Ves i Len

- Uh, što je luda ova košava! - reče Ves ulazeći u Lenovu kolibu. - Duva
sto godina, nikako da prestane!
Len je sedeo pored kamina u kome se tek razgorevala vatra, pio caj i
zamišljeno gledao kroz zapadni prozor kako Sunce silazi pravo u šumarak
poviše jaruge zvane Suvarija.
- Zdravo, leptiriću! - reče Len ne okrećući se.
Ves mu priđe s leđa, zagrli ga i nasloni glavu na njegovo rame. On je
poljubi u obraz puneći joj kosu mirisom poljskih trava. Zatim nastavi da gleda kroz prozor.
Bila je to njihova koliba. Brvnara iz snova..sa sumom iza, a proplankom ispred, ponekad vole da sede na tremu ispred I gledaju kosutu i
njeno Lane kako pasu na proplanku…a cvrkut ptica im je najlepsa pesma, mada Len..ponekada ume jako lepo da zapeva..toliko lepo da i ptice ponekad prestanu pojati ne bi li ga cule.
- Je l' to gledaš da li će Sunce da zapali šumu? Sad u njoj ima puno suvog lišća - nestašno se našali ona.
- Đavole mali! - reče Len i pomilova je po kosi. - Ne, nisam zapravo ništa
gledao. Mislio sam o nečem sasvim drugom.
- A o čemu si to razmišljao? - upita Ves pristavljajuci loncic
da Lenu i sebi skuva čaj od mešavine lekovitih i mirišljavih trava koje je Len skupljao tokom leta. Obožavala je da mu kuva čaj iako je on najradije to sam činio govoreći kako niko ne ume da skuva čaj onakav kakav on voli. Ali, tvrdoglava Ves je naučila da kuva baš takav čaj - znala je koliko čaja, koliko vode i koliko vremena treba da stoji, tako da je Len sada tvrdio da ona kuva najbolji čaj na svetu.
- Treba da napišem priču, a ništa mi ne pada na pamet - odgovori Len na
njeno pitanje. - Dala si mi naslov San, a ti u poslednje vreme sanjaš sve neke ružne snove - vampire, karakondžule, vestice i ostala čudovišta. Kako onda da napišem lepu priču?
- Ja baš to obožavam - reče ona. - Gledam na televiziji takve filmove volim da citam avanturisticke knjige.. I posle ih sanjam, samo što sam i ja u njima... Znaš kad sam sanjala kako smo ti i ja pobedili ona čudovišta koja su...
- Znam! - prekide je Len nestrpljivo. - Daj taj čaj i ćuti malo, molim te!
Šta mu je? - začudi se Ves u sebi, ali ništa nije rekla. Ume ona i da ćuti
kad treba, iako nije znala zašto se sada Len ljuti. Stavila je šolje na stočić i donela livadski med.
Len uze kašičicu meda. Stavio je u čaj i mešao da se rastvori. Zatim pogleda Ves sa puno neznosti i ljubavi.
- Izvini, leptiriću, što sam bio naprasit - reče. - Ljuti me što dozvoljavaš da ti glavu pune nekim tuđim snovima. Trebalo bi malo manje da gledaš televiziju i da manje sanjaš svoje snove. Samo tako ćeš biti ono što stvarno jesi.
Len nije voleo filmove sa scenama nasilja, strave i užasa. Ponekad je gledao one u kojima preovlađuju ljubav, nežnost, radost i smeh, ali nikada nije bio strastveni gledalac, da misli samo na filmove. Naravno, televizija radi svoj posao, ali svaki televizor ima dugme kojim se isključuje.
- Pa šta da radim kad obožavam avanture - pravdala se Ves
Len se nakostreši iako se to na njemu nije primećivalo.
- Obožavaš? - reče. - Pa dobro, leptiriću, dobićeš priču kakvu obožavaš.
Čaj je još uvek bio vreo, ali ga je Len srkao tako žestoko da ga je popio za tili čas.
Ves se osećala neprijatno, a nije znala zbog čega.
- Uzela je drveno korito, pocela da prosejava brasno, i da mesi hleb za Lena i nju…mesila ga je onako otresito, zamisljajuci da pomalo davi tog njenog Lena koji je uvek iz snova vrati u stvarnost…a ona je toliko volela da masta i sanja..
Samo nemoj posle da kukaš, nastavljao je Len neku svoju misao.
Len je pisao… a kroz kucu se sirio miris vruceg hleba…

Nesto mi ne ide pisanje ovih dana...ali nadam se nastavicu uskoro...

Проза је мало тежа од поезије.

Jednostavno mi ovih dana nista ne ide...

Bajke ne postoje kada smo odrasli. Samo moja Ves, zivi u bajkama.Uvukla je i mene u ovu bajku koju ispisujem…ovo je njena bajka…
Sedela je u svojoj kancelariji pripremajuci se za pocetak radnog dana,
kao i obicno prvo je ukljucila laganu muziku,da joj dan krene lagano i vedro,
razvrstavala je postu koju je tog dana trebalo da preda direktorima i sa osmehom ih docekivala. Leprsava,vedra i sveza kao i svakoga dana. Dugo je radila ovaj posao sekretarice,volela ga je i radila ga je sa elanom devojcice.
-Dobro jutro Ves, vidim divno si od jutros.
-Dobro jutro vam zelim, da kao i obicno, sa osmehom ce Ves. Posta vam je pripremljena, kafa je na stolu. Za danas nemate nekih preteranih obaveza, ali sve sam vam zapisala u planer. Vratila se do svoje udobne fotelje, a licem joj prodje seta, brza kao sen.
Vec dugo vremena oko sebe podigla je visoki zid za sve ljude,imala je par prijateljica, i tu se zaustavila. Svi su je voleli i postovali i krisom je zvali „Ledena kraljica“.A Ves...Ves je iza tog ledenog zida krila toplotu sunca,iskrice neznosti u njenom srcu su konstantno vrcale i cekale trenutak da probiju led…ali godine su prolazile a to se nije dogadjalo.

