Umori se covek cekajuci..

Nekada ljudi osete prazninu u dusi. Iako imaju puno toga zajednickog istovremeno imaju toliko toga razlicito. Niko ne voli da bude sam. Jer samoca je cudna stvar,druze moj. Nekada se desi da su ljudi svuda oko tebe a ti se osecas tako prokleto sam.
Uvek si me stitio a ipak si me sam povredio. Secam se kada sam bila mala,kada je sevalo i grmelo znao si da sam uplasena. Uvek bi samo dosao i zagrlio me,bez reci. Uvek si znao sta mi je trebalo. Nikada nisi dozvolio da neko kaze ruznu rec o meni. Kada bi imala neki problem znala sam da mogu da se okrenem ka tebi,da ces mi pomoci da to resim. Uvek si mi cuvao ledja bez obzira na sve. Kada smo bili deca,uvek si se salio sa mnom, zadirkiva me,nervirao me. Ali kada bi to neko drugi pokusao ti to ne bi dozvolio. Jer samo stariji brat to sme.Toliko puta sam danas pozelela da se vratim u detinjstvo. U ono doba gde si mi najvecu bol naneo samo kada si me gurnuo i ja sam ogrebala kolena. Kada sam plakala samo zbog toga sto nisi zeleo da se igras sa mnom. Kada sam te tuzila mami svaki put kada si me iznervirao i ona je sve to resila. Zelim da se vratim u to vreme. Jer ogrebano koleno zaraste brze nego ogrebano srce. Nikad nisam pomislila da cu razmisljati gde da se okrenem,gde da krenem jer ne mogu doci do tebe,da mi kazes prave reci kao sto si uvek umeo. Ima toliko stvari koje zelim da ti kazem ali ne mogu,ne umem. Nas dvoje imamo puno toga razlicitog ali imamo i zajednicko. Najgora zajednicka stvar nam je ponos. Jer proslo je to vreme kada smo bili spremni uraditi sve jedno za drugo. Doslo je vreme u kom smo nas dvoje potpuni stranci iste krvi. A krv nije voda. Svaki put kada pogledam neku sliku,dodje mi da zaplacem jer vise ne poznajem ni tebe,a ni sebe. Toliko toga je promenjeno. Uvek sam mislila da nista ne moze da stane izmedju nas. Izmedju tako jake povezanosti brata i sestre. Ali eto uspeo si! Uspeo si da verujes nebitnim ljudima a ne meni. Ali neka,sve ce jednom doci na svoje. I ko zna zasto je to dobro. Mozda je bolje da ja nisam u tvom zivotu. Da imas tamo ljude koji te znaju samo kada im nesto treba,koji te cene po tome koliko imas novca. Ja umirem od zelje da te upoznam. Posle 19 godina mislim da bi bilo u redu da znam barem malo ko si ti! Da li je bilo potrebno da dodjemo do svega ovoga? Ja sam rekla da nikada necu da te molim da se setis da imas sestru,koja zeli da popricas sa njom s vremena na vreme. Nadam se da te to nece ubiti ako probas neki put. Seti se svih nasih obecanja. Svih razgovora i dogovora da nema tajni. Vidim,vec je to sve zaboravljeno. Sada se osecam tako nezasticeno. Zelim da okrenem novi list vec po stoti put ali ne ide to tako lako. Mozda si ti uspeo u tome da uzmes vec i drugu knjigu zivota, mozda se neko pojavio ko je vredan cele knjige a ne samo stranice tvog zivota. Ja trazim samo mrvicu paznje. Imam jos uvek nadu, ali i ona vec polako umire. Seti se kako sam ti uvek pricala da cu uvek biti pored tebe.
Neka ti je u zivotu uvek sa srecom i cuvaj se zlih ljudi. Nikada ne zaboravi ljude koji su bili uz tebe kada niko drugi nije. Znaj da nikad nije kasno! I zelim da nikada ne osetis usamljenost, ali nisam vise dete sto lutkama kike plete. I nije vise stvar ponosa vec je stvar umora. Umori se covek cekajuci, znas?!

Izvini sto ti upadam u tvoj kutak...ali citam nocas...i dopada mi se prica...
Vratila si me u neko vreme kad sam znala cekati mnoge odgovore dugo, dugo...
Ali...umori se covek cekajuci...i poraste, sazri i Svet vidi drugim ocima.
Dobro je ostati sto duze dete u dusi...Cini mi se da nisam porasla jos...i cekam...

Slobodno
Slazem se da treba ostati dete u dusi sto duze.. Ali nekada je bolje jednostavno ostaviti sve i krenuti dalje jer cekanje polako ubija..

