Bajka

Volim da razmisljam o vinu kada ga pijem.O tome kako je grozdje zrilo,kako je slatko,kako ima tanku i mirisljavu opnu,na koju mirise ceo vinograd,onako poredjanih cokota u urednom redu i liscem koje blago njise na povetrcu. Razmisljam koliko je bilo suncanih dana te godine kada je grozdje zrilo i koliko je secera od sunca ,vode i zemlje u njemu nastalo.Razmisljam i o ljudima koji su ga brali,stavljali u korpe na ledjima i nosili do velikih buradi,nekada tu bas u samim vinogradima,da bi ga onda zavrnutih pantalona do kolena i suknji do kukova bosim nogama muskarci i zene gazili.Bili su to tada dani veselja i radosti jer ce iz sokova koji cure iz grozdja nastati mirisni nekatr.Razmisljam i o tome koliko je ljubavi pocelo bas u samim vinogadima,koliko je njih vodilo ljubav medju grozdovima koji dozrevaju.Razmisljam kolikoe casa iz koje se vino pije treba da bude tanka ,providna i lepa.Razmisljam i o starosti vina,berba godine tamo neke i koliko je vino kada se otvori danas ustvari trebalo da se otvori juce ali i danas je pravi dan za otvaranje flase nekog starog dobrog vina povodom nekog dogadjaja ili desavanja ili slavlja ili naprosto iz svog cefa jer smo osetili potrebu da na nepcima osetimo ukus tog bozanskog nekatara.
U to ime..ziveli

Posle duze vremena evo me opet sa vama

Strah i stid

Umesto zida  prema ulici, bila su velika staklena vrata koja su se zatvarala i otvarala po potrebi  klizeci po sini na podu.Verovatno iz tog razloga imala je osecaj kao da je u izlogu, a ne u kaficu.Sedela je uspravno, sa prekrstenim, lepo oblikovanim nogama.Zabacila je glavu malo u stranu.Pogledom je hvatala prostor oko sebe i zamor koji  je dopirao sa ulice.Jos uvek  je mirisala na strepnju.Ne tako davno,trazila je odgovore na pogresnim mestim i pogresnim ljudima, umesto da je zaronila u sopstvene dubine.Nije mogla da nadje odgovore za  nesto sto nije poznavala niti je shvatala one koji zive u strahu.Ljude,koji se boje da zive sami pa se iz tog straha valjaju u blatu kompromisa, stida i kajanja.Ljude koji se boje  tame i noci i boje se ljudi, koji se boje ljudi.Koji se boje  zivota.Koji se boje smrti.Verovala je da strah pripada tim nekim drugim ljudima i da je nikada nece dotaci.Verovanje ju je cinilo prkosnom.Neko bi rekao neustrasivom. Iako je bila ranjiva, arogancija kojom je zracila davala joj je izgled amazonke.Tako se i  ponasala sve dok je iznenada nije dotakao,kada je dobila poziv na snimanje.Shvatila je da je sve vreme bio tu.Cekao je skriven ispod svega sto je volela, zelela i radila.Zlokobno joj se smejao,dok joj se koza jezila a srce ubrzavalo,sve do danas,u ovom staklenom kaficu u kom je sedela sa rezultatima ,uredno presavijenim,u tasni pored nje ,na kojima je pisalo “nalaz negativan”.Stid joj je zarumeneo obrze, smenjujuci kajanje,sto je dozvolila da je tada strah obuzme i promeni. Hoce li se posle svega vrati onoj prvoj sebi ili ce ostati ova druga koje se plasila i koju nije sasvim razumela.
Odmahnula je glavom, zatalasavsi slapove kose koja joj je padala niz ledja,dok je placala svoj kratki espresso.Sa tasnom u ruci,lagano njisuci kukovima, izasla je na ulicu.Stavila je naocare za sunce, cvrsto resena da o svemu misli sutra.Lupkala je stiklicama ulicom Vuka Karadzica prema Knezu,kada je osetila kako joj lagana jeza polako stvara  vec poznatu knedlu u grlu.Jos uvek je bio tu.Skriven i tih.Kao  ljubavnik, grlio je i dalje,crtajuci mape puteva bez putokaza u njenoj glavi , iako  resena da se ne prepusti njegovom sladostrascu.

