U tragu najlepseg sna

Био је ветар,
и месец је сијао,
онај велики сребрни,
осетио се мирис мора.
Ветар је раскопчао твоју спаваћицу,
која је пала крај твојих ногу.
На твојим грудима заборављена пена мора и соли,
на грудима које сам љубио под том великом луном.
Љубио сам ти усне,
вреле од страсти и жудње ове летње ноћи.
Лежали смо на трави која нас је миловала,
ти и ја, сами са ветром који је дувао,
док си мирно спавала на мојим грудима.

Један заљубљени дечак кренуће стазом снова,
Потражиће у сну неке разуздане косе,
Неке тужне, а лепе осмехе,
Неке руке које га зову,
Усне које дозивају немиром љубави.

Потражиће их,
Док месец буде путовао небом,
Од запада ка истоку,
Од његове љубави ка њему,
У једној ноћи прелепог сна.

Једном ћу ти испричати сан,
Сан о једном маштању,
Прекинут кораком јутра.

Причаћу ти о сунцу,
Које се играло твојим увојцима,
И ветру који је љубио твој врат.

Причаћу ти о белој хаљини,
Твојим корацима на каменим плочницима,
Негде у неком свитању.

Једном ћу ти причати о сну,
Сну и маштању,
Прекинутом кораком јутра.

23.11.2008.

Možda i čuješ par reči
iz sna što ti poslah.
Doleteće ti
nošeni vrelim dahom,
Obgrliće te
omča misli samo na tren
I nećeš znati šta bi
Ostaće
samo trag sna koji ti poslah...

Једном,
када ти будем шаптао неке слатке глупости,
немој ме волети,
само осети да моје срце куца,
за тебе,
у кратком трену сна,
јер трен је део времена,
које пролази као песак,
из наших руку некуда далеко,
од нас, у неповрат наших надања.

PRVO NAS NOSE TALASI
U OMAMLJUJUĆEM RITMU
NA MIRNOM MORU
I SPOKOJNI SMO I NE GLEDAJUCI KUDA
NI ZAŠTO
NA OBALI SMO BELOG PESKA
KAO U PRVIM DANIMA ZEMLJE TRČIMO
GOLI I BEZGREŠNI
BELA SU NAM JUTRA
OBUVAMO SE JEDNO U DRUGO
A JOŠ ČISTA NAM TELA
TAKO ČISTA KAO KAP TVOG ZNOJA
KAO NIZ BUTINU SUZA MOJA

KAO DUŠE NAŠE NEZAČETE DECE

Желим, а не могу,
Писaти о месецу, ветру и сунцу,
Желим, а не могу,
Написати најлепши стих за тебе,
Стих о твојим очима, уснамa, рукама,
Јер нема довољно речи,
Које би описале твоју лепоту.

Негде у дубини сна,
Оног јутарњег, последњег,
Један бескућник се буди,
На усамљеној клупи мртвога парка,
Једног пролећа у топломе јутру,
У трену када птице ћуте,
У близини смех,
Неких пијаних душа које ходају,
Пијаним тетуравим кораком по мокрој алеји дана,
На његовим уснама,
Лебди осмех, притајен, стран,
Сетио се, сањао је,
Једну љубав, давну, лепу и нежну,
Тако мртву и тако живу.

Небо ме је послало,
По изгубљени бисер у твоме оку.

pisati po bjelini
znaci prljati cisto
da bi se ocistilo,
ali pisati znaci
i ljubiti i zivjeti
iako znas da kraj
sebe nemas nikog
za kog bi vrijedilo umrijeti

stavio sam pero
negdje duboko u tintu
nikad nisam skonto
tog pisanja fintu
mlad sam ja jos
i za hartiju i pero
nejak mi je um
da bi jak stih spleo

valja sa sobom
a od sebe
ponijeti ista,
jer ja odoh tamo
odakle sam dosao,
u nista......
bosnevi

Клупа, парк, топла ноћ,
Двоје, страст и пољупци,
Дрвореди, разбијена светиљка, тама,
Недовршени сан у трену времена.












21.01.2009.

Срећа и трен,
У тами твоје усне,
Додир ослушкује ноћ,
Ветар помешан у капима кише,
Љубим те,
Док време краде,
краде трен маште и јаве,
Остани, док звезде умиру,
Да би ми живели и необуздане страсти,
Огрнуте временом,
У дану који шапуће о љубави.

21.04.2009.

Знам да ниси сан,
Али понекад се уплашим,
Да ћеш нестати,
Са првим зраком јутра,
Са мога узглавља,
Када ноћне птице оставе мук,
Не, не мораш ме волети,
Ја волећу за обоје,
У данима који ми беже,
У ноћима када ветрови краду снове,
И отварају ковчег жеља,
На уснама које те зову.


