Arabeska sna

Јуче у 1:26 по поноци

Пушим, неки идиоти су се деру у дворишту, сада су отишли.
Мирно је, нема никога на улици.
Помислио бих да сам будан због галаме.
Нисам, мислим на тебе како спаваш окупана тамом до мене, на јасуку мирис мора, соли, чемпреса, тебе једина.
Твоја рука пребачена преко мојих груди, не померам се, не желим да те пробудим, сањај мирни лагани сан о љубави.
Сањај како те волим, не мораш ти мене волети, мрзи ме, терај ме од себе али не можеш ми сан украсти, мој је, испуњен тобом у сваком трену ове ноћи.
Спавај, чаптаћу тами да те волим и јутру које буде долазило, шаптаћу јер хоћу да сачувам тајну само за нас.

Hod na prstima
i uspavana lepota...
Prilazim ti
sa oprezom
uplašene životinje,
spremna da napadnem
i ujedno pobegnem.

Gledam u tvoje oči...
U njima odraz,
Odraz ljubavi, straha
i moći...

Седео је испред белог платна, опчињен белином ништавила пред њим.
Полако је устао.
Сетио се једне вечери.
Сетио се далеке ватре на другом крају залива.
Речи песме које није могао разазнати.
Сипао је боје на палету и помешао их .
Ноћ је падала.
Упало је свеће.
Сунце, оно велико и црвено нестајало је у полутами.
Повукао је кистом линију.
Сликао је.
Насликао је једну безимену плажу, ноћ, бели песак, таласе, њу.
Стајала је у води.
У белој летњој хаљини.
Ветар је дувао.
У њеним подигнутим рукама вијорила се бела ешарпа.
Сликао је.
Насликао је боцу црног опорог вина негде на песку.
Насликао је и кошару са воћем, две чаше, простирку која је све то чувала.
Насликао је ватру негде у даљини.
Сликао је.
Насликао је Месец и Звезде.
Насликао је месечеву срму на њеним раменима.
Срму у њеној коси, на њеним грудима.
Онда је насликао море.
Море, црно и немирно.
Сликао је велике таласе.
Сликао је хук мора и ветра.
Сликао је ту таму и чељуст звери која је цепала бела једра.
Сликао је кресте великих таласа.
Сликао је како су се кидали јарболи, ломили болне бокове изгубљених надања.
А у даљини, у даљини, насликао је светлост.
Светлост која се није гасила, светлост која је трајала.
Насликао је прамац окован сребрним морем који је јездио ка њој.
Свеће су још гореле када је завршио.
Свануло је.
Одмакао се од платна, вратио се неколико пута да би поправио боју.
Погледао је нови дан.
Било је неке туге у његовим очима.
Туге коју није скривао.
Туге за неким речима, додирима.
Отворио је прозор.
Хладни зимски дан, говорио је, да је више никада неће наћи.

Masada, ovo gore je prosto predivno!!!

hvala B, imam problem sa tim, niti je pesma niti cista proza. Nesto me to krenulo bilo, imam u telefonu jos par neprekucanih. Trazim ime za to pa da uoblicim u neki sklad, celinu. Mozda bi naslov Mozaik arabeske dobro pasovao ? Ili mozda Arabeska ornamenta ? Treba mi pomooooc !

Možda bi ti odgovaralo "Ornamentika reči" ili "Niti arabeske"?

На четири задате речи,
Написаћу стих,
О трави, о једном недосањаном сну,
О теби, твојим очима, грудима,
О твоме оку у коме су боје краја.
Који долази са првим светлима неба,
Звезде милују цвет смрти и љубави,
Још један пољубац, сан, месец и ноћ,
Звезде ће пасти,
И више те нећу видети,
Тако сам ти обећао.

20.04.2008.

Један отворен прозор и кише касног лета, заустављен сан у његовом наручју.Ћутали су, док су капи одвајале тишину, слушао је њено дисање, осећао њену топлину, док је дан крао последње тренутке времену. Наслонио је усне на њено раме затварајући очи.Осетио је дах времена и сетио се дана када је први пут додирнуо, сетио се њеног уздаха, њених очију које су се затварале, усана пуних чежње, миловао је њене руке док је мрак полако улазио. Наслонила је главу на његове груди, загрлио је у полутами као да се бојао да ће нестати заувек, као да ће побећи као преплашена птица сећања. Никада њихове усне нису се такла, а толико пута је сањала на његовим грудима, узимала његове додире и давала своје. Пролазило је време, а они су га испраћали у ноћима ослушкујући како одлази. Истрајали су у тој чудној игри додира, тајни и ћутања, чекајући да време заувек стане.

24.01.2009.

Лежала је до њега у тами, миловао је њене руке нежним додирима попут летњег лахора јутра, шаптао је кишама лета, о топлим барицама у којима се велики месец огледао, шаптао јој је о томе како су њене босе ноге ходале топлим и мокрим асфалтом града који је спавао. Причао јој је о гранама и крошњама у којима су бисерне капи дремале у неком сну чекања. Говорио је полугласом како га јутро не би чуло, полугласом који је она волела. Осећао је њену топлину, слушао је њено срце како даје живот том заустављеном времену.Слушао је њено ћутање водећи је кроз снове и говорио јој полугласом, док се јутро са великим црвеним сунцем рађало на далеком обзорју истока. Држала га је за руку стежући је најјаче што је могла. Били су и ваздух, и вода, и надање, у том крају ноћи у неком граду без имена, у безименој земљи, сами са мислима у тишини недовршеног сна.






Јануар 2009.