Ето, не жури, дође само.

Hvala Masada, ali sve sto napisem, obrisem stotinu puta,nikada mi nije dovoljno dobro, a znam da ne bih trebala, jer se obicno vratim onom prvom pisanom...opet sam kao magare...

Mislim da cu sa Ves i Len malo stati ovde....pisem ja...ali necu postavljati ...volela bih ...da se malo slegnu...da budem sigurna da je to...to..sto zelim.

Da li postoji samo ono sto vidimo, ili postoji I ono sto ne vidimo, ili bar nije svakom dostupno da vidi, da li je to granica…kojom delimo razumno sa nerazumnim, dobro sa losim.

Bilo je to, dok su jos bili sretna porodica sa troje divne dece. Ves je posle Natase,i Stefija rodila jos jednu devojicu, crnu, kovrdzavu preslatku devojcicu,kojoj je Stefi dao ime …Maja.
Sedmi juli, praznik, svi su na moru,uzivaju. Ves je po nekom svom instiktu ili Bog bi ga znao zasto insistirala da svi krenu u manastir Ostrog, tog sestog jula popodne. Bili su blizu…I vec oko 10 sati uvece stigli su na Ostrog. Svi su bili prvi put na Ostrogu. Kola su se zaustavila, nesvesno jeVes zgrabila za ruku svog sina Stefana I izletela iz kola …bukvalno. Iako nije znala ni gdeje, ona je isla drzeci ga za malenu rucicu. Stigli su do cesme, malo ga je umila, umila je I sebe, i krenuli su stepenicama da se penju.Ugledala je mala polukruzna drvena zatvorena vrata u cijim obrisama je gorela neka plavicasta svetlost. Verovatno od upaljenih sveca.
Osecala je veliki strah…I postovanje…u stvari…strahopostovanje, I dok je razmisljala sta ce…cula je blagi glas jedne fine zene, ne naocite…I koliko god se kasnije trudila da se seti njenog lika, nije mogla.
Da li biste vi da udjete? Pitala je . Ves je pogleda I tiho odgovori, pa zeleli bismo, ali ne znamo da li je to sada dozvoljeno, kasno je. Sacekajte, pitacu ja za vas. Pokucala je na vrata…posle nekoliko sekundi, vrata su se uz blagu skripu otvorila, I glas…koji je tada cula…nikada nece zaboratiti. Monaha, svestenika, ili svesteno lice, koje je otvorilo vrata, uspela je da vidi samo do struka.Jasnim, odsecnim, reklo bi se I po malo ljutitim glasom je upitao. Sta zelite. Zena, koja je pokucala, poniznim glasom je upitala. Da li njih dvoje mogu da udju, da se poklone mostima Sv. Vasilija? On je cutao nekoliko sekundi, a Ves je mislila da je citava vecnost prosla. Upitao je..Da li ste sada dosli? Da, odgovori Ves. Da li cete ovde nociti? Da, odgovori Ves….posle kratkog cutanja, On im kratko odgovori….Udjite.

Usli su u prostoriju, ali Njega nigde nije bilo, cvrsto je drzala Stefija za ruku, ali desnu, posto je Stefi video da mu se mama krsti, krenuo je i on, sa rucicom koja mu je bila slobodna….levom. Ves kada je to videla brzo ga je uhvatila za levu rucicu i tiho rekla. Mili krsti se desnom rukom. Isli su hodnikom levo, pa hodnikom desno…sve dok nisu usli u veliku prostoriju, osvetljenu svecama…ispred njih su bile mosti, a On je bio sa desne strane, okrenut ledjima, nad molitvenikom. Ves…u nekom strahu i panici, nije znala sta sada treba uraditi. Celim putem dok su dolazili razmisljala je koliko novca da ostavi …izracunala je za njih petoro koliko bi bilo pristojno da se da. Levo od njih je stajala kutija za priloge…Ves je drtavom rukom, a neznajuci uopste odakle taj strah i taj led oko srca sto joj se skuplja…sta joj se to desava. Zgrabila je iz novcanika nasumice svotu novca i krenula da je ubacuje u kutiju. Uzela je tacno onoliko koliko je usput i planirala…ne gledajuci uopste.
U tom trenutku prostorijom se razlio Njegov glas, ostar,neumoljiv,cvrst…prosto nije mogla definisati boju glasa…rekao je…Poljubite krst.

Ves i Stefi su prisli, klekli, pomolili se, poljubili krst…i sad je vec Ves bila u panici…Sta sada treba raditi.
Nikada nije bila na ovako svetom mestu. Plasila se svog neznanja, da ne uradi nesto sto bi Njega uvredilo, ili neprimereno takvom svetilistu. Polako su oboje ustali , pomolili se, I ponovo sada samo obrnutim redosledom, izasli su iz prostorije, krenuli levo, pa desno…i izasli van kroz ista ona mala vrata, jos jednom su se prekrstili i krenuli nazadSamo sto su poceli da silaze niz stepenice, videla je da su svi krenuli ka njima.
Pa dobro gde ste vi? Bili smo da se poklonimo mostima odgovori Ves. Dok je to odgovarala okrenula se da pogledom pokaze vrata, odakle su upravo izasli. Oci joj se razrogacise…nije mogla da veruje. Vrata su bila zatvorena, svetla nije bilo…a katanac je spolja bio zakljucan.
Kako ste mogli uci tamo, kada je sve zakljucano? Sad sa nevericom svi gledaju u Ves I Stefija. Cutali su, I ona I on. Stefanu je tada falilo do 5 godina samo 4 meseca, ali I on je samo cutao.
Ali zena koja je sada bila ovde…svetlo…mi smo…pocela je da zamuckuje Ves, ne znajuci sta da kaze.
Samo su odmahnuli rukom…u stilu…ma daj…prica gluposti I otisli da nadju mesto gde ce tu noc provesti.
Stefi I Ves su dobili klupu u konacistu, dok su ostali spavali napolju na gomili cebica. Stefi je tu noc dobio temperature, I prespavao je na maminim grudima. Celu noc je Ves probdela nad njim..pipkajuci ga svaki cas. Do jutra, vise nije imao temperaturu.
Ujutru su svi otisli da se poklone mostima, samo su Stefi I Ves ostali, jer su vec bili. Ves se plasila da Stefi ne dobije ponovo temperaturu dok stoji na suncu. Njih dvoje su cavrljali , palili svece i cekali ostale.

