Sa drugih foruma

Цеца и ја на једном форуму од 05.09. до 09.09. 2007.




Тама
И ноћ што пролази без твојих усана
И ноћ још једна бесана без тебе

Чујем месец преде и привија,
Елегију љубави која није била лаж,

Јер волим те, у овој ноћи,
Као што волех,
У свим ноћима које су прошле.

У болу коме бејах сужањ,
У нади којој бејах паж,
Што ми тебе нема да срећом одремам,
Што тужан сам и сам ?

Дал ти ил Смрт,
Која прва драга ће ми доћи,
Са чијим оком ја дану ћу поћи ?

Да убијем љубав а да нисам зао,
И просујем дане а покорим ноћи
Када вратим теби редом
све што сам ти украо...

Где ћеш сада поћи?
Ти љубави ноћи,
Ти што сада бежиш и нећеш ми доћи.
Док груди болне ноћ стеже,
Ти и не знаш шта за те ме веже.
Али реци сад искрено кажи.......

Где си скрила лажи кад' се смејеш,
А где оркан страсти,
Када светом вејеш,
Сваки атом оног старог мене,

Сетиш ли се кад ти корак крене...
Дођи и у ноћи овој,
Ти лежи до мене,
Пољубићу ти очи те нежне и снене,
Узећу ти срце, везати га уз мене,
И пустићу ноћ нека вечно траје,
Да пољубац твој никада не престаје.

Исти актери, 09.09. - 10.09.2007.


Остаје пролеће за мном,
копни му рухо и једна нада,
И једна прича препуна тебе,
И једна љубав тамо далеко.

Овде и сада пред тобом стојим,
Твој поглед моме се нада,
Тек пољубац ја ћу ти дати,
Крај тебе не могу остати.

Душу замајавам, ти ми жар врати,
Малену искру старог живота,
Ко белег Ађела на маргини,
Тајне којом ходам и пратим...

И зовеш ме љубави,
Кажеш ми драга,
А срце моје цепа се и бори,
И зато ћутим ништа не говорим.

Моје су руке обруч од туге,
А моје очи лутка што ћути,
Ја знам да мислиш само сам жена,
Ти иди драги јер мене нема.

Не говориш ми остани,
Причаш о звездама и небу,
Причаш о ноћи и дану,
Како неко волео је своју драгану.

И немој се трудом изгарати,
горети бесом како никада ниси,
Што остајеш, што одлазим,
Што ја сам сад све што био ти си.

Опрости кругу живота,
Што мене из живота опет ти брише,
Ја доћи ћу ускоро опет,
Чим почну пролећне кише.

А тад, са сунцем у коси,
наћи ћу те у смирају дана,
Са неизговореним питањем,
на уснама твојим,
Да ли сам још увек сама?

Опет ми, 12.09. - 13.09.2007.


Чекаћу те у бојама пролећа,
У бојама киша и росе,
Са суморним јутром које ме буди,
Са даном који љубави мојој не суди.

Доћи ћу изненада када преболим,
Да не заболе срце и груди,
Тихо да не пробудим све лажи,
И тебе са њима, и себе која још молим.

Ја опет у себи, да останеш желим,
Ал не могу да молим,
Опет ћу ти рећи да силно те волим,
Док ноћ ћути сред алеја стабала голих.

Клечах и пузих, горећи молих,
Мене је живот теби за срећу дао,
Ту где си стао некад сам била,
Небо, звезде и сунце за тебе сам крила.

Па зашто ћутиш, и краљ и луда за те би био,
Кад са твојих усана сан бих попио,
Пред твоје скуте знаш да бих пао,
Све за те љубави ја бих дао.

Далеко си дуси орлу самоће,
Одавно живим ја живот нови,
Не питај мене где су орлови,
По другом небу због тебе ја пловим.

Ту испред твојих врата,
Када речи све заћуте,
Ја ипак бићу ти све сто желиш,
Љубављу ја осветлићу ти путе.

Шта казати, 13.09. - 15.09.2007.


