O anđelu

Луцифер – код Хебреја вођа палих анђела – анђела бунтовника

Сатана – код Хебреја дух зла, превод имена је противник

Самел, Белијал, Ахриман, Мастема, Семијаза – имена за Сатану

Азазел – код Семита вођа пустињских ђавола

Лилит – Вавилонска богиња разврата

Белијал – код Хебреја демон разврата и раскалашности, без вредности

Бехемот – демон пустиње, уништава све пред собом, глуп, мења облик разних животиња

Пазузу – у Месопотамији демон невремена, када влада болују душе људи

Сет – код старих Египћана бог зла

Молох – Амотски зли бог Сунца, приношене су му људске жртве

Белфегор – код Хебреја демон плодности и мушког разврата

Асмодеј – Персијски бог зла, искушава људе

Баал – код Феничана краљ Пакла и паклене војске

Атарот – чувар блага у Паклу

Белзебуб – господар мува и принц Пакла, одговоран само Сатани

Прати Творац палог Анђела свога,
Што међ’ световима лута,
Ког’ зло стално прати,
Коме душу тама жели да сврати.
Ал’ злу он се не даје,
И Творцу поруку шаље,
Да они што у срцу пакост и зло носе,
Они што тим се поносе,
Њих пред Врата пакла,
Треном ће да баци,
Видеће да од њих, много је јачи.
Отвориће се двери, ватра ту гори,
На вечном пламену,
Нек’ тело са душом Ђаво им пори,
Нек’ тело развуку звери им Пакла,
Нек’ црна киша,
Њих са Паклом стапа,
Нек’ семе њино никада не рађа,
Из уста немих, крик неће им се чути,
Некa буду,
По хиљаду пута рођени мртви.
Знам да вечне смрти,
Пакао им спрема,
Јер ранише ратника што дрема,
Коме Творац,
Нова бела крила спрема.













09.10.2004.
субота, дан 17.

Анђео пали у сновима драгој збори,
У сновима тихо је говори:
'' Ковчежић прави саткан од свиле,
Па на њему драга испиши ми име,
Нека има кључић од сребра ил’ злата,
Нека има мали,
Локот од прелепа жада,
У ковчегу том време нека стане,
У ковчегу том душа нека ми остане,
А кад’ вече,
Црну свилу на Сунце баци,
Када тама око тебе се скраси,
И кадa светлост се погаси,
Тада драга ковчежић отвори,
Нека душа моја са тобом говори,
Нека ти каже да мени си снага,
Нека ти каже, колико срцу си драга.
А кад јутро дође,
Ти душу у ковчежић врати,
И сачекај да сунце,
Са љубављу мојом ти сврати.''






20.10.2004.
среда, дан 28.

Рече пали Анђео Творцу:
'' Ноћас је Ђаво отворио врата,
И пустио његове звери,
Ухвати ми срце, сада се цери,
За душом ми сеже,
Жели да за мном,
Пакла затворе се двери.''
'' Сад’ ти Анђеле без крила пали,
Ти душу ми дај,
Познај свог бола осећај !''
'' Ја душу не могу ти дати,
Душа моја са мном не лута,
Не није још стигла на крај пута,
Душа је моја код Анђела мога,
Он сада мили ми спава,
На крилу у сну почива је глава,
Зар не знаш, да душу,
У ковчежићу једном она ми мири,
Да вазда собом носи,
Мали кључ од злата,
Што отвара локот од прелепа жада,
Да душу тамо она штити од зала,
Да душа тамо мирна ми спава.
И Ђаво хуком тада од мене оде,
Види да овде нема му слободе,
Да Анђео уморни снени,
Чува ми душу од пакла и сени.''












24.10.2004.
недеља, дан 32.

Када земља утробом дрхти,
Када Молоха сунце дође,
Када тама густа земљом прође,
Када отворе се Пакла двери,
Када Баал са зверима дође,
По душе зле када пође,
Да савлада добро,
Да мраком влада.
Тада Творац анђеле шаље,
Да бије се бој анђела и звери,
Ал’ не затварају се Пакла двери,
Јер анђела нема да са Баалом се бори.
Тада Творац тражи,
Анђела палог што лута,
Анђела што не крену,
Ни једним од два пута,
Што душу чува,
Да међ’ световима му стоји.
Њу драга у свили му чува,

Да нико је не мори,
Да зло судбу њој не твори.
И Анђео склопљених крила,
Мач правде од Творца поново прима,
Ка Баалу без повика креће.
И борба стаје,
Међ’ зверима себи он пут сече,
Ка Баалу креће,
Што врхове гора, што виде мора,
Пламеном и огњем пече,
Што реке од крви ствара,
Што звери душама храни,
Да зло на земљи настани.
И види Баала,
Што на трону,
Од мртвих тела лежи,
Како душама храни паклене звери.
Тад’ Анђео пали речи изусти:
'' Врати се Паклу ти моћни Баале,
Нису све душе за тебе стале,
Јер једна спава, она се не буди,

Њу чувају драге, мога Анђела груди,
И док је тако њу ти ми не буди.''
Баал јеком се јави:
'' Хајд’ ратниче не будали,
Ти Анђео си пали, са мном крени,
Ти уз Господара таме буди,
Нека Самелом зову те људи.''
'' Душу не дам ни теби ни Творцу,
Ни Господару склопљених веђа,
Нека душа међ’ световима ми лута,
Док драга једном не дође до тог пута,
Тада душе, до неба наше ћу дићи,
Када звезде буду,
Тада нашем своду ћемо стићи.
А сада, ти мача се лати,
Ја немам бола да страху ме врати.''
И зна Баал да помоћи нема,
Рогом Смрти,
У подземље сад ратне звери спрема,
За собом треском затвара двери,
Зна да Господар таме,

Његовој немоћи се цери,
Јер ни он душу Анђела не доби,
Када хтеде бесан,
Да тело једне ноћи му здроби.
Ал’ шта ће тело без душе њему,
Јер само душом он зло храни,
Јер душом он од светла се брани.
У трену неста и Молоха сунца,
Свод плави на небу се јави,
Анђео глас Творца чује,
Да њему се јави,
Где га зове да њему крене.
Ал’ због душе,
Што крај драгог Анђела му дрема,
Он тај пут неће да спрема,
Јер до драге у сновима дође,
Међ веђе пољубац је стави,
У сан део љубави је остави,
А онда се врати да међ’ успоменом,
Снове настави.



31.10.2004.
недеља, дан 39.

Са запада где дан се гаси,
Када откуца глувог доба сат,
Стари чамац на пут се спрема,
Једна рука га опрема.
И док обала мртвим сном дрема,
Пре сунца првог зрака,
Од обала уже се пусти,
Талас благ за собом он испусти.
Прамац велику реку сече,
Прамац ка југоистоку,
Сигурна рука окреће.
Звезде се гасе,
Ал’ пред прамцем далека је зора,
Дуг пут реком води до далекога мора.
Драга је тамо где Сунце се буди,
Њен сан обалу стару,
У светлости пробуди,
И том чамцу,
У тами светлости ће дати,

Када Месеца нема,
Што на небу сврати.
И док дуга ноћ облаке спрема,
Доле дубоко где владају ноћи море,
Ђаво, реке демоне зове,
Да подигну таласе реке,
Нек’ она буде море, јер душу хоће,
Душу оног што чамац тера,
Ка Сунцу где драге је жеља.
И таласи крену,
На таласима рађа се пена,
Чамцу се кези сада оштра стена.
'' Дај душу и све ће стати,
Биће за тебе још добрих сати,
Самелом сви ће те звати.''
Уз звук ветра демони то зборе,
Са веслом малим они се боре,
'' Ти Анђео си пали,
Господар каже да душа ти лута,
Да једном мора доћи на крај таме,
И црног зла пута.''

А Анђео, што са ветром,
И таласом се бори,
Сада гледа стену,
Што оштра о смрти збори,
Помисли на ковчег од свиле,
На ком драге рука писа му име,
На мали кључ и локот од жада,
Помисли на Анђела свога,
Што нежни сада спава,
Зна како лепа у сну њој је глава.
А онда њено име рече,
И јави се Сунце,
Што демоне зраком светла сече,
И стаде ветар, таласа сада нема,
Обала мирним сном сада дрема.
А Творац са неба гледа,
И зна да душу тај Анђео не да,
Да твори реда између два света.
И Творац схвати,
Да душу тог Анђела,
Не може себи да врати,

Не може је имати.
Ал’ осећај,
Са којим он Анђела испрати,
Каже да ни зло ту душу,
Не може да прати,
Док чамац стари у зори,
Ка драгој се врати.













01.11.2004.
понедељак, дан 40.

Упита анђео Творца, о Анђелу,
Што не крете ни једним од два пута,
О Анђелу палом.
Што међ световима лута.
И Анђели дођу,
Да чују шта Творац то збори,
Да чују причу о судби,
Што он им прозбори.
'' Тај Анђео нигде се не смири,
Хтеде увек душе да помири,
Не слуша савет и туђе речи,
Не слуша оно што ја имах му рећи.
И имаде оно што само он види,
Ради оно што њему се свиди,
И виде да правду он увек не нађе,
И са душом са неба сађе,
Јер део вере не пронађе.
Склопи крила,
Да другима се не прикаже.