Део први

Пробудио се, лагано и мирно из снова, отворио је очи, лик жене из сна титрао је на његовим капцима. Полако је дисао, топли ветар доносио је мирисе шума на висовима које су се дизале изнад градских зидина. Устао је, дошао до прозора, погледао је напоље, зид таме и даље је стајао пред вратима града, мртвог и пустог. Колико је прошло, колико? Питање које је одзвањало у еонима времена, већ колико пута ? Зид, некада када се појавио, црн, светлуцав, густ, зид који је прогутао све сем њега, све патуљке, дивове, виле, гномове, витезове, чаробњаке, вештице. А онда, онда је стао пред белим зидовима, стао је у трену када је сан који сања настао у ноћи, тој ноћи немира у којој је схватио да је последњи витез, витез и краљ, краљ ничега. Покушао је да се придружи пријатељима, покушавао безброј пута, тамни зид га није примао, ходао је том тамом, а она би га увек вртила на капије белих зидина. Умио се хладном водом, погледао горе ка небу, сунце је сијало, оно обично које је свакога дана излазило. Вратио се сну, жена, девојка, малена кућа у непознатом свету, стајала је на трему, сунце је залазило, стајала је сама, на грудима у њеним стегнутим рукама била је књига, стара књига у кожном повезу, листана хиљадама пута, гледала је у даљину, негде ка њему, тако му се бар чинило у том сну, стајала и гледала, благи осмех титрао је на њеном лицу, осмех помешане среће и туге, леп, нежан, осмех намењен њему. Данас ћу опет покушати, помислио је, ући ћу у тај зид таме, можда, можда ћу данас схватити тајну живота, негде када сунце буде залазило, искрашћу се, неприметно и покушати да преварим таму, јер тамо негде, можда ћу тамо негде, срести један осмех.

Део други


Пољубила је већ уснулу девојчицу, угасила светло и изашла на трем, стајала је на трему, сунце је залазило, стајала је сама, на грудима у њеним стегнутим рукама била је књига, стара књига у кожном повезу, листана хиљадама пута, гледала је у даљину, негде ка зиду таме који је стајао ту, блистајући на залазећем сунцу, прва вечерња звезда је излазила, ускоро ће ноћ прекрити њен свет. Погледала је књигу коју је стезала на грудима, стару књигу, време је стајало, тако јој се чинило, време и зид који је долазио и ширио се до трена када је њена бака почела да јој чита причу, ту једину причу која је направила брану од надолазећег зла црнила. Пролазило је време, некако су се речи понављале, исте речи последње приче у књизи. Прешла је прстима нежно преко наслова утиснутом старом позлатом у углачане корице, насмејала се, осмех затитра на њеном лицу, осмех помешане среће и туге, леп, нежан, осмех намењен некоме ко јој се јављао у сунцу које је залазило, сваке вечери, свих ових година у мирису шума. Погледала је корице још једном, и послала поздрав свом последњем витезу, витезу који ће се искрасти у вечери, ући у тај зид таме и можда ће схватити тајну живота, негде у неком њој непознатом свету, када сунце буде залазило и успети да превари таму.

21.06.2009.

Zaista citajuci ono sto ti pises mada kazem ne znam koliko sam merodavna za bilo kakav komentar mogu da samo kazem tvoje mizli su cudo.Ili da ti od svojih misli pravis cuda.Bez obzira koliko god tame iz svakog tvog pisanja izbija ja najiskreniji u svemu tome ipak nazirem i vidim put svetlosti.

И још нешто, зависност, док год она чита књигу он ће постојати, ради се о мислима, забораву, ако не мислимо на некога он нестаје.

Ove noci moje misli poklanjam tebi...sedim sama u polumracnoj sobi a tisinu razbija kisa koja udara u prozor i pusta svoje najlepse zvuke,kao tvoji prsti koji nezno dodiruju dirke klavira.
Koliko te dugo poznajem,tek dan ili dva,ili mesec,dva...godinu ili vise...ma zar je to sada uopste i vazno...ti si sada tu,usao u moj zivot kao slucajni prolaznik,tako iznenada a tako ocekivano...mastala sam o trenutku kada cu sa tobom da razmenim neku rec..a sada se iz te neke reci stvara mnogo vise reci...koje mi znace,koje bude u meni razne zelje...da te vidim,da te upoznam,da najzad vidim te oci o kojima sam sanjala...oci koje ce mi reci sve,sve ono od cega sam se bojala,i sve ono sto sam prizeljkivala...

Шетамо поред неког безименог језера, топло сунце нас греје, носиш лагану летњу хаљину, неколико откопчаних дугмади открива твоје бутине када год ветар помилује твоје тело, прсти нам се додирују, узимам те за руку, стежеш ме, гледам твоје мирне очи, седамо на обалу, грлим те.
Љубим твоје усне, полако, пољупци се спајају, лежимо на трави, љубим твој врат, устрептала си, неки пригушен крик излази из твојих груди.
Пролазим руком кроз твоју косу, љубим твоје очи, шапућем ти неке слатке глупости, смејеш се.
Прелазим руком преко твојих рамена, груди, бедара, додирујем твоје бутине, колена. Скидам ти сандале, једну по једну, милујем твоја стопала, приносим их уснама, љубим их нежно, протежеш се, љубим твоја колена, откопчавам ти хаљину.
Моје усне почивају на твом стомаку, грудима, осетим твоје срце које ме зове. Додирујем уснама твоје брадавице, чврсте су, тврде, љубим их, узимам их у уста. Притискаш моју главу на груди. Пролазиш рукама кроз моју косу, водиш моје усне по своме телу.
Улазимо у воду, голи смо, грлиш ме око врата и љубиш, додирујем твоја леђа, осетим твоје ноге око себе, стежеш ме све јаче, желим те, љубимо се уз уздахе.
Узимам те у наручје, поново на обали, на трави која нам милује тела, на мени си, додирујем ти груди, стежем их, извијаш главу, падаш преко мене.
Лежиш на мени, моје миловање не престаје, сунце залази негде далеко, наша тела испреплетана, чекамо ноћ.