Спавај сном праведника,
Смеј се тим осмехом заборављеног детета,
Воли том љубављу своје младости,
Али мене, мене љуби тим уснама жене,
Бар једном ме љуби, уснама уздрхталим од додира,
Уснама које знају да нико их неће тако љубити.

Поставићу Андјела сећања, ни ја, ни ти,
Маћи се нећемо од његових скута,
И макар морао све ласте што иду на југ убити,
Не желим да ми срце лута, пресретни ме,
Осмехни се, заведи ме, освети се.
Уснама које знају да их нико неће тако пити.

Дођи, нека месец нас гледа,
Дођи распи косу на моме узглављу,
Овде сред тишина и мрака, Ти љуби ме,
Па неће нестати јутра, ни сунца које ће се родити,
Ако ме будеш волела, ако будеш љубила
Уснама које знају да их нико неће тако љубити.

Заробићу Сунчев длан на твоје скривено лице,
А пегаза послати да те мноме послужи,
Ти тако мила и сјајна стави ме у ситнице,
Које ће те пратити по целом свету,
Под узглављем, у крошњи, у шетњи, у лету,
Уснама које знају да их нико неће тако пити.

А сада љуби ме,
Сами смо до свитања дана, ти, ја,
И та љубав скривена у твојим очима,
Скривена у твојој коси на јастуку,
Скривена у немом шапату, који говори,
Уснама које знају да нико их неће тако љубити.

И  17.09. - 27.09.2007.
Друга строфа припада члану Раинмакер тек да се зна.


Умрећу ноћас у твојим сећањима,
Умрећу негде пред зору,
Пред први зрак сунца које се рађа,
Пробудићеш се и први пут нећеш рећи моје име,
Уснама које поздравиће дан,
Уснама којима је суђено да други их љуби.

Умрећу ноћас и у свим песмама,
умрећу у свим сликама,
замреће сенка мог имена,
нестаће лик мој из капи росе,
избледеће сен мојих надања.

Све ће се олујом клети,
Да сам умирао на трону твога бекства,
И сада ћу ко лед на жару умрети,
Због свога, себи неверства,
Сто одох тихо као да права немам,
Да те насликам замрлим ваздухом.

И пустићу ветрови јесени, нека те зову,
Нека говоре, нека шапћу,
О љубави, о смрти и сновима,
Нека ти кажу да умирем ноћас,
Да умирем негде пред зору,
Пред први зрак сунца које се рађа.

Као лађа којој товар је пламен,
Који се гаси у мору давнина,
Као усамљени уморни камен,
Када га кап по кап, убија близина,
Воде којом сам жедан,
И онај један осмех што истиће временом.

И мртав ходам у твојим сећањима,
Негде пред зору,
Пред први зрак сунца које се рађа,
Будиш се и први пут не говориш моје име,
Уснама које поздрављају дан,
Уснама које сад други љуби.

А ако преживим, још једном ме уби,
На тацни послужи, сувенире бола,
Све поморе наше зарад твог ината,
Мени само пружи из сећања себе,
Оно кад смо били магија од злата,
Заједно смо драга ми волели тебе.

Јесен, мисли, улица, киша.


Негде у мојим мислима
Разбацаној по путевима успомена
Једна мирна јесен спава.

На мокрим плочницима
Под светлима још неугасле ноћи
Једна улица у свитању.

Киша на прозору,
Преплетене капи
У разбијеном звуку тишине.

На моме узглављу
Траг успомена
Бледи и умире по ко зна који пут.

срећа,нада, осмијех, јутро


Пусти ме да будем срећа на твоме длану
У неком дану када кише буду падале.
Пусти ме да будем нада у твојим сненим очима
У неком пустом сату угасле вечери.
Пусти ме да будем осмех на твоме лицу
У једној ноћи лудила и жеља.
Пусти ме да будем јутро у твоме осмеху
На коме су остале моје усне.