Ал’ зло га виде и јави му се тамом,
Ал’ он не заведе се за њом,
Ал’ говори он тада,
Са мном и с’ Врагом.
Када тражих му душу,
Он не хтеде са мном,
Ал’ и Врагу он окрете леђа,
Увреди Господара склопљених веђа,
Јер Смрти он се не боји,
Када око њега она плаштом шумори,
Он зна да она слободу носи,
Он зна где она душе односи.
И са њом прича, о путу је збори,
У дану и у ноћи.
И лута му душа између два пута,
Лута му душа хиљадама пута.
И он драгу за се нађе,
Даде је душу, да до њене стане,
Да до њене остане,
Јер када душе скупа им буду,
Ту нема места страшноме усуду.

И драга душу му стави,
У малени ковчег од прелепе свиле,
На коме њему је име,
На ком’ је мали локот од жада,
Који отвара,
Један мали кључић од злата,
Драга кључ око врата носи,
Тај кључ судбу им доноси,
Он тајна је за светло и таму,
Он тајна је на њеном врату.
Тај кључ нико не виде,
Тек у ноћи на драгој се види,
Тај кључ само она види,
И тада откључа локот од жада,
Тада светлост му душе,
Тамом овлада.
А пред јутро без иједног зала,
Душа са свилом се спаја,
А када жад на ковчежић се стави,
Тада душа са миром се поздрави.
Нико од нас не зна за драгу,

Он драгу од нас скрива,
Јер душа уз њу њему је жива,
Јер само са њом, сигурна је њему.
И та игра још и сада траје,
У свакој ноћи не сустаје,
Том игром све опстаје.
Та игра је тег таса што не да,
Да почне време без икаквог реда,
Да светло пред тамом се преда.
И зато борба светла и таме,
Сада овако дуго, предуго траје,
Јер ако душа таме тасу пређе,
Нестаће свега,
А ново светло родити се неће.
И зато га пуштам да светом лута,
Зато га не скрећем,
Са његовог пута,
Знам да ме не здрави,
Кад’ њему је тешко,
Он помене мене и када је лепо,
Он веру изгубити сву неће,

Даће му она после бола,
И тренутке среће.''
А доле у тами иза Пакла двери,
Господар таме,
У исто време окупи звери,
Причу Творца он демонима прича,
О Анђелу палом што ни њему неће,
Јер путем својим он вазда креће,
На том путу драгу среће,
Оставља је љубав,
Да крај душе,
На узглављу меком дрема,
И не да, да други је буде,
Јер само његове усне,
Знају њене да с’ љубављу,
Из сна пробуде.




01.11.2004.
понедељак, дан 40.

Атарот отвори Пакла двери,
Сада не чује се рика звери.
'' Уђи ти Анђеле пали,
Уђи да блага видиш,
Ти узми шта ти је драго.''
Куша га Атарот, показујући благо.
И уђе Анђео склопљених крила,
Прође кроз паклене двери,
Гледа блага што пакао скупи,
У трену помисли,
'' Шта тиме неко може да купи ?''
Ал’ руку ка благу не креће,
Од злата и сребра понекад нема срећа,
И благу окреће леђа,
Атарота то сада вређа,
'' Куда ? па узми све биће твоје,
Изабери зла пута,
Нека душа ти не лута.''
Ал’ Анђео гласа не слуша,

Затвара за собом двери,
Сада чује рику звери,
А осмех благи озари му лице,
Сети се драге и ока њена,
Јер њене очи њему су благо,
Њено лице њему је драго,
И не треба му пакла благо,
Јер зна да душу,
За њега морао би дати,
А без ње на таму пристати,
А он само део сунца жели,
И да драго једном љуби лице,
Да пробуди усне када јутро дође,
Да крај ње цео живот му прође.
А доле иза пакла двери, ватра се диже,
Господар таме глас до Творца диже:
'' Што створи ти ова борца ?
Од два пута ни једним неће,
Он вазда само својим креће,
И ко душу му чува,

Ко то њему даје дах љубави и среће,
Када блага моја, он сада неће ?''



















02.11.2004.
уторак, дан 41.

На високој гори где небо је близу,
Где магле не стижу,
Анђео склопљених крила,
Врхове горде погледом дира,
До њега седи посестрима вила,
Мир њему срце краси,
Нема бола да њега дражи.
И уста Анђео док вила га прати,
Извади мач њиме зрак сунца тражи,
И мач сунцем се жари,
Зла нема да мир квари.
И пита га вила, што мача он вади,
Да суцем га зажари ?
'' То мач није.'' Анђео јој рече,
'' Знам да њиме зло сечем,
Ал’ то крст је што собом носим,
Део мира себи доносим,
И једном када тело се смири,
Када земља га умири,

Он са мном ка звездама неће поћи,
Остаће над телом,
Да причу о добром шири,
А горе када душа са драгом се споји,
Када створим једно место мира,
Где зло душе не дира,
По њега ћу доћи,
Једне срмом обасјане ноћи,
Поново њега ћу да примим,
Тада крила ћу да раширим,
Тада нећу бити тас на ваги,
Зло душу тада неће да куша,
За ме биће само добра јутра.
А овде светла ће бити, биће и таме,
Али тада две војске бориће се саме,
Знам да Творац биће срећан и за ме,
Што Господару склопљених веђа,
Ја окренух леђа.
А тамо где нама мрака,
Тада ковчег отвориће драга,
Маленим кључем од злата,

Када скине га са врата,
Пашће мали локот од жада,
Душа крај ње тада,
Све боли ће да смири,
Биће нам љубави и дана,
Неће никада бити судњег дана,
Ја видећу миле и драге,
Када са неба се јаве,
И поздрав Сунцу тада ћемо дати,
Међ световима заувек остати.''










04.11.2004.
четвртак, дан 43.

'' Листам стране живота,''
Рече Анђео Твроцу,
'' Враћам живот до сваког ретка,
Гледам га од почетка.
Од дана када правде увек не нађох,
Од дана када део вере не пронађох.
Сетих се када са неба сађох
И склопих крила да она се не виде,
Када међ’ људима свог Анђела нађох.
И само из снова она мене знаде,
И тек понекад она ме познаде,
Ал’ уради драга што ја јој рекох,
Направи мали ковчежић од свиле,
Својом руком исписа на њему ми име,
Стави кључ око свога врата,
Када закључа душу локотом од жада.
И вечери сваке када јави се тама,
Она душу ми пусти и машта о нама.
И јутро дође, јави јој се само,

Тада душа у свилу се врати,
Да зло ка свом путу је не сврати,
Јер мисли још и сада,
Господар склопљених веђа,
Да путем таме ја кренућу даље,
Ал’ не зна да овај пут,
Води ме још даље,
Не зна да у срцу стоји ми нада,
Што љубављу влада,
Не зна да истина ту је,
Да вером ми влада,
По лику своме Творац нас прави,
Слободу у срце ми стави,
И знам да његова рука,
И поглед понекад ме прати,
Да оно што радим,
Он понекад испрати.
И пушта ме да собом владам,
Да страх превладам,
Од њега чух да смрти се не плашим,
Да слободе се не уплашим.

Тада ја свој свет створих,
Јер ја то добих,
Када карику ланца поломих,
И сада идем у снове драгој,
Још мало и таме ће бити,
Моја душа ће је разбити,
Снове лепе драгој вратити,
Са њом до светла ћу бити,
А онда када снену је видим,
Ја лутњи ћу свратити.''
И Творац слуша, сада се смеши,
Зна да зло неће да победи,
И пустиће он свог борца,
Нека пут прати,
Зна да веру једном ће да поврати,
Када са драгом срећу пронађе,
Када карику ланца нађе.



04.11.2004.
четвртак, дан 43.

Још мало када зимске ноћи дођу,
Кад Месец срмом,
По пољима мисли баци,
Када бледи на ведром небу се скраси,
Он не чека облак да са њим се угаси.
На светлости бледој,
Када благо магла се дигне,
Када до стабала шума стигне,
Када ка горама крене,
Знај драги да мислим на тебе.
Твоја душа у свили спава,
Малени кључ око мог је врата,
И вечери сваке,
Када спадне мали локот од жада,
Твоја душа до мене леже,
Крај мене снена се протеже,
И до јутра немо о теби ми прича,
Са душом мојом, састане се тада,
До јутра са њоме влада,

А онда у свилу када се врати,
Ти у снове бар ми свати,
Јер на јави ја не видех тебе,
Тужна у сновима твој лик тражим,
Замолим Творца, да да ми снаге,
Да заувек те потражим,
Па да онда увек крај тебе будем,
Да са твојом руком,
Ја сама, никад не будем.











05.11.2004.
петак, дан 44.

Осетих када зло ка мени крену,
Лик му видех, осетих дах,
И осмеха подлог сену.
А када слепа правда,
На другу страну крену,
Криви грохотом се смеју,
Зло у таму ме баци,
Ал’ кушње Твроца осећај је јачи.
И шапат сада му чујем,
Каже шта наслућујем,
Да не бојим се мрака,
Да у мени је снага,
Да светло ме краси,
Што таму и лаж гаси.
Да још борбе даће он мени,
Јер не плаше ме смрти и сени.
Да трајем и да се надам,
Да све боли савладам,
Јер зло под ноге једном ће пасти,
Без маске остати.
Ја нећу гледат осмеха подлог сену,
Што бол сада ми даде,
Бол која још не престаде.
И каже Творац,
Да јутро се због љубави мојих рађа,
Да истина, зло и лаж,
Мачем правде погађа,
Да слобода, најлепше стране живота,
За ме ће да пише, да браниће срце,
Од злобе и црне кише.




05.11.2004.
петак, дан 44.