Ulog

Na stolu,sir, puknuta zica od gitare koja je stajala u cosku,do pola pojedena vekna hleba, parce luka i ljuske od luka,komad slanine na masnom novinskom papiru.Video se samo crn boldovan naslov  vesti  od pre par meseci.Neopran tanjir, noz i viljska.Roletne na prozoriuma spustene do pola.Fotelja tik pored kreveta,u kojoj je bezbroj puta zaspao jer ga je mrzelo da ustane , skine se i legne u krevet.
Cemu sve to?Ustati, obuci se, provesti dan obucen da bi uvece skinuo istu tu odecu koju je obukao ujutro i leci u krevet cija posteljina nije menjana bar sest meseci.Mozda i vise, razmisljao je.Pre nego sto je nasao majku mrtvu u istom tom krevetu.Kladionica  je bila  u komsiluku.Tacno preko puta njihovog stana, ali taj dan i noc proveo je sa ljudima,koje nije ni poznavao.Jedino zajednicko sto su imali bila je strast prema kladjenju.Pogled mu je bio uprt u sto.Da sam tu noc dosao kuci, ili bar ujutro; razmisljao je, mozda bi je zatekao zivu i dao joj lek koji ona nije moga da dohvati sa stola gde ga je u brzini odlazeci tog dana u kladionicu ,ostavio.

Noc okovana ceznjom .Po zidovima promicu senke nekih starih secanja, kao da plesu.Okret.
Dva koraka napred,jedan nazad,blago povijena kolena,opustena ramena,ruke u visini struka,korak iz kuka , kao da se njisu.Pokusava da ih prati, bezeci od same sebe.Uzaludna i sama pomisao.Usta joj blago stisnuta. Suva.Reklo bi se, sudi nekome ili  necemu.Mozda najvise sebi.Oci rasirene u polutami sobe i pogled kojim ga oblikuje,dajuci  mu obrise svega onoga sto je volela.Na trenutak.Samo na trenutak, a onda hvata vazduh oko sebe i bezglasno vice:
-“Kukavice, pokreni se.Kazi da mrzis laz.Kazi.Hajde vec jednom.Osmeli se ,pa sta?
I ako izgubis , izgubila si.Sada,kada sve prestaje da vazi i nista nije isto.Ni istovetnost.
Reci mu , da sutra kada se probudis  nista nece biti kao juce.Sve ce biti drugacije ili se vise  nicega neces secati“.

Tisina je halapljivo gutala rec po rec

Once upon time in the west,stari dobri  usporeni kaubojac.Jedino sto joj je nocas moglo odvuci misli bar na kratko,tacno onoliko koliko je trajao film.Na stolu casa do pola popijenog vina,peceni bademi,cigareta u pepeljari,prigusena svetlost od lampi, i praznina koja ju je obuzela.
Sah mat.