Nikada tu noc Ves nece zaboraviti...niti moze...cak i najsitnijeg detalja... ce se secati...dok secanje bude postojalo...

Frederik Bikner je rekao
Mozes poljubiti porodicu i prijatelje na rastanku i otici daleko od njih, ali
istovremeno ih nosis sa sobom u srcu, mislima, stomaku, jer ne zivis ti samo u svetu, nego i svet zivi u tebi...
Govoriti istinu....

Dobar dan...struja je dosla tek popodne.....a i ja iz grada....tek sada. Razmisljao sam da ti odgovorim pesmom ...ali necu… zamisljam kako si sedela na podu dok sam spavao .......i zamisljam sta bi bilo da si me probudila tim poljupcem... unatoč ne izgovorenim riječima, unatoč tišini medju nama, "ONO" što nosimo u sebi je - još uvijek ljubav. Dobro jutro mila....Kao i uvek prelepo... Toliko sam se navikao na tvoje jutarnje pesmice....postala si mi navika... znam da me cekas ti ponovo sa najlepsim recima koje se polako zavlace u srce i nekako mi to puni baterije.
Mi smo dva deteta probudjena u telima sredovecnih ljudi ...otrgnuti od snova...nema dana da ne pomislim na tebe,a o cemu mastam ......o tome ti nebih govorio .......nedostaje mi onaj poljubac sto sam ga zamisljao gledajuci u tvoje usne...bojeci se da ces primetiti....i to sto kazes da me nikad nisi imala.....imala si me vise nego sto mislis,i ja sam imao tebe i nemozes me izgubiti ...duh i dusa se uvek nadju . I nemoj prestati da sanjas....kad prestanes da sanjas tek onda ces poceti polako da umires, moja Ves.
Tvoj Len

Slusaj ti, Len...ako mislis da mi nedostajes i da te trazim u svakom prolazniku i svakom stihu, varas se...situacija je mnogo gora...nalazim te uvek ususkanog u svojoj dusi.

Tvoja Ves

Te prolecne večeri kada se sunce sakrilo, u doba kada je drveće krunisano mirisnim lišćem, a nemirni mesec skrivao se pod plavim velom noći, Ves je sedela sama, opijena mirisima vetra. Njeno srce treperilo je kao srebrno lišće breza na vetru, a pun mesec sijao je te večeri samo za nju. Dosao je… Već dugo godina, u noćima punog meseca dolazio joj je u snove. Uvek bi stajao u dnu njene postelje, ne izgovarajući ni reči, pokazujući joj da ne govori. Bio je tako proziran na bledoj mesečini koja se probijala kroz zavese, i obasjavala njegovu svetlu svilenkastu kosu. Lice njegovo bilo joj je skriveno, ali uvek se sećala njegovih očiju, zelenih kao senovite šume, tako omamljujuće sjajnih. Dolazio joj je i tešio je kada je bila sama, i nikad joj nije donosio strah, samo spokoj. Uvek je odlazio upravo pred zoru, ostavljajući je da se pita da li je bio samo san. Nekoliko puta pozivao je pokretom ruke, da pođe za njim, ali uvek ju je neka nevidljiva sila zadržavala u krevetu, ista ona sila koja ju je sprečavala da progovori. Te večeri joj nije došao ali nešto ju je nateralo da ustane iz postelje kao da je čula šapat, nije bila sigurna da li spava ili je budna, niti da li zaista želi da ide tamo kuda je pošla, ali nešto ju je neodoljivo vuklo napred, i ona se prepustila. Zacu sapat…”ne plasi se, slusaj me”..Ugledala ga je istog trena i on joj rece…”Ne..ne prilazi mi.” Zacu ponovo sapat. Ves otvori usta da ga upita zasto, ali ni rec ne izadje.” Ostani tu, dozvoli mi da ti kazem zasto sam te dozvao.” Ves se skupi, klimnu glavom nemocna da ista drugo uradi. Sapat se pretvori u pesmu, tihu, neznu… ali čija je svaka reč zvučala tako milo, snažno i žudno, da u njoj probudi sve ono što je osecala prema njemu, I on prema njoj. “Ovo je moje zadnje vece, pogled na tebe,sto sad ostavljam te, mama bas me pece, ali moje vreme neumitno tece, otici moram, dolazim u snove tvoje, jer znam da zivis i zivim samo za noci ove, kada tvoja dusa zove me…jedino tad budim se” Izadje pred nju…onako malen i plav…konacno ga je videla, videla mu je oci i u njima daleke planine boje njegovih senovitih očiju, mile i gorde, široka polja mirisnog cveća koje otvara svoje latice samo kada ih obasja mesečina, ledene i sveže reke, hitre divlje konje, I ljubav…neizmernu bezrezervnu ljubav. On pruži ruku i dotače joj lice, a dodir mu beše lak kao dašak vetra. Ne …nikada Ves nece saznati da li je to bio san…ili…Probudila se sklupcana, suze joj zamaglise pogled i svest…

Oprosti mi na mojoj slabosti u kojoj ponekad dopustam bolu da u svoj svojoj snazi sa mnom u srcu zanoci. Tada cutim i ne pisem, jer bol za tobom u dusi sve mrvi i miri, razotrkiva i ispisuje.