Анђео склопљених крила,
Пустињом ходи,
Азазел своје ђаволе ка њему води,
Анђео пали на дину седе,
Пустињска вила гласом тишину сече,
'' Затвори очи,
И звук крила мојих прати,
Јер зло видети нећеш,
Нек’ мач твој на звук крене,
Ја бићу уз тебе.''
И војска на палога крене,
Њега и мач звук крила скрене,
И док челик зло сече,
Анђела зла крв пече,
Ал’ очи отворити неће.
Са зраком сунца битка стаде,
Азазелов рат престаде,
Бојним рогом ђаволе врати,
Да светлост сунца,
У гроб их не врати.
Јавља се палом пустињска вила,
Што до њега је била:
'' Хвала ратниче пали,
Добро смо очували.''
Анђео сада отвара очи,
Својим путем даље ће поћи,
Ка драгој сада мисли шаље,
На мали кључ мисао даје,
Што врат најлепши краси,
Што душу у свилу сада скраси.
И чује где залупише се Пакла двери,
Зна да Творац осмех са њим дели,
Да пушта га путем,
Што добро и зло подели.


07.11.2004.
недеља, дан 46.

Отварају се врхови највиших гора,
Облаци црни одникуд се створе,
Обале удара велико море,
Име Пазузу они зборе,
Нема Сунца сад’ на небу горе,
И пате душе,
Кад’ отворе се демонске двери.
А демон смехом се јави:
'' К’ мени дођи Анђеле пали,
Рашири крила што ти склопи,
Нека тама њих поклопи,
Мачем мене не можеш да сечеш,
Дођи нама, душе да печеш.''
И демонски лик,
Пред палим се створи,
Ал’ он не скреће са пута,
Којим реши да лута,
Творац га здрави,
У руци копље палом се јави,
Ка демону крене са делом своје вере,
На драгу помисли тада,
Копље ка злу хита сада.
Врх борни демона проби,
Крв зла врхове роби,
'' Вратићу се.'' тад’ демон рече,
'' У овој борби ти имаш среће.''
И врати се Сунце небеском своду,
Засја јако, врати слободу,
Не пате душе када демон оде,
Врати пали свима слободе.
Здрави драгу, далеку сада,
Пред њим стоје двоја врата,
А он опет окреће леђа,
Зло опет се вређа,
А Творац на небу гледа,
Палог Анђела што душу не да.
И отвара Творац новог му пута,
Нека он и даље међу световима лута,
Зло неће на крила да прими,
Биће му бела,
Док смртним животом живи,
Тражиће вере у освиту дана,
У трену ноћи,
Зна да до драге неће још дуго доћи,
Ал’ јави јој се душом и у сновима ноћи,
Да зна она, да са њом је тада,
Док поред душа,
Тама и зло им не влада.






09.11.2004.
уторак, дан 48.

Рече пали Анђео Творцу:
'' Са Бехемотом у пустињи бејах,
И рани мојој ја се не смејах,
Јер демон лик мења,
Ја мачем ударих лик звери,
Ал’ он се нацери,
Поста орлом што небо пара,
А онда лептиром што небом шара,
Хтеде да ме куша,
Да крила ми искуша,
Да њима ја хитам за њиме,
Да она бела тамом се украсе,
Да душа тада из свиле изађе,
Да тамним путем крене,
Да ничега нема за мене,
Јер палим ме зору,
Кажу да припадам њима,
И зла путу,

Да против светла борити се морам,
Да волети не морам,
Ал’ у лик звери Бехемот се врати,
Када рекох да раширићу крила,
И врх мача у звер бацих,
Глупошћу његовој ја се захвалих,
Јер звер рањена тада бежи,
А ја чух пакла двери.
И зато кад’ седми печат,
На врата пакла вратим,
Када сабласти у шипражја повратим,
Када демона не буде било,
Када покрије ме горске виле крило,
Ни тада душа,
Можда у тело неће стат,
Крај драге остати,
Јер када зло поново дође,
Када зачује се рика звери,
Душу драга у свилу ће да врати,
Да за ме је чува,
Док зла игра траје, ја молићу се,
Да мач ми не сустаје,

Да мојим путем ме води,
Од бездана даље, ка Сунцу и дану,
Ка последњем мегдану.
И када крила моја се скрасе,
Моја душа, друго тело неће наћи,
Уз душу драге,
Знам да вазда ћу стати,
Део ње постати, једном на јави,
Кад’ пред њом се појавим.''











11.11.2004.
четвртак, дан 50.

Белфегор за палим у потрагу се даде,
Принц таме наредбу му даде,
Да душу палог носи,
Да кушњом њему је доноси.
И палог Анђела Белфегор нађе,
Кушњом проба да душу пронађе,
Куша га лепотом блажених дева,
Лепотом тела, лепотом груди,
Лепотом што не виде људи.
Око палог сва лепота лежи,
Говори да све њему тежи,
Плашт црни,
Белфегор око рамена му баца,
Плашт разврата, без гласа.
Али палом,
Око тек једном лепотом сија,
Зна где је најмилија,
Лепота није тела и груди,
Душа лепотом срца узбуди,

Јер шта тело без срца би било,
Дал’ телу би реко:'' Волим те мило.''
И Белфегор виде,
Да душе за њега ту нема,
Црним плаштом отиде брзо,
Врати се тами пребрзо,
Јер палом душа крај драге спава,
Као небо плава,
У свили крај узглавља мека,
У ковчегу сатканим од свиле,
Где његово је име,
Са маленим локотом од жада,
Кога откључа кључ од злата,
Што око драге је врата.
И драгој сада мисао шаље,
Он кренуће путем својим даље,
И биће кушње и биће борбе,
Јер зло само душе хоће.
И Творац гледа, не складња погледа,
И Анђеле не спрема,
Јер палом помоћи не треба,

Јер када склопљених крила,
Путем својим крене,
У име драге и љубави њене,
Зло њега неће моћи да скрене.
















12.11.2004.
петак, дан 51.

Ка гори, Белзебуб принц таме,
Војску пакла води, узеће светло,
Владаће тама,
Патиће душе смртнога сата.
На падини пали Анђео чека,
Да пресече пут тмине и мрака,
Да спречи зла свакојака.
За леђима горске су виле,
Не боје се оне тмине.
И стаде војска таме и мрака,
Белзебуб куша јунака,
Да крилом ка тами крене,
Да баци успомене,
Да мач правде он тами скрене,
Јер он пали од Творца заборављени,
Господара неба да сада одбаци.
Ал’ пали ћути,
Са мачем напред крене,
Понови успомене,

И рече да Белзебуб,
Војску ка паклу окрене.
Ал’ мач по мачу песмом се јави,
Одзвањају битком горе,
Пробуди се и плаво море,
Шумом песму о добру каза,
И ветар лахором по тами крену,
Носи што даље црну сену.
И пре но што сунца зрак се јави,
Пре но оно се појави,
Белзебуб мач спусти,
Више криком изусти:
'' Што не скрећеш са свога пута,
Докле душа да безданом ти лута ?
Нама пређи, још јачи буди.''
И име Самела, поново нуди.
Ал’ смешком Анђео одговор прави,
Јер Сунце јутро сада направи,
Затвориће се пакла двери,
Зло њему се не цери.
Тад драгој он каза хвала,
Јер успомена њему није мала,
У срцу њему је стала.
Хвали и посестриме, све горске виле,
Што биле су са њиме,
Подиже руку ка зори и Сунцу,
Творцу, пар речи, више за се каза,
Јер зна да он ће чути,
Где путем пали се упути,
Ка новом дану, ка ноћима дугим,
Њему самим ал’ не пустим,
Јер драга у срцу му спава,
У сваком дану незаборава.









13.11.2004.
субота, дан 52.

У срушеном храму,
Са месеца сенком,
Где извор добра под олтаром стоји,
Пали Анђео ране броји,
Рука крај тела као мртва му лежи,
Крв из ње бежи,
Демона опет много је било,
Ал’ не рашири он крило,
Још бела њему стоје,
Таме се не боје,
И шаље Творац анђела њему,
Да лечи рану убогу целу,
Ал’ каже пали анђелу што сађе,
Да ране му не дира,
Јер рана од зле руке дана,
Анђела са душом носи до бездана,
И шаље анђела Творцу,
Јер зна да тами овако теже ће бити,
Јер рану љубављу ће зацелити,

Затвара очи, на драгу мисли,
Сад шаље њојзи све своје мисли,
И пита он срце далеко,
Дал’ у љубави њој срце је поклекло,
И чује где драга о љубави њеној збори,
Једној души што крај ње гори,
И крв стаје са љубави речи,
Ране нема када драга каже о срећи,
Када каже да драга га сања,
Неста палом свих других рана,
Отвара очи,
Сада Месец гледа,
Ту сам је без туђих погледа,
Прстом по небу драге име пише,
Каже да воли је највише,
Погледом потражи Творца,
Једна Звезда пламом се јави,
Творац слуша шта пали тражи,
Не шаљи Анђеле да ране ми лече,
Друге ране нек’ теби су прече,
Душа болних свуда има,

Моју срећа прожима,
Када са драгом о љубави зборим,
Када о мојој срећи говори,
Прича је и о моме путу,
Што даље кроз живот ме води,
Зна да зло ме не предводи,
Да битака још доста ће бити,
Да смрт још неће ме затворити,
У таму и тмину,
Да спознам истину,
Да тело мирно ће бити,
Да крила бела и у смрт ће снити,
О љубави и болу,
О разбијеној чаши на твоме столу,
Ал’ душа дотле са драгом ће бити,
До мене је водити,
Када трептај дана њој се јави,
Када у сненом оку њој љубав се појави,
А сад пусти да о њој сневам,
Да о њеном имену певам,
Док зло ново не дође до врата,

Када покуша да душу ми хвата.



















