midji mi sapnula

Pronašla sam te u jednom parku. U pesku si se igrao,
pridjem i kažem ti:
-Ja sam!
A, ti me gledaš malim zelenim ocima u cudu i žao mi, zao mi, jer me ne ne prepoznajes!?
-Ja sam, Musavica!..kažem, a ti trepceš i nastavljaš kulu da praviš!
Spuštam kutijicu sa poklonom za Tebe i
rukama krecem da ti je rušim!! Ti dižeš te nežne
i tople oci i kažeš mi:
-A, ti si, ti si ta što nam kule rušiš!!
Onda dugo cutiš, ja te gledam i lagano na dlan zrnce peska
Ti stavljam, Ti ga uzimaš u temelj meceš i krecemo
opet, i opet, i opet sve ispocetka...
Volim te, od grancica pišeš, ja ti figuricu Mikija pod slova stavljam,
onu što "mazi se", brišem ti lice od peska,
dlan u tvoj stavljam , duga više nije sama.
-Volim te.

Budim se. Ljubim dlan i opet krecem... Zažmurim i maštu pokrecem,
trepavice mi pošarene sroz, neka divna ptica poleti u meni,
zavrti se tocak nestvarnog..

Ušla sam na prstima u sobu. Culo se isprekidano disanje,
suza je kanula na pod. Pod svetlom svece podrhtavale su grudi srca na razboju.
Prišavši lagano, da ga ne uplašim pokidala sam okove i privila ga na grudi.
Slobodno si, šaputala sam...

Povratka bilo nije.
Povratka bilo nije.
Povratka bilo nije......drukcije izgleda svet odozgore,
ali nisam veca, naspram ljudi dole, osecam se slabije i
sitnije od njih, pod njima je zemlja,
a ovde gore moje tabane vetar dira. Ruke oslanjam o beton,
ne pridržavam se, vec
kao da odmaram ruke za let, kao da cekam pravu struju pa da
se prepustim vetru i
poletim. Ne nicu, ne cujem klijanje krila iz ledja,
ne osecam golicanje perja pod rebrima.
Pluca dišu, srce udara, a mesto ptice, ja sam i dalje ja.
Možda je meduprostor trenutak
preobražaja, možda iz snage nicu krila, ne,
iz hrabrosti se možda budi misao?! A, šta
ako ne poletim, ako se prospem po asfaltu??
Ništa, sakupice moje ostatke, okaciti me
o banderu i reci:"Evo je još jedna što je umislila da je ptica,
jel to neki virus, jel bilo
na vestima, ova je 8 ove nedelje.....jel pelazno, mozda?

Ne volim ljude i televiziju, odustajem, volim bandere stare,
ali samo zato što mogu uvo
da naslonim i slušam ptica šaputanje. Lep je život,
bicu ptica koja hoda, ona što sakuplja ljudske suze,
a nicija misao ce me vec poneti visoko gore, možda, nekada....neko...

Kupila sam ga na jednoj pijaci.
Na mene mi slici pomislila sam. U rukama mu nekakvi zvoncici,
a osmeh cas veseo, cas setan. Nocu se cinilo kao da cujem zvuk
zvoncica, ali nakon toga ja bih još dublje tonula u san.
I kiša bi šarena lila niz oluke, a sanjala sam,
secam se neki tmuran i siv dan. Izjutra, kad osvane stavljala
bih ga u krilo i kao da mi namiguje, mali arlekino-šaptala bi mu...
Jednog jutra ga više nije bilo, te noci nisam ni zvoce cula,
ni šarene snove snila. Pogledala sam se i u ogledalu me je neko
drugi posmatrao...
i znala sam šta se desilo-porasla sam.

Igrala sam do smrti. Odrala sam prvo stopala,
a mirisna hrastovina je gulila dalje zglobove,
kolena i udisanjem mirisa drveta ja sam rasla i
nisam osecala bol. Igrala sam ples smrti,
tesana mi je kost po kost, a miris šume je šaptao
u meni da ne moram plesati nogama da bih pobedila.
Pleši bokovima, rebrima, pleši na rukama,
pleši tim vrcavim okom i pobedi.
Neka tvoje trepavice ostave secanje na tebe,
zaspale na daskama života-ljubavi.

-Gledam na sat. Nema ga!?
-Tražim u džepu kaputa,torbi.
-Kasnim,nema nikoga,nemam koga da pitam.
-Prazan trg, ulica, grad, prazna planeta!?!
-Gde su svi nestali?!
-I ptice su nestale, a njih sam mogla da pitam!
-Više ne kasnim ako nemam kome da odem!?
-Otkucava.
-Cujem.
-Tražim ga!
-Sve brže i brže otkucava, ne vidim ga.
-Osecam ga u sebi, u meni je sat!?
-Ali, jel to sat ili bomba?!
-10, 9, 8, 7...u meni je...6, 5, 4, 3...
-Poslednji pogled u sebe....VOLIM TEEE.....2, 1,..BUM!!!
-Jedna mala ameba u barici kiše pracka se...
-još jedan pogled na sat,,,
-1, 2, 3, 4....otkucava sat....pocinje novi život.

Razrcem izmaglicu. Teška je , pa mi nežne reci o tebi
na travi uspavljuje.
One oštre, jake, bore se, a ja ih ne želim na tebe.
Pucam u sebe njima,
kako odvažno iz grudi u grudi hrle, nasladuju se
mojom mukom i tako se borimo danima. Moje reci i ja.
Ja ti ne pišem olovkom, al piše krv u meni...
i kad tu si mi
stvarno osvanem, zaplacem malko, nanižem o zamišljenu nit derdan,
kristalima platim rentu mraku i dobro je.
Možda ce jednom reka suza
odneti u nepovrati i sav mrak.
Možda ti jednom i došapnem kako na tebe moja krv klice...
A, možda iz neke izmaglice nekada izideš pred mene i ti.

Ne znam koja je ovo šuma. Provetrila sam vazduh,
oprala oblake, i kiše o krošnje okacila da se prosuše.
Pomela sam prašinu sa sucevih zraka,
i napokon pocela da dišem,.. nocnu rosu ljubim,
ona je stvojih ociju magla, na dlan je
stavljam da mi miriše, iscrta neku pticu,
zacvrkuce mi pred san...
Umivena tobom zaspacu sa sturkom cveca
i malom crvenom grudvom u grudima.
Dodi mi u san.