Не говори, затвори очи, пусти ме да те додирнем. Ослони се на зид, не отварај их, сами смо, ослушни звук тишине. Да ли те је миловала тама, полако и нежно, благим додиром, скоро нестварним, лаганим ? Стегнућеш капке препуштена додиру, додирнућу ти лице врховима прстију, спустићу тај додир ка твојим уснама, лагано, тихо. Твој први уздах ће доћи, тих, из груди које дрхте. Додирнућу твој врат, забацићеш главу, осетићеш додир, прострујаћу твојим телом. Додирнућу ти груди, пустићеш ме да их осетим, осетим хиљадама додира, лаганих додира сна. Спустићу руке ка твојим бедрима, попут реке која лагано тече, ухватићу твоје уздахе, задржати их у теби. Прећи ћу преко твога стомака, бокова, тело ти дрхти, лагани дрхтаји, осетим их, чекам да крену у ритму жеља. Додирнућу твоје бутине, чипку твојих чарапа, потом глатку нежну кожу, пустићу руке да потраже скривене заливе твога тела. Благи додир међуножја, повлачим руку испод белог веша, топла си, желиш да полако пређем прстима брегове чежње. Желиш да те истражим, нежно, додиром јагодица прстију, помераш се, осетиш ме, лагани покрети твога тела, неки нови осећај нежности, помало заборављен, учуткан у твоме сећању. Препусти се, мојим уснама које додирују твоје, рукама које скидају твоју кошуљу, мојим бедрима која траже твоја. Стегнути у загрљају, јаком, подигни ноге до мојих бедара, бићемо једно, за трен, за трен, један луди трен који ћеш памтити. Пусти ме да прођем твојим телом, пронађем неиспуњене жеље сна, све ћу открити, пловићу на ситним грашкама зноја које ће ти оросити тело, узећу све твоје сокове, испунити маштања, она најлуђа, она која никоме ниси причала.
Не отварај очи, ако их отвориш, можда ће овај сан нестати.

Твоје усне, уздрхтало тело, додир твојих руку на моме лицу, уздах, нечујан, пролази. Бела кошуља, уска сукња, припијена уз тело, твоје сандале немарно бачене ту негде крај нас, вече долази, мирис траве под нама. Откопчавам ти кошуљу, да бих додирнуо те груди, похотне, напете у чекању. Дишеш, испрекидано, моје усне на твојим брадавицама, дајеш ми их, полако се увијаш, стежеш у загрљај. Прелазим рукама преко твојих ногу, напети мишићи твојих листова, траг мога стиска. Дирам ти колена, милујем их, полако додирујем бутине. Ноге су ти стегнуте, волиш да их раширим прелазећи руком између унутрашњости твојих бутина. Топла си, попушташ, дирам твоје топло међуножје, чипка твојих гачица, влажна од сокова. Милујем те, полако, залазим прстима испод чипке, лагано трљам твоје брегове страсти, осетим трзаје твога тела. Тражим твоје пориве, полако, нежно, твој ритам тела, увијаш се, стежеш бутине око мојих прстију, осетим твоје сокове, трзај, пољубац, негде на путу ка пожуди и страсти, опчињене љубављу.

Моје усне на твојим голим бедрима, тражим неки дрхтај који ће доћи, лаган, тек благ и нечујан у тами која нас окружује. Дрхтиш, несвесна страсти која те обузима, топли брегови, пожељни, похотни, извор реке која теће. Стежеш ме ногама, милујеш моја леђа док дрхтај који сам чекао долази, упијаш ме у себе, као море воде које долазе. Остајеш тако, као кип у времену, трен не пролази, остаје као вечност, покривена криком груди које траже додире.

На мојим грудима твоји дланови, топли, нежни, превучени преко мога врата, осетим врхове твојих прстију који лутају, лагано лудо. На мојим боквима, твоје тело. Као млада бреза на ветру, савијаш се, заносно, тихо, без уздаха. Стегнуте усне, знам, гризеш их, јако, не видим, осетим то. Очи затворене, стежеш их, очекујеш додир топлине, пројуриће тобом попут летње муње. Лагано ишчекивање, јецај, мени упућен, дуг, тих. Додирујем те, осетим ситне капи зноја под длановима, гориш, постајеш топло море у последњим трзајима страсти и жеље. Стежем твоје кукове, повлачим те ка себи, осетим кругове таласа који се враћају ка центру пожуде, јаке, полако се стишавају, пашћеш преко мога тела, увићеш се око мене да би чекала јутро у испуњеном сну.

Отишла си после ноћи сна, отишла у јутро које је долазило. На твом телу остали су моји додири, траг мојих усана, на грудима, бедрима, међуножју. Твоје ноге, које корачају плочницима у овом магловитом јутру, памте, осете стисак мојих прстију, нежни додир врхова лудила. Била си љубљена, милована, умирала у мојим додирима, поново била си жена, била љубавница ветар и буре, девојка месечеве сенке, била си све у овој ноћи, била си моја. Можда се нећеш вратити, можда ћеш потиснути сећања, мисли, али знам, нећеш заборавити ову олујну ноћ, јер када громови запарају небо, сетићеш се својих груди које си ми понудила, избачене у плавој светлости муња, своје море, дубоко и тихо које сам испијао уснама. Можда ће моје руке поново прећи твојим телом, лагано као песак који цури из пешчаног сата, ослушкујући тихи шапат буре коју сам створио, можда једном, када се будеш вратила у сну овој ноћи твојих снова.