14.11.2004.
субота, дан 53.

На гори покривеној снегом,
На извору што зима не леди,
Анђео пали своје мисли следи,
Помисли на дан када део вере губи,
Када рече Творцу да са неба ће саћи,
Да веру за се ће наћи,
Сети се када драгој у мисли дође,
Како љубав кроз срце му прође,
И сети се зла првог што га шчепа,
Сети се зла погледа,
Са сенком подлом,
Што димом се краси,
Када не хтеде да зла он да се скраси,
Познаде он тад душу црну,
Што паклом се вуче,
Ал’ тад маску је не свуче,
И душу драгој даде, да она је чува,
А он окрену се од два пута,
Својом стазом реши да лута,

Рече себи да крила развити неће,
Да истином зло се сече,
Да злом он служити се неће,
И тад’ Творац мач истине му даде,
За појасом он му остаде,
И не хтеде Творац,
Са пута да га сврати,
Ка своме путу да га врати,
Ал’ прати где Анђео ходи,
Шаље помоћ,
Кад’ у дубокој, брзој је води,
Свог палог Анђела не предводи,
Јер Творац знаде,
Да исти су путеви,
Љубави, истине, слободе и наде.





15.11.2004.
понедељак, дан 54.

Мрак од најцрње и најтеже свиле,
Мрак што са тамом ме гуши,
Понекад’ не да,
Да светлост јави се у души.

Тај мрак, када ме окружи,
Тај мрак што гуши,
За трен све пригуши.

Нема ни звука, ни светла блага,
Нема самоћа остаје без трага,
И ломи тело, срце и душу,
Мрви ме по црном кршу.

Баца до пакла двери,
Где Ђаво каже: '' Помоли се мени.''
Али устанем и окренем леђа,
Тражим светлост,
Да из мрака ме води,

Тражим љубав што у души ходи,
И она из мрака ме изводи,
Не да тами и мраку да ме гуши,
Не да да они владају ми у души.
















15.11.2004.
понедељак, дан 54.

Белијал палог куша,
Пита га: '' Где ти је душа,
Што нама не дођеш,
Што са нама не пођеш ?
Толико тога видео ниси,
Толико тога без тебе прође,
Са свога пута скрени,
Дођи Паклу и црној сени.''
Анђео чути а демон збори,
Дође и трен кад’ он се умори,
Од палог иде без зла свите,
Јер пали зна свога пута,
Зна где душа међу световима лута,
И биће за њега и љубави и жеље,
Јер таму не пожеле,
Јер са душом што тамом се краси,
Он за се не би био јачи,
Са крилима што црна би била,
Сама тама око њега би се вила,

А он воли зрак сунца што небом гори,
И лахор што драго име му збори,
И снег што на лице му пада,
Воли када јави му се нада,
Да без љубави он није никада.















16.11.2004.
уторак, дан 55.

Нека ово не буде песма,
Рече пали Анђео творцу,
Нека ово не буде молитва,
Нека ово је клетва:
'' Када отворе се Пакла двери,
За зло,
Што око мене у тами се се шири,
За зло што сада душу ми не мири,
Што хтеде да скрене ме са пута,
По коме душа сада ми лута,
И нека они не виде ни Сунца ни дана,
И нека не затвара им се жива рана,
Нек у утробама црно семе им се рађа,
Нека смрт сама их порађа,
Нека хиљаде смрти на њих чека,
Нека пате довека,
Нека утробе своје рукама држе,
Док на ватри вечној је прже,
Јер тами поклонише душе,

Нека не буде им рода и порода,
Ни крста на гробу нека им нема,
Нека душа у миру им не дрема,
Јер Ђаво поклон бола,
Свом поданику спрема,
Нека душа роб Пакла им буде,
Нека развуку им звери душе,
Нека она у Паклу,
Наново вековима се рађа,
Нека ватром,
Господар таме их погађа,
Нека падају у безнађа,
У тами су били у тами нека буду,
И нека моле се вечном Пакла суду,
Нека кају се на свом усуду,
Нека знају да Пакао не прашта,
Нека знају да им се не опрашта,
Нека нема уста да им се моле,
Из грла нека нема им гласа,
Да Теби се помоле,
Јер када по њима падну црне кише,

Нека знају,
Да за њима нико болом не дише,
Да тугом не уздише,
Нека знају,
Да за њих сво светло се брише,
Да о њима у књигама добро не пише.''
И Анђео пали,
Из срушена храма изађе,
Чују се звона са торња ког’ нема,
Види Месец што на своду дрема,
Зрак Звезде пред Анђела паде,
Зна Анђео да Творац знак му даде,
Јер крила склопљена бела,
Што тами се не дају,
На своме путу никад’ се не предају.





17.11.2004.
среда, дан 56.

На слеђеној гори,
На снегу од месеца плавом,
Док ветар хладни,
Кроз гране шумори,
Пали Анђео ту стоји,
Ка Звезди једној гледа,
Не скрива погледа,
И гледа напред, тамо је драга,
Тамо душе је снага,
И Творца пита дал’ да драгој оде ?
Да прикаже се њојзи у трагу јаве,
Јер тмине зла сада њему се не појаве,
Или да чека са жељом лудом ?
Да не крене све усудом,
Јер до драге душа мирна му дрема,
У сновима он драгој се јави,
Кад’ са љубављу њој се појави,
Јер неће да зло драгу види,
Јер зло и њу може да куша,

И ако зна да не може да је искуша,
Нека драга буде сигурна од зала,
Као грлица у гњезду мала,
Нек’ у сновима спава,
Моја душа крај ње ће бити,
Вазда над њеном ће бдити,
Чуваће је снове,
Док једном мој глас,
На јави је не зовне,
Творац се јави Анђелу своме:
'' Право збориш,
Ти добри сад смртни створе,
Знаш да драга ране ти лечи,
Да она ти спава, мисли о срећи,
Сања ти лице сваке ноћи,
Зна да једном ти ћеш јој доћи,
Да душе ти самоћом штитиш,
Да понекад’ обневидиш,
Ал’ да њојзи ти јављаш се стално,
Зна она да луташ непрестано,
Зна да пратиш ти свога пут,

Зато на те она није љута,
Зна она да душе само љубав мири,
Да ваше душе,
Она тако мора да умири.''
















22.11.2004.
понедељак, дан 61.

'' Погледај и реци шта видиш ?''
Упита Творац анђела до себе,
'' Видим реке што дивље ходе,
Видим мора куда оне броде,
Видим стадо што мирно пасе,
Видим чобанина где сан га спрема,
Видим и пса што дрема.''
И Творац руком махну,
Питање поново пита,
А анђели слушају,
Шта брат ће да каже,
Шта Творац то сада важе,
'' Видим зло што из шуме се спрема,
Видим пса, он сада не дрема,
Ка шуми он лагано ходи,
Види ко зло предводи,
И пред чопор стаје,
Он страху се не предаје,
На вођу он скаче,

Преко чопора он прескаче,
И видим коло где смрт вреба,
Видим да крв им не дрема,
И почиње борба што ка смрти води,
Ал’ он судбом се предводи,
И видим да јачи сада бежи,
Он судби сада не тежи,
Видим стадо да мирно пасе,
И чобанину поглед још дрема,
Пас ране себи лечи,
Зна да зло једном прићи ће и ближе,
Зна да спреман бити мора,
Да чека га још нових зора,
Да чека га још борби,
Што жив проћи мора,
Док не сване њему и последња зора.''
И анђео творца пита:
'' Шта знаћи ова прича ?''
А Творац беседи свима:
'' Много је стада што мирно пасу,
Имају страха у своме гласу,

Има и чобана,
Што мирно за сан се спрема,
Јер знаду они,
К’о што и ја знадем,
Да Анђео пали попут пса што дрема,
Осети зло када се спрема,
Када ка њему крене,
Он не заборавља успомене,
До крви он се бори,
Крај мора или на високој гори,
А када борба стане,
Драгој у снове дође,
Када вече падне он је тако пође,
Да она ране му лечи,
Да све боле му излечи,
И својим путем потом поново крене,
Ка крају ноћи снене,
Понекад’ љути се на мене,
И тешка реч му крене,
Ал’ и такав он мени је дражи,
Од сваке људске лажи,

Јер када другима тешко крене,
Они тада сви сете се мене,
А не знају да нису стадо што лута,
Већ да треба,
Да нађу бар део свога пута,
Што ка тами не води,
Пут који зло не предводи.''













23.11.2004.
уторак, дан 62.