U dugim šetnjama kroz noc razmišljam o tebi.
Uhvatim korak sa samom sobom i tako, dugo, postanem sebi neprimetna.
Zastanem, i vratim se korak unatrag. Ništa.
Vratim se dva. Ništa. Zašto nemamo moc da vratimo
vreme koracajuci unatrag?..... Zar tako inace ne bi
bilo lepše koracati, pozdravljala bi se leda, možda bi
ona više govorila od lica i rukovanja.Lica menjamo,
stavljamo, skidamo maske, rukovanja mlaka, jaka,
otresita, duga....Sve to može zavarati. Kicma ne.
Razmišljam o tvojim ledima, senku bace na sve,
sve utuli stiša se, pokloni. Mogla bih pricu napisati o
tvojim ledima, možda i jesam. Možda ti je ko serenadu
jedne noci budem pevušila, pod prozorom, na merdevinama
kupljenih od Cigana.

Bilo je dobro . Bilo je magicno, kao i ona kula od karata, tanka, nežna i naša,
ali ipak tako jaka...Temelj jak, secaš se pocetka i one zbunjenosti,
blesavih iskrenosti, tvojeg detinjeg i moje šašavosti uplašene.
Secaš li se cistih srca, kupali smo ih navece strahom,
nestrpljenjem i uzdasima, a umivali jutrom , usput,
onako dok smo po sobi tražili zaspale carape.
Secaš li se svih onih istina koje tamo u podnožju kule snevaju,
pa prvi sprat od pesama, pa drugi od neke suze,
pa posle malko tvrdoglavosti moje i tvog nestrpljenja...
bleso, dok sam te cekala, drhtala sam i ruke mi se znojile,
kao da placu da što pre tvojima ruke pruže, a ja sam tremu brzalicom
ubijala i ponavljala i opet , i opet...Petar pus kopa brus ispod kotlokrpove kuce,
za njim izade kotlokrp i kotlokrpovica i za njima sedam malih kotlokrpcadi.
I lupetam, milion grešaka pravim, neka deca me pitaju gde se cvece prodaje,
ja zbunjeno podižem dlan i na pozorište Narodno pokazujem....kroz staklo vidim te,
vec tad sam te nežno volela, prilazim ti, tebi duša stidi se, gledaš me,
a moja u zemlju od staha propada...Ima li istine u ovome, ima, a to je ljubav...
ima je još negde, ima, u krošnjama na Trgu grada, eno je leprša na vetru jutra....

Miriše kesten, osecaš li...ne!? Zašto se ne secaš one noci kad sam
ti smrznute prste kestenjem grejala? U džep kaputa ih prosula i ruke u
te mracne riznice. Secaš li se kako su ti usne drhtale, a osmeh maglio od vina i konjaka lošeg.
Secaš li se kako si drhtao , a ja sam se uz tebe privila i gorelo je sve u meni što si tako blizu,
što si moj, što mogu za tebe nešto da ucinim. Vino mi je pomoglo, omekšalo tu ludu glavu,
to nemirno srce. Bojiš se dodira, zašto? Zašto se plašiš da zakoraciš, a od mene ocekuješ
da trcim sprint na sto metara? Mogu ja i to, ma, mogla bih ja sve ali cini mi se da se
igra ne završava uvek po pravilima, jer ja znam koja su tvoja pravila, pravila da nema
pravila i da su dozvoljene sve zamke , prevare i podmetanja, da su maske dozvoljene,
pa i više njih od jednom, glas životinja uzimaš, mio deciji, muziku neku puštaš i
iz nje zvuk ko iz Panove frule...samo, gde to idem, u pecinu da me zatvoriš i pobegneš
ili me vodiš da mi pokažeš šta je ljubav, kollika je, kako miriše, ili se samo o njoj piše,
u ovim nocima , danima, zorama....mrak je, od stablo se oslanjam i dok razmišljam prsti mi po
džepovima šetaju, kesten, od one noci i zašto je tu, zašto sve ponovo....
bacam ga u reku, potonuo je, ljubav izvlaci jednu ruku, pa drugu, udah,
više ne znam šta da radim.....izgleda je i ona na tvojoj strani,
neuništiva je i kod nje je pravilo da "nema pravila"......
nije ovo ni pobeda, ni poraz, ovo je ucenje i prihvatanje sebe.....nema pravila...

Otapam krv iz srca, mocim prst i po secanju jagodicom slikam tebe.
Mnogo je lica, ali samo je jedno tvoje. Ono tvoje, sa pogledom preko
ramena na Bogojavljanjski dan. Nestvarno lep i nauljen andeostkim
kapljicama pod školjkama, cuvan za ruke moje, a nestao, opet nestao
s namerom da se mucim, tražim ga!

Mogu i da placem, padam, lomim se, ne spavam, mogu da nocu cuvam
sove u mraku i ucim od sumraka da mrak bledi i da svetlo ne može da
potamni koliko mrak može da zablista, ko sneg, ko svilena marama,
ko grudva napravljena za tebe onomad, još je cuvam kraj zamrznutih
višanja za kolace. Znaš li koliko neživoga živi ovde i tvoje je,
znaš li koliko živo je srce kad te se spomene, znaš li da deca tvoju
pesmu recituju na kolenu sa cvetom u ruci drugarici. Znaš li da te ne
moram voleti da bih te volela, to je tako jednostavno..Zebnja mi ,
a tako bih te zagrlila. Otapam sumnju pesmama i obavijam se
temperaturom srca, valjda nece oluja..Valjda ce me ljubav iz njega
zaštiti..

Volela bih noc da me osvetli. Od mraka mracnija sam,
i sipa mi dan sunce u oci, ali ja slepim od sunca,
ne volim ga. Mesec je zauvek ostao u meni,
njegova belina u srcu svetli, a svuda okolo mrak.
Ne smem cesto izlaziti iz srca, a htela bih i svet oko sebe upoznati,
ali to nije svet poput mojeg u snovima, to je svet pakosti,
svet bola, prevare. Moje crnilo zavara, pomisle da sam jedna od njih,
ja se samo okrenem i u mraku nestanem, u srce se vratim.
Nekakav tavan u srcu, starudija ali miriše na lepa secanja,
Mesec da magiju napravi, par ukradenih zvezda i mi.
Mir je u srcu, a nemir u grudima, u mraku je eksplozija želja od njih.