Лежала си на обали, под месецом који је некуда журио. Море је дирало твоје тело, а ти, огрнута сребром одлазећег месеца, препустила си се миловању таласа. Дирали су те, лагано, наносећи светлуцава зрна песка великих дубина. Легла си, додирнула груди, мислила си на моје додире, додире којих сада нема. Уздахнула си, осетила страст, предала се мору да уместо мене необуздано додирне твоје облине, открије твоје тајне и жеље. Лагано, рширила си ноге, пуштајуђи таласе да прелазе преко твојих бокова, додиривала си она места која сам љубио, лагано, тихо, попут сна. Твоје руке, пратиле су трагове мојих усана и врхова прстију, тражећи места пожуде коју сам гасио. Месец, песак, таласи и ти, сједињени на тој усамљеној плажи сна. Море помешано са твојим телом, рукама, милована месецом, пуштала си уздах страсти који сам знао. Још једно сећање, још један додир, твоја страст коју ни море није могло угасити, страст обећана мени остаје у загрљају тихог љубавника дубина.

Ja sam sanjar..veciti sanjar...reala...dosta mi je nje..ona me boli.
Snovi me ispunjuju,dopustim ih da me ponesu,samo tada sam najsrecnija,samo onda znam da zivim,da sam potpuna.
A sta kad izadjem iz snova...pa ne moram ni izaci...zasto bih...kada je u njima tako lepo.
A nocas kada sam legla...zadnja pomisao si mi bio ti..divan je taj osecaj..divno je osetiti tebe pored sebe...
Vodio si me nocas kroz snove,ja sam ti se prepustila i evo,dan ja a ja imam osecaj da sam jos uvek u snu sa tobom...osecam kako me nezno dodirujes...i prepustam se mislima...u zelji da mi nocas pred san budes opet ti zadnja pomisao.

У тихом загрљају мора, наша тела, у сунцу које залази, на пустој плажи. Мирис мора и соли, твоје ноге обавијене око мога тела, голог, топлог, руке на мојим леђима, стегнуте, грч, кратак. Моје руке стежу твоје тело, јако, најјаче, а опет тако нежно. Твоје усне на мојим раменима, у неком лудилу страсти, дубоко у теби, сањаш са мном, тражиш, још један додир мојих руку, додир неба, ту сред мора и таласа препуних соли плавих дубина. Море те доноси мени, сред пене и таласа, уз тихи уздах који ми дарујеш, док твој дах одлази, негде ка месецу који ће доћи. Додирујеш ме уснама, клизиш по моме телу, не пуштам те, дођи, ту на моје груди, додирни ме длановима, док моје руке пролазе кроз твоју косу, сада, да сада када се гаси дан, будимо једно, уз крик галебова и шум мора, да ту, сада, ти си моја.

Твоја хаљина, натопљена капима неба које падају у мирису лета. Сами, мук улице која упија дарове, разбијен у ноћи без звезда. Руке су ти немирне, осећам додире, твоје усне на мојим грудима, трагају за капима које падају. Провлачим руку кроз твоју косу, желим те, ту и сада, док киша милује тела. Искидај моје тело на комаде, чини ми све што желиш, ту сам, сада под овим небом за тебе. Не мируј, полуди, као што знаш, уби ме додирима, уснама, потражи ме, у себи. Додирни ме, додирни и не завршавај игру страсти, пусти нека лута око нас. Не стежи бедра, знаш да ћеш ме пустити да те осетим узми моје руке, додирни их, остави на твом телу, моја си, стежеш ме у загрљај, јак, луд, док њишеш тело које се трза у мојим рукама.
Мирна си, на мојим раменима твоје руке, остављаш пољубац на мојим грудима, киша је стала.