У срушеном храму,
Где Месец сенку прави,
Пали Анђео ту се појави,
чују се звона,
Ал’ звоника нема,
Палом мач у руци дрема,
Звук звона долину буди,
У даљини чују се људи,
Чује се лавеж паса,
Док звук звона долину таласа,
И прилази хорда што чује звона жива,
Док у храму Анђео миром почива,
И погледом звери,
Улази руља кроз храма двери.
'' Звона овде не може бити,
Звона смо поломили,
Ту крста нема,
Згариште празно ово нико не спрема,
Ни звоника нема,
Ко то конопе звона вуче,

Изнад ове спаљене куће ?''
И изађе пали иза стуба стара,
Руљу поглед не вара,
Анђела види коме мач у руци дрема,
Виде шта судба сада им спрема,
И страх тада њима влада,
Док лагано,
Затварају се нагорела врата,
Страва поглед ка небу им смери,
А Анђео стоји ништа не чини,
Јер виде шта страх и ноћ,
Душама им учини,
Јер погледа у очима више им нема,
Осете да крај им се спрема,
А Анђео знаде,
Да људи у лудилу свашта себи раде,
И док полако из храма ходи,
Ка зори проходи,
Ка небу не гледа,
Зна да Творац сада на њега погледа,
Мач за појасом му спава,

Мач што у крви се не успава,
Мач што у крви био није,
Јер зли сами решиће судбине,
У данима што дођу,
У ноћима што прођу,
А он својом стазом ће да лута,
Зна да негде крај му је пута,
Чује где драга са душом му збори,
Чује где каже где само њега воли,
Да спрема лагано,
Мали локот од жада,
Да душу му врати у покров од свиле,
На коме његово је име,
Ставиће малени кључић око врата,
Јер зора се јавља,
Крај ноћног је сата,
И док драга за починак се опрема,
Њен пали Анђео,
Сан о љубави је спрема.

24.11.2004.
среда, дан 63.

'' Зашто пали крила не шири ?''
Пита Анђео Творца,
'' Зашто он пута свог прати,
Зашто ни једном он не сврати ?''
А Творац збори да сви га чују,
'' Једном када осетиш свога пута,
Ни једним другим ти се не лута,
Јер изазова на њима нема,
И крила он не шири,
Са злом се не мири,
Ако крила покаже своја,
Тамом ће их овити,
А како душе у телу му није,
Он јачи је од зла и судбине,
И био би гори од најгорих зала,
Демони и сабласти били би шала,
Зато Ђаво душу му хоће,
Јер црна крила,
Са телом где душе није,

Док она уз њих се не привије,
Јача су од свих пакла двери,
Носе име Самела звери,
Ал’ знаће Ђаво да ту битку губи,
Јер црна књига га погуби,
А он неће да царство изгуби,
Зато душом палог хоће да влада,
Јер само душом,
Он може да га савлада,
Ако пре чистог зла до ње дође,
Ако то зло пре њега не дође,
Али то десити се неће,
Ту злу нема сада среће,
А пали душу драгој као завет даде,
Она крај ње му остаде,
Јер због драге он крила не шири,
Због драге и са смрти он се мири.''



25.11.2004.
четвртак, дан 64.

Ђаво демоне и принчеве скупља,
У гласу му љутња,
Што душу палог,
У свом покрову не смири ?
Да натера га да крила шири,
Да душу до њих његову мири,
Да њиме влада, да демон му буде,
Да не штити људе ?
Ал’ Асмодеј бог старих зала,
Тада господару рече и каза:
'' Ни пали није будала,
Душу љубав му чува,
И малени локот од жада,
Што отвара мали кључ од злата,
Творац ту замку обома вам даде,
А ни он за њу не знаде,
Јер ако без душе он рашири крила,
Она од Самелова зла би била,
Зато не кушај њега да крила шири,
Јер књиге црне кажу,
Да добро смо живи,
Јер свилу, жад и злато,
Од љубави саздано,
Наше руке разбити неће,
Ту нема нам среће,
Па и у ноћи ми до ње не можемо доћи,
Када у покрову није,
Ни тада по њу не можемо поћи,
Јер љубав је чува, вазда је сачува,
Тако нама нема трена,
Да душа му буде део црних стена,
Да њоме владаш,
Да њоме га савладаш.
А он смртан крила не шири,
Са ранама љубав га мири,
И књига каже да к’о тег таса,
Он не сме са нама снити,
Јер ове црне ватре више неће бити,
Ми Самелу били би слуге,
То господару твоје су муке.''
И када страх Паклом завлада,

Чује и Творац,
Шта прастаро зло збори,
Јер знаде са чиме се бори,
Погледом тражи палог Анђела свога,
Оног што без душе лута,
Са љубављу између два пута,
Што крила не шири,
Јер љубав у њему све тешко смири.












26.11.2004.
петак, дан 65.

На високој гори сред борова стара,
Где тишине сада ветар не вара,
Пали Анђео,
Ка Звезди Творца са тугом погледа,
Тад рече, тад Творцу се јави,
Сада га пита ко бреме му стави ?
'' Када сађох, глас неки мени се јави,
Твој не беше када се појави,
Каза мени шта тада да радим,
Шта да урадим,
И рече за свилу, жад и злато,
И рече како драгу нађох,
Каза ми тада да крила не ширим,
Да њих смртан смирим,
Јер до душе што љубав чува,
Када жад и свила је не чува,
Зло ни једно неће прићи,
Зло ни једно до ње неће стићи,
Ал’ ако крила раширим своја,

Тело без душе Самела звери би било,
Од свих зала горе би било,
Јер око њих чисто зло би се свило,
Господара таме и самог би убило,
Ал’ ни оно до душе не би му се свило,
Јер душа зло додиром неће,
Кад’ до љубави је и среће,
И зато крила не ширим,
Јер љубав за драгу их мири,
Ја зла за њу нећу,
Ја желим је срећу, да она је прати,
Када у снове јој свратим,
И сада се питам,
Ко гласом ми се јави,
Ко све ово ми дојави,
Како душу и љубав да чувам,
Како да је сачувам ?
Јер сада знадем,
Да зло душу драге ми не дира,
Да зло ја на крило,
Не смем да примим,

Да вага добра и зла,
Без мене мора да се мири.''
И Звезда сјајем се јави,
Творац Анђелу се појави,
Сјај Звезде му спушта,
Он путем га пушта,
А Анђео знаде,
Да драгој још неће поћи,
Јер чудне су ноћи,
По којима магла лута,
Јер зло може да скрене са пута,
Да душу му нађе, узме је, украде,
Да са њоме крене до црних стена,
Што даље од рамена драге,
Да он ратника био би сена,
Да зло у њему би било,
Да можда без љубави драге,
У срцу заувек би се свило,
Зато старог зла и кушње више нема,
Ђаво,
Само демоне пакла за њега спрема,

Да рана никад’ му не дрема,
Ал’ њу љубав лечи,
Док она машта о срећи,
Док Звезда га прати,
Сада касни позни су сати.















27.11.2004.
субота, дан 66.

Где си ми драга, где си ми сада,
Где си ми овога сата ?
У сновима ми рече,
Да зло до душа нам дођи неће,
Јер њега па и Самела лику,
Ту душа руку опече,
Јер љубави имамо,
У свим нам ноћима,
Што дођу и без тебе ми прођу,
Ал’ глас мени неки се јави,
Каже ми и вели да ти јавим,
Да у пустињи крај Мртвог мора,
У глуво доба отвориће се стене,
Да отвориће ходнике,
Од времена снене,
Да тамо мораш ући,
Јер две књиге тамо од давнина стоје,
Две књиге тамо одувек постоје,
Да оне чекају тебе,

Да ту су још због тебе,
И чекају драги,
Да за тај трен ти јавим,
Да њега у ноћи пред тебе ставим,
Он скоро ће доћи,
Зато ти тамо мораш поћи,
И чувај се зала,
Што ноћним путем ходе,
Знам драги да биће слободе,
Да биће зоре дана,
Да са љубављу овом,
Прође ти свака и најтежа рана,
Да мени Самел неће никад’ доћи,
Мада и са њим,
Ја свугде и заувек могла бих поћи.





28.11.2004.
недеља, дан 67.

Пали анђео на пут крете,
Прати Звезде на небу што сјаје,
Памти драге осећаје,
Јер она му каза да глас је чула,
Да глас јој каза да крај мора мртва,
Једном отвориће се стене,
Откриће ходнике од времена снене,
Откриће му успомене,
Којих он сад’ сетити се неће,
А Творац мирно свог Анђела прати,
Зна и он да вратиће му се сати,
Да коначно истину ће знати,
Ал’ не скреће га са пута,
Јер добро са њиме лута.
А у Паклу, иза црних двери,
Ђаво више се не цери,
Главу међу руке меће,
Демоне погледом бесним сече,
И сећа се своје игре подле,

Јер против Самела,
Не помажу му зле хорде,
Сада из црних књига знаде,
Сада право зло поново познаде.
А драга мирно спава,
На јастуку до душе почива јој глава,
Сном лепим она се наспава,
Све тешко преспава,
И чека Анђела свога,
Који једном ван снова ће је стићи,
У светлу дана пристићи,
На усне пољубац јој дати,
Крај ње заувек остати.







29.11.2004.
понедељак, дан 68.

1.