Sreli smo se iznenada..u pocetku se nismo voleli cak i ti to znas,a sada se sve promenilo.. ne znam kako da ti opisem,ti si drug koji se ne srece cesto..volim te,jer znam da mogu sa tobom da podelim i najvecu tajnu i znam da niko drugi nece znati.. znam da uvek mogu racunati na tebe..mogu da pricam sa tobom celi dan i celu noc,nikada mi nece biti dosadno.. jednostavno ti si covek koji mi je usao u srce kao najbolji drug,iako se ne cujemo cesto znam i da te nazovem u sred noci da ces se javiti i pomoci mi u svakoj situaciji..Ne mogu da ti opisem koliko sam zahvalna sto si dosao u moj zivot i toliko puta mi pomogao... taj osecaj je neopisiv

Ne trazim puno u zivotu,mozda mi i zbog toga zivot toliko toga nudi i daje. Nikad ne dozvoljavam da mi neko skine osmeh sa lica. Trudim se svaki dan da iskoristim maksimalno i mozda to neke ljude dovede do ludila, ali ja uzivam punim plucima. Volim svoj zivot i ne marim za tudji,jer ne volim kada ljudi ne gledaju svoj zivot a tudji posmatraju budnim okom. Osmeh je nesto posebno,mnogo govori o coveku. Besplatan je a ipak neki ljudi jako paze da ga ne upute nekome. Ali sta ces,takva su vremena dosla. Mozda ce se nekad nesto promeniti pa ce ljudi koristiti stvari a voleti ljude,ne suprotno. Osmeh dajem svakome,a kada dodju dani kada nemam snage ni za to,tada se sakrijem ali uvek iz skrovista izlazim snaznija i nasmejana. Kada pogledam u nazad vidim samo lepo,zaboravljam tuzne trenutke.. Biti optimista,to je vrlina Nikad nisam ni pomisljala da cu u trenutku doci u ovakvo doba,i da cu biti iskreno srecna. Nasmejana sam uvek,to ne znaci da imam savrseni zivot,daleko je od savrsenstva ali za mene je to dovoljno. Niko nema savrseni zivot,samo malo je onih koji vole i cene to sto imaju. Sto pre to shvate,pre ce biti srecniji.Recept za srecu sastavlja svako po sebi,ja sam svoj sastavila,najbolji sastojci su porodica,prijateljstvo,ljubav,zagrljaj,poljubac,osmeh,lepa rec...

Koliko je sve to komplicirano, sami smo krivi za to. Doveli smo se u ovakvu situaciju svesno ili nesvesno,ne znam više. Ali zašto jednostavno,kad može komplikovano jel’ da? Kada ovako pogledam,vratim film i setim se jedne hladne zime,kada smo po ne znam koji put igrali stoni fudbal. Kada si me po prvi put poljubio. Zašto mi je to tako urezano u glavi? Toliko vremena je već prošlo. Toliko ljudi je prošlo kroz naš život,toliko promena. A sve je bilo prolazno,kao i nas dvoje. Kako vreme i dalje prolazi sve više me zbunjuješ. Zbunjena sam duže vreme,već ne mogu da prepoznam sebe u ovoj priči. Pitam da li se setiš nekad,da li pomisliš na nas.? Volela bi da znam šta osećaš. Poznata mi je izreka ’’ Šta trezan misli,pijan kaže.’’pitam se da li je to istina i kada se radi o tebi?! Kada se u staklenoj čaši nađe rum,i kada se u tamnoj noći nađeš sam, tražiš mene a ne nju. Zašto? Pričaš da me voliš,da ti nedostajem. A kada me pronađeš i kažeš sve to,onda počinje priča o njoj. Druže, ne radi se to tako. Reči kao što su " Volim te" i "Nedostaješ mi!’’ nisu samo prazne reči,imaju veliko značenje. I ne možeš samo tako da šetaš i da ih rasipaš. Iako ne želim da priznam,negde duboko u sebi znam da se kriješ tamo negde sa leve strane,i stanuješ tamo već duže vreme. Ali samo priznanje mi donosi veliki strah i nemir,jer uvek postoji to ’’Šta ako?’’ Šta ako ne osećaš isto prema meni? Šta ako se pojavi ona i kreneš prema njoj,ostavljajući mene iza sebe? Šta ako ti nije stalo? Šta ako sam ja samo zamena? Šta ako je sve ovo šala? Šta ako te izgubim u potpunosti? Stojim na raskršću i ne znam da krenem dalje. Postoji jedan put gde ostavljam sve ovo iza sebe i guram dalje,ponekad se setim nas dvoje, kada čujem našu pesmu. Zaboravljam sve noći provedene zajedno,te priče,obećanja i tajne. Ali ja ne znam da li sam spremna krenuti ovim putem,da li je to zaista to što želim? Čini mi se da ne mogu,ne želim da te zaboravim,da te ostavim iza sebe. Želim još priče do jutra,smejanje do suza. U trenutku kada pomislim da sam spremna da viknem šta osećam setim se da negde postoji ona,koja nas koči. Dok je između nas,nikada neću reći naglas šta držim u sebi. Možda treba da se borim,ne želim da odustanem ali ponekad mi oduzimaš i najmanji tračak nade i tad kažem sebi da ne vredi,odustajem ne zato što tako želim,već zato što je tako najbolje. I onda kada se najmanje nadam, i čim prihvatim da si otišao,ti se uvek vratiš! I opet stojim tako zbunjena na tom raskršću i uvek ista priča. Tako polako i tiho si mi se uvukao pod kožu,u misli i snove. Nisam ovo očekivala ali desilo se. Preostaje mi samo da stavim masku osmeha i glumim ravnodušnost,jer očigledno to mi dobro ide. Bez obzira na sve ovo uvek nam ostaje to nešto naše,one uspomene. To ne može niko da nam oduzme. A ja ću stajati na tom raskršću sve dok se ne setiš da tamo negde postojim ili dok neko ne naiđe tako izgubljen i zbunjen kao ja. Ipak znaš kako Balašević kaže : ’’ Nismo se tražili, samo smo se našli. A sada tako nađeni se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi,ta lepota neizvesnosti.. Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja,ljubiti se bez poljubaca,prožimati se u mislima.. I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko.’’

Nikad u životu nisam volela ma donosim odluke. Ali život je takav da ne pita dal’ voliš ili ne. Jednostavno dođe. Kao i odrastanje. Okreneš se i shvatiš da je detinjstvo već prošlost i da postoje mnogo dublje rane od ogrebanog kolena. Shvatiš da imaš svaki dan želju da se vratiš u vreme kada su dani trajali sve dok mama nije zvala kući, kada smo svaki dan bili srećni i nismo znali za zlo,zavist,bol. Odrastanjem shvatiš da ljudi nose maske. Dođe tako vreme kada svi skinu maske,pokažu svoje lice i tek onda vidiš ko je pravi prijatelj a ko je tu sve dok ima koristi. Vremenom naučiš da društvo ne znači oslonac. Da nisi bezbedan i da ćes kad tad biti povređen. Polako učiš da budeš otporniji na svaku bol. I sve više gradiš svoje puteve i prihvataš svoje poraze otvorenim očima odrasle osobe a ne ružičatim naočarima deteta. Svako od nas ima neku neispričanu priču. Sva sreća pa jastuci ne govore,jer čini mi se svaki jastuk zna priču svakog ko je naslonio glavu na njega. Svaki čovek nosi svoju masku,ali pogledom u oči gledamo njegovu dušu. Problem je u tome što danas ima jako malo ljudi koji prepoznaju tugu u očima čak i kad je na licu najveći osmeh. Kada upoznaš takvu osobu nemoj je izgubiti,jer je ona posebna. Ima ljudi koji misle da je moj život savršen, jer svaki put kada se sretnemo ja sam nasmejana. Niko nema savršen život pa tako ni ja. Ja živim svoj život i srećna sam, ali to ne znači da je moj život savršen. To znači da sam naučila da uživam u njemu i njegovim nesavršenostima. Volim da se smejem a smejem se i kad plakala bih. Trudim se da ne skidam osmeh da se prijatelji ne bi brinuli a neprijatelji radovali. Bože, koliko sam ti zahvalna za sve što mi pružaš,svaki dan je novi dan,nova prilika. I u svakom lošem danu desi se nešto lepo,zato je to samo loš dan a ne loš život. I uvek imam u glavi da dan bez osmeha je izgubljen dan.