Поглед,немир,слутња,кутак


Остави тај немир у твоме погледу,
Остави га као успомену која се памти,
У неком кутку у коме чући скривени дах трена,
Трена који је био минут, сат или дан,
Јер тај трен биће део година,
Година које ће доћи и одлазити,
У прашњаве тамнице успомена
Ка некој слутњи неиспуњених жеља.

Синути,вечерњи,ланци,тренутак.



Један вечерњи трен
Изливен у светлима још неугаслог дана,
Ускоро ће синути светла иза завесе живота,
Ти ћеш се смејати,
Склањати несташни увојак са твога лица,
Причати, док ја будем гледао твоје усне,
Бацао погледе по полуиспијеним чашама на столу.
Запалићу цигарету,
У плавићастом диму, на трен изгубићу твоје очи,
Онда ћу узети твоју руку
Задржаћу је у својој
Да бих те оковао златним ланцем чежње
И сачувао у срцу.

ветар,трава,зима,успомене на један дан,храброст,кајање,некад,покажи ми

Питала ме је
Како заборавити успомене на један дан ?
Питала ме је
Како уграбити храброст, а убити кајање ?
Говорила је
Покажи ми како траве лета милују ветрови.
Говорила је
Покажи ми како зима лагано долази.
Питала је и говорила
Некада када сам је љубио.

поноћ,страх,чекање,пролазност,јастук,ратник.светлост,незнанка.

Поноћ је, као и сваке проклете ноће свих година,
Страх давно одбачен, истиснут у делу таме,
Чекање на изгубљену пролазност,
Огрнуту у плашт преваранта живота,
На јастуку, расута срма њене косе,
Увојак разапет, блага светлост месеца,
Некада била је безимена незнанка,
А сада сенка уморног ратника,
У његовом чекању на смрт.

НИТ,КРАЈЕВИ,НЕПРИСТУПАЧНОСТ,ДОСЕЗАТИ,ПРСТИ


Искидана нит сна,
Покидана док су твоји прсти кидали време,
Док ја тражио сам тебе,
Тебе која си ту, тебе која нестајеш,
Тебе која ми долазиш, тебе која бежиш,
Одлазиш и враћаш се мени,
Ту на почетку краја и надања
Док крајеви живота затварају последњи круг,
Круг неприступачности који не можемо досезати
Док се небо буди из таме
Са баченим зрневљем сете
На појилу умирућих птица.

опседнутост,чула,варка,бљесак

Опседнутост сном, уснама и грудима,
На сунцу које милује твоју косу,
У времену које је стало,
У мојим мислима на трен,
На трен украденог времена,
Када сан није био варка,
Док је живот писао нови круг,
Тек бљесак и страст,
Испуњен надањем да нећеш побећи, нестати,
Иза угла времена које долази,
Док су чула дрхтала попут листа на ветру,
Ветру који ће нас однети,
Низ ходнике сећања,
Негде далеко и заувек.

лебди, близина,бескућник,дубина.

Негде у дубини сна,
Оног јутарњег, последњег,
Један бескућник се буди
На усамљеној клупи мртвога парка
Једног пролећа у топломе јутру
У трену када птице ћуте,
У близини смех
Неких пијаних душа које ходају
Пијаним тетуравим кораком по мокрој алеји дана,
На његовим уснама,
Лебди осмех, притајен, стран,
Сетио се, сањао је,
Једну љубав, давну, лепу и нежну,
Тако мртву и тако живу.

Део први


Започето 4. септембра 2007. код Тибија на форуму

Лудеса, Ђоли вокер и ја


Лудеса

Увод: Ушао си у моју причу, поприлично тмурну, као одсјај месечине кроз решетке моје собе и отворио ново поглавље.
Поглавље прво: Ненаметљиво, са осмехом, постајеш главни јунак, главни окупатор мојих мисли и мојих надања.

Поглавље друго: Чудно... али, чини ми се као да те осећам, иако, ништа о теби не знам... и свакој твојој речи покушавам да нађем значење, упијајући сваку информацију о теби... и са сваком све више ми фалиш да испуниш моја крила...

