao mira.
-On će umreti.Preostalo mu je samo dva sata.Ne mogu  vam opisati koliko mi je žao,uradio sam sve što je u mojoj moći.Sudbina.-i tada ču potvrdu svojih sumnji.Ništa nije uradila.Samo je zabezeknuto stajala u mestu,drhteći.
-Mislite li da je meni lako da podnosim sve ovo?Sve te bolesnike,njihove rane?Mislite li da je lako gledati pacijenta i ne moći ništa uraditi,jer leka nema,jer je metak otišao predaleko?Toliko suza majčinskih sam video,toliki jad ukućana.Eto jutros,sedeo sam jutros kraj prozora,umoran i bunovan nakon cele noći rada.Posmatrao sam,po ko zna koji put te puste prazne ulice.Gledao sam rađanje Sunca i proklinjao ga.Bedan je ovo život,Dragice,bedan.Nema svanuća za nas.Kud god pogledaš-smrt.Ne sme više ni da se razmišlja.Sahranjujem emocije,ali one nakon nekog vremena opet izbijaju iz mene,kao ugašeni vulkan,kad to najmanje očekujem.Sedim ja tako,razmišljam kako je bilo lepo nekada,i odjednom,mala povorka.Svi zavijeni u crno.Neka žena kuka i nariče.Mali dečak kraj nje drži krst.Odmah iza njih,beli kovčeg.Sveštenik čita molitvu,povorka samo gleda u zemlju.I prođoše,naglo i iznenada.Dugo sam gledao u tom prvacu,činilo mi se kao da su još tu.Tada se uvukao neki bes u mene,polomio sam sve po kući.Udarao,razbijao,plakao.Svašta mi je prošlo kroz glavu,osećao sam se kao najveći krivac.Zašto ja uopšte zaslužujem da živim,kada svi oko mene  umiru,padaju pokošeni?Pokušao sam da se ubijem tad,ali ja sam,kao što vidite,samo jedna velika kukavica,nesposobnjaković.
I tada,kada je olakšao dušu,doktor Žika ode,pravo u snežnu mećavu.Dragica je gledala za njim,u njegovu crnu kapu,sve dok joj konačno nije nestao iz vidokruga.

Dete sunca je stradalo pod hrpom brzih točkova života.Svaka koščica je bridela,pekla do usijanja.Dva kamena u očnoj duplji su ostala suva,ni bol ni vrisak nije dopirao sa čvrsto stegnutim poplavelih usana umrljanih krvlju.
Pre toga,bio je zdrav i čitav.Kaskao je prometnim ulicama velegrada,njegove cipele gazile su preko pljuvački i smrdljivog gradskog betona,kao da su same znale kuda treba ići.Previrao je gomilu semenja-misli u sebi.Gluposti i besmislice.Samo je sekao svoje srce negativnošću,lomio se,patio.Ali niko nije primetio.Nijedan prolaznik beživotnog,suvog lica nije ga udostojio svojeg pogleda.Niko nije znao čime je ispisana hartija Deteta sunca.Ta tajna trovala mu je dušu,čineći ga robom.
Potom,oseti snažan udar o svoje rame.Pao je,dočekajući se na ruke.Neki pametnjaković,huligan,sa crnom kapuljačom i širokim smeškom ga je namerno lupio.Ili se bar njemu tako činilo.I vidi-svoje dlanove,nekada savršene i glatke,sada pomodrele i ranjene.Oljuštena koža.Biće to velika rana,još jedna u nizu krasta koje će trebati da otkine.Da otkine,da napravi još veću brazgoditinu,još veću i dublju rupu.
Obesan,pun mržnje i prezira,počeo je da priča kroz pesnice,ostavljajući svoje tragove svud po telu neznanca sa kapuljačom.
Ništa nije video,ništa nije čuo.Vreme kao da je stalo.Samo mržnja,negde duboko u srcu.I jedno lice,kao u magli,koje se ne brani.
''Evo,i evo,još jedan,i još jedan udarac.'',ponavljao je u sebi,sveteći se svima.Čekao je taj dan.Dan konačnog i završnog obračuna sa svima.
Prolaznici su se čudili.Mala,krhka pojava snažno je pesničira visokog huligana.Pritrčali su.Tada se konačno probudio,odleteo odatle,ne osvrćući se.
Kao san.Trči i trči,duboko dišući,iako oseća da ga telo izdaje.Ako padne,to je kraj.Propast.Poraz.Snažno je stiskao jaknu uza sebe.
Preobrazio se u divlju i krvoločnu zver.Niko nije mogao prepoznati onog dobrodušnog i poslušnog dečaka kakav je nekada bio.Detinjstvo je prošlo.Sada je on otrov,krvopija.
Obreo se na raskrisnici.Crveno svetlo semafora ga je bolo u oči.Pripalio je cigaretu.Dim mu je obletao oko glave,dok su pluća htela da iskoče,da ga napute,kao kad prijatelj prijajatelju kaže ''Zbogom,možeš ti i bez mene''.
Opušak je pao na asfalt.Zgazio ga je nogom,pretrčavajući put bez kraja.