Sedim u praznoj sobi,tišinu ubija lagana muzika koju svira Balašević.Svaki stih pogađa pravo u srce.Ne znam šta mi se to dešava. Neki nepoznat osećaj prolazi kroz mene. Gde li je sve nestalo? Sav osmeh,sva sreća,gde je pobegao osećaj ispunjenosti? Pre nekoliko meseci pisala sam kako pravo prijateljstvo postoji. Bez sumnje sam to govorila,iako su neki ljudi pokušavali da mi dokažu suprotno. Nisu me ubedili. I dalje sam širila prijateljstvo i svima davala nadu da to i postoji. A onda je došla realnost, koja mi je lupila šamar I skinula ružičaste naočare. Probudila me je iz sna u kojem cveće cveta duginim bojama i pokazala mi onu pravu stranu. Pogledah oko sebe sa čuđenjem,gađenjem,strahom i mržnjom. Šta se to dešava? Tamo gde je nekad sreća carovala sada vlada tuga,tamo gde se osmeh smejao sada suza plače,gde je ljubav stanovala sada stanuje mržnja. A kažu tanka je linija između ljubavi i mržnje. U zadnje vreme razmišljam i dolazim do zaključka kako je moj otac u pravu. Ima čovek jedno pravilo kom me uči već dosta godina i u ovakvim situacijama se setim da već duže vreme treba da ga se pridržavam. Čoveče.. Kako može neko da bude toliko pokvaren?!Čemu to? Jel’ ima neko zadovoljstvo u tome,kada vidi nekog tužnog? Suza suzu sustiže i pada na papir. Ne shvatam gde sam se izgubila. Ne shvatam gde sam Vas izgubila. Bile smo najbolje,najlepše,svi su nam zavideli. Bilo nas je 15. Odrastanjem se broj smanjivao. Pa zar je dotle došlo da ćemo pasti na 1? Svaka svaku da izgubimo? Kada se setim sve što sam u životu proživela,u svakom trenutku smo bile jedno. A kada pogledam u budućnost,osetim nemir i strah,jer sve se raspada. Kako je krenulo odrastanje, krenule su laži,izdaje,sve je krenulo niz brdo.Gledam slike i preplave me osećanja. Bože,koliko uspomena. I sve su to samo uspomene. Nastavljam da gledam i kroz nasmešeno lice suze padaju. Tada nismo razmišljale kako ćemo sutra. Živele smo u sadašnjosti. I tako dan za danom… Kada su došla teška vremena,stajale smo zajedno. Mi protiv svih,i niko nije bio jači od nas. Sve za jednu,jedna za sve. Beše to davno. Gledam kako se slika ne menja,ali ljudi na njoj su totalno drugačiji. Neke su se promenile da ih više i ne poznajem. Priznajem, promenila sam se i ja. I to iz korena. Samo sada shvatam koliko sam bila naivna i slepa. To je taj period života, kroz koji svaka devojčica prođe slično. Izađe iz njega snažnija i pametnija. Tada sam bez razmišljanja govorila svakoj svoje tajne,svaku svoju misao i želela sam sa svima biti dobra i družiti se. Sada shvatam da ako sam dobra sa svima,negde grešim. Pogledam unazad i vidim ko je ko,i ko je nosio masku. Ko je moje tajne delio sa svima,iako je bilo rečeno u poverenju. Ali jebiga, čovek uči sve dok je živ. A tako i ja,uvek se iznova razočaram a ipak se posle nekog vremena sve vrati na svoje. Vraćalo se na svoje i to me je postepeno uništavalo. Sada opraštam,ali ne zaboravljam. To sve čini život. Opekla sam se bezbroj puta, i dozvolila da me ljudi iznova povrede. Mašta me upropastila. Uvek sam zamišljala ljude drugačije. Zamišljala sam nas drugačije. Svaku sam volela,jer svaka je imala nešto što druga nije i tako smo sve zajedno bile jedna celina. Jedna porodica. Bile smo svaka svakoj utočište. Pored vas sam se osećala sigurno,zaštićeno,jednostavno srećno. Kada sam imala neki problem,znala sam gde da pobegnem. Znala sam gde neću biti odbačena. Koliko je bilo neprospavanih noći,što zbog razgovora,što zbog kartanja. Kada je jedna imala problem,rešile smo ga sve zajedno. A sada? Sada kada ima neki problem,bežimo od njega sa nadom da će se sam rešiti. Zašto? Gde smo izgubile onu pravu suštinu prijateljstva? Zar smo dotle došle da jedna drugoj zabijamo noževe u leđa?! Ostaju ožiljci posle toga. Bol možda prestaje,ali ožiljak je tu da me podseti na sve. Ja sam se već umorila,i ne mogu više. Mislila sam da ću se boriti do kraja,ali odustajem. Odustajem od nas,odustajem od nade da će se nešto promeniti,i doći na svoje,od nade da će sve biti makar u pola kao nekad,ili da će biti bolje . Odustajem,ne zbog toga što Vas više ne volim,ali zbog toga što uništavamo jedna drugu,onako bez sramote i bez ikakvog trzaja za nečijim osećanjem. Kao najgori neprijatelji. Ne poznajemo više jedna drugu i zauvek smo se izgubile. Jer sva naša obećanja ‘’ Zauvek prijateljice’’ su prešla u ‘’ Zbogom zauvek’’. Zajedno smo svašta planirale,ali svaka kreće svojim putem,bez pozdrava, bez i jedne reči. Tako sam i ja krenula nekim putem,na kojem važi pravilo mog starog : ‘’Ne veruj nikad nikome.’’