Iskusenje

-Paket ce vam biti dostavljen , danas u 16 h, da li cete biti kod kuce?
Cvrkutala je postanska sluzbenica u telefonsku slusalicu, ocekujuci s pravom potvrdan odgovor jer
se podreazumevalo da se bude kod kuce kada oni naume da dosyave posiljku..
-Bicu,i molim vas recite mi odakle je stigao paket,govorila je dok su joj se reci stapale uz uzurbanim hvala,postanske sluzbenice i prekidom veze.
Iznenadjenje je bilo jos vece zato sto to  nije bio postanski paket, vec sanduk velicine 50x50 i nesto manje dubine , koliko je mogla na brzinu da proceni.Uz  sanduk stiglo je i preporuceno  pismo u kome su je iz advokatske kancelarije koja je opet zastupala advokatsku kancelariju Sach & Sach, obavestili da je sanduk zaostavstina njene rodjake kao i odredjena suma novca,za koju je mole da dodje  tog i tog datuma u njihovu kancelariju, kako bi zavrsili sve potrebnu proceduru oko nasledstva.
Sedela je u fotelji , sa pismom koje je procitala u krilu i razmisljala kako zivot ume po nekada, da nas iznenadi desavanjima o kojim nismo ni razmisljali a za koje smo mislili da se desavaju tamo nekim drugim ljudima ili pak u filmovima i knjigama.Sanduk je i dalje stajao u dnevnom boravku njenog ni malog ni velikog stana, uredjenog prema njenoj potrebi za udobnoscu.
Dok je cekala da provri mleko u koje ce za minut, dva, sipati razmuceni prah za puding od cokloade sa 2 kasike secera, secala se svoje rodjake Milene,koja je jos sezdesetih godina otisla put bez povratka u daleku obecanu zemlju, za boljim i lepsim zivotom od onog koji je imala ovde.O Mileni je znala samo iz pisama i telefonskih razgovora, koje je sa njom tokom godina razmenjivala, slika i prica, svoje malobrojne ali cudne familije, koja je opet, bila za neku drugu pricu, za koju  ni sama nije verovala da bi je mogla ispricati.Nervozno se  premestala s noge na nogu mesajuci puding da ne zagori, razmisljajuci o sadrzaju sanduka.Iskusenje, kome je odolevala i koje je odlagala do samo njoj znanog trenutka,bilo je veliko,ali njena odluka da sve to ostavi za kasnije bila je nepromenljiva.
Mozda i zato sto je naslucivala sta bi to moglo biti, moguce i zbog toga sto su Milena i ona imale mnogo toga zajednickog.

Raspremala je sanduk. Neko bi rekao besmislice ali ona jej znala da je u svakoj od stvari, koje je slazuci redom ,vadila napolje, jedan deo Mileninog zivota.Desetine pisama uvezanih svilenom trakom,jedan stari sal,sarenu soljicu za kafu,igle za strikanje,zeleni kliker,gomilu pozorisnih karata,slike sa  turneja,plisanog medu bez jednog oka,tenis lopticu,naocare za sunce,kutiju za pisanje u kojoj je umesto olovke i penkala bila jedna sasvim obicna spenadla, i Bibliju.Knjigu nad knjigama koju je pocinjala da cita tri puta i svaki put bi stala na istoj stranici.I sada je posmatrala bele listove na kojima su crna slova pripovedala:nemajte drugog Boga osim mene.Spustila je knjigu na pod pored fotografije Milene i Roberta njenog muza.Posle njegove tragicne smrti,nastavila je da zivi sama. Zvanicno bez muskarca,a nezvanicno sa nekoliko muskaraca koji su ostavili traga u njenom zivotu.
Iz pisama je znala koliko je Milenu neostvarenost kao majke cinilo nesrecnom ali nikada konkretno ni detaljno nisu o tome razgovarale.Taj nedostatak Milena je nadoknadjivala svojom  posvecenoscu poslu kojim se bavila celog zivota u svetu umetnosti.Bila je pozorisni kostimograf . Mnogim poznatim glumcima  ,darivala je predivne kostime kao da su joj predstave bila njena deca, koju nije imala.
Vece je vec poprimalo boju noci.Upalila je lampe koje su prosule po sobi svoju zuckastu svetlost.Medju zadnjim stvarima koje je izvadila iz sanduka bio je par dugackih belih rukavica i  zanimljiv novcanik sa zlatnom kopcom.Uvek moras imati svoj novac,secala se Milene, zanimljuve i dominantne kao sto je svaki lav u horiskopu.Novac te  cini slobodnom i samostalnom u donosenju odluka.I nikada nemoj sebe dovoditi u iskusenje da ne uradis ono sto osecas i zelis.