27.04.2009.

Знаш, да сам киша,
Могао бих те љубити,
По веђама, очима и лицу,
Уснама на којима спавају немири,
Умирао бих у твојој коси,
На раменима, грудима,
Голим у ноћи,
А можда бих уснио на твојим бедрима,
Чекао сунце да ме носи,
Да бих ти се вратио,
На мокрим плочницима,
Где љубио бих твоје кораке,
Зато када кише падају,
Пусти нека капи те дирају,
Док сутон завесе мрака огрће,
Негде у бескрају времена,
Које умире.

27.04.2009.

lepo !

Хвала.

lepo!

]

Вино у сломљеној чаши, црвене мрље, босонога, кревет

Kada noć spusti svoje neodlučne
prste na moju kožu,
bosonoga plesem,ples ljubavi,
odbegla od sna,dok me
meseceva svetlost obasjava
i plese zajedno sa mnom.
To je igra u kojoj uvek dobija
onaj ko se ne plaši.
Dodir ljubavi
Iz slomljene case,
na usnama orosenim
crvenim vinom cije kapi
se zaustavljaju na
mojim stopalima.
Sanjiva je sreća o kojoj snim
Tvoji dlanovi topli
Tamo gore,
u toploj tišini.
Zaigracu na kartu
ugladjenih manira
zapetljati se u mrezu svojih
zelja i vratiti se u krevet,
brisem korake,
kao da me nije ni bilo,
cekajuci da me nadjes
jer ja sam senka
koja ostavlja trag
u tebi...

Нестаје месец, не долази сунце, пролаз, жена које нема

Tiho u noćima...
Dok sanjam s anđelima...
a mesec nestaje
sapćes mi da sve ce biti u redu
Tiho u noćima...
dok jos sunce ne dolazi
sanjam da tvoje usne milujem
I tonem u tihi san
jedini prolaz ka tebi…
Jer ja sam zena koje nema..
Tiho u noćima...i samo u snu.

Ход даљине, траг наде, крај очаја, блискост жеља

Kada te nema, ja jednostavno cekam
i gledam u trag nade sto klizi medju
mojim prstima. Tu sam, cista uma,
svesna svega,jednostavno cekam da
me hod daljine ne odvede jos dalje.
Kada te nema, treba mi dan, pomalo
sanjiv i neispavan, treba mi kraj ovog
ocaja, da ne moram silom osmeh pustiti.
Osecas li i ti u ovu bliskost i zelju kao i ja.
Jer ako prestanem…kada te nema, zagrlice
me tuga a ja molim da vreme izbrise bol

Madamm, ma ti si cudo zena

ja sam kao "dvoglavi arapin"...tvrdoglavo cudo...Hvala ti Skarlet...

Kratka je noc za dodire tvoje

Trenutak istine
je cas kada se dvoje spoje,
kada ni reci vise nisu iste
niti slike, pa ni boje.
Kratka je noc
za dodire tvoje,
zato tren iz sna
u javu sada vracam
i mirise osecam
i ruke opojne opet stoje
na uzglavlju mome,
koje nije vise samo moje.
Ah,
kratka je noc
za dodire tvoje,
ja zelim i u jeku dana,
tek vrh prsta na uvojku,
tek pogled u tamu duboku
u kojoj predem na grudima tvojim.
Da,
kratka je noc
za dodire tvoje
jer cak i tada reci postoje
i treni misli sto odvuku me
dalje od daha i topline tvoje...

Пролазни колосек, брезе, дивље шуме, здробљени ум
Moram priznati, neiscrpne su visine misli,
neuhvatljive su dubine srca iz kojih sada izlazim,
kao iz sume divlje, u red breza vitkih I pitomih.
Na prolaznom koloseku,
ja jos uvek cekam da me malo nezno poljubis,
da se malo vise tad u mene zaljubis,
da tvoje srce budem ja.
Gde se prosulo vreme,
kad um mi je zdrobljeni,
kad ne umem nacrtati svoje snove
u kojima si uvek ti.
Gde se prosulo vreme,nepovratno.
I opet si tu. Na jedan maleni trenutak,
na treptaj oka…da me ususkas
lepotom,pa se onda
ispod mojih vedja prislonis
i podaris mi nezni osmeh,
nisam te zvala,ni htela,
ali znam da nasa ljubav je besmrtni cvet.