Kraj godine 2013. 31.decembar. Na početku ove godine svi su govorili kako će biti loša,prokleta,jer je broj 13 na kraju. Ne bih se složila sa njima ni u jednom trenutku. Jer ova godina je bila zaista posebna.Toliko toga se desilo u ovoj godini. Toliko smeha,suza,novih prijateljstva,lažnih prijateljstva,novih i bivših ljubavi,toliko očekivanja i puno razočarenja. Ali sve je to život,i sve to prolazi. I sreća i tuga,a polako I ova godina. Kako čovek može da postane sasvim drugačiji preko noći.?
Opet sam doživela neko novo iskustvo,koje me je itekako promenilo. Izgleda da mi je to trebalo cele ove godine,da shvatim,kako stvari stoje. Jer uvek sam se nadala nečemu,uvek sam isčekivala nešto,cele godine sam to nešto,tražila na pogrešnom mestu. Kako može čovek da shvati neke stvari preko noći.? Čudna smo mi ljudi vrsta. Kada sam ugledala zvezdu padalicu,zamislila sam želju. Svaki put kada sam prolazila preko šina,uvek sam poželela isto.Cele godine sam želela samo jedno,da budem samo tvoja. Na trenutak sam pomislila da će se moja želja ispuniti,ali kao I uvek,po navici ti si me opet razočarao.I opet si mi oduzeo jedan deo nade. Verujem u to da nada umire zadnja. Ali evo, danas je zadnji dan ove godine a I zadnji trag moje nade odlazi sa njim. Jer veruj mi na reč, sada sam shvatila ko ovde vredi. Shvatila sam koliko je meni puno značio svaki tvoj upitnik a koliko malo je tebi značila svaka moja reč. Znao si kako da igraš sa mnom,nisam ni bila svesna koliko si me imao.Ali ni u jednom trenutku,nisi dao deo sebe a ja sam to cele godine čekala. Čak i najmanji deo bio bi dovoljan. Mislila sam da ti je stalo do mene,ali po stoti put si dokazao suprotno. Čekala sam nešto,a sada znam da to nikad neće doći. Polako shvatam da imam i ja deo krivice,možda nisam smela da igram na tako pokvaren način. Možda sam ti nanela bol,izvini,nije mi bila nikad namera. Uvek sam želela da imamo našu priču. Sada polako shvatam da smo je imali,ali da smo došli do kraja,koji nije srećan. Došao je neko,ko mi je pokazao koliko vredim. Neko ko je zaslužio da bude u mom životu,neko koga neću odbaciti od sebe,neko ko će uvek imati mesto u mom srcu. Jer njega nije strah da mi priđe I kaže neku reč,on neće praviti problem zbog sitnice I uvek će reći smireno : “ A jebiga.”. Njemu nije problem ubrati ružu i pokloniti mi je sa osmehom. Poklonio mi je toliko pažnje u nekim trenucima, koliko ti nisi uspeo za celu godinu. Sa njim sam uspela naći odgovore na sva pitanja koja sam imala tokom cele ove godine. Jedna noć na kraju ove godine,promenila je toliko toga. Od te noći ja imam osećaj da sam stekla doživotnog prijatelja,a nas dvoje smo od te noći postali stranci.
Nova godina,novi početak. Okrećem novi list,bez tvog imena na njemu,jer mislim da je tako najbolje za oboje. Ti si dobar i ne zaslužuješ nekog ko igra kao ja,a ja zaslužujem nekog ko nije kao ti. Jer nas dvoje smo dva različita sveta i izgleda da nikad nećemo naći zajednički jezik. Sada u novogodišnjoj noći,kada se kazaljke sklope, znam da ću poželeti sasvim drugačiju želju. I znam da će mi biti svejedno dal’ ćeš biti pored mene ili ne. Ja sada znam da ima neko ko će uvek biti tu.

