The Long And Winding Road

Zelja da pobegnem od svega. Sto dalje od grada, od buke, programiranog zivota, i programiranih ljudi...
Ne nalazim vise reci za komunikaciju, i kada ih nadjem sve teze ih izgovaram, a kada ih izgovorim, sve teze me razumeju. Ljudi oko mene neprestano nesto pricaju. Nije bitno kome i sta pricaju, bitno je da pricaju. A sve to cine tako zurno, nervozno, groznicavo, kao da ce istog trenutka umreti ako prestanu. Otkricu vam jednu tajnu: ja ih u stvari u opste ne cujem, znam da pricaju po tome sto otvaraju usta. Po malo pocinje i da me nervira to:''The Long And Winding Road'' u mojoj glavi.
Setio sam se juce Malog Princa. Pokusacu da ga pronadjem. Mislim da ce on imati resenje.

Danas mrzim samog sebe. Zašto uvek u istim situacijama moram da pravim iste greške? I zašto ovaj post pišem za šankom, na parčetu papira a ne kod kuće na računaru, kao sav normalan svet? I da ne znam da je za mene lepota izvor svih nevolja, pa ajde!
Preko puta mene, stara konobarica iz "Centrala", Verka, pere čaše i priča neki mastan vic. Dobra je to žena i ne postavlja previše pitanja. Ne pita čak ni šta piskaram, kao da je to najnormalnija stvar, da neko za šankom piše sastav. A znam da bi dala ceo bakšiš da sazna o čemu se radi. U ovom momentu ona mi je najveći prijatelj. Nudi mi neku salatu od krastavaca, ja je odbijam i naručujem još jedno pivo. Razmišljam o onoj sa kojom sam sedeo pre sat vremena. Moram pod hitno pobeći iz te priče. Moram pobeći od nevolje u najavi. Taj sam film gledao više puta i ne želim ponovo.
I ova glupa muzika sa radia: "Ne traži je sine" (radio marke: "Iskra Emilija RM 312 automatic")
Plaćam, ostavljam bakšiš i odlazim. U ušima odzvanjaju reči pesme: "Podjoh svojoj kući svestan da sam bitku izgubio..."
Hm. Znam šta ću! Danas mi niko ne treba. Zatvoriću se u svoju sobu, isključiti telefone, nasuti dupli Chivas sa dve kocke leda i slušati blues.
Blues slušaju dobri ljudi kada se osećaju loše. Ovaj recept mi još nikada nije omanuo... i nek ide život!

Znala sam da smo mi, Zemunci, ipak, naj...

Z. slazzesh se?

K I Š A


Lagani povetarac se pretvara u vetar, donoseći ko zna odakle, tamne oblake, spremne da rashlade vreli asfalt velegrada. Prve kišne kapi klize niz šoferšajbne parkiranih kamiona, i već posle nekoliko minuta se stvaraju barice koje postaju sve veće, mešaju se sa prosutim uljem i naftom, da bi kao potočić završile u jednoj od šahti. Topole pored parkinga se umorno savijaju u pravcu vetra, dok kišne kapi udaraju svoj jednolični ritam o mlado lišće drveća.
Da bih razbio melanholiju, upućujem preko radia pozdrav svim kolegama na putu, koji me slušaju. Ponovo se udobno nameštam u fotelji i posmatram kišne kapi kako klize niz staklo. Napolju dve osobe pretrčavaju ulicu za tramvajem koji pretstavlja pravu retkost u ovo doba dana. Više nikoga nema, osim jednog psa lutalice koji traži zaklon od nevremena.
Osećam se nekako nadmoćno kada znam da se u svakom trenutku na autoputevima širom kontinenta nalaze neki od mojih prijatelja sa svojim "drumskim krstaricama". Preko njih saznajem i kontrolišem stvari koje se dešavaju stotinama i hiljadama kilometara daleko. Cela Evropa na dlanu.
Iznenada, misli poče da muti neodređena, a zatim sve jasnija slika iz prošlosti: Novi Beograd, pre osam meseci. Vreme kao i danas. Na meni su bordo sako i pantalone, a ona je elegantna kao i uvek, jer drugačije ne zna. Nad Beogradom se otvorilo nebo, ali ja sam srećan jer sam pored nje. Dodajem joj ruku da se spusti niz neko brdašce, a njena toplina se prenosi na mene, i ne čujem više njene reči, ne osećam kišu, ne drhtim od hladnoće. Zaključujem da dugo nisam bio tako srećan. Toliko dugo, da sam skoro i zaboravio kako to izgleda. Želim da se ovaj trenutak pretvori u večnost, da nikad ne ispustim njenu ruku, da se ova šetnja nikad ne prekine. Želim nešto što samom pomišlju osuđuje sebe na propast: da bude samo moja!
U sadašnjost me vraća vazdušna sirena Scanie, pred polazak na put. Izlazim napolje, otpozdravljam, i ostajem na kiši, zagledan u cisternu koja se polako gubi u pravcu autoputa. I dalje stojim u mestu, pokušavajući da povratim delić osećaja sreće, ali vraća se samo ono staro osećanje meni dobro poznato iz dugih neprospavanih noći. Seta.
Onda čovek samo uzdahne, klimne glavom, odmahne rukom i krene svojim putem, gledajući da se ne osvrće mnogo za sobom.
Vraćam se ponovo u svoju fotelju, puštam laganu muziku i palim cigaretu. Ispred mene je duga noć, i gledam da mi protekne prijatno. Jedino što u noći ne valja, je to što ostavlja čoveku previše vremena za razmišljanje.
Oblaci su se razbili, grad odiše svežinom, dok se na njegovim ulicama kupa okrugli mesec. Ko bi rekao da je iza nas ostao tako ružan dan.