Пали Анђео до мора мртва дође,
Ту оста никуда не пође,
А онда драга му се јави,
У мислима глас јој се појави,
Ноћас када глуво доба дође,
Када у тај час све стане и прође,
Ноћас отвориће се стене,
Ту одговори биће за тебе.
И пали до стена дође,
И док Месец са неба га гледа,
Осети пали још зла погледа,
Ал’ поноћ он чека,
И глуво доба дође,
Дрхтај благи земљом прође,
Отворише се стене,
Отворише се ходници,
Од времена снени,
У тој старој прастарој стени,
По зидовима бакље се пале,

Као руже што су процвале.
Дугим ходником крете,
И осети да зло за њиме пође,
Кроз врата ове заборављене куће дође,
И чује где стене на место се врате,
Чује где се поврате,
И чује зла крика што мртав паде,
Зло овде не броји сате.
И ходником уским ходи,
Напред нешто га води,
И као да глас давни чује,
Као да га наслућује.
И пред врата стиже,
Врата од свиле, са локотом од жада,
А ту на зиду крај њих,
И кључ је од злата,
Пали кључа скида,
Ништа у себи се не пита,
Отвара лок’от од прелепа жада,
Отварају се свилом прекривена врата,
Степеник у одају води,

Пали у одају ходи,
Затварају се од свиле двери.
И овде бакље се пале,
Светлости упале,
На постољу каменом две књиге стоје,
Прастаре ту постоје,
И пре но пали до њих крену,
Глас ту чује, он му довикује:
'' Ја теби давно се јавих,
И драгој се појавих,
Ја те овде водим, ја те доводим,
Овде истине леже, овде оне не беже,
Отвори књиге, сећања врати,
Пред нама су дуги сати.''
И пали отвара књиге свете,
При додиру на прошлост га сете,
А глас говори и прича,
Оно што ратник мислима га пита:
'' Некада док жив и смртан сам био,
Ја овде пишући сам се свио,
Књигу што као Творчеву знадеш,

Тако ти њу познадеш,
А онда када Ђаво са неба сађе,
У подземном свету он се нађе,
Понуди мени сребра и злата,
Да књигу и за њега пишем,
Да црну напишем,
И ја лаковеран пристах тада,
Ал’ како Сотону не знадем,
Ја противника одмах не познадем,
И део душе моје још сиве,
Где Сотоне не беше име,
Ја поделих на два дела,
Један оста овде иза ових стена,
Иза свиле и жада,
Са кључем од злата,
Јер зло њих не дира,
По њима не пребира.
Други пустих да светом лута,
Да сачека свога добра пута,
Јер сватих шта Ђаво ради,
Шта он ће да уради,

2.

Ја речи писах да разум му мутим,
Да сумњу не пробудим,
И када књигу му дадох,
Душа моја не леже до црних стена,
Већ са душама робова гори,
У пламену утробе,
Где ватра све брише,
Из којих живот не долази више,
Из којих молитва спаса се не пише.
И тада попримих лик Самела звери,
Лик што зло сипа,
Што таму не осипа,
И виде Ђаво да трон губи,
Да царство своје он ће да изгуби,
Јер црне хорде за мене су шала,
Јер тако је рекла,
Та црна књига стара.
И виде Ђаво да нема му пута,
Јер тело без душе ван моћи му лута,
И позва Творца да тег таса стави,
За помоћ Творцу мораде да се јави,

А Творац тада позва тебе,
Ти без душе на земљу дође,
Без душе коју Творац чува,
Коју ти сачува,
Зло чисто на крила ти паде,
Ти Анђео зла постаде,
И поче битка две Самела звери,
Битка што дуго траје,
Много ноћи и дана она потраје.
А онда када груди твој мач ми пори,
Када црно срце ти ми распори,
Творац душу,
Кад’ крену да телу ти врати,
Део моје душе уз твоју сврати,
Ти рањен до неба не дође,
Ти рањен земљи пође,
И драгу ту први пут виде,
Пре но од ране обневиде.
И драга тебе данима лечи,
Све ране ти залечи,
И љубав крај вас се свила,
Душе вам овила,
У ноћи вас повила.
А онда Творац те зовну,
А драгу ти остави бону,
Са раном коју само љубав лечи,
Коју ништа не излечи.
И приста драга да без тебе буде,
Да сања све снове луде,
Јер душа њена је збори,
Да Анђео њен,
И на небу о љубави тој говори.
А Творац све црно и бело ти брише,
Ал’ љубав ти не обрише,
И део душе што у теби нова се нађе,
Рече теби да љубави су најдраже,
И због свега ти схвати тада,
Да уз много добра зло понекад’ влада,
Да зло понекад’ до добра води,
Када само све страхове преброди,
И виде да правде увек нема,
Да карика ланца се кида,
Да понекад’ сама се покида.

И тада ти са неба поново дође,
Јер део вере из тебе пође,
А ја одавде ти јавих,
Теби речју се појавих,
Како да драгу тражиш,
Рекох ти за ковчежић од свиле,
На коме драга да испише ти име,
О локоту од жада,
О кључу од злата,
Што стапа се и сада око драге врата.
И ти драгу по љубави нађе,
По љубави је пронађе,
А да зло тебе не види,
Ти њој срећној у сновима само дође,
Јер њој радост и љубав,
Ни тада за те и никада не прође.
И слуша драга, шта ти је каза,
Направи ковчег од свиле,
Исписа име,
Стави локот од жада,
И малени златни кључ око врата,

3.

Да душу ту и са љубављу ти чува,
Да заувек од зла је сачува,
И сада до краја књига ти дође,
Видиш где судба ти пође,
Јер ако крила ти шириш,
Чисто зло ће их овити,
Самела звер ти ћеш бити,
Сва зла ћеш побити,
Ти зло над злом ћеш бити,
А Творац другог Анђела,
Не може да шаље,
Јер то књига његова само једном даје,
Зато он воли те више,
Јер ниси везан за црне кише,
Пут твој он не брише,
Пушта те да луташ,
Да без душе плуташ,
Јер зна да када нема свиле и жада,
И маленог кључа од злата,
Љубав душу вазда ти чува,
Увек је сачува.

Све ово сад и драга знаде,
И Ђаво са свога трона,
А Творац што са неба гледа,
Зна да биће реда,
Да једном драгој бела крила ће дати,
Јер анђео анђела чува,
Од зла господара и Принца мува.
А сада иди,
Много глувих доба већ је прошло,
Много дана је дошло,
А драга знаде да добро у теби стаде,
Да у теби остаде.
Иди, нек’ ова ноћ без тебе не буде,
Јер напољу зло вреба,
А ти ускоро драгој ћеш стићи,
И можда ту крај је причи,
Чисто зло до тебе неће стићи,
Ђаво неће ти пристићи,
Демона се не бојиш,
Стара зла ћуте,
Нећеш им видети црне скуте,

Зло до душе неће ти доћи,
Не бој се сада поћи,
Овога места више неће бити,
Ја овде нећу се више крити,
Јер истине се знаду,
Истине што дају наду.''
И пали крета кроз ходнике,
Он светлост бакљи срете,
Отварају се стене,
А онда заувек,
Затварају ходнике снене.
Осети се дрхтај,
Пали не гледа у стене,
Драгој се јави, њој се најави,
И Звезду Творца гледа,
Нема туге погледа.
А Творац њега погледом прати,
Зна да душу себи,
Ту не може к’ о друге да врати,
Зна да проћи ће дуги сати,


Да крила бела,
И драгој једном ће дати,
Јер зна да драга срећна би била,
Кад’ и Самела звери,
Она љубав би била.
И руком махну, отвара палом пута,
Нек’ ка драгој још лута,
Нек’ до ње долута,
Нека је љуби, нека је пољуби,
Нек’ крај ње се свије,
Сад кад’ зна он истине,
Кад’ зна што сам лута,
Како одабире свога пута,
На коме зла нема,
Јер зло њега се боји,
Јер зло уз добро увек постоји,
И схватиће да смртан бити неће,
Јер прожима га осећање,
Љубави, истине, слободе и среће,
Што сво зло на путу сече,
Јер преко зла и трња,

Када зиму оките бела са неба зрна,
Због љубави хладноће није,
У срцим у којима,
И без душе љубав самоћу убије.
А у тами Пакла, где бола је бакља,
Ђаво миран покорен седи,
Са никим не беседи,
Црну душу он себи реди,
Виде да љубав зло победи,
Ал’ зна да душа,
Робова за њега ће бити,
Пали неће све њих скрити,
И вага што овако стоји,
Још дуго време тако ће да броји.






30.11.2004.
уторак, дан 69.

'' Долазим до тебе.''
Пали Анђео драгој рече,
'' Не знам колико пута,
До тада пашће вече ?
На књигама,
Што чуваше их од свиле двери,
Слова нова више бити неће,
Сада знамо да зло нема среће,
Јер док љубав влада,
Оно неће да надвлада,
А и ако једном ње не буде било,
Што неће бити моје мило,
Душа у свилу ће се свити,
Жад локотом ће је овити,
Кључ златни биће ти око врата,
А ти увек ми нада.
И сада кад’ ка теби пођох,
Крај мора мртва тек прођох,
Ал’ видим Звезду што мени сјаји,

И тај сјај ми јави,
Да чекаш мене, да очи су ти снене,
А срце љубављу ти сјаји,
Сада када зла нема да оно се притаји.
Јер зло до душе ни теби доћи неће,
То душа стара само за ме рече,
Пре но затворише се ходници снени,
Што вековима су у стени,
И сад полако,
Опет својим путем ходим,
Јер срце само њиме броди,
Њиме нико ме не предводи.''








01.12.2004.
среда, дан 70.

Међ стубовима старим,
Пали Анђео стаде,
Месец на небу сад броји му сате,
Звезда Творца крај њега стоји,
Зраком за палог она постоји,
'' Дал’ стигох на пола пута,
Дал’ крајем он ми лута,
Ко то може знати,
Сада када касне су ноћи сати ?''
'' Сад истину знаш.''
Творац му рече,
'' Зар на липе,
Не мирише ти,
Ово хладно зимско вече ?
Знаш шта мораш ти бити,
Зашта још дуго се борити,
Ал’ сада туге толико ти није,
Драга љубав за тебе се вије,
Јер и са Самелом она би била,
Да крај тебе би се свила.''
'' Знам.'' Рече пали,
'' Знам да проћи ће дани,
Ја драгој ћу стићи,
Крај ње вазда ићи,
Сада немам страха, ал’ ту су боли,
Ја знадех да драга увек ме воли.
И зла не бојим се више,
На душе наше оно не може да кидише,
Ал’ њега и даље ће бити,
Никад’ га нећемо убити,
Ал’ ту бићу к’о брана стара,
Коју вода не обара,
Што обале од таласа чува,
Што веком их сачува.
И Ђаво демонима се не јавља,
Ране ми не оставља,
Ал’ знам да они ће доћи,
Ка мени опет поћи,
Сада без кушње,
Јер Самела име их плаши,
Сад црне душе им поплаши.
И сада кад’ нема борбе,

Сада кад’ мисли ме не море,
Душа још ме боли,
Због приче како се воли,
И не кривим тебе,
Што истину не знадох,
Што ја сада је сазнадох,
Јер за љубав времена ће бити,
Јер није важно време,
Када душе ће се свити,
Када знам да оне,
У љубави заједно ће се повити,
Јер за љубав време важно није,
Када она на груди се привије.''