Odakle da počnem.?Ušla si u moj život sasvim slučajno,ne sećam se dana kada smo se upoznale,prvih razgovora i prve ispričane tajne. Čovek pomisli da na ovom svetu više nema prijateljstva,da je pravo drugarstvo zauvek izgubljeno.Ali ja znam da sve dok si ti pored mene ne moram da brinem, i ubeđena sam u to, da drugarstvo od kojeg je svet sačinjen još uvek postoji.Ja sam srećna i zahvalna što si ušla u moj život,jer kada mi je najteže znam na koja vrata treba da kucam i znam da nikada neće biti zaključana. Znam da mogu računati na tebe u svakom trenutku.Kada dođe žuta minuta znam da ćeš biti tu. Znaš one prave reči koje mogu smiriti svaki nemir u meni. I kada je tišina to nije zbog toga da nam je ponestalo reči,već zbog toga što se razumemo i u potpunoj tišini. U tišini koja ponekad govori više od reči. Bilo je trenutaka,kada mi je bio potreban samo zagrljaj i jedna tišina. Čini mi se imaš neki zagrljaj koji leči sve moje probleme. Zbog toga mi je toliko teško kada odlazim svaki drugi mesec,znajući da ti ostaješ i da neću moći samo okrenuti broj i doći po zagrljaj. Tada samo pomislim da će sve to brzo proći i da ću brzo doći kući. I kada dođem nikad ne odem razočarana,jer u svako doba dana i noći ne dozvoljavaš da budem tužna. Drago mi je to što uvek iskoristimo svaki trenutak, i što imamo ono naše. Sva ta imena,koja imamo zahvaljujući tvom talentu. Obožavam kada niko ne razume o čemu pričamo,sem nas. Kada nas svi sumnjivo gledaju zbog neke šifre koju izgovorimo. Kada se setim svih razgovora u kasne sate,svaki razgovor je ispunjen smehom. Možda je poneki i počeo tužnom pričom,ali svaki se završio osmehom na mom licu. Svako prepričavanje vikenda,svaki draft,notes, sve to ima nešto svoje,nešto naše. Kada bih se sećala svako naše pijanstvo,već bi mogla napisati čitavu knjigu,ali znamo obe da rum i kola zajedno stoje i brišu poneko sećanje. Kada pogledam u prošlost,svaki veliki trenutak koji sam doživela,svaku sreću i nesreću,svaki iskreni osmeh i svaku suzu, vidim i tebe. Jer si bila pored mene u svakom trenutku,delila sa mnom svako smejanje,brisala mi suze,i činila me jačom. A kada pogledam u budućnost i dalje stojis pored mene. Jer ne mogu da zamislim život bez tebe. Kada prođe dan bez tvog poziva, osećam da nešto nedostaje. Ti si sestra koju nikad nisam imala, ali veliki je Bog i doveo te u moj život,a ja sam zbog toga zahvalna.

Ako das deo sebe u neki odnos bez obzira da li je prijateljski ili ljubavni, ne znaci da je tvoj ponos nestao,nego pokazujes da ti je stalo do nekoga. I nisi manje vredna ako kazes u cemu je problem,vec si covek i zelis da resis stvari. Ako predjes nekad preko ponosa i pitas sta nije u redu to nije sramota vec je osobina vredna divljena. Nece biti smak sveta ako pitas u cemu je problem,resicemo ga zajedno I idemo dalje. Zar je bitno ko je pogresio?! Ako ti je stalo , ispravi gresku I kreni dalje,bez oklevanja. Ocekujes da svi dodju do tebe,da igraju po tvojim pravilima a ti ustvari igras prljavo. Ako sam ja negde pogresila,pokazi mi gresku,mozda nisam primetila,mozda sam je uradila nesvesno i mozda mi treba tvoja pomoc da je ispravim. Lako je dici ruke od svega I krenuti drugim putem, ne budi kukavica vec pogledaj istini u lice. Bolje istina da boli nego da zivis u lazi. Zaboravi princip pamti pa vrati,jer tako mozes beskrajno u krug I uvek ces stajati na istom mestu. Neces nikad krenuti napred. Ne mozes da se vodis tim putem, barem ne sa ljudima koji te vole I kojim je stalo do tebe. Jer ih stalno povredjujes. Njima je zao zbog greske,pokajali su se, ali ti i dalje nastavljas svojim putem,ne obracas paznju na njih i odbacujes ih od sebe. Ljudi se mogu promeniti,ako to oni zaista zele. Neki su se stvarno promenili iz korena. Ne mozes da sudis ljudima po proslosti. Ne zivi se od proslosti,zaboravi sta je bilo,kreni dalje,predji preko toga. Ako ne mozes preci preko nekih stvari onda ostavi i neke ljude iza sebe. Ostavi ih u proslosti, ako im je tamo mesto. I zaista svaka ti cast kako uspevas sve tako lako da odbacis,u sekundi se pretvoris u stranca,zaboravis da postojim. Ako ja ne pridjem prva,u stanju si cutati celo vreme. Mogu ti priznati da sam upravo ostala bez teksta. Znamo obe da se pravi prijatelji prepoznaju u nevolji. Danas sam sebe zapitala,dal’ je moguce da si tu samo kada je sve savrseno a kada nastane neki problem odmah pobegnes? Pokusavam da sebe ubedim u drugacije,ali ti ne pokazujes ni malo truda da pomislim da gresim.