Поглавље треће: Облак страхова ми те заклања... моје решетке су опет у тами... ни осмеха више нема, нестао је са својим узроком и разлогом...


Поглавље четврто: Скупљам храброст да те нађем, па макар пролетела кроз облак... али...
птица сломљених крила не може полетети...


Поглавље пето... или је ово био крај?  

Ђоли

Поглавље шесто: Краја нема, постоји само пауза.
Залечи рањени део. Проћи ће још сат или година. Опет ће мисли хтети да нађу пут. Кад осетиш бол у рамену знаћеш...

Ја

Поглавље седам, као седам смртних грехова, остаје успомена, сећање, прекинути сан и бол помешана са горчином на уснама !

Ђоли

Поглавље осам: У сновима, драгим, крећемо се ми. Тамо љубав не пита за буђења бол.

Ја

Поглавље девето - рањена срца живе дуго, не умиру, умире нада, а онда долази бол, јака, јача од свих зала, црна и лепљива попут таме и крви која је у нама.

Лудеса

поглавље десето - сваки делић мога тела обузело је зло које хара том истом крвљу... свуда си у мени...

Део други

Ја

Поглавље једанаесто: Како убити нешто мртво а тако живо, да ли то значи убити себе, убити отровану крв која тече венама, убити ноћ и снове. Не, нешто мртво и живо се не убија, мртво живи и хода са нама !

Ђоли

поглавље дванаесто:
Зар да се живот сведе на то? Два бића раздвојена свако у свом болу и осим тога ништа није важно?
Шта је са биљком што после уништења поново израсте? Шта је са обичном птицом у лету?
Кад полегла глава каже: Доста!
Тад нешто ново крене из саме сржи.
И куца јаче. Много јаче.

Ја

Поглавље тринаесто: Из пепела само ватра плане, у пепелу успомена остаје празнина, остају мостови, срушени, уништени, можда покушамо да лечимо рану, а онда отварамо нову, болнију. Недостају делови мозаика, где смо га изгубили ? Остали су под нечијим ногама, на прашњавом путу сећања.

Ђоли

поглавље четрнаесто:

Природа сама броји нам даље. Из ничега створиле се речи. Да ли се то броје наша осећања или сад већ нешто сасвим друго креће?

Лудеса

Поглавље петнаесто: Да бар ветрови из мене одувају прашину и извуку из сећања само осмехе уместо да изнова роваре по болу, стварајући црнило и таму живота мог...

Ја

Поглавље шеснаесто: Говоримо, вичемо, неми крик је на уснама, поноћи и свитања, тама и светло, ходамо животом, бол даје снагу да не убијемо прошлост, да је чувамо, да се сећамо пољупца првог, задње не памтимо, нико их не памти. Онда погледамо горе ка небу, питамо Творца зашто ? Творац ћути, питамо се има ли га ?

Ђоли

поглавље седамнаесто:

Поздрављам пријатеље старе. Верне и ћутљиве.
Славим све дане ал' године не бројим.
Своје лице ни у песак не може с'крити.
Испред корака,тога, оправдање нудим: То није љубав.
(Љубав се тако не зове)
То је страх.

Ја

Поглавље осамнаесто: Затварамо срце, душу. Довољни смо сами себи, не дотичу нас туђе судбине, чекамо, ни сами не знамо шта, знак или ..... ? Гледамо мртве сенке на зиду, самоћа је излаз из зачараног круга, миримо се са тамом, тонемо у црнило ноћи, на тамну страну судбине, у руке Молоха, полако, не желимо излаз јер негде у светлу нико нас не чека.

Ђоли

Поглавље деветнаесто: Затварамо срце, душу. Довољни смо сами себи, не дотичу нас туђе судбине, чекамо, ни сами не знамо шта, знак или ... ? Гледамо мртве сенке на зиду, самоћа је излаз из зачараног круга, миримо се са тамом, тонемо у црнило ноћи, на тамну страну...
одвлачиш ме своју.
Ти знаш како из таме да нађеш пут, већ пуно времена проводиш тамо,
али ја сам само мали свитац што неком детету испуњава жељу.