Лежала си, ту до мене у тами, Покривена месечином и мојим пољупцима, нежна, бела као статуа сна.
Устала си, полако се обукла, пришла ми, пољубила, прошапутала: Вратићу се, чекај ме. Изашла си. Затворио сам очи, један недовршени сан додира, вратио ми се да ме подсети на додире, на хиљаде њих које смо поделили у овој ноћи, од првог додира усана, руку. Твога тела које је било припијено до мога, јако, некако као када се небо споји са земљом, у тами која долази са последњим зраком сунца. Пролазила је моја рука кроз твоју косу, дах је остајао на твоме врату, затварала си очи, капци су ти се стезали у ишчекивању нечега новог, топлог, лепог. Прелазио сам врховима прстију преко твога тела, твоја рука је била на мом лицу, додирујући моје усне, гризао сам твоје прсте које ниси одвајала од мојих усана. Љубио сам те, остављао свој траг на сваком делу твога тела, увијала си се, дајући се цела, сваки свој део препуштала си мојим додирима. Љубио сам те, слушао како из твојих груди излази крик жење, додиривао сам ти груди, стезао их, лагано, потом све јаче, подизала си их ка мојим уснама у ишчекивању. Тражио сам по твоме телу она скривена места страсти, налазио их, остајао ту, желела си још, да те овда допдирнем. Усне су прелазиле по твоме стомаку, пупку, бедрима, међуножју, топлом, пожељном, уздигнутом, отвореном за моје додире. Подигао сам ти руке изнад главе, стегао зглобове, увијала си се подамном, попут мора, осетио сам твоје ноге како ме обавијају, стежу, секао сам те таласе, лагано, чекајући твоје твоје тајне жеља. Секао сам таласе који су се јављали подамном, полако, брже, у неком лудом ритму страсти, осетио сам те по телу, припијену, док су се усне додиривале, полако, нечујно. Легао сам, била си на мени, твоји кукови у мојим рукама, карусел сна се наставио, прелазио сам рукама преко твојих бутина, листова, стегао ти ножни чланак, волела си то, кретала си се све брже, луд, непоновљив ритам, брз, осећао сам како се стежеш, јако, очи су ти биле затворене, стегнуте, гризла си усне, гребала моје груди. Окренуо сам те, полако те узео, стегао уз себе, љубио твој врат, леђа, прелазио рукама преко груди, међуножја које је горело. Тражио сам нешто што ће те још више упалити, разгалити крв која је струјала тобом.
Прелазила си уснама преко мога тела, моја рука почивала је у твојој коси, наводећи твоје усне на места која сам највише волео, била си мирна, уживала у ономе што сам ти давао сваком додиром. Тражила си моје трзаје, који би се јавили када би твоје усне пронашле скривене трагове жеље. Трајали смо до дубоко у ноћ, понаваљајући ту игру додира, уздаха.
Пробудило ме је сунце, твој мирис је био на мени, сенке су нестајале, остало је да чекам, да ноћ полако падне, да дођеш, наслониш се на моје груди и пустиш моје руке да те воле.

http://bitterev.deviantart.com/

Бела светлост муње, створени дан у ноћи, у мирису чемпреса, соли мора. Дувао је ветар, јак, хладан, са обронака који су се спуштали у море.
Седела је на прозору, гледала некуда у даљину, где је звук неба нестајао. Море се пенило, звоно на старој плутачи, негде на улазу у луку, звонило је, бацано таласима, некако нестварно, престрављено, као да се свет распадао, нестајао.
Гледао сам је, била је попут валкире, оне најлепше, дар неба, богова, демона, дар, дат мени. Поново је бело светло сишло са неба, лице јој је било бледо, за трен, тек за један мали трен, а онда, поново је тама пала на њена рамена. Знам, знам о чему је мислила, ту, тако близу, а тако далека, са погледом баченим некуда далеко, ка времену које долази. Знао сам тај поглед, поглед који без речи говори, одлазим, можда ћу се вратити, једном, знам, бићу у твојим сновима, на твојим уснама, увек крај тебе, али, разумеш ме, знаш ме, не могу, не могу те пратити, а тако то желим.
Нисам говорио, немо сам је гледао, слажући још један трен у слагалицу живота, у слагалицу успомена, надања, снова, јер без тог трена, ја нећу живети.

 

Ветар је доносио мирис мора, шум разбијених таласа који су се лагано вукли назад ка пучини. Седела је наслоњена на моје груди, у старој шкрипавој љуљашки за двоје, избледелој од сунца и соли. Киша је промицала, било је топло под лаганим ћебетом у које смо ухватили тај тренутак успомене, док је кап небеског сивила клизила преко њеног лица. Није говорила, није морала, лето је бежало, као и ми, некуда далеко. Нисам јој више шапутао, а и зашто бих, знала је све, сваку реч коју бих изговорио, зато, нисам говорио, држао сам усне наслоњене на мирису сунца које је остало у њеној коси, у том дану док је киша освајала море, гурала сунце иза облака, остављајући нас, да гледамо у даљину, на старој каменој тераси, са спуштеним сунцобранима, мокрим столовима. Чекали смо ноћ, чекали звезде које неће прекрити небо, чекали смо, док се олуја полако дизала, долазила, да би убила мир у дубинама мора.

http://lioness04.deviantart.com/


Пуста обала, пружена некуда у даљину, са старим светиоником који је бацао светлост ка мору. Шетала си босонога, а море, море је миловало твоје голе ноге. Држала си сандале у руци, твоја хаљина је вијорила на лаганом ветру који је долазио са тамне пучине. Негде, тамо преко залива, неко је упалио ватру, неко је певао, неку песму. Пратио сам твоје трагове, гледао како их краде море, у сваком таласу који се враћао плаветнилу таме. Потрчала си, лагано, скинула ешарпу са врата, бацила је ка небу, благи лахор је понео, некуда, смејала си се, звала ме именом.
Ухватио сам те за руку, лагано, опет сам се бојао да ћеш нестати попут јутарњег сна. Повео сам те ка чемпресима који су мирисали у томе касном лету. Једна кошара, две чаше, боца опорог вина, гледао сам твоје очи у полутами касног сата ноћи, читао, слушао их, волео.
Устала си, плесала, вртела се, на трен, месец је био на твојим раменима, бацао срму по твојој коси. Стала си пред море, подигла руке уживајући у додиру небеског сребра. Слушала си песму таласа, коса ти је вијорила на ветру који је дувао, оном топлом, са мирисом далеке земље.
Ушла си у таласе, звала ме, дозивала, пришао сам ти, љубио те. Море нас је прекривало, давало једно другом, тада, у том тренутку времена које је пролазило за нас, у тренутку када ничега није било, када смо били сами на свету.
Почела је киша, сливала се по нашим телима, мешала са капима соли и мора. Лежали смо на песку који је остајао на нашим телима, тада, пред јутро, у неком непознатом граду случајног сусрета.
Негде на обзорју, рађао се дан, капи кише на нашим лицима, уснама, рукама које су се миловале на крају једног топлог лета, негде далеко од снова.