Крв просута, на земљи уздаха, пут, далеке светлости


I ovo nije pesma, i ovo nije stih, jer meni je
i dalje strasno ziveti bez njih…
Put potpuno prazan, a mi,tugom obavijeni.
Svako sa svojim mislima o njemu,cuti.
Noc, kad svi bi veseli trebali biti, noc kad
nova godina kuca na vrata,kad svi se ljube,
grle i zele….a mi zavijeni u nedostajanje koje
boli I grize. Tuga se pomesala sa prevelikom
zeljom i mojom svescu, toliko da cini mi se
njegovu senku dodirnuti sam mogla, u nevidljivog
saputnika sam ga pretvorila.
Nikada zvezde nisu bile blize nego tog 31.decembra.
A onda blesak koji se pretocio u more tuge,
krv prosuta,na zutoj zemlji uzdaha,
nestali smo…mi kao mi.
A ti.. ti si otplovio putem daleke svetlosti.
Pravo ka njemu, u njegov zagrljaj.
Jer, sta je zivot, gde pocinje i gde se zavrsava,
da li je zivot ono sto duhom iskusimo,
da li se radujemo ili zbog njega patimo
Jos uvek se pitam ali jedno sigurno znam.
Ja sam duhom iskusila.

bravo Madamm

Kuda poći, bez kraja, krug na vodi, mlin

Ostace samo ova slova kao svedok da sve prolazi,
da novo vreme dolazi i nove zivote donosi.
Kuda poci, kad svetlost si ti moja,
kad ovaj put je bez kraja,
ko mlin na reci sto tocak okrece
tako me reka zivota polako nosi,
i ovaj zivot mi trosi.
Kuda poci kad ti si toplota moja,
osmeh na mom licu sto mi dusu
greje, jer u meni samo trag zivota
osta da se pozna kao krug na mirnoj vodi.

Рашири руке,
нека те сунце пољуби,
по врату, по грудима,
нека те љуби,
јер далеко си од неких усана.

Пусти,
нека те не вуче зов далеких таласа,
ни птица што небом ка југу лете,
нека те то сунце милује,
ту где небо се гаси,
у трагу дана.

Divno ; Madamm i Masada ... Divno ...

da..divno zaista...slazem se...

Pronašla sam te u jednom parku. U pesku si se igrao,
pridjem i kažem ti:"Ja sam!" A, ti me gledaš malim
zelenim očima u čudu i žao mi, jer ne poznaješ me!?
"Ja sam, Musavica!" ..kažem, a ti trepćeš i nastavljaš
kulu da praviš! Spuštam kutijicu sa poklonom za Tebe i
rukama krećem da ti je rušim!! Ti dižeš te nežne
i tople oči i kažeš mi: " A, ti si, ti si ta što nam kule rušiš!!"
Onda dugo ćutiš, ja te gledam i lagano na dlan zrnce peska
Ti stavljam, Ti ga uzimaš u temelj mećeš i krećemo
opet, i opet, i opet sve ispočetka...
Volim te, od grančica pišeš, ja ti figuricu Mikija pod slova stavljam,
onu što "mazi se", brišem ti lice od peska,
dlan u tvoj stavljam , duga više nije sama. Volim te.

Budim se. Ljubim dlan i opet krećem: Zažmurim i maštu pokrećem,
trepavice mi pošarene sroz, neka divna ptica pleće u meni,
zavrti se točak nestvarnog..

Ово је предивно Миђика !

Ако ти неке обичне речи,
будем тихо шаптао,
личиће на молитву
и можда ћеш отићи.

Ако ти неке обичне речи,
будем викао,
уплашићу те
и ти ћеш отићи.

Ако ти неке обичне речи,
будем наизуст говорио,
ти ме нећеш чути,
и тада ћеш отићи.

Bolovi su sve češći i ja sve teže dišem,
borim se za vazduh,dok mi se disanje
pretvara u kratko dahtanje-AAAAAAA!
Otima mi se krik...bol je sve jači...
pokušavam da se uhvatim za nešto,
za nekoga,ali soba je prazna.Skoro da
kidam posteljinu pod sobom dok nailazi
još jedan talas...Urlam na sav glas...
osećam kako mi se telo nekontrolisano
uvija,kako se bori sa samim sobom,
sa nečim u njegovoj unutrašnjosti
što mu čupa srce iz korena...dok
pokušava da ga se oslobodi...da izbaci
iz sebe to što mu pričinjava toliku bol.
Napinjem se poslednjim delićem snage
i uz životinjski krik oslobađam srce tog
čvrstog stiska...bol nestaje...vraća mi se dah
i ja padam iznemoglo i sa divnim osećanjem
olakšanja na postelju.Pokušavam ipak da
podignem glavu,da vidim to što mi je opsedalo
telo i stezalo srce,takvu bol zadalo...ali nemam
snage.
Odjednom se ispod mojih nogu pojavljuje jedna nestvarna,
pradivna žena u belom...obasjana svetlošću i sa
pupčanom vrpcom oko ruke.Prilazi mi taj Anđeo
i ljubi me po licu,briše znoj sa čela i miluje me
po vlažnoj kosi.Čujem kako mi nešto šapuće,
ali ne razaznajem reči...ne mogu da ih povežem.
Anđeo mi sa dva nežna poljupca širom otvori oči
i ja ugledah poznati lik i glas prepoznah koji me
doziva:"Vule....Vule....dragi sanjao si nešto...
nešto...."Ne dozvoljavam joj da završi,stavljam joj
ruku na usta i čvrsto je privijam uz sebe.
Da,draga...porodio sam se...porodio sam LJUBAV.