Daj mi jednu noć,jedan razgovor,jednu šansu. Želim da znam da li sam je zaslužila,šta se dešava u tvojoj glavi. Molim te,samo jednom,reci šta osećaš. Da li me mrziš,voliš ili uopšte ne primećuješ kada prođem pored tebe? Savest mi ne da mira,želim po prvi put da razgovaramo licem u lice,iskreno sa pogledom u oči. Samo ja i ti. Neko piće i nas dvoje. Kažu da kada žena nema ono što joj je potrebno,ona potraži na nekom drugom mestu. Nikad nisam pomislila da ću biti kao i sve ostale. Uvek sam sebe zamišljala drugačiju. A ipak niko mi nije dokazao da sam posebna i jedinstvena. Sve što sam ikad tražila je bio neki dokaz,neki osećaj,nešto što bi mi pokazalo da je nekom stalo do mene. Da je spreman boriti se i da jednostavno vredim. Tražila sam osećaj sigurnosti,koji nisam dobila. Tražila sam podršku,koju nikad nisam imala. Nisam tražila razočarenje,ali to sam dobila. Nisam tražila poniženje a ipak se osećam poniženo. Sećam se nas dvoje,stojimo pored reke,zagrljeni. Slušamo pesmu nekog benda. Ni jednog prolaznika nismo videli a u stvari je mnogo ljudi prošlo pored nas. Ali tada je sve bilo drugačije. Ne znam kada se dogodio procep,ali znam kada sam ja napravila grešku misleći da će sve od tad biti bolje. Mislila sam da je najbolje da krenemo svako svojim putem. Znala sam šta želim a napravila sam nešto sasvim suprotno. Možda bi bilo sve drugačije,samo kad bi znala tvoja osećanja,koja si uvek vešto skrivao. Premotavam unazad sve slike,uspomene,svaki trenutak koji smo proveli zajedno a u isto vreme sve to pokušavam izbaciti iz glave. Želim sve da zaboravim,jer sve se završilo. Ne vredi više sećanje. Jer što se više sećam,više boli. Mislila sam da ću biti ravnodušna kada te budem videla sa nekom drugom. Jer ti si bio sasvim ravnodušan kada si me video sa njim. Ni tada nisi pokazao trunku emocije. Uvek si bio hladan i nikad nisi dozvolio da doprem do tebe. Uvek si imao svoj zid oko sebe,i svaki put kada sam pokušala polako da uzmem ciglu iz njega ti si uvek dogradio još koju ciglu više. Uvek si me zbunjivao,i uvek sam se osećala izgubljenom pored tebe a sve što sam želela bilo je da me pronađeš. Želela bih da imam hrabrost da te pitam sve što mi leži na duši, želela bih da imaš hrabrosti da mi kažeš sve što ti leži na duši. Želela bih da popričamo o svemu. Da jednom za svagda rešimo sve nedoumice. Da mi kažeš da si rešio da me izbrišeš iz svog života,i da si rešio sa njom da kreneš. Pitam se da li i ti ponekad kada čuješ našu pesmu pomisliš na mene,nas..? Da li se nekad,iz čista mira setiš nečeg našeg? Jeste da nas dvoje nikad nismo bili par,bili smo ljubavnici,bili smo prijatelji,imali smo mnogo više od prijateljstva a mnogo manje od ljubavi. A volela sam te,možda i previše. Možda si i ti mene. Ali voleli smo se u pogrešno vreme. Sada smo kao stranca dva. A najteže je pomiriti se sa nekim sa kim se nisi ni posvađao,ali ste jednostavno vremenom prestali da razgovarate. Sve vreme pokušavam da te ne izgubim a u stvari sam te već odavno izgubila. Te noći...Te noći sam otišla u zaborav. Sve vreme živim u nekoj izmišljenoj priči,u nekom svetu a istina je sasvim dugačija. Možda u stvarnosti nismo imali ništa naše,možda je naša pesma bila samo moja pesma,i svi trenuci su bili samo slučajnost. Možda je sve to bila slabost nekog pića,zbog kojeg sam ja umislila da imamo nešto naše. Kako vreme prolazi sve više shvatam da je to sve bilo samo deo moje mašte.  Moram sebi dozvoliti da krenem dalje,da te pustim da odeš. Ljubila sam i druge ali uvek sam se vraćala tebi. Najbolje bi bilo da se ne okrećem više,jer iako je prošlost primamljiva i izgleda poznato moram da krenem dalje,jer ne mogu i ne želim više da živim u prošlosti.