Uzeli su me na pijaci i seljak kaže, prava je kraljica, ona što cveta dvaput, starinska.
Nema puno posla oko nje, a kad procveta opojan miris dvorištem širi.
Posadili me, zalivali, ali nekako uvek mi bilo tesno, postavili me
kraj kamene ograde i dok sam još nicala nisam mogla sunca baš da vidim.
Sve sam se propinjala o sebe i cekala, cekala.
Onda su tu došle neke druge, trece sorte, patuljaste,
grmolike i nekao je bilo lakše. Lepše je bilo rasti u društvu,
koliko god da smo se razlikovale, zajedno je bilo lakše probdeti noc
i docekati dan. Da, niste znali, ruže nocu ne spavaju, one nocu
sade mirise u snove i cuvaju svetlost svitaca u kapi rose...
Prošle su godine, izrasle smo sve. Sve lepe, a opet nekako razlicite.
Posle dosta godina gazda je prišao, stavio rukavice i isekao me do
korena!
-Ti si divlja, a toliko sam te onomad platio,
upropasticeš lepotu ostalih!
...Koren mi jeca pod zemljom, zašto i divlja nisam mogla mirisati,
ako sam divlja, nisam otrovna, zašto je moj miris u trenu posecen?!

Na dlanu mi kap vina ostala, kao kap krvi da seca me. Na tebe,
na onaj dan. Secaš se?Pijemo vino, pijem, a ti sipaš još.
Znaš da ti istine govorim od vina, a ti bi da te volim,
da ti govorim sve ono što trezna od tebe krijem.
Udišeš moje pijane reci, dlanovi peku, ruke ti pružam,
a ti bi da ti govorim, recima te želim, volim,
dlan mi šaraš prstima i smešiš se. Spava mi se, ruke te grle,
u kosu beže, snovi se kace o nemiran pogled, opijena vinom
i tobom grlim te, ti od reci opijen uzvracaš.
Istina je lepa sa usana kada se prospe, tela nam nisu lagala one noci.
Volim vino, ali nema te, a govorila bih istine....

Snohvatice mi dolaze u snove. Kradu ih. Prate tragove latica koje
kidam i tako mi snove pronadu. A ja sam se samo malko igrala.
Voli me - Ne voli me, Voli me - Ne volime...Pratile su svaku rec i
svako Voli me - Ne volime mi ukrale! Sanjala sam da me ne voliš.Sanjala
sam te s velikim tamnim krilima kako me kradeš i odvodiš u zaborav.
Da te zaboravim, da te se nikad više ne setim. Istrgla sam se iz
kandži i pala u more, delfini me spasiše. Na obali sam pronašla
još jedno Voli me - Ne voli me... i pocela da pratim trag. U šumi,
koliba i Snohvatice u njoj. Moje "Voli me" kace na zid,
kite kosu, sa mojim "Voli me" plešu. Ušla sam i reka:
"Ja ga Volim i on me voli, i to je moje, vratite mi moje "Voli me"!
Prišle su i sve mi latice na haljinu spustiše.
-"Voli me" se ne posipa po livadi i deli sa pticama,
"Voli me" se cuva i kaže tek jednom u životu!
-Idi, i voli ga.I ne sumnjaj, nikada vise!! "Ne voli me" ostavi,
ima onih koji nikada nisu došli, jer nisu želeli da pronadu
šta su izgubili, za njih "Ne voli me" cuvamo.
-Sad idi.
-I, voliš li i ti njega, ko sto on voli tebe?
-Da.
-Onda "Voli me" ponesi, cuvaj ih od zime, ne sumnjaj, reci su nežne kao ptice,
mogu se zalediti ako im se ne veruje...i reci mu:VOLIM TE!..sapni mu, nezno..

Hodam tom stazom. Druge nemam. I kad god joj se vratim, nisam sama,
nisam nevoljena, bezvredna i ništavna. Školja pokraj puta,
ušuškana peskom sija nekim cudnim sjajem. Pesak oko nje svu njenu
lepotu istice i cuva je od vetra i kamenja vremena. Samo da pesak
ne odleti, da je ne razotkrije dan i ne pronadu je oluje što slede.
Oko nje je i ta cudna i nestvarna zelena magla. I onda razmišljam
kako je moja staza, moj pesak. Valjda joj nema kraja, valjda je ova
staza u mirnoj luci mog života. Hodam, a sumnja mi stopala zariva
dublje, zaorala sam zemlje mrak i ukopala se. Još sam na njoj, u noj.
..kako god. I ne branim se. Prijaju pijani dani, vetrovi što šibaju,
prija oluja reci i snova. Prija. Ukopavam se, propadam još dublje,..
možda i jesam, nekako, delic te staze. Možda cu postati vremenom.

Zrno. Posadiš ga i klija. Rodi se cvet, hleb, drvo.
Hrabro je to malo zrno dok ceka da sunce ugleda. Pod zemljom je mrak,
smrt, prošlost neka neiskopana. Želja za suncem mu daje snagu,
da izdrži, da se izbori sa svim strahovima i mrakovima. Onda krene,
klija, klice i raduje se svakom danu. Prijaju i vetrovi, i oluje,
i sve prihvata i biva sve jaca biljka. Onda se pojavi neko sa željom
da biljku potkreše, oblikuje, napravi bonsai od nje, da je cuva u
prozoru, divi joj se, reže i obrezuje je kako želi. Dok ceka na
prozoru novi dan i sunce jedina snaga su joj rašcupane i vesele
breze u susednom dvorištu. Mogla je biti breza...