I desilo se.Niko mu nije rekao,nije mogao da bira.Kao jasna i očigledna istina znao je da je smrt pokucala na vrata.
''Ovo malo godina što sam uzisao vazduh,živeo sam kao ovaj opušak od cigarete.Iskorišten,zgažen,zaboravljen.Prašina.Uskoro će mi zaboraviti i ime.Zašto nisam bio ptica?Onda bih barem imao krila''

Predigra samouništenja

Slepci nikada neće dokučiti bol utamničene duše.Jadne,osakaćene,rođene bez slobode,odsutnog pogleda koji istovremeno odiše nečim zverskim i neljudskim.
Prolazi još jedan sumoran dan.Ona boluje od čamotinje,nalik Onjeginu koji je odbio ponuđenu mu ljubav.A njene su muke teže od njegovih,čini joj se.
''Ne,niko nije doživeo ovo gde sam ja sada.Niko nije prolazio tužnim gradskim krajolikom,sa knedlom u grlu,poražen neobuzdanom setom.''
Ah,malo ljudsko biće,kako se silno varaš!Ta tvoja vizija je ništa drugo do jedan klas u polju žita.Nemoj se varati-slepice!
Ona je žena bez vere i identiteta.Bez vere-jer više ne veruje u Boga,jer je duh njen postao materijalan,naviknut na gledanje površine,samim tim i osakaćen,bez ikakvog jasnog cilja ,prepušten hladnoj struji života.Bez identiteta,pretvarajući se u biljku,nalik emigrantu u tuđoj zemlji koji ne zna na koju stranu sunce zalazi.
''Šta li bi ostali,pametniji,uradili da su se,kojim slučajem,našli u ovakvoj jednoj fazi-predigri samouništenja?Da li bi odmahnuli rukom,usled sve svoje veličine,prepuštajući se nemilim napadima,koračajući hrabro napred,kao da znaju šta ih čeka iza mraka?Ili bi,avaj,skrušeni jadom i bolom,postali depresivni,i bezosećajni?
Čovek bez osećanja-strašilo,ništavilo.Sve,samo ne to,samo ne ta prokleta ravnodušnost što se u srce useli kao crv u zelenu jabuku.
Treba prestati gledati oko svoje ose.Možda će ona tek tad dohvatiti najviši nivo ushićenja i pobede?Kao devojka na slici Ežena Delakroe, sa zastavom, koja pretrčava neprijateljske barikade na ulicama Pariza,rušeći feudalizam i stari poredak.I šta na kraju izađe iz te pobune,bunta,revolucije?Još gore stanje,kapitalizam.Zar se to nije desilo i njoj?Zar nije ni ona makar u nekoj svojoj zanesenosti i iluziji(ah,iluzije,klopke za lakomislene),okorela mržnjom i ljutnjom,otrkila neizrečenu tajnu koju je vešto godinama potiskivala u sebi,konačno pogledavši svetu pravo u oči?
Ne ostaje ništa drugo,nego povući se i ćutati.Sakriti se u nekom uglu punom paukova i prašine.Prokleta ljudska sudbina...