Novi Beograd
28.06.1993.

Stavi datume na ovo, kasnije ce ti ustrebati videces.

Ne razumem, kad je postovano ili napisano? Pored svakog posta postoji datum.

Dan kada je nastalo, posto pises sa razlogom, datum je stranica dnevnika i u poeziji i u prozi.

S L A B O S T I

Svakoga dana, strpljivo je čekala telefonski poziv sa govornice u studenskom domu. Nije se ničim izdvajala, osim svojom neupadljivošću. Činilo se čak, da je niko i ne primećuje, onako sitnu, skupljenu uza zid i prisutnu jedino za zvuk telefonskog zvona. Niko nije primećivao ni onaj sjaj u očima, sa kojim bi prihvatala slušalicu kada je poziv bio za nju. Ali to nije promaklo i meni - večitom lovcu na ljudske slabosti. Ponekad bi posle razgovora odlazila sa jedva primetnim osmehom u uglovima usana, ali u zadnje vreme sve češće se na njeno lice navlačio neki neobjašnjiv i težak grč. Onda se jednog dana sjaj njenih očiju prelomio kroz dve zadržane suze, i pognute glave, tiho kao i što je dolazila, ona je otišla. Više se nikada nije pojavila, i nije nikome nedostajala - osim meni.
A život je nastavio da nas troši dalje, bez predaha, bez milosti i bez sledeće šanse: za mene, nju, i telefon koji je uzalud zvonio.



u studentskom domu na Zvezdari
21.05.1995.

Moram reci da sam se vratila po treci put da procitam tekstove... Zasto te nema ovde da pises?

Drago mi je to, ali nemam zadnjih godina inspiraciju, a i kada sam je imao to su bili teski trenuci u mom zivotu. Hvala u svakom slucaju na paznji koju si posvetila mojim tekstovima.

Мунзе конза комшија, лепо те је видети овде. Видех што те није било.

Crni Leptir ::

Drago mi je to, ali nemam zadnjih godina inspiraciju, a i kada sam je imao to su bili teski trenuci u mom zivotu. Hvala u svakom slucaju na paznji koju si posvetila mojim tekstovima.

Nadam se da je nedostatak inspiracije nadoknadjen nekim boljim i lepsim dogadjajima, da te ne gubimo barem za dzabe

Ispred mene put i duga isprekidana bela linija. Ne nazirem mu kraj a ne sećam se ni početka.
Zvuk motora se meša sa šumom vetra dok lagano jezdim u još jednu besanu noć.
Pred očima se smenuju farovi automobila, kamiona, pramen plave kose, figure zakasnelih pešaka, oči koje me gledaju kroz spušteni vizir i govore jezikom koji razumeju samo oni koji vole. Jedan trenutak pogleda, hiljadu neizgovorenih reči. Zatim opet bljesak farova... Vozim i budan sanjam. Prolazim izmedju šlepera i automobila opasno blizu, kamioni trube svojim vazdušnim sirenama, razmimoilazimo se u centimetre i nastavljamo svojim putevima.
Opet je čistina ispred mene, nema farova, ničega, a čudno, imam i dalje odsjaj u očima koji mi smeta da vozim. Biće da su to dve zvezde padalice koje su pale na moje kapke i spustile se niz trepavice ka obrazima.
Kako je nekome malo potrebno za sreću: dva točka, drum i jedan u prolazu uhvaćen pogled.
Ispred mene put i duga isprekidana bela linija. Ne nazirem mu kraj a ne sećam se ni početka.


16.09.2009.



Eto, desilo se