Daleko,
a tako blizu...

Sklopljene oči
i na dohvat ruke
opet je sve:
mesto, ljudi,
onaj moj osećaj,
i pogled,
a tek sjaj...
I posle svega
tuga blista jače...

Možda zato treptaji
mada kratko traju
toliko mnogo znače.

Сети се првог додира, тамо међу старим кулама, док те је сунце миловало. Сети се, како сам те додирнуо, сети се како си задрхтала док је моја рука дирала твој врат, усне, лице. Не, нисам те пољубио, тада нисам, јер казала си да те не смем никада пољубити. Била си топла од великог жутог злата које је сијало, усплахирена, дрхтала си, тада, као први пут после неких давних додира.
Хтела си да побегнеш, али ниси, препустила си се мојим рукама, длановима, прстима. Клизили су твојим телом, лагани, нестварни. Препустила си се, док сам прелазио преко твојих груди, док сам ти дирао стомак који се лагано грчио под лаганим додиром ветра и мојих прстију. Увукла си га, пуштајући ме да зађем дубоко испод , да осетим топлоту твога тела. Наслонила си се на мене, твоје дисање, још је ту крај мене, осетим га.
Додирнуо сам твоје међуножје, раширила си ноге, лагано, пуштајући да моји прсти разгале оно што је пламтило у теби. Дирао сам те, твоји кукови су играли, лагано, док си уз уздах пуштала да негде у теби тражим жену, изгубљену негде у стегама времена.
Дисала си све брже, стезала ногама моје прсте који су дубоко у теби разбијали време. А онда, неми крик који је остао на твојим уснама, твоје усне на моме рамену које су оставиле топли дах подневног лета.
Чутала си, ја нисам говорио, стајали смо тако под сунцем, негде на неком мору, под каменим кулама, сањајући о ноћи која долази, без пољубаца, испуњена само додирима страсти.

Негде у времену које пролази, негде у времену које ће доћи, покушаћу да те нађем, да те дозовем, да викнем твоје име. Негде уз шум таласа, уз звук ноћи која траје. И додирнућу те, лаганим уздахом сна, сна који сам ти некада даривао, сна о коме сам ти причао, сном који си рекла да си осетила негде дубоко у себи.
Повешћу те тада некуда, где нема људи ни звука старих уских плочника, повешћу те негде где мирише море, где галебови дремају у тихом лудилу ноћи.
А онда, онда ћу те пољубити, једном, онако лагано, онако како те нико није пољубио. И дуваће ветрови јесени, а ја ћу оставити, све своје пољупце на твоме телу, у твојој коси, док будем чекао јутро да те сунце помилује и поново одведе некуда далеко из мога наручја.

Легенда каже, да негде у брдима, под дно највиших планина, када снегови окују небеса, ту у тим брдима, цветају ледене руже. Кажу, да само они, довољно храбри, они који знају да се неће вратити са тих висова, могу осетити мирис које оне шире. Кажу да се са тих висова нико није вратио, тако говоре они који су испраћали хиљаде њих на пут без повратка.

Ушао је у малу крчму, снег је шибао за њим. Пао је на прљави под док је ветар лупао тешким вратима. Подигли су га, принели ватри. Сулуди поглед је лутао искрама које су летеле у диму огњишта. Његово тело се тресло. Одмакли су се од њега, страх је владао малом крчмом. Није говорио, зурио је у ватру, нагињући се ка пламену. Мук, ни реч, само звук сувог дрвета које је горело. Дотетурао се до стола, неко му добаци дрвени пехар из кога се ширио мирис цимета. Није га додирнуо.
Лагано је открио плашт у који је био умотан. На сто је положио ружу боје ноћи. Заискрила је небеским сјајем звезда на трен а онда је нестала у плавој светлости која је синула ширећи се око њега. Нико није проговарао, гледали су га како нестаје у светлости која га је водила негде собом. Можда ка ружичњаку, зимских ружа ?

Ходи, овај пут ја ћу говорити. Лези ту крај мене и пусти да мој глас води те некуда. Ходи, има времена до јутра, за једну бајку, причу, о понекој истини, понекој лажи. Хајде лези до мене, поноћ одбија, глуви је сат.
Кажу да га је волела, некада, да га је волела оним сном детета, чистим, нежним. На цветним пољима нестало је њених корака. Остала су пуста, јер коме требају поља сем деци ? Онда га је пољубила, једном, други пут. Волела га је, не више онако дечје и лепо, сада, када је корачала животом, волела га је као жена, помало луда, помало заљубљена. Бацила је по нешто под ноге, стегла срце помало, пуштала сан да влада њоме. Понекад, мали лептир њених поља, посетио би је, спустио крила на њена рамена, звао је да се врати у своју бајку детета. Није га слушала, ишла је даље.
Живот је текао, као река, рушио обале, стварао нове. А онда на једном, нестало је његових усана и речи. Није то видела, није осетила. На платну боје су бледеле, време је чинило своје а опет, ходници времена нису били празни, врвели су успоменама које су се сударале у неком нереду, искриле, давале оне најсјајније, попут звезда.
Путовала је временом, лагано, неким кораком који сам је водио даље. А онда, мали уснули лептир њених поља детета, опет је дошао. Овога пута, он је ћутао, а она је говорила, говорила како ће се вратити тамо, једном, када испарзна туга нестане из њеног срца.
Сликала је, сликала је успомене не говорећи му име. Сликала је завесу мрака коју је навукла, ону тешку завесу са хиљаду питања без одговора. Сликала је бол, игру, неки ненадани сусрет кога није било.
Нису били исти, време их је мењало као и даљина, неумитна даљина која цепа све на шта наиђе, све што такне.
Једном, насликала је ружу, прецвалу, ружу коју није желела да слика али, била је ту. Може ли ружа бити део праштања ? Питала се то у ноћима, онако пред сан у који је падала као у најмрачнију провалију ума. Нема повратка, знала је, јер, странац се не враћа странцу, никада. Сам си, прошаптала му је једном, у неком ненаписаном писму, ветром послата. Сан и јава, тражила је границе које није налазила. Срушена тишина, питала се где је била, где је сада ? Сем њеног гласа, одговор није налазила, тако је бар мислила. А онда једном, затворила је очи на трен, сетила се поља на којима је боса трчала. Време је да се вратим, рекла је, пуштајући изгубљено дете у себи да се игра са шареним лептиром на њеном врату.
Ускоро ће јутро, киша ће, у даљини подижу се ветрови, а ти, немој ме сада питати. шта је било са том малом гејшом из истините бајке живота, јер малена моја, ти је најбоље знаш.