Mislim da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može... a ...ja te nosim....tamo...gde ne smem ti reci....i nosim...ponosno.... Ljubim te...i oprosti na izgovorenim recima...onim...koje su nam...zabranjenje...zbog potrosnje...ali nekad...ponekad..ovako...cu ti ih reci...a moje oci....ce ti pricati...dok budu gledale tvoje....od zvezdica...stvorene....

U smiraj dana, put ka snovima. I to je lepo, uvek se stvorim na nekim ranijim mestima, u ranijim vremenima, moji dragi su tu, priznajem, malo sam nestrpljiva, znam da me cekaju u nedosanjanim daljinama, ali eto... Kada su bili mili i dragi i jos uvek dobrota njihova tinja svuda oko mene...
Molitvu saljem k'o poljubac s dlana daleko od sivila, daleko od ljudi, kad pređe granicu novoga dana, sa osmehom neznim, da se probudi…moj Len.

Eh,Madamm...

Будни су увек у мислима, нестаће када и ми одемо њима, једном, на крају времена.

Samo da izdrzimo ovo vreme izmedju sna i jave, svetlosti i tame. Hvala Vam oboma. Nadam se da se tako kaze...

Hocemo draga...ako nista drugo,ono zbog njih koji nas tamo cekaju.

eto...

e bas tako...

Ogledalo. Ogledalo duse su tvoje oci Len. Vidis sve pocinje i sve se zavrsava tim ogledalom. To je ona svetlost koju retki imaju u svojoj dusi… Zazmurim jednom i onda cujem tvoj glas. Kao pesma andjela je. Znas ti vec to. Znas koliko volim tvoj glas, i pesmu kojom me uspavljujes.Ko zna zasto ti ponovo sve ovo govorim. Uostalom, nije ni vazno. Pogledaj samo ono drvece iza nase kuce, koju smo u masti stvorili, poslusaj pesmu onog lisca na vetru. Secas li se one devojcice koja skakuce tamo. Vidis li joj oci, vidis li to cudo koje stvaras u njenim ocima. Ti znas ime toj devojcici, hajde, dodirni joj jos jednom kosu, pusti secanju da utice na postojece stvari. Mozda smo zato i dosli ovde, u nasu zamisljenu kucicu, sa puno ljubavi smo je namestali. Imamo i pile, i ovcicu, i jagnje, i prase, ah da, ja sam trazila da imamo i kravu, zbog mleka..mnogo volim mleko. Mogli bismo slusati sapate prirode koje je ova civilizacija tako bedno ugusila. Mogli bismo setati poljima i livadama. Oh kakav mir mi donosi misao.
Ljudi su postali kao obrasci svih naslaga koje su se talozile godinama. Svi su isti,svi zure, jure…a mi..mi smo na livadi punoj poljskog cveca…lezimo,u usnama nam travcica…zagledani u nebo iznad nas. Evo Len naprimer sta bi ti rekao kada bih ti kazala da si ti za mene zapravo zubor kojeg za vreme toplih noci mozemo cuti ako se slucajno zateknemo pokraj sumske reke… ne bi mi verovao, ali ti to zapravo jesi. To je mnogo slicnije tebi pravom Ili da si naprimer moja zvezda padalica koja zablista samo za tren ali je se dosta puta u zivotu kasnije setimo. Eto, i to je tako blisko istini. Sve ono sto mislis da nisi ti zapravo jesi. Tvoja dusa je vecna, jer je tako krhka i meka…a meni tako bliska. Meni se na momente to desi, da te takvim vidim, razlivas se u milijardu boja, iz tebe izbija najlepsa muzika koju sam ikada cula. Osetim te kako se razlivas kao voda potoka, kako se tvoji delovi ulivaju u mene, kako se boje stapaju dajući jos lepse oblike, kako se muzika stapa stvarajući simfoniju za hiljadu orkestra. I onda sam srecna jer bez obzira na sve iluzije jednog odlazećeg sveta ovo je nesto sto nam niko nikada neće moci da oduzme, kao uostalom sto se ni vazduh ne naplacuje, niti je jos iko uspeo morsku vodu da proda...Nasa kucica…puno domacih zivotinja..pticijeg peva…i mi…Ves i Len…

Eh, Len...Budi u mom isplakanom jutru na jastuku tuge, budi u noci dok latice sna zaklapaju umorne oci. Dopusti da dohvatim trenutak nade kad je sve prazno i pusto. Da zagrlim sliku secanja i darujem joj ukus cemera dok uzavrelim noktima razdires mi grudi, dok pozudom vodjena trazim te na zalutalim kolosecima zeleci da dotaknem trag tvojih misli u kojima jos zelim da postojim. Oh, kako da nazovem noc u kojoj postoji samo jedna zelja, a razum zjapi prazninom.

U kutku srca gde najvise zaboli pronadjem te u trenutku sete... Nesto ti napisem... Nesto precutim... Kad niko ne vidi... Ispratim te suzom i tako zavaram besanu noc...

Hvala Masada...

.I volim ovo da kazem…umesto tebe..i veseli me kada kazem ..Len….Ti si potpuno u pravu!!!

Tvoja Ves.

Verujem da ces razumeti zasto ove noci rekom secanja i zapisa nastalih u danima ceznje i tisine plovim. I samo cu ti zazeleti laku noc i sve svoje nezne misli ti poslati po dalekim rekama u setnoj zelji da te usnulog pomilujem. Oprosti mi neizgovorene reci srca, u kojima je bezbroj plamenova i zatomljenih tisina u grudima koji se izgovaraju samo duboko u sebi, u trenucima kao veceras, kada se bol razume samo cutanjem, a sva secanja se broje tihim molitvima, koje kao ove noci za tebe izgovaram.