Obicno nocu setam. Sad sedim i setam. Setamo, da, valjda je tako kad
se popije, pa lepo ti i mozes sve. Evo, lepo me za ruku drzis,
onako ko da sam malo dete pa samo cekas da se o neku baru spotaknem
i padnem na kolena, sva se poderem. Ni cvrsto, ni lako, ali lepo je,
niko me jos tako nije drzao za ruku,moracu ovo pice da narucim u
kutijama, ili, ...ne, ne bi ti mene pozvao i tek tako me drzao za
ruku, jel? Ne znam, imam krivine u glavi, a jurim, i ne znam vise
gde udaram, ali ziva sam i to je sve zbog te tvoje ruke, sto je ne
pustis. Nek padnem, mozda me bara otrezni, mozda treba tako....
Evo, prolaze ti neke prijateljice, sapucu...eno ih, Romeo i Julija...
de, dobro, morala sam i tako da nas spomenem, pusti me,
vidis da sa popila..sad rumenim i sad mi se cuti..dirljivo je slusati
sebe kako te molecivo volimi..tavanica u glavi mi puca,
vidim neke zute pege pred ocima...i zvona mi u glavi, prepada me muka
i nemaje, nema mi tvoje ruke...Dugmad raskopcavam, trazim te,
trazim te u ranamam razgolicenih kolena, trazim te bilo gde u sebi...
ne mogu da te nadjem, ti neces da te nadjem ili hoces,
vise nista ne znam...sad bih te zagrlila , ljubila , saputala,
gde da pruzam ruke...stid me je..

Jeste. Da. Taj mali lutak je moj i tako sedi do 9, onda ga presvlacim
, umivam i doruckujemo. Nisu mu to bore, to su spojevi njegovog lica,
morala sam spajati slicice. TE na ovoj mi lep nos, onde obrva,
na onoj oko. Sav mi je izlepljen i izasivan. Omadjijan je.
Progovori iz cista mira. Ja mu pricam, pisem, objasnjavam i on cuti
i cuti. Onda se ja umorim, skuvam caj, legnem...I on krene.
Pevusi i miluje mi obraz.
-Dobra si.... sapuce mi..
-Hvala ti sto mogu ruke da pokrecem, sto te ovo necije zeleno oko na mom licu gleda.
Hvala za noge lepe, nekad preteske, za sake meke...Hvala ti sto sve ovo mogu da kazem i uspavljujem te sada,...
to je zato sto si mi udahnula ljubav, pa srce malo u grudima ozivelo..

Posmatrala sam ga. Pitala sam ga jel smem da mu dodirnem grudi.
Ipak sam cula neko kucanje. Klimnuo je glavom. Neverovatno,
pod gvoždem, pod ledenim grudima je ipak nešto kucalo.
Pitala sam ga jel zna od cega mu je srce. Rekao
je da ne zna, do sada nikad tamo nije bio.Ne zna ni sam cemu služi,
samo zna da se svakog jutra budi i svake veceri leže.
To je neko poštovanje prema necemu što mu je u grudima,
a što i sam ne zna cemu služi i zasto kuca.
Pitala sam ga jel nekad voleo. Pogledao me je cudno, a
tišinu je zaparala škripa i ruka mu je vec bila na mom obrazu.
-Ne znam, nisam, a jel ljubav to ako bih želeo sada da ti dam alat i
dozvolim ti da sve moje šrafove odvrneš, rastaviš me i od mene napraviš gvozenog pajaca kakav
bi trebao da budem samo za tebe?

Zamišljam. Zamišljam taj trenutak koji traje. Dodir.
Stresem se, stresem se o same pomisli. U pauzama dodira
kradem ti pokrete, profil, liniju vrata. Zašto te nisam pitala?
Zašto te nisam pitala zašto Mesec na tebe lici?
Zašto ti nisam rekla da pcela ima boju šare tvoga oka?
Zašto ti milujem podocnjake i tako želim da te vidim nasmejanog?
Cak i kišu evo zgrcem u oci da ti ne dodje, upijam svaku kap u sebe.
Vodopadi su u meni. Zašto???Zasto ti nisam rekla da te volim?!

Kišna ptica ne leti. Ona koraca u korak s ljudima, sakuplja
njihove suze da se o kaldrmu ne razbiju. Ljubav ne sme da ispari,
da se rodi kao travka, cvet. Ljubav iz suze ne. Ona mora da odmori,
razmisli na paperju svoje ptice hodalice i pozeli opet da se u
oko vrati. Njena misao mora da bude jaka, a ptica ce je na
krilima nositi dok opet ne reši da u oko uskoci.
Kad želja bude toliko silna, toliko cista, iz srca samog,
ptica ce poleteti i naci tvoje oko. Nije kap što je pala kišna,
to je tvoja suza koja se u tebe vratila jer ne treba da placeš,
vreme je da voliš.
Zato, ne placi previše, zamisli nebo bez ptica, bez cvrkuta, leta.
Zamisli svoje srce bez krila i videceš onda kako je njoj. Ne placi.

Trebalo bi da idem na bal, a ja mrzim balove.
Obuvam evo Pepeljugine cipele ali sam ih poderala. Sramota me je.
Ne ljuti se, samo sam se igrala dok sam te cekala.
Ne ljuti se, plesala sam s kišom svo ovo vreme da bih s tobom
znala plesati. Mogu li bosa sa tobom na bal, na ples, do grada koji se
zove Zauvek?

Ne znamo ko smo i tako se svadjamo. I ti pitaš vrapca da ti kaže,
a ja jurim sovu da nam kaže. I dodju svi na vašar naše svadje i cude se.
Jer, licimo na dva licitarska srca koja se maze, cija svada
lici deciji karusel, a miriše na crvene šecerom prelivene jabuke.
I pitam te ko smo. A ti kažeš, pa ljubav, zar ne znaš???

Oslanjali su se o maglu posutu, mostovi ranjeni.
Na vetru je vijorila cipka sa devojackih haljina ,
rane su im cipkom poviljale. Šta je snaga mosta i
gde je najranjiviji? Da li je betonski vrat,
peta njegova ili klin mali metalni što u zemlju je zariven?
Gde su mostovi najranjivi? Da ne prelazimo toliko i vracamo se,
da li bi duže trajali, manje krvarili...

Nemojmo pocepati jedra u mislima, molim te.
Duvaj, leti, kad si ljut razvali katarku, barku mi polomi.
Samo nemoj u mislima jedra poderati, makar tako da smo blizu,
makar tako da te volim.