Лежала је на сенику, ноћ је давно кренула са својим мирисима и благим поветарцем. Тишина убијена песмом хиљада зрикаваца. Понеки свитац летео је безглаво, пуштајући своје светло. Хватао је сан, онај рани, негде у долини, звоник је одбијао неке сате.
Тргнула се, неки благи ветар дирао је, лепршао око мале хаљине у којој је била. Сено се играло на њеним листовима, стопалима која су нежно била наслоњена на велику меку гомилу. Погледала је низ своје ноге, онако бронзане, са сунцем које је остало у малим капима зноја које су се играле са ветром.
Од некуд, месечев зрак је дошао. Застао на трен пред њом, а онда, лагано, додирнуо врхове њених прстију. Повукла је ноге, помало уплашена. Насмејала се сама себи и тој глупој радњи коју је начинила. Вратила је ноге тамо доле, под сребрни додир који је велика бела луна њој створила. Месечева срма, полако је дирала њене прсте, стопала, а онда кренула је, преко чланака, листова, ветар је миловао, лагано, врховима својих дланова.Осетила је како црвени у лицу, нежни додири су је опили, полако у стомаку, осетила је ватру која је горела, мали пламичак који се разбуктавао. Узгдахнула је дубоко, лагани дрхтаји обузели су је тело. Спустила је руке преко груди, стомака, кукова. Месец и ветар су се играли, додавајући ону кап која јој је недостајала ту, њој, самој. Пустила је есенцију коју је желела да употпуни додиром. Чинило јој се да се срма претвара у руке које је дирају, које је стежу, милују, полако долазећи до њених руку. Кожа јој се јежила, извијена стопала попут балерине гурнула је у суво мирисно сено тражећи ослонац. Угризла је усну, јако, бујало је у њој оно што је призвала. Мали уздах задовољства пробио се из њених груди, онај савршени уздах са милион додира у њеном стомаку, препуштајући се ветру и свом сребрном љубавнику.

Залазило је сунце, оно велико црвено, тамо, негде на крају дана, на обзорју. Искриле су звезде на мирној површини мора, бацане понеким таласом који је гурао плавет ка обали.
Седела је замишљена, отуђена, и мислима далека. Попут сирене на топлом камену, у белој хаљини која је убијала таму црних стена.
Неколико капи дирнуше је лице. Тргло је то из света у коме су њене босе ноге лутале. Гледала је талас који се обавио око стене, играо се, пенио, одлазио, враћао се. Свукла се, збацила је све са себе, склизнула у топло море касне вечери. Наслонила се на стену, осетила је на својим леђима мале наборе којима је била прошарана. Пријао јој је тај осећај, као да је неки велики витез, у сјајном црном оклопу допустио њој, да потражи уточиште, море се овило око ње, одмах при уласку, али, њена заокупљеност додиром који је осетила на леђима избацили су велико плаветнило на трен из њене главе. Лепо је, помислила је, лепо је, док мали таласи полако милују њене бокове, струк, долазе до груди. Пустила се, отворила ум, прошла рукама кроз плаву воду. Додирнула је своје тело, лагано, руке су пратиле таласе јагодицама њених прстију.
Њихала се са морем, имала је осећај да је ухваћена у најнежније руке и додире, понеки већи талас прибио би њено голо тело на стену, мало снажније од претходних. Траг сунца бивао је све мањи, скоро да је нестајао. Искре које су се играле на води као да су биле само око ње, оне последње искре сутона. Осетила их је како је дирају, милују, како улазе у њу. Као да је хиљаде малих мачева одједном забодено у њено тело. Уздахнула је, плима тог осећаја обузела је сваки део њене коже која се полако јежила. Наставила је игру тела и руку. Стегла је свој стомак, додиривала га, спуштала полако дланове ка својим бутинама, одлажући онај кратак трен изазова. Стресла се од додира. Кратки уздаси и олакшање које је осетила избили су попут вулкана на њеном лицу. Дрхтала је, гледала тамне таласе ноћи како јој прилазе, љубе њено тело.
Усправила се, погледала ка небу на коме су мала плава светла горела. Изашла је из воде. Капи слане воде клизиле су њеним телом. Узела је хаљину, обукла је, помиловала своје облине, узела своје сандале, окренула се ка великом црном мору и тихо га поздравила. Вратићу се, рекла је, онако преко рамена, док је малом стазом између чемпреса нестајала у њиховом мирису.