02.12.2004.
четвртак, дан 71.

Чује пали где отварају се двери,
Чује рику долазеће звери,
Још трен и биће овде,
Почињу му нове борбе,
Ал’ зна да Ђаво се не смеши,
Ово само га теши.
И звер дође к’о сабласт црна,
Зла је пуна,
Кроз магле снежних гора,
Не, није ова најгора,
Палог страх не мори,
Ни једне звери он се не боји,
Мач миран му чека,
Мирног је погледа,
Зна да звер зла са леђа дође,
Мач тој страни пође,
Чује се звук што зло пара,
Када груди зле распара,
Црна крв снег не топи,

Са њим се не стопи,
А звер у ропцу ратника пита:
'' Што не дођеш нама,
Ми боља смо страна ?''
И дах задњи пусти,
Пре но Анђео одговор изусти,
А душа црна,
Са стене у Паклу се топи,
Нетрагом у диму она се истопи,
Ал’ друга душа ту ће доћи,
Када потпише да тамом ће поћи.
Мач у корице враћа,
Поглед ка труплу не враћа,
Јер за трен који,
Нестаће звери које се и живе не боји.
И пали путем ка драгој ходи,
По снегу и магли, по овој гори,
А магла што небо скрива,
Не зна да Звезда,
Чело зраком му покрива,
Да Творац мир му шаље,

Када зрак кроз маглу белу,
Свом Анђелу пошаље,
Док он и даље лута,
Између два пута.
















03.12.2004.
петак, дан 72.

На старом гробљу,
Магла ниска се вије,
Уз камен стари,
К’о сабласт се привије,
'' Како мирно је ово касне јесени вече.''
Пали Анђео више за се рече,
'' Колико душа одавде је пошло,
Колико небу њих је дошло,
А за колико отвориле су се црне двери,
Колико пута Ђаво се нацери,
Док меће их на црне стене ?
Знам да тада,
Увек помисли и на мене.
И док тела одавде ка Паклу иду,
Тек тада душе схвате где иду,
Схвате да зло само душу иште,
Да патње нису све исте,
И онда када јаве се Творцу,
За њих касна молитва се јави,

Ђаво у црној ватри их дави,
Јер добра у црној души нема,
Оно у тами вазда дрема,
И воли оне што савију главе,
Када тама се надвије,
А онима што усправне стоје,
На срце стави ране болне,
Да тера их вазда,
Да бола се сете,
А бола се плаши тек дете,
Јер колико рана може да боли,
Толико душа може да воли,
Да лепoте се сети,
А када ње се подсети,
Зна да смрт што јави се давно,
Што уз њих је одавно,
Што од првог гласа се јави,
Тад уз њих се појави,
И боле им лечи,
Док она им доноси глас о срећи.''


И зна пали да смрт по њега неће доћи,
Јер Творац други живот,
Њему и драгој ће дати,
Он ће их састати,
Када овију се крила бела,
Са делом успомена,
Нека пелин око њих цвета,
Јер ни траве горке нису,
Кад’ љубав поздрави ока зеницу,
Кад’ рука руку такне,
Нек’ за трен све стане,
Нек’ ништа се не помакне,
Јер драгу он ће да љуби,
Он њу у том трену,
После времена дугог,
Он ће да пољуби.




04.12.2004.
субота, дан 73.

Док црна ватра гори,
Иза Пакла двери,
Ђаво сва зла скупи, све демоне окупи,
И све пакла звери,
Сада осмеха нема, нико се не цери,
Асмодеја пита:
'' Шта још црна књига вели ?
Можемо ли до душе,
А да нема Самела звери ?''
Асмодеј поново рече шта књига каже,
Да начина нема,
Да душа палог њима се прикаже,
Кроз љубав, свилу, жад и злато,
Канџе зле не могу да прођу,
Јер ти првог Самела створи,
'' А део душе што издаја боли,
У књизи ограду пише,
Ту помоћи нема нам више,
И сад само демоне шаљеш,

А када их пошаљеш,
Када поглед смрти ка небу им крене,
Црна стена поново вене,
Јер колико душа треба да дође,
Када из ње једна демонска пође ?
А ти довољно јак ниси,
Јер тебе црна душа спута,
Она те води једном од пута,
Док чисто зло лута, над палим,
Између два пута,
Зато само он Самелом може бити,
Увек може нас победити,
Наша крила су црна,
А ван тела у црној стени нам је душа,
А зло наше на врху лестава се нађе,
Ал’ Самелово,
Због црних књига је јаче,
А црну књигу,
До писца нико не може да пише,
То је оно што боли нас највише,
Ти уништи душу,

Део уз палог дође,
А део нетрагом,
Са ходницима сненим,
Нестаде и заувек прође,
Зато не питај више, на трону седи,
Нека мисао ка палом ти не лети,
Јер једном када он,
Седми печат врати,
Престаће зла и свих наших лажи,
Или Самелом он ће бити,
Нас ће покорити,
И са драгом и такав се волети.








05.12.2004.
недеља, дан 74.

Пита анђео Творца:
'' Ко беше онај што књигу пише,
Што је напише ?''
А Творац вели:
'' И он беше Анђео бели,
Он мир тражи да књигу пише,
У осами да је напише,
Ја дах му да отвори стене,
Да створи ходнике снене,
Да ту сам буде,
Док редови страна се не пробуде,
И он књигу исписа и мени је даде,
А баш пре тог Ђаво на земљу стаде,
У таму крене, остави мене,
Даље све и сами знате,
Од дела душе што сад тамо нестаде.''
'' А како палог ти изабра тада,
Да са звери се бори,
Да са њом се ибори ?''

'' Он другачији од свих беше,
Јер не слуша ме слепо,
И баш због тога,
Ја њега у ратника творих,
У ратника претворих,
И пустих га да са звери се бори,
Јер знадох,
Једино он могаше са њом да се избори,
И прећутах му шта он у трену беше,
Помислих да тај трен и део среће,
Њему потпун не беше,
Ал’ када са делом душе он овде дође,
Ја покајах се и пустих га,
Да својим путем пође,
Јер знадох да само део вере губи,
Да целу он је не изгуби,
И сада анђео нове анђеле ствара,
Између превише добра,
И превише зала,
Он нови свет за се прави,
Нову страну он направи,

Јер зна да превише добра,
Ново зло креће,
А превише таме ново добро покреће,
И зато нека лута,
Нека држи се свога пута,
И сви они тас на ваги неће бити,
Злој слутњи неће се поклонити.''













06.12.2004.
понедељак, дан 75.

У густој шуми борова старих,
Где Месец светлост не шаље,
Пали Анђео са сном се састаје,
Сан чудан њему се јави,
У тами ноћи, сред борова,
Пред очима му се појави,
Види где са демонима се бори,
Сваки траг мрака новога створи,
На ивици понора он се нађе,
Пут иза њега води у безнађе,
И нога му клизи,
Преко ивице пада,
Њему не буди се нада,
Зна да у дубину тамну пропада,
Зна да крила за трен мораће да шири,
Јер те ране,
Љубав драге неће моћи да смири,
И моли се да зло крила му не дира,
Да у трену када на дно стане,

Без зла и немира он остане,
Чује како Ђаво са ти се не мири,
Чује где отварају се Пакла двери,
Господар таме ка њему пође,
Не да да до дна дође,
И на литицу га врати,
А горе демони стоје,
Свог господара они се боје,
Црни дух сада о смрти им поје,
А онда оде, гласом се не јави,
За собом затвара двери,
Пали оста сам на стени,
Из сна се трже, шта сан значи ?
Дал’ ово су из Пакла нове лажи,
Или зло зла се боји,
Зато га спаса, зато га успокоји ?
'' Сада сна доста је било,
Ка теби крећем моје једино.''
Пали то рече, гледа око себе,
Како дивно је ово зимско вече,
Небо је чисто, звезде су горе,

Насред плавети за њег’ горе,
А једна зраком се спушта,
Њему говори,
Да снови понекад ништа не кажу,
Понекад они слажу,
Ал’ понеки сан свуда те прати,
Док пролазе ове ноћи сати.













07.12.2004.
уторак, дан 76.

Прстом додирнем слова имена твога,
Што на ковчежићу на свили дише,
Понекад чујем да душа ти уздише,
Понекад’ чини се да немам те више,
Али знам да мени ћеш доћи,
Јер душа ту ноћима до моје дрема,
А јутром, када за починак,
У свили се спрема,
Она ми каже да сном мирним спавам,
Да тешки дан преспавам,
Да ти драги једном ћеш доћи,
Да љубићеш ме,
Да проћи ће потом сви дани и ноћи,
Јер душа без бола са љубављу ће бити,
Уз тебе сан уснити,
И вазда твоја глава,
На грудима мојим ће да спава,
Ја чуваћу те од ноћи и зала,
Као и душу,

Што без тебе до мене спава,
И пази се пута,
Зло увек око нас лута,
А тебе прати, сваки глас ти испрати,
И зато полако ходи,
Не жури, брзо не проходи,
Кроз таму шума, морем ил’ реком,
Ја чекам те на узглављу меком,
И ране љубављу ти лечим,
Док мислим о теби,
Док мислим о срећи, која ће ми доћи,
И са тобом драги, мени неће проћи.