I tako, opet se budim nocu bez ikakvog razloga I jednostavno osetim…neizmernu ljubav u sebi. Volim te …bez ikakvog razloga, volim te…bez moralnih pritisaka, bez uslova,bez presedana,bez zadrski…I bez icijeg znanja…
Jednostavno se probudim…i uzivam u par trenutaka u kojima ne moram da krijem pogled, ne moram da pazim sta cu reci ili kako cu reagovati…vec se prepustim toj emociji za koju mnogi nikad nisu ni culi,i
to je skriveno od tebe. Uzivam u secanju na one kisne noci, i one snezne…pa i onih vrelih letnjih noci i mirisa, prepustim se uspomenama na trenutke koje sam, da li zbog zrelosti, jedinstvenosti…izdvojila …kao jednu posebnu..ljubav…posebnu. Smesno izgleda ako napisem…da sam sa tobom dotakla zvezdu…ili da sam letela kosmosom…jer poistovetila sam blagost tvog osmeha, svakog dodira, pogleda, kojim si mi dusu isceljivao i menjao…prisvajao je…samo za sebe, jer ti si dotakao moju dusu sustinom. Jednostavno…sedimo pored reke dok svice I ljubimo se..a zajedno imamo oko 90 godina…ali koga je briga, jer ti ucinis onu magiju kojom izvuces iz mene sve ono najbolje. Oh…uzasno sam vezana za tebe…svim vezama koje mogu postojati u jednom coveku. Ne znam lagati, ne umem ni precutati. Dovoljno je da me pogledas tim tvojim bistrim zelenim ocima…i ja pokleknem, nemocno savijem vrat u stranu i osecam kako mi oci poprimaju pogled deteta koje je uhvaceno u kradji kocke secera. I tako…budim se, posaljem ti poruku mislima…I opet se ususkam natrag u svoje slatke misli…kao glavu kad ti naslonim na rame… A onda se zapitam…da li su zelje ostvarene…ako se ostvare a …da to niko ne zna, sem mene?

Za Lena...od njegove Ves.

Ovo sam negde procitala...i ...malo se zapitala...ili sam se puno zapitala..

Prvo poglavlje:
Idem ulicom. Na trotoaru je duboka rupa. Upadam u rupu. Izgubljena sam ... bespomoćna. Ali to stvarno nije moja greška. Treba mi večnost da se izvučem.

Drugo poglavlje:
Idem istom ulicom. Na trotoaru je duboka rupa. Pravim se da je ne vidim. Opet padam u nju. Ne mogu verovati da mi se to opet dogodilo. Ali to nije moja greška. I ovaj put mi treba puno vremena da se izvučem.

Treće poglavlje:
Idem istom ulicom. Na pločniku je duboka rupa. Vidim da je tamo. Ipak upadam u nju ... to je postalo navika ... ali ovaj put imam otvorene oči. Znam gdje sam. Moja greška je što sam upala unutra. Izvlačim se istog trenutka..

Četvrto poglavlje:
Idem istom ulicom. Na pločniku je duboka rupa. Zaobilazim je.

Peto poglavlje:
Idem drugom ulicom.

Hej Len.. znas li mili, upravo nesto razmisljam, skoro smo pricali o vozovima koji su nam nepovratno otisli… Zato,kad pomislis da ti je voz otisao, sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.Bice mi lakse da sve zaboravim..ako znam da me se secas. Biće mi lakse ako znam,da smo skuplje placeni tamo gde smo se besplatno delili, nego gde smo se pogadjali i prodavali. Nemoj nikada ni pomisliti da se nas dvoje nismo poznavali, da nismo jedno drugo u dusu znali…znali smo se…i pre nego sto smo se upoznali. Hocu nocas…da podelimo ovu moju krisku sna…i onog naseg cutanja…da je polako sazvacemo …svako nad svojim krilom…malo halapljivo i gladno…kao…secam se, kad sam bila mala…nista mi sladje nije bilo…nego ta kriska hleba namazana mascu i posuta alevom paprikom. Da…tako cemo i mi nocas. Hej Len...samo pazi da ti ne ispadne na onu...namazanu stranu....eh...
Kako da nazovem….sve ovo…ovo je cekaonica …izmedju..ljubavi…I ljubavi..ili izmedju sna…I sna… ili izmedju jave…I jave. Ma dobro…mastam, pusti me..evo, presedecu ovde jos koji nestrpljiv sat…a onda odoh…da se ukrucam u onaj voz…znas onaj…sto me vodi na putovanja….kobajagi..iznenadno.


Tvoja Ves

Uvek pocinjem sa ...
KAD ga sve volim...sta da kazem...kad,
on je jedna divna dusa...iz koje izviru zraci sunca i toplote...i greju moje srce...on je kao brza bistra recica...koja svom silinom svojih brzaka...rusi sve moje barijere...i uliva mi se u krvotok...on je vazduh koji disem...eto..Takav je ...eto Len...i gotovo.

Dragi moj Len...

Samo jedna rec, je bila dovoljna, da shvatim sta je u tvojim mislima..ali na klik…ona nestane zajedno sa osmehom….ka tvojim ocima i izgubi se u njihovim dubinama.Na trenutak si zazmurio…i uhvatio je za coskic...kao zvezdu padalicu…i…sjaj se njen ponovo pojavi, kao i osmeh na tvojim usnama, kao ljubav u tvojim recima…i tako…sve u krug, od mene ka tebi…od tebe ka meni..kruzi ono sto zaustaviti se ne moze…noseci sjajnu nit koja nas sve vise vezuje i spaja nase misli, nasu taznju, nase zelje. I tako…jedna rec pociva u nama…i uzvrpolji se ponekad…kazujuci sve sama..kazujuci se svima, a posebno onima sto ljubav poznaju…kao mi.

Iako sam daleko...jako sam ti blizu, blize...jos blize...ma kuckam u tvojim grudima...Len...