Касни мириси на пољима снова. Последње мирисно цвеће миловало је њене ноге које су грабиле негде ка врху литице коју је ишла да поздрави. Пратило је сунце, топло, касно сунце лета, оно подневно, још по некада јако.
Стигла је, нехајно бацила своје сандале, поскочила онако као девојчица која се радује поклону. Волела је то место, ту ивицу обраслу високим вресом и плавим пољским цвећем. Погледала је у даљину, боје јесени полако су крале гране великог и старог дрвећа.
Легла је у траву, волела је тај меки додир помешан са сунцем које се играло плаветнилом. Скинула је своју ешарпу, пребацила је преко лица, боја старе вишње стварала је црвенкаст одсјај преко њених очију. Неки лагани сан, преовладао је њеним телом, склопила је очи и заспала.
Тело јој је горело, то високо сунце играло се са њим. Отворила је очи, лагано, као када би се јутом будила. По телу је осећала нежно топло миловање, помешано са неким лаганим горским ветром. Капи зноја, клизиле су по њеним бутинама, доносечи неки титрај и дрхтај целом телу.
Полако, вукла је своју хаљину, остављајући голе ноге, које су почивале на полеглом зеленом тепиху, на милост великом сунцу. Подигла је до бедара, лагано, дирајући врховима прстију своју топлу кожу. Удахнула је дубоко, оне мирисе, које ће памтити када пахуље буду шарале небом. Допао јој се тај благи додир врхова прстију, стварао је неки благи немир у њеном стомаку, на бутинама које су заиграле. Пустила је своје прсте да лутају њеним телом, онако нехајно, лудо. Пустила их је без мисли, пустила их је да саме пишу оно неисписано, оно што је осећала, прекривена златним сунцем. А оне, миловале су, сунце које је бацало зраке по њој, тражећи сваки траг топлог светла које је лутало које се играло. Миловале су, нежну потамнелу кожу, лудовале, терајући је да се препусти сама својим набујалим мислима. Груди је подизала, дајући их небу, стомак јој је пулсирао у неком чудном лудом ритму. Застењала је полако, пригушено. А онда, све се смирило, пробуђени вулкан страсти помешаног лета, полако се гасио на њеним бедрима и дубоко у њој.
Поцрвенела је у лицу, попут шипарице, као некада после првог пољупца неког клинца из суседне улице. Сунце је већ полако падало, требало је кренути, некуда, за њим.

Дајем вам себе, узмите ме, али душа ваша остаје код мене. Ја сам господар игре, ја дајем правила. Плакаћете за мојим рукама, не, нећете ми љубити стопе јер ја ћу отићи, а ви мрзећете ме и обожавати. Сви ви који ме додирнете, мој отров ће вас убијати, лагано. Зато, пазите се, ја нисам ту да задовољим ваше гладне сујете, ваше нагоне за мојом белом кожом. Ја ћу вас искидати, расцепати ваше груди, стиснути отргнуто срце. Бацићу га на топли песак и згазити стопалом. Ваша крв ће се разлити. Не можете ме стићи, ви обични, ви који сте научили да отимате.
Ја не тражим, ја захтевам, отимам. Ја сам крвник, жедан правог додира. Оног који ме може савладати, упити мој отров и живети. Ту до мене на моме престолу.

Има ли храбрих ? - питала је Валкира Богове

Ноћ је већ колала путем ка јутру. Лежали су на већ влажној трави и гледали свод над њима. Месец, онако велики, посут сребром, замицао је некуда док се на истоку јутро спремало да заруди.

- Лепе су. - рекла је.

- Месец их је створио. Месец је створио сунце и све звезде неба. - рекао је. Некада давно, пре рођења наших предака, на тамном своду неба, велика сребрна луна започела је свој пут стварања. Кренуо је небом, а тама га је овила. Морам оставити траг како бих се вратио, рекао је тада. И остајали су за њим сребрни трагови које је сејао. И тако данима, тако ноћима. Сликао је по великом црном платну, стварајући мала плава небеска светла која су и сада ту. Мала плава светла која су га лагано кидала, постајала звезде, док он, лутао је у потрази за почетком, нечега.

- А како је створио сунце ?

- Додиром, једним обичним додиром, јер сунце, које још то тада није било, скрило се у тами. Скрило се као и траг звезда које спавају у твојој црној коси. И није сијало, бојало се да буде оно што му је намењено. Зато га је месец дирнуо, благо, као што поветарац милује усне, оне девојачке нељубљене.

- То си сада измислио, целу причу.

- Нисам.

- Јеси, признај.

- Нисам.

- Добро, онда ми реци, зашто месец није постао сунце, а, могао је.

- Морао је створити нешто лепше и боље од себе самога, морао је начинити светлост јер он, дао је толико живота тамном платну које је било ту када је дошао, а опет, није осетио да је све то број савршенства које је желео. А сунце, сунце је било нешто, оно је било то, оно је било оно за чим је трагао у времену стварања.

- Прича је лепа али ипак, сад си је смислио.

- Нисам је сада смислио, тако је било. Шапнуо ми је то траг звезда у твојој коси, шапнуо ми је да сунце настаје додиром, оним благим, којим ветар љуби усне нељубљене, девојачке.

Попут пахуље, срце не може нестати, попут капи, срце не може побећи морима, оно може само куцати, може и болети, потом патити, онда, једном речи, нећу умрети, могло би срце чекати, некада дуго чекати, сањати, лутати, можда негде, тако близу а тако далеко одавде, постоји једно срце које ме чека, које је некада болело, које је патило, које није умрло јер је знало да ће у сновима и лутању, на путевима покривеним танким покривачем белих пахуља, наћи траг срца који моћи ће волети.