Uvek sam izdvajala zvuke. Mogla sam cuti lepte krila, cvrkut,
pa i travu kako zeva dok sanjivo proteže malene vlati.
Kreket žabe u daljini, slap vode sa cesme. Disanje kamena na omorini.
Upijala lepo i tako uspevala da sebe sacuvam. Bila sam u šumi juce,
ti isti zvuci me spasise, budjenje prirode, krik,
razgovor starog platana i napukle jele, šum vode.
A, onda, pogled je preleteo reku, okacio se o antenu jedne zgrade i
lepo je u trenu pokoseno. Sada sam cula ljuljašku kako cvili dok je lome,
drvo kako jeca dok ga seku, poslednje otkucaje srca pogaženog psa.
Gde da pobegnem?

Telo nije telo, vec list papira. Ali, ne možemo sami citati po sebi.
Zato se i kaže da oni sa strane bolje vide, citaju. Šta mi piše
na ruci, jel tamo neke misli lete, tamo se kriju, jer misle da su
ruke krila? Šta na celu, istine ili neka mudrost možda! Na stopalima,
šta je tamo urezano, i da li te misli mogu da stignu jedna drugu
kad po polju jurim leptire? Šta piše na dojkama, na medunožju,
tajne iz mojih maštanja ili nema nicega jer vremenom utisnuca i
reci nestanu...Šta piše med rebrima, tamo, malo dublje,
gde samoca tugu grli, a tuga srce, a srce u mislima neko drugog!?
Razmotaj me, skini sve oplate, papire, izvadi me iz sopstvenog
pakovanja i procitaj me. Ono što je u srcu napisano šapni, jer,
želim da cujem i ja ono što je na mom srcu za tebe ispisano.

U tišini tame druge je boje ljubav. Ogrnem se njome i dobro je.
Tama je svileni prekrivac satkan od svih boja i potrebno je samo
Mesec da proviri da pocne bajka, plašt da dobije moc.
Uvek nas je bilo troje. Ti, Mesec i ja. Ne ljuti se što te poredim
s njim. On je kriv za one noci nezaboravne, za one uzdahe,
dodire i vatre probudenje. Mesecine kap i koja kap boje, govorio si,
dovoljni su da zapocnem predivnu sliku. Opusti se, zamisli da si
platno, diši, ali ne preglasno. Zamisli da si pamuk opijen suncem
i leprsas cekajuci da te uzberu. Necu nacrtati sliku za izložbu,
jer telo ti ne želim uramiti, ali kad završim okaci se o moj vrat,
kao o zid što majstor kaci sliku i ja cu te tako zauvek nositi.

Nanizala bih suze u nisku. I razmišljam da li da nižem samo suze
iii da moju ogrlicu malko i ušarenim. Povredicu se, prerezacu žilu
i pustiti vatru da potece, Pa kap vode, kap vatre i nekako lepo ide,
lepo izgleda pod starom lampom. I ima li dovoljno suza i jesam li
ih imala kad sam majci prvi put metnuta na grudi, i zašto je nisam
pitala da me utrobu vrati i ponovo me rodi, ali bez njih.
Ne umem sa njima. Moje suze su nabujale reke, bez toka, bez obala,
ušca, moje suze su kao krv u venama vrela, nemirne...Bilo ih je danas
, veceras, juce, godinama, razmišljam o danu kad ih nije bilo.
Ali, možda su padale u meni, ko krv što u meni place vekovima,
možda su se više isplakale iznutra nego što su mi ih oci prolile...
možda je pitanje pre pogledati u sebe i pronaci vec sve perle,
derdane i svakave šarene dakonije, koje su ono što ja osecam,
što je moj mrak u meni sebi nizao, dok sam ja mislila da sija i
da dobro je.
Šta je to sve u meni i jesam li vitrine u sebi vec odavno napunila
....dok sam mislila da voda gasi vatru, a da ce vatra ipak u meni
preživeti. Kapljem , isticem lagano, ostalo je tek toliko vremena
da na dasci ti neke reci ispišem, nacrtam pticu, ne ide,
otišla je poslednja misao,
vidim domali prst kroz senku trepavica, osecam smešak,
poslednje secanje je ipak na tebe.

Nemam vremena da ih pustim da krenu, a ruke mi same ka tebi krecu,
i ludim, i nemam vremena da mislim, da pesme pišem, da nisam nigde,
sem negde gde sam ja, samo ja i možda vetar u kosi, mirisi polja
i zujanje pcele pod strehom. Isisava mi snagu ovozemaljska glupost,
borim se s necim što je odavno i u kamenu zaobravljeno,
što se više ni u istoriji ne spomnje, nešto što stopira i davi sve
u meni.........udavljena u sebi plutam, do ociju voda nadošla,
i ne curi, samo suze iz mene krecu, a voda mi puni uši,
polako stiže do desne polovine, pa uspeva da i levu stranu mozga
udavi. I , šta sad. Sve je potopljeno i pobedili su me.
Šljapka u cizmama, voda i krv se pomešalli, jedino srce diše i kuca,
ne dišem, vazduh iz grudi sam zaustavila i sada je u balonu, diše,
u šarenom balonu mojih uzdaha...uvek nadem nacin, samo misliš da si
uspeo, ne...diše, a dok ono diše i ja cu mu pisati, svaki
otkucaj ti to porucuje.

Nestajem bez traga, lagano nestajem u tišini.
Osvrcem se i ne vidim svoje korake, trava vec nikla, tišina me
uvlaci u njene dubine i svaki šum i glas pocinje da fali.
Tišina pece, bole uši od crnog, od nemog, od mrtvog. Sela sam na panj,
mogu rukom napipati maglu, kao paucina okacila je svoje snove o
cvece, sveža i lepljiva ukrašena kapljicama rose mami. Pijem.
Musava od magle privlacim ptice, cvrkucu kraj mojih usana i
piju kapljice što su ostale, njihov dah me opija i pamtim pesmu
njihovu ko da poslednja je. Pletu mi kose, kljucaju mu iznikle
suze sa obraza, kljucaju pege i mladeže, postajem bela.
Mracna iznutra, lica belog ko utvara šetam vecitim mrakom i tišinom,
ne cujem, ne osecam ništa, svoje telo odavno sam zaboravila,
zaboravila sam osecaj pripadanja bez osude, bez znakova pitanja.
SAmo tebe ne mogu, ne ide..mi..