Bésame, bésame mucho,
Como si fuera esta noche la última vez…

Негде у даљину звук опходи,
Стари бедем, осликан морем,
У вечери, која са сунцем,
Негде иза обзорја твој лик ће однети.

Још један пољубац,
Још један од многих,
Које ћу ти оставити,
Ту на белом камену сна,
Када будеш говорила,
Када у ноћи будеш шаптала о последњем.

Приђи ближе,
Луда глава не тражи спокој,
На твојим раменима,
У мирису чемпреса који су горели,
Ту, крај мора,
Крај додира јаве и снова,
У ноћи надања, тобом пробуђеног.

Приђи ближе,
Нека лудо додир ти крене,
У миру времена што бежи,
Док пушташ ме да потражим,
Капи росе на твојим грудима заборављене,
Слане од мора које се пени,
У ветру донесене.

Кажу, да је живела,
кажу да је волела,
кажу да је тајну чувала.
Тајну,
тамо на лицу скривену,
међу обрвама,
испод склопљених капака,
између зидова, који се не додирују,
између љубави и навика.
Кажу, живела је,
са белим лицем,
маском коју је створила,
испод које су остали,
сви прикривени уздаси,
сва маштања и део љубави.
Кажу, звала га је неким именом,
неким скривеним именом маште,
именом без додира, без надања,
именом очију у којима се огледала.
Кажу, да је у случајном погледу,
видела све боје љубави,
оне коју није смела узети,
оне због које камен на плећима је носила,
оне због које је молила,
ћутала, плакала.
Кажу, да гушене сузе на узглављу,
највише пеку,
кажу да угушене сузе морају се скривати,
кажу, а јесу ли икада плакали,
сузама узглавља квасили,
бол болом убијали,
да бол на друго узглавље,
не би пустили ?
Кажу, чекала је једну ноћ,
ноћ у којој је велики луткар неба,
мешајући конце пустио своје марионете,
да осете чар ватрених додира,
чар уздаха и немира,
свих испреплетаних усана,
чар набујале страсти укуса пелина.
Кажу, да је небески луткар,
носио лица Бога Јануса,
лица среће и туге,
кажу да им је потом поклонио маске,
олако им бацио путеве који се нису спајали.
Кажу, волела га је,
кажу сањала га је,
руке у сновима пружала,
на рамену му је спавала.
Кажу, отишао је, некуда,
а она, тражила је темеље,
храмова које су зидали.
Кажу да је ћутала,
и да га је сретала,
када очи би затворила,
када би лагано улицама ходала,
када га је крила да би га чувала.
Кажу, на голим раменима,
на огољеном срцу,
чувала је уздахе,
једну ноћ,
све ноћи које су пролазиле,
кажу чувала их је,
док је писала,
по дуги која је пловила небом,
име једне љубави,
коју је у срцу чувала.
Кажу, носила је грех,
негде у тами себе скривен,
грех који и није грех,
јер, љубав не би требала бити грех.
Кажу, да негде иза старих жалузина,
иза старог прозора,
у неким ноћима,
у свим ноћима,
пали стари фењер,
да би светлом оставила,
траг наде и повратка,
за једног путника,
негде у временима ван времена.
Кажу, да сета у очима остаје,
да се не гаси,
да је само неке сетне очи,
могу видети, наћи.

Da li je ovo zaista Masada najlepsi trag jednog od sna.Ne ja mislim da je ovo jedan od najlepsih tragova nekog..mozda jednog vremena.Citajuci je vec po ko zna koji put mogu ti reci da bi i jedan Dante mogao da ti pozavidi na ovakvom pisanju.Gde rec vodi misao,misao ideju a iz ideje je napisana ovako jedna divna pesma.