Dođe trenutak kada me uhvati nostalgija. Kada bih najradije otišla kući,sedela sa mamom i da pričamo uz kafu. Kada bih najradije otišla kući i slušala priče iz prošlosti moje bake. I onda shvatim kako stvari stoje. U početku je ovo inostranstvo sve lepo zvučalo a i izgledalo je bolje nego kod kuće. Kuća..Dom.. Sve to lepo zvuči, ali ja ne mogu da se pronađem,gde pripadam? U Slovačkoj me svi gledaju kao srpkinju a u Srbiji kao slovakinju.Kojim jezikom ja govorim? Gde pripadam? Bilo gde da idem svugde sam u manjini,uvek me pitaju ko sam,odakle sam. Ljudi kako da Vam odgovorim kad ni sama ne znam?! Zbog Vas ljudi moji, imam i takav osećaj da jednostavno ne pripadam nigde. Da sam niko i nemam svoj jezik. Uvek se trudim da se lepo izrazim jer Vi ne razumete drugi jezik osim Vašeg,koji takođe nije savršen. Ceo svoj život učim u isto vreme dva jezika,ni jedan nisam naučila u potpunosti. Srela sam puno ljudi i puno njih je pokušavalo da dokažu da pripadam među njih,no nikad me nisu ubedili. Jer sam ja zarobljena u sopstvenom telu, dve ličnosti,jedno telo. I onda kažu da sam dvolična. I jesam! Zbog Vas ljudi,jer ne prihvaćate nikakvog stranca,jer niste u stanju da prihvatite neke greške u jeziku,i ne cenite moj trud i snagu. I ne znači da kada čujete da sam iz Srbije da ću Vas povrediti,ubiti i nisam nikakav kriminalac ni terorista,iako svaka predrasuda govori tako o Srbiji. Kada bi ste bliže pogledali,ili došli možda u posetu,shvatili bi ste da je Srbija jedna lepa zemlja,da su ljudi drugačiji, ali to što su slobodniji,što se razlikuju od Vašeg naroda ne znači ništa loše. Pa zar nije lepota u tome da upoznaješ drugačije ljude,tuđe kulture,tradicije?! Čovek uči dok je živ,nikad nije kasno. Takođe ako kažem da sam slovakinja ne znači odmah da sam alkoholičar,iako predrasude govore da slovaci mogu da piju od jutra do sutra. Kada bi ste proveli malo vremena u Slovačkoj shvatili bi ste da je svaki čovek jedinstven,da se svako razlikuje na svoj način. Da ima onih sa kojima možete pričati i ako kažete neko slovo pogrešno,neće vas ismejati,nego su u stanju da pomognu. Shvatite da ljudi su ljudi bez obzira koje su nacionalnosti! I ako neko ne želi da prizna,ali svi mi se razlikujemo a opet u jednu ruku smo toliko slični. Svako od nas je doživeo prvu ljubav,svađu sa prijateljem,oproštaj i poslednje zbogom neke bliske osobe,svako od nas je zaplakao na neki film,i nasmejao se nekom dobrom vicu. Tako da pre nego što krenete suditi o nekom na osnovu njegove nacionalnosti,molim Vas da odbacite svaku predrasudu i upoznajte ljude. Stvorite sopstvenu sliku o njima. Dozvolite sebi da gledate kroz svoje oči i slušate svojim ušima. Ne mogu sa sigurnošću reći gde pripadam,jer ja izgleda pripadam na dva mesta! Upoznala sam ljude koji su mi pokazali lepotu življenja i pokazali da ipak postoji dobro u ljudima. Da su u stanju biti uz mene kada mi je teško iako sam iz Srbije. I da ne moram uvek da pijem samo zato što sam slovakinja. A takođe sam upoznala ljude koji će te povrediti bez obzira dal’ si iz Srbije ili Slovačke. Ko zna zašto je to dobro i gde će me život još odvesti. Gledam pozitivnu stranu svega tako da sam ponosna,jer znam dva jezika,živim u dve prelepe zemlje i naučila sam ceniti ljude bez obzira na njihovu nacionalnost. Sada gledam svojim očima i slušam svojim ušima i puštam da svako sam svojim jezikom,i ponašanjem odredi mesto u mom životu.

Draga moja Tanix,predrasude i malogradjanstina postoje  svuda i na svakom mestu.Nemoj se okretati,i nemoj da te takve stvari dodiruju.Nauci da gledas svojim ocima,da slusas svojim usima kako i sama kazes.Okruzi se pozitivnim i dobrim ljudima,jer nije bitno u zivotu sta se kaze nego ko ti kaze.I samo budi ono sto jesi,a ne ono sta ljudi ocekuju od tebe.