IGRA

Nije fer!!!
Igramo se i ti mi se smeješ, uvek!
I spreman si za igru, Za pucanje penala!
Imaš kopaCke sa najboljim kramponima, dvoje Carapa, kostobrane,
dvoje gaCa, majicu, znojnice, sve!!!
A, ja!
Ja u haljini od tila i Cipke koja mi se vuCe po zemlji i cipelama
maminim dva broja veCim, Cupava i smotana samo se sapliCem!!
Nije fer!!!
Uvici se u moju haljinu, obuj moje cipele, stavi karmin, namaži nokte
neka ti srce bije ko u zeca, pa da se sigramo!!
A, samo da znaš, ja sam Ciganka,
ako ti ukradem košulje i mirise možda te i pobedim!!?
Nije fer!!!

-Izvinte, a zasto nosite te naocare?
-Zato sto s njima vidim dragulje!
-Kako vidite dragulje, a ljude?!
-Koje ljude, pa retko ih vidim zato i nosim naocare!
-I, jeste li nekog ugledali?
-Jesam, njega!
-Pa, kakav je on, opisite ga malo?
-Lep.
-Koliko lep?
-Ne mogu vam reci, raspricacete!
-Pa sta, zar ne treba za lepo da se procuje?
-Ne, on je posebno lep.
-A kako to.
-Razneli biste njegovu lepotu po svetu, napravili svilene bombone
i nista od njega ne bi ostalo!
-On je od secera, svile?!
-Ne!
-On dragulj!
-Moj je.

Put ka bezdanu vodi. Puca led pod nogama i pokrece strah,
kako led pucketa tako se deo po deo mene odvaja,
postajem krta, ko led, strah me u hladnocu presvlaci.
I u tim trenucima neizvesnosti zelim da sto pre pukne,
da sto pre propadnem, jer, ako ne propadnem,
ako popucam cekajuci led da pukne sta ce upasti u bezdan?! Bezdan je pad,
put, bezdan je novi izlaz, ulaz u nepoznato. Samo da led pukne sto pre, jer,
lakse cu se sakupiti i zalepiti neravnine ako me ostane....
ako ne, prasinom cu zamagliti bezdan, izgubicu sebe zauvek.

Oslusni, cujes li, zovem te. Nije to zvuk prkosa sto pupi i stameno razgrce vlati trave,
nije. Nije to Mesec sto sapuce zvezdama price za laku noc. Ni zubor potoka u sumi,
ni vetar, topao,lak sto odmara svoje huke medj granjem, nije...To je zvuk srca,
malen i tih...oslusni..

Otkinuo je granu.A pnda je lomio grancicu po grancicu i nizao kuglice snega.
Pravio je lizalice koje smo kasnije bojili dahom. kacili smo ih na kapije,
za svako dete po jednu. Brojali smo carape sa zice i pazljivo ostavljali za svakoga,
gde je bilo vise pari, tu bismo ostavljali i vise lizalica...Onda smo seli na klupu....
da odmorimo.. Osvrnuli smo se i vise nije bilo snega,...nije bilo ni zime,
potrosili smo sav sneg i okitili na decije kapije dugu. Prolece je budilo jutro,
jutro sunce, sunce ptice...probudila sam se musava.....zaplakala sam....

Zmurim, stiskam jako oci, sake.....hocu da porastem do zvezda, jos malo, jos malo, nista!!
Masta se pokvarila, a htela sam da porastem.Ali, kako cu bez maste, sta je dete bez maste. Znam!
Pojescu jagodu, lici na srce, mozda jE jagoda srce od maste. Mozda je u macinoj travi rasla
i maca joj pricala bajke, mozda je ova jagoda posebna, mozda jeste srce?!
Zmurim,.... soba, dlan, ljubav....radi!!! Hajdemo do zvezda?!

Cupam korenje, jer, dok ne pocupam svaki necu ni otici...Ali cupam ih tako da ni jedan ne ostane...
Da odletim, tako visoko i tako daleko da kad krenem da padam ubrzanje prestigne vetrove i oluje koje me cekaju,
a ja cu ih svakako prestici krajem. Volelal bih da pad ne osetim, da jedino uspem da vidim slike,za kraj,
isecene slike moga zivota, da taj tren potraje, barem toliko da se sa svakom slikom izljubim.