Tvoja Ves

I tako, opet se budim nocu bez ikakvog razloga I jednostavno osetim…neizmernu ljubav u sebi. Volim te …bez ikakvog razloga, volim te…bez moralnih pritisaka, bez uslova,bez presedana,bez zadrski…I bez icijeg znanja…
Jednostavno se probudim…i uzivam u par trenutaka u kojima ne moram da krijem pogled, ne moram da pazim sta cu reci ili kako cu reagovati…vec se prepustim toj emociji za koju mnogi nikad nisu ni culi.....


ps.Ljubav koju su mnogi osetili,upravo na ovakav nacin.
Onaj kome je ovo upuceno [nikada nece saznati]da sam ga Volela upravo ovako "opisano"
I zato,
izdvojih deo koji svakome pristaje ako je ikada voleo ?! :flower:

Tiho, polako...koracas kroz moje snove,pravis nemir koji niko nikad nije uspeo da napravi. Ceznja, strah od vec vidjenog, i impulsi koji pucaju...
Lagala bih kada bih rekla da mi krv kljuca kada si pored mene, krv ne kljuca-ona gori...

Kazu da onaj ko ne reskira, taj ne dobija, a ja, ja sam neko ko zivi od rizika, pulsirajuceg adrenalina i ljubavi.
Volela bih da mogu da se pretvorim u vazduh koji dises jer bih ti tada bila najbliza, vazduh koji se uvija oko svakog dela tvoga tela, tvoje duse, tvog srca...Volela bih da mogu samo jednom,ili mozda vise puta, da ti kazem da...hmm, ne mogu ne smem ni da se usudim da izgovorim to-NE SMEM.
Ovo nije izjava neke ljubavi, ona ne sme da postoji, to ne sme da se ostvari. Svaka pomisao na tebe, na tvoje pokreta, na misli, one najdublje i reci neizgovorene ubrzavaju mi ritam srca koji mi baca mrezu na pamet i razum. Ne, nisam se upecala na tvoju pojavu samo...osecam potrebu da budem blizu tebe u svakoj sekundi. Zelim te pored sebe, jer uzivam u svemu sto je vezano za tvoje ime..
Ti...moja pojavo tajna i slatka, nauhvatljiva i tiha...dozvoli mi da budem pored tebe...dozvoli mi da ti pokazem da postajes moj omiljeni lik iz crtaca koji me vodi u najdublju fantaziju mog uma. U mojoj glavi postoji jedan svet, jedno vreme koje stoji u mestu, jedna zelja koja raste sve vise i vise, jedni snovi koji cekaju da se ostvare. Postoji svet u kom je dozvoljeno prisustvo samo dvoje ljudi... TI i JA...Hmm....imas sve sto coveka moze da ispuni celim bicem.Znas, ponekad ti zavidim na tome...ali postoji i ona pesma...Pazi kome zavidis...pa se trgnem ...kad je cujem.Znam...znam...ja sam neko kome je zivot sacinjen od snova, ne trazim nista, ne ocekujem nista...ali zelim..zelim i da sam pored tebe..bar malo..Tvoj pogled koji stalno pravi zagonetke, osmeh koji peva bez da ti se usne pokrenu...pokret, predstavljaju deo onoga sto me ispunjava...tvoje misli...masta...sala..osmeh....Ti ...Len...Ti...

Tvoja Ves

U toploj prostoriji, stajali su naslonjeni na zid..glavama pognutih…dodirujuci se.
On je bio Taj, a ona je bila Ta.
Rekli bi ljudi, sve je onda na svom mestu.
Ali, sta znaju ljudi…lud je ovo svet.
“Ja tebe volim”, nasmesila se nezno ga pritom gledajuci u oci I usne..
“I ja tebe volim”. Ali eto..odgovorio je zamisljeno…gledajuci negde iza njenih ledja.
“Postoje i neke stvari koje su jace od nas”. Osetila mu se gorcina u glasu.
“Postoje takve stvari. Znam da postoje. Nismo dovoljni…samo Ti I Ja”..odgovorila je Ves.
“Ali mi…nikada se nismo uklapali u prihvacene norme I okvire drustva, zar ne Len”.
Mi sto ti koji krojimo nas svet. I onakav je kakvim ga mi zelimo videti.
“Mi imamo svoj svet”. Tiho joj prosaputa Len na uvo…
Jer sta je zivot, nego ono sto sami zelimo i napravimo. Nije realna slika.
Sami stvaramo realnost I imaginaciju.
Ves ga je zbog takvih reci, jos vise volela. A on..
“Toliko je nedovrsenog medju nama…Znas mila da moram ici..”
“Optimizam je jedino sto nas moze spasti. Jer realno zivimo u takvoj situaciji koja ni malo
nije optimisticna..razumes me sta ti govorim?”.
Naravno da je razumela…naravno…
Lud je ovo svet… I ja znam da ima pravo.
Len je…uvek u pravu…

Jer..ko se moze pohvaliti da ima ovo sto imam ja? Niko
To sam i mislila…

Trazim se....i gle cuda, nadjoh se u tvom srcu, da otkucaj budem...mili moj Len.

Tvoja Ves

Ko zna gde se zavrsava, ko zna da li se nastavlja, ko zna valja li poceti I kada. Da li kad osetis leto u zraku zivota, a pupoljci srca se otvore I u belo more se pretvore. Izadjem u zoru, I posmatram prelazak mesecevog sjaja u izlazak sunca. Da li je Len…to taj trenutak? Ili da dopustim danu da mi se uvlaci u osecaje, da mi krene kroz vene, ka izvoru vode I opere ove jos snene oci. Pogledam se u tom vrelu…gledam svoje lice…cini mi se kao ogledalo vremena. Cudno, pomislim. Nema vise one zene…a isti mi je glas.Gledam..u to ogledalo vremena I vidim srusene sne I tuzno lice, lice zene…umorne. A onda..pojavis se ti…pruzas mi ruke…I odvodis me do izvora gde se sunce spaja sa obalom zivota… I belu golubicu kako se oslobadja iz kaveza I polece…u Slobodan svet. Znas mili moj Len, ponekad se plasim biti sretna, plasim se onoga sto ce uslediti posle toga. Prebrodila sam neopisivo teska razdoblja u svom zivotu…I jos uvek brodim…smogla sam snage da nastavim dalje, I kada se to cinilo nemogucim I koliko god sam zahvalna na tome, jer sam, upravo zahvaljujuci tim teskim trenucima, postala mnogo jaca kao osoba, toliko je to uticalo na moj duh, koji je nakon svega sto se dogodilo, slomljen i dusa mi je krhka.Smem li da verujem u srecu.Smem li da verujem u tvoje oci, za koje mogu slobodno reci, da su boje carolije, da su boje ljubavi, magicne oci. Smem li sebi da dopustim da mi je ponekad dovoljan samo jedan mali smesak…tvoj smesak…da bih se osecala odlicno. Kako god…ali prijas mi…prijas…