Ја

Поглавље двадесето: Мртва сенка на зиду, тама, ноч. Тражимо анђела, анђела чувара. налазим га, отелотворење сенке таме, прелази преко мојих очију, леже на узглавље. Гледа ме очима, очима туге. Моја је, онаква какву заслужујем, знам боју њених очију, њен глас. Чекам, остајем у јутру без ње, вратиће се у први касни ноћни сат.

Део трећи

Лудеса

Поглавље двадест прво: У кругу, у којем се све враћа на првобитну тачку,ходам утабаним стазама у којима све почива, почиње и завршава се на пустоши и ништавилу! Узалуд ти све. Јер сутра је нови дан, стара прича. Докад?!

Ја

Поглавље двадесет друго: Говорио је, нећу се враћати на изворе бола, говорио је нећу бежати у таму, говорио је, напослетку се уморио падјући у ништавило.

Лудеса

Поглавље двадесет трече: Говорио је и: Сачувај то што имаш у себи, спасиће те... А где је сад то, драги мој? Сада када нестајем у мраку, када се гасе светла и постајем непозната…

Непозната у једначини коју једино ти умеш да решиш…

Ђоли

Бонус поглавље


Као кап слободе на руку ме стави.
Изабери прави пут.
Пут своје љубави.

Ја

Поглавље двадесет четврто: Пролази време, дуго, остаје само смрт, она је ту као последње уточиште, као гранични камен мудрости у ноћи која гаси живот и сећања.

Лудеса

Поглавље двадесет пето: Заробљена у зачараном кругу и његовој неуништивости, ни смрти се не могу приближити довољно... проклетство живљења, трајања и патње је једино у чијем наручју се будим.

Ја

Поглавље двадесетсесто: А дал неко снаге може ми дати, дал сат позни звони за крај, ил тек одбија неки обичан сат ? Последња бол, да ли последња може бити ?

Лудеса

Поглавље двадесет седмо: Бол не јењава, само се прикрива... искочи сваки пут када наиђем на срећу и укочи моје мисли, врати их уназад... ах, кад би се време могло вратити или бар укочити...

Ја

Поглавље двадесет осмо: Време на стаје, пролази дан за даном, не можемо га држати јер попут ветра је, попут песка који клизи као и наш живот.

Лудеса

Поглавље двадесет девето: Не могу променити време, али живот могу... ако то не учиним, бићу бачена у неповрат, у ковитлац, неког света који никада нећу упознати...

Ја

Поглавље тридесето: Негде прочитах, постоје двоја врата, кроз која се мора проћи, на једнима пише чека те све ново, то може уплашити, на другима пише, проћи ту спознаја не треба, исто је и обићно, ратник бира прва врата.

16
Део четврти

Лудеса

Поглавље тридесет прво: Већ дуго прижељкујем нешто ново, али једина ратнићка боја на мени је боја ноћи...

Ја

Поглавље тридесет друго: Боја тамне ноћи, ноћи која је без звезда, без наде, која не чека дан, која, која је само ноћ самоће и туге.

Лудеса


Поглавље тридест треће: Још једна ноћ затајена бескрајем... трепери непреспавана туга на површини моје збуњености... како да постоји реч у коју стају и бол и лаж... постоји... постоји љубав

Ја

Поглавље тридесет четврто: И поново срце сред груди се буди, затрепери, полуди, име неко ново зове у нади да срећу призове.

Лудеса

Поглавље тридесет пето: Али из груди само вапај се заћу...

Завршили смо ово 11. септембра.

Мени се баш допада како је све написанио.

Линк ка осталим радовима аутора је - http://micmojo.deviantart.com/

Линк ка осталим радовима аутора: http://kattnboys.deviantart.com/

Линк ка осталим радовима аутора фотографије: http://guldehen.deviantart.com/

Да, јесте, као и све под мојим ником.

Хоћу ли, бежати, сазнати, твоја мисао