08.12.2004.
среда, дан 77.

'' Свој пут ти прати,
Ни једним другим ти не сврати.''
Раче Творац Анђелу палом своме,
'' Хвала ти на свему што си ми био,
Хвала ти,
Што ти светлост ниси оставио,
И хвала тами што овити те неће,
Јер тас на ваги променио би среће,
У праву си био, добро си беседио,
О добру и злу,
Са мном и Ђаволом си говорио,
Али свога пута и даље пратиш,
Ти само желиш драгој да се вратиш,
Да нежни загрљај ти пође,
Када она до тебе дође,
Да и њој вратиш мира,
Дуго у сновима,
Ти говорио си је једина,
А сада је време,

Да душа до тела ти се смири,
Да љубав обоје вас умири,
Па макар тај трен и прекратак био,
О њему ти толико си снио,
И зато прати пута,
Нека поглед сада ка злу не лута,
Јер зла око тебе ће бити,
Вазда око добра ће бити,
Али оно неће се повити,
А ја крила и драгој ћу дати,
Ја Анђела ћу направити,
Нека анђео анђела чува,
Нека вас љубав сачува.''







09.12.2004.
четвртак, дан 78.

'' Гаси се зимско сунце,
Још мало и неће га бити,
Тама око мене ће се овити,
Мир хладне ноћи ће ме завити,
Али ка теби ходим драга,
А зло ме баца од немила до недрага,
И знам да ме прати,
Знам да ће ме позвати,
Али ка теби ходим и нећу стати,
Макар ја путовао дуго,
До тебе једина туго,
И хвала што душу ми прими,
Што сети се да били смо живи,
Некада када звер сам био,
И потом,
Када љубав у срце сам ти привио,
Душу ми чувај свом љубављу својом,
Ја увек тебе ћу звати мојом,


Стави руку на свилу,
Пусти душу ти милу,
Нека она са тобом и без мене буде,
Нека она тера злехуде.''
И уста пали путем крене,
Путем где магла се скраси,
Када јесен тужна лагано се гаси.













10.12.2004.
петак, дан 79.

'' Сутра крај тебе ћу бити.''
Пали драгој рече,
'' Сутра чућеш звона,
Ал’ не мртва и бона,
А када избије подне и дванаести сат,
Сутра срећа биће крај нас,
Верујем и знам да чекаш мене,
Ево вече пада,
Сад у срцу јавља ми се нада,
На старом тргу ти бићеш тада,
А ја ћу те наћи и љубићу те тада,
И док причаш мени о жаду и свили,
Ја видећу тај златни кључ мили,
А зло ваљда пустиће ме сада,
Да место кључа,
Будем око твога врата.''
А Творац,
Док прати сад Анђела свога,
Не скреће њега са пута тога,

Зна да љубав њега ће да чува,
Барем сутра њега ће да сачува.


















11.12.2004.
субота, дан 80.

'' Видим светла града,
Где даљином се буде.''
Каже пали, '' Док она се пробуде,
У овом јутру,
Мирише ми лето, мирише и липа,
Иако киша хладни пут засипа,
Знам драга да чекаш ме дуго,
Али шта за љубав је предуго,
Дал’ то што видела ме ниси,
Дал’ то што тихо плакала ти си ?''
На стари трг дође,
Пролазе људи, драга још не дође,
А он је чека, зна да ту ће бити,
Пољубац, да он ће се свити,
И каже пали:
'' Верујем у тебе,
Ево подневног што стиже нам сата,
Сада у срцу јавља ми се нада,
На овом тргу за ме бићеш сада,

А ја ћу те љубити, тихо к’ о некада.''
И драгу виде, прилази полако,
Да, она сада види га тако,
И пољубац на усне се веже,
Љубав сада се привеже,
И драга му прича о жаду и свили,
Он види тај кључ мили,
Што врат јој краси,
Што љубав је украси,
А он је збори о пустој зори,
Када са неба сађе,
Како је пронађе,
Како до снова је дође,
Како за свилу је збори,
За жад и злато како је говори,
Како душу он је даде,
Како она део и њене љубави постаде,
И куцају сати, време их прати,
Већ четврти сат их испрати,
А они пођу дуж улица града,
Са нечим што зове се нада,

Да зла у овом дану им нема,
И оно неком сном дрема,
А Творац Звездом их прати,
Руком их испрати,
И више за се рече:
'' Држите се тога пута,
Уз вас само још љубав ће да лута,
И чистом злу она неће дати,
Да без ње буду вам сати.''











12.12.2004.
недеља, дан 81.

Творац свом палом каже:
'' Иди мој Анђеле ратни,
Иди нека срећа те прати,
А љубав нека у бој те испрати,
Нека душу ти чува,
Њу нека ти сачува,
И држи се свога пута,
Јер уз зло сада и љубав ти лута,
А ја, ја ћу те звати,
Када пре борбе буду дуги ти сати,
А по победи, ти ми се јави,
Нека срећа те слави,
И не дај да зло влада,
Да брану вода савлада,
Не буди предводник ни део стада,
Не буди ти ни чувар сада,
Буди оно што вазда си био,
Што ти увек си снио,
А једном када део вере нађеш,

Када га пронађеш,
Ти овде поново можеш доћи,
Са Анђелом својим што душу ти чува,
Што дуго је сачува,
А сада иди, сан ће те овити,
Ново зло ка теби крену,
Жели да убије ти жељу,
А ти памти и Самела успомену,
Нека те сећа како зао можеш бити,
Али и таквог,
Твој Анђео ће те љубити.''









13.12.2004.
понедељак, дан 82.

'' Знам још много борбе ће бити,
Зло још много пута,
Барјак ће развити,
Ја поново од тебе можда ћу ићи,
Али опет у загрљај стићи,
А ти само љубав чувај,
И душу ми сачувај,
Јер без тебе ја сам бих био,
Можда тамом би се овио,
Самелом био,
А сада ме пољуби, и мирно ми сањај,
Јер не знам када мораћу поћи,
Поново судби доћи,
А сада ме љуби,
Лепоту у себи пусти да сања,
Нека ово су трени радовања,
Који не пролазе брзо,
Али нама прођу пребрзо.''


'' Знам да мораћеш ићи,
Поново својим путем ка злу поћи,
Да за нас било би мира,
Ти љубави једина,
Али чекаћу тебе у тужноме дану,
Лечићу ти рану задану,
И душу ја чуваћу за те,
И увек мислићу на те,
Сада пусти да косу ти дирам,
Јер не знам колико ово ће да траје,
Нека остане ми барем лудо маштање,
Да уз душу ме чува,
Нека оно мене без тебе сачува,
И док дан ка вечери бежи,
Нека остану овде ти пољупци нежни,
Јер дан брзо ће доћи,
А ти драги,
Можда мораћеш од мене поћи.''


14.12.2004.
уторак, дан 83.

'' За сада нека иде.'' Рече Ђаво,
'' Пустите га нека лута,
Нека држи се пута,
Јер ако пусти крила своја,
Та црна крила неће бити моја,
Самелом он ће бити,
Нашом крви се овити,
Али седми печат он не сме да врати,
Њиме ова врата да загради,
За сада нека иде,
Нека буде како књига каже,
Његово зло може бити јаче,
А Пакао бајка за нас би била,
Када овде црна крила би се свила,
Када звер чистог зла нас би овила,
А наше душе јаке нам нису,
Јер без љубави дишу,
За сада нека иде,
И сви ви пустите га да лута,

Нека држи се пута.''
Слушају зала шта господар вели,
Заклињу се на његовој жељи,
Да Анђела ратног кушати неће,
Али да не схватају,
Да постоји зло веће,
Што својим путем уз драгу,
Негде горе између два света,
Сада се креће,
А Асмодеј бог старих зала,
Затвори корице црне,
Али зла душа у њему,
У томе часу ипак претрне.







15.12.2004.
среда, дан 84.

Ово беху приче о Анђелу палом,
Измећу два света залуталом,
Анђелу ратном без дела вере,
Али никада пуног невере,
О Анђелу што са неба дође,
Али у таму Пакла не пође,
Ово беху приче о свили и жаду,
О кључу од злата на драгоме врату,
Приче о добрима и злима,
Приче о зверима и псима,
Приче о истини,
Љубави, слободи и нади,
Приче о светлу, приче о тами,
Ово беху приче о ранама што боле,
О кушњи која највише заболе,
Али и срећи када не море,
О Анђелу што бира свога пута,
Што ту око нас,
А можда и у нашим срцима лута,

Да то беху приче какав треба бити,
Приче о томе како се не савити,
Нове приче о књизи старој,
Како кажу првој и прастарој,
У коју можда веровати треба,
Али не када је тешко,
Само тада гледати у правцу неба,
Ово беху приче о Ђаволу и Творцу,
У једном трену,
Њиховом белом и црном борцу,
Прича о Звезди што на небу сија,
Што за Анђела ратног палог,
Сваке вечери јаче засија,
И прича можда још о њему ће бити,
Јер он мирно,
Никада пред злом неће уснити.




16.12.2004.
четвртак, дан 85.