secanja iz bolnice

Fali mi mama. Opet su mi obukli malu pidzamu! Vodili nas dole, vodili nas u podrum, u vesernicu, tamo zivi jedan veliki kontejner pun do vrha sa pidzamama. Na pidzamama medvedi, zivafe, konjici, kako je lepo videti ih, ali , iako sam silazila krisom vec nekoliko puta sama, nisam uspela
da ih uhvatim kad ozive, kad se igraju!A trebali su mi. I znam da plese roze pidzama sa zelenom, i znam da ona spavacica oko koje smo se tukle Nadja i ja plese ko balerina, i znam da i valcer zaplesu kada je posebna noc, kada se napiju od mirisa caja koji nam posluze pred spavanje, ali, koji samo mirise
a ukus mu je nikakav i bljak! Gledam te zivotinje i pozelim da nestanem, da postanem neko od njih, barem jedne noci da zaspim kraj nekoga, da me obuce, da ga grejem, da me greje! Nedostaje mi mama, a ne moze da dodje, radi.
Gusi me oko vrata, a ja pitala sestru da mi obuce onu sa pingvinom, nije htela!..Crtam po prozoru srce, ljubicicu, prosli put sam mami nabrala, toliko da nisam mogla da obuhvatim sakom, sestra me pitala da njoj
dam, a ja nisam htela, znala sam da ce tata doci. Uvele su, svenule, ali tata ih je uzeo..Plasim se da zaspim, opet oni snovi posle kojih se budim oznojana, a svi spavaju i nikog nema. Zasto te utvare idu ka meni, marsiraju, plasim se njihovih pokreta, izoblicenih tela, lica, plasim se ruku koje u trenu porasu i samo me poklope! Opet smo nocas primili inekcije. Nismo bili krivi mi, vec oni veliki decaci sto nas diraju. Dodju, peture mi fijoku, uzmu sve sto pronadju, cupaju me, pljunu me u kosu, prospu po meni caj...Onda pozovu sestru i kazu:
-Ha, ha..opet se upisala!! A sestra dodje i ne pita me sta je bilo, trgne me za ruku i odvede me u podrum. Priznajem, jesam dvaput prosula caj, ali sam to uradila dok su pile kafu, jer sam znala da ce odmahnuti rukom i reci mi da odem sama i presvucem se. Satima bih sedela dole . Plakala bih za mamom i tatom. Popela bih se na stolicu i uskocila u kontejner sa pidzamama, jer, ako bi neko slucajno sisao ne bi me video, tako da sam mogla dugo da ostanem. Pronasla bi neki lep donji deo pidzame i onda bi rovarila i trazila dok ne nadjem i gornji deo. Obukla bih pidzamu na pidzamu i em sto bi mi bilo toplije, jer grejanje nije bas valjalo, a i bila sam do prozora, em bi imala rezervnu kad se od slajma i lekova
ispovracam. Te noci sam povratila. Opet sam sanjala i nisam uspela da se probudim. Ustala sam jer je sve bilo mokro, a i bilo mi je hladno. Otisla sam do sestre, gledala je neki film, kad me je ugledala samo je dreknula i rekla:
-Pobogu dete dokle vise!!? Mogu samo da zamislim na sta soba lici i koliko smrdi! Vrati se u krevet, za kaznu ces do jutra spavati tako pa ces nauciti za ubuduce, povraca se u lavoru, a ne po sebi i krevetu!!
Ja joj jesam trazila lavor, ali nije mi donela, zaboravila je, mislim da je neki cika dolazio sa ruzom kod nje, nisam ni lek dobila tada, ali to nisam smela ni da pomenem! Vratila sam se i legla, zao mi je bilo da obucem omiljenu pidzamu i legnem u prljavo, legla sam, tresla me je groznica od hladnoce, sve je bilo mokro i prljavo. Pozelela sam da umrem! Drhtala sam,
ustala sam samo da docrtam crticu na zidu, tek osmu, a dvadeset jedan dan ostajem...cetvrta godina po redu!!Sanjala sam kako me jure, hodaju ko roboti, stizu i gaze po meni. Svaki put umrem, oni su veliki, a ja sam sve manja. Ne smem da spavam vise, sapucem sebi, ali umor me savlada i lekovi su jaki, i od njih mi se spava. Tata ce opet doci, nadam se da ce obutu cipele sto ne zuljaju, prosli put je otisao ranije, ja sam ga molila, bilo mi
ga zao. A posle sam plakala iza bolnice dugo.
-Ustaj da te okupam i da pospremim ovo, muka mi je od tebe i od svih vas! Dobijacete inekcije od sada za svaku sitnicu
i glupost, samo da znate!!
Ustajem i radujem se, opet cu u podrum, ostali se smeju, dobacuju:
-Sugava, smrdljiva, vidi joj kosu, puna joj pirinca i sargarepe, ma ne, ona je hodajuca kanta za djubre, ala smrdi!! Pokusavam da ih ne cujem, ali spora sam, malo teze hodam, boli me guza, uvek mi te kaznene inekcije daje u levu stranu,
samo me gurne i obrne ka prozoru...cutim i ne placem, sta cu, necu da placem, onda ce me zezati opet. Samo da brzo prodje dan, jos malo, opet cu se politi cajem, onda cu dole, u podrum, veseraj, u....moj svet.

Na tavanu su, u kolevci, tamo sam ih poslednji put ostavila. Evo ih. Sve leptire iz detinjstva sam tu sakrila. Tu spavaju, kupaju se, igraju..Kad dodjem izljubimo se, razlete se po secanjima i donesu mi sve sto pozelim. Lebde pred mojim likom i cekaju da im dosapnem sta zelim. I ovaj put je tako. Svetlucaju mi pred ocima, a u meni sve svetluca jer cu opet malko, barem na kratko biti srecna. Zelim...........visnje iz onog letnjeg dana kada mi se brat davio u loncu gde smo prali prambine suknje i gace kad se upiski i ukaki.Hteo je da dohvati gumenu igracku, a mi smo na cesmi cepali visnje i ja sam samo u trenutku videla kako nogama pracaka. Jedva ga tata
povratio...posle smo nastavili da cepamo visne ko da nista nije bilo, a vodu mu do pola prosuli. Pramba je inace ostala bez obe noge, tromboza, sekirala se jer je deda Sava puno pio, tako...e, te visnje zelim, marele. Deda Mita nam je uvek branio da beremo, ustvari, on nam je uvek sve branio. Ali znao je i tek tako da pridje i izvadi
iz dzepa bronhi bombone i svima nam po jednu podeli. Bio je gluv. Kopao rake na groblju, a secam se da sam Baricu (njegovu zenu) jednom nasminkala, a on je posle izudarao.
-Kurvo, dok ja na groblju, rmbam, ti se jebes okolo, a???zao mi bilo, a ona bila dobra, cuvala me, pekla mi jaja i pravila salatu sa paradaizom i lukom, pustala me da jedem prstima, da umacem...
Tata tad uleteo, vikao na njega, rekao da sam je ja sminkala, da je sve vreme bila kuci, ali pijana budala nije slusala, ubio boga u njoj. Tad je i peglom gadjao, onom sto se u nju stavi zar, nije imala drugu, secam se da je tata vodio da je previju..Ona me sutradan mazila, ja posle ukrala iz zamrzivaca par pakovanja mesa i sipala joj u moju solju od mleka rakije..posle smo uzele mamin parfem i dala sam joj da brboce, da mirise na parfem a ne na rakiju, da je deda Mita ne tuce ponovo! A ona mi je onda napravila sok od onih istih visanja, smejale smo se, od soka mi ostali brkovi na usnama....nema vise takvog smeha,
nema vise takvih marela.nema soka od visanja.....spavajte leptirici...idem i ja.

dijagnoza ili??


Sizofrenik
paranoik
diabolik
postepeno
mestimicno
sa padavinama
mazohosta?
da, sa pljuskovima i grmljavinom!
I prijatno vece, mislim da vam kisobran nece trebati, nece vam pomoci, nadjite jaca ledja, ova su vam vec dotrajala. I mozak biste mogli?!

p.s.

U centru grada novootvorena klinika:
-plasticna usta
-plasticni nos
-plasticne sise
-mozak od plastike
-plasticno dupe
-plastican biiiiip
-plasticna biiiiip
-i, i, i na vase i nase odusevljenje, plasticna ledja!!!!!!