Tvoja Ves

Za mene ljubav ima boju, ukus I miris. Ne vidim je, ali je osecam. Osecam je kao svilenu esarpu kako me obmotava I veze mi oci nezno da nikoga vise oko sebe ne vidim osim tebe, cije mi ruke vezuju cvor na potiljku..Osecam je na jeziku kako mi se lagano poigrava sa ukusom I gorko pretvara u slatko,
slano u medno…I ljuto u osvezavajuce kiselkasto. Osecam je pod kozom gde se siri kao toplota..Ljubav leci. Ubrzava mi puls,a smiruje disanje I poigrava se kontradiktornoscu svega onoga sto se do juce njihalo u savrsenoj harmoniji usamljenosti.Osecaj pripadanja tvojim rukama na cijim dlanovima postoji linija po kojoj bosa krenem u dugu setnju…da…tvoja linija zivota.Ta ljubav…daje mi sjaj za kojim zvezde zude I obasjava mi lice…I nijedna lampa ne sija tako snazno I takvim sjajem, kao kad se zagleda u unutrasnju ljudsku lepotu…u tebe mili Len. Udaljim se na trenutak, i sakrijem se u jedinom sigurnom sklonistu od svega I sveta-u tvom zagrljaju. Taj trenutak kada me gledas..bez ikakvog divljenja ali sa velikom zeljom da zapamtis svaki pokret usana..koje su tvojim izazvane,svaki pokret ruku koje se sklapaju oko tvoga tela,svaki trenutak koji ispuni srce…Onda zatvorim oci I osecam pogled, udisem ljubavi I tonem duboko.Izgubim se izmedju dva poljupca..izmedju dva tvoja dlana..izmedju ponoci I zore..izmedju ovih redova. Cesto…uhvatim taj trenutak I jako ga pripijem uz sebe…da mi zauvek mirise na kozi…taj osecaj ljubavi koji ne bledi…mili moj Len.

Tvoja Ves

Cutanje. Nas dvoje cesto razgovaramo cutanjem. Cutanjem sam ti zelela reci sve jos nereceno I nedoreceno, jer recima nisam umela iskazati osecanja koja su u meni vitlala, I koja jos vitlaju. Zubor tisine u nasoj sobi prenosio je nase misli nevidljivim putanjama, jer smo jedno u duhu. Secas se…I svadjali smo se cutanjem. Cutanjem bih ti rekla da sam nesrecna, a ti si me nemo posmatrao I tisinu sobe prenosio u nase misli nevidljivim putanjama kad ne bismo bili jedno u duhu. Znam da mislis da stojim na crti za koju ti mislis da je vreme… ali vreme, vreme mi krade sate..i san ce me prevariti a umesto mene..mesec ce te gledati… Uz misli upucene tebi ja tonem u neke modre dubine koje kriju uzdasima prosarane tajne. Ne znam…nista vise ne znam, ali jedno sigurno znam…nijedno ogledalo nece ocrtati tako dobro moj lik, kao kad stojim pred tobom… jer sve sto pozelim da ti prenesem vec se nalazi u dubinama nevesto maskiranim, ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire u tvojim ocima. Sta jos da kazem… sve znas. Cutim.

Eto tako Len....Spokojna sam, mirna i strpljiva.. Prepustena,sveznajuca,otkacena,lojalna,uplasena,i stidljiva, cak.
Posmatram iste stare stvari kako menjaju dimenziju, kao oni oblici u lava lampi. Tako bih volela da verujem u cuda.
I to me vise ne uznemirava vec raduje - stihovi, replike, crtezi, pisma. Uspavljuje me osećaj spokojstva i uljuljkuje ritmicnost tisine. Skidam cipele i sedam na drveni stepenik u stanu.Zamisljam da pijem slatku crnu kafu iza nekih polustaklenih vrata kroz koja vidis ko ti ide. Mozda je to tvoja veranda.Pored mene se na stepeniku sklupcao dan mazeci me po glavi. Ili je to tvoj mali crni vragolan. Gusi me strah, ali udisem poslednje mrvice moci sa dlana pa zazmurim da pronadjem sebe. Umorna sam od iznalazenja razloga za budjenje. Za preguravanje jos jednog dana. Za tusiranje, cekanje autobusa, nosenje kisobrana, placanje novina, zaradjivanje plate , ispijanje kafa sa komsinicama, za smeh, kozmeticara, frizera, nes kafu, novi film, staro drugarstvo…ma sve bih to zamenila…tom malom verandicom kroz koju mozes da vidis ko ti ide,za neslucajnost dodira nasih ruku dok smo naslonjeni na isti sto,za brojke koje se prekopiraju svaki put kad mi se pogled nadje na satu, za zatvaranje starih i otvaranje novih vrata, za stomacne leptire,za caroliju, istinu i zelje, za…tebe i mene. Plasim se reci nas, Jer je to vise i od cuda.