Ako nemate kes, moze i kartica, ako nemate karticu moze i desni bubreg.


klinika "Spas"
kod nas je vas spas,
ko oseca, taj oseca i bol,
ko se kod nas operise on vise nista ne oseca,
cak ni ne truli kad umre,
prvoklasni materijali otporni na:
udarce, mrave, buba svabe, miseve, pacove,podzemne vode..
komsija mrtvak ce vam pozavideti, zato ne razmisljajte, SPASITE SE!!

dobro, hvala i ja imam nesto da kazem u taj p. s. ili ako hocete mogu i u pm..?!?

Ma , jebte se!!

Sela sam u sebe, ustvari, sedim na hoklici u kuhinji.
Kuva supa, kuva krompir, bataci cekaju, zahrkalo krilo...zao mi da ga budim.
Crtezi se deformisali od pare, haljina mi ko zgnjecena jagoda, a noge,
noge se slile niz crtez pa na plocice...placu jabuke sa grana,
ruke mi se ulile u stomak, kuca izgubila vrata i prozore, ostao samo onaj tavanski.
Od cele kuce na crtezu jos samo tavan ziv, vodena para mu do vrata, ali opstaje.
Bacam batake na ulje, budim krilo, zao mi...Idem do tavana, nadam se samo da mi je
sin pod crepom koji je oblika nekih cik - cak linija ostavio neku igracku!!?
Ponecu boje za svaki slucaj. Sutra kuvam veliki rucak, treba provesti tri sata u
kuhinji, skoknuti do tavana. Da li ce znati u kom sam crtezu ako jednom zauvek
nestanem, hoce li me iko pronaci ako se zaglavim u raskoraku izmedju jave i mene!?!

Rosice ti si divna i puno mi znaci svaki tvoj komentar:)

Cesto sam te pratila, tvoja ledja znam napamet. Svaku boru, mladez, osmeh.Uzivala sam u plesu tvojih lopatica... Crtala sam oci
po njima, da me pogledas bar nekako dok se saplicem o sopstvene korake nebili te stigla. A opet,
plasila sam se da te ne uplasim, da mi ne pobegnes, da necu umeti da razgovaram sa tvojim licem
kao sto sam sa ledjima to naucila. Tog dana si zurio. I nisam bas shvatila gde idemo, ali sam te
pratila. Moja te je znatizelja najvise volela. Kako sam cesto zelela da te stignem, u noge ti udjem
pa da i pre koraka doznam kuda idemo. Pa u ruke. Prste. Grudi. Glavu. To sam sve radila, kasnije, ali o tome
cu neki drugi put, samo mogu da kazem da je lepo biti u tebi. Dok se dlanovi znoje, drhte kolena,
u bujici stihova i prica. U mislima, tvojim mislima...Tog dana si bio drugaciji. Sesir, podvrnute
pantalone i kosulja tek sikinuta sa zice, malko poguzvana, namirisana suncem. U rukama si nosio kantu
sa bojom i cetku..nisam bas razumela gde idemo, ali sam te pratila...Stigli smo u jedan gradic na obali mora.
Presli smo preko sirokog trga i usli u jednu uzanu ulicu, toliko usku, da sam ti slucajno dolazila u susret
sigurno bi se dotakli ramenima. Eh, kako sam pozelela da te zaglim, da ispustis onu kantu i zelena boja
potece kao more ulicom...Stao si, prisao jednom mestaninu i krenuo u pricu...Sta li si ga pitao? Znam ja.
Sigurno, kako zive, jel rodilo grozdje, kada ce vetrovi...A onda, onda bi spustio kantu i poceo da farbas vrata.
Tek tako, uz pricu ti si farbao vrata. Zelena, zelena, pa opet zelena, kao da se samo more ulilo u ulicu, bilo je
divno posmatrati te. Nekada je islo brzo i ne bi se dugo zadrzavali, ti bojeci, a ja posmatrajuci te, ali nekada
bi i potrajalo. A ja bih tada sela na neki prag preko puta i posmatrala igru boje, reci i osmeha. Desavalo se
da izadje gazdarica i sedne kraj mene. Pitala bi me sta radim, ko si ti, zasto ti ne pridjem i jel mogu da sredim
da i kod nje svratis, al ako mozes i prozore da joj zafarbas, u hodniku sijalicu zamenis, gumice na cesmi promenis. Ja bih se osmehnula i rekla da ces im sigurno doci, samo neka budu strpljive i cekaju. Znale su da me pocaste, casica visnjevace, guste orahovace, a ponegde i casa vina. Tako opijena bih zaspala i desavalo se da te izgubim. Odlazila bih na dok i plakala, grdila sebe sto sam se opila, a opet, bilo mi je drago sto sam sa nekim saputala o tebi, sto sam upoznala sve te divne zene, cije ces unuke mozda voleti, pisati im. I onda sam shvatila da cinimo isto. Ti si razgovarao i bojio dane i vrata mestanima, a ja sam posmatrala tebe i bojila neciju usamljenost. Volim te. Ovo ne treba ovde, ali upravo te volim jako i ljubi mi se. A kad tqako naidje mislim da bih umrala ako ne kazem. A lazem, ne kazem uvek, cutim, sakrijem se u plavu svesku i tamo sapatom pricamo.
...I tako, tvoja misija se privodila kraju kako je i leto odmicalo. Ali, dogodilo se nesto cudno. Prateci te ja sam gazila po kapljicama boje i ovo govorim samo zato sto ih i dan danas ostavljam za sobom. Gde god zakoracim one niknu. Male zelene pege. Hvataju me pralaznici za rukav, misle perle se pokidale, a ja ih gledam i cudim se cudu kao i oni, ne umem da im objasnim zasto. Cime si bojio? Jel to boja bila ili krv? Znam samo da cesto sretnem te iste pege u vazduhu, prepoznam ih, mirisu na tebe, sunce, pa stanem, udahnem ih i zaogrnem se vazduhom, tek nekako da se grlimo i lepo je. Onda saznam da si tuda prolazio, pa krenem da stucam od uzbudjenja, ispustam zelene kapljice suza, lice na one baloncice od sapunice, nasmesim se i pomislim...mozda me ipak nekad spomene...