Tvoja Ves

Dragi moj Len..."...A samo se pojavila jedna ljubav koja ti je vratila sebe...obicna ljubav...neka ti Bog da snagu da to izdrzis...sada kada imas sebe...sada kada imas mene "

Tvoja Ves

Bila sam malo odsutna.
Secala sam se trenutaka provedenih u Kafkinom gradu.Kako bih volela ponovo da vidim Prag. Savrseno mesto za pisanje.
Sad mi je sve jasnije. Zapisala sam trenutak u kome sam nagnuta nad nepravilnim kockicama belog i zutog secera koje zatim ubacujem u nes kafu. Saksofon se borio protiv zvuka ulice. Imala sam olovku i svoj rukopis na parcetu kartona. Znas onaj osecaj svezine kao kada se umijes. Takva sam bila ja u toj slici. Sa svojih sesnaest. Mozda ces jednog dana sedeti na toj istoj stolici ili slusati tu istu melodiju ili citati taj isti pasus. Misao je otputovala sa mnom, sad putuje sama nekim gradovima. Uskoro ce ti praviti drustvo. Razvuci ce ti osmeh, naborati iznenadjenjem celo, pa ga smehom ponovo zategnuti. Misli ce me odvuci ka tebi I tvom gradu.Znas…I Kafka je voleo jednu..M…I ima roman sastavljen od njegovih pisama.. najnapetija ljubavna prepiska na svetu.

” Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. “

Tako pise Kafka njoj...
A nas trenutak ce tek biti zaokruzen. Znaces tacno kad. Ne znam za velike stvari. Meni, kao da je svaka za broj manja.
Posle svega sto ovde napisah…. dugo sam gledala u zid. A mozda I u ta vrata o kojim Kafka pise…Sta Ti mislis Len?

Tvoja Ves

Nedostajes...Len...nedostajes mi!

Opet je pocela kosava, a ja kao i Romi...ne volim ni kisu ni vetar...Medjutim secam se pre neku godinu, setamo tako, ruka u ruci...kroz nasu poznatu ulicu...i cujemo divnu muziku. Tri malena deteta, devojcica i dva decaka...sviraju virtuozno..dve violine i harmonika, stadosmo kao omadjijani...Ocima punih suza ,neverice,odusevljenja...stajasmo nemi...jos uvek sa rukom u ruci...Taj trenutak je takodje bio caroban. U tvojim ocima...toliko topline, neznosti,radosti, tuge...sve je pisalo i ogledalo se u njima.Tada cini mi se, jos vise te zavoleh...ne...tada stavih pecat na srce...sa imenom tvojim. A ti mi kazes....

"Magla je vani, i led je, i zima... Da te otpratim u tvoj ležaj? I dam poljubac za laku noc? Onako, prijateljski, u lice? A u snu slobodno sanjaj što zelis... Nisu još izmislili kaveze za snove."

Da...znam..znam mili znam ...prijateljski ces me poljubiti u lice za laku noc...a moji snovi...eh...pusti snovi...koji se nikada nece ostvariti, sem tamo gde im je mesto, u mom srcu,toliko su zeljni...i toliko sneni...ali pusti to...jer ja znam...da sve je ovo san... Samo san.

Ali i to znas mili moj Len...da ja sam optimista, i tvrdoglavo stvorenje, i da beskrajno verujem u sne,da verujem u cuda, da verujem u carobnjake, da....da...verujem u ljubav.
Laku noc, mili moj Len....Ves te ceka tamo...izmedju sna i jave, tamo gde se noc...granici sa jutrom...na jastuku...koji i dalje na tebe mirise.

Tvoja Ves.

Secas li se Len naseg prvog plesa i emocija koje su tada pocele da se bude,
svaki pogled govorio je vise od sata pricanja, svaki osmeh imao je snagu dogovora, svaki gest je znaco mnogo. I kad bi se osmehnuo, sunce bi zasjalo. Kad bi mi pruzio ruku, srce bi stalo. Kad bismo sedeli blizu, tela su se sama trazila, magnetski, nastojala da premoste razmak izmedju nas. Jednostavno je bilo zavoleti te. Lako je bilo uzivati u tebi. Posle smo zaspali u zagrljaju… tonula sam u san slusajuci tvoja saputanja… i probudila se pored tebe… tvoje okice su prvo sto ugledah…a tvoj poljubac vredeo je hiljadu rijeci za dobro jutro!…Znas…ne znam sta mi je bilo najbolje..mozda i to sto pred tobom sva moja nesavrsenstva postaju savresnstva…i time sam ja bila sigurnija i smirenija…ili to što smo jednostavno napokon pronasli vremena samo za nas… stvorili smo jedan mali svijet u kojem smo samo ti i ja i niko vise…Osjecala sam se na trenutke kao sramezljiva devojcica,ali toliko zaigrana i zeljna tvojih dodira i poljubaca..i svaki tvoj pogled sam htela zalediti u tim trenucima… Pred tobom sam jednostavno onakva kakva sam…i svida mi se sto pored tebe mogu biti takva.
Tesko je shvatiti da to ne može trajati vecno, da ima jacih sila od nas, da u igri zivota neko drugi deli karte sa rokom trajanja. Nisam to nikad shvatila, ali morala sam prihvatiti. Ti si moj andjeo, i ja to znam. Zato uvek budi moj andjeo, milo moje. Nekad, negde…tamo cemo se, nadam se, jednom ponovo sresti.

I opet razmisljam o recima koje je izgovorio Orison Swett Marden“ Najveća stvar, koju čovek u ovom svetu može napraviti, je izvući najviše iz onoga što mu je dato. Samo je to uspeh, i ništa drugo.“

Tvoja Ves

Duso moja, moj Len...

"Ne, ne boj se...duso moja….moje pesme te cuvaju, a mene nikada ne ostavljaju samu, ponekada tako divno znaju da cute…Moj maleni decace, ostavicemo puno reci za neka nova i druga vremena…a do tada molim te….sanjajmo…zajedno…jer ja ne umem da prezivim bez suza,ljubavi i nase cutnje. Znam... mili...ljubav oslobadja.“

Tvoja Ves