Ljubicanstvenost

Nije volela sitnice, za koje kazu zivot znace.Nije volela cak ni uspomene.Na sta bi je podsecale?Na ljude koji su prosli kroz njen zivot.Na osecaj neostvarenosti.Mesta na kojima jeste ili nije bila srecna.Mesta na kojima je zelela da bude.Ne. Ona se secala samo boja, koje je vezivala za trenutke i detalje koji su  ostajali u njenom secanju, a koje  je posle prenosila  kroz te iste boje na platno,cesto iscrtavajuci zudnju,za onim sto je zelela a nije imala.
Iz te prevelike zudnje  i straha da ce njena sreca povrediti nekoga, ponajvise nju samu,volela  je i tog jutra, dok je sedela na tremu kuce svojih prijatelja u okolini Beograda, gde je pobegla  na jedna dan od svega.Od,od ljubavi,od prastanja ,od neprastanja,odlaska, od povratka,kukavicluka,od svega sto treba a nije.
Bio je to dan odluke.
Okolna brda, belasala su se na  jutarnjim zracima.
Suma je poprimala ljubicasto plavu boju.Ustala je sa klupe  i krenula u tu ljubicanstvenost.

Nedavno mi je postavljeno pitanje:
Kada bi znala da mi nije ostalo jos puno vremena u zivotu,da mi je ostao jos jedan dan,sta bih radila..?
Iako je pitanje bilo neobicno,saljivo sam odgovrila da bi moj poslednji dan na Zemlji provela u kupovini cipela,ispijanju dobrog vina,upoznavanju sa najnovijim vesom iz kolekcije calvina kleina i kupanja u njegovoj euphoriji.
Ustvari,pravi odgovor i bez razmisljanja je,provela bih ga sa Njim
Da ne radimo nista,samo da budemo zajedno.Negde,gde bi delili bliskost,duboku bliskost,
i delili stvari jedno sa drugim,blesave stvari,.neobicne stvari,komplikovane stvari,nase stvari.
To je ono sto sam oduvek zelela za nas,i ako to mozemo da imamo nista nas ne moze povrediti.

Shade i pesma,Ordinary love,lagano je ispunjavala ugao sobe na juznoj strani,u kojoj je bilo hladno,tog avgustovskog dana, leta gospodnjeg,ili se to njoj samo cinilo.Pismo je stajalo vec treci dan na komodi.Svaki put kada bi prosla pored njega, zalupivsi ulaznim vratima, kao da se oprasta od ostatka sveta, ono bi palo na tepih u predsoblju, noseno strujanjem vazduha.Napisano, a ne poslato.Inertnost sa kojom se odnosila prema tom pismu cinila je da se oseca milion svetlosnih godina daleko od svega, svesna da ga jednom mora poslati.U redu, poslacu ga sutra,mislila je, dok je odvrtala slavinu iznad kade.Bistra topla voda, curila je u mlazu preko soli za kupanje sa mirisom lavande, prizivajuci secanja na leto u Toskani.

Nesto kao ljubav

Nije bila nepromišljena kada se prepustila osećanjima, samo joj je bilo dosta da bude razumna,racionalna i odmerena.Od malih nogu,naučena na dobar dan,hvala i dovidjenja, dobrog držanja i hoda,vazda vesela i raspoložena prema okolini, nije dozvoljavala da joj pridju oni koji za sobom ostavljaju pustoš, dok nije upoznala Njega.Da li je sudbina bila ili taj trenutak u njoj, tek, morala je saznati da postoje i takvi i da se teško prepoznaju. Koliko je prošlo od tada? Mesec,dva, godina ili ceo život?
Nije znala tačno, osim da je sve ukazivalo da može biti neverovatno,neponovljivo,intrigantno, strastveno,sexi,drugačije od svega.Moglo je. Mada, razumela je ona njega i više nego sto je on mogao da pretpostavi.Malo je njemu svega u životu.Taman toliko, koliko mu je malo srce.

Danas, nije  jedan  od onih dana kada zna, da iskljuci telefon,pusti  muziku i prepusti se emocijama, koje je posle pretvarala u oblike i boje ili u  reci, kao nacin da pokaze sve ono  sto je osecala i imala u sebi.Probudila se rano,gledala par trenutaka u zid , a onda ustala.Bosih nogu otisla do kuhinje da smucka nes.Dan nije obecavao, da ce biti ni dobar ni los,vise los nego dobar,vise tmuran nego svetao,uglavnom prazan, bez njega.I opet ta potreba da prisvoji tu savrsenu emociju,potrebu da ga ima..da je ima.
Sada vec dosadan pramen kose koji joj je padao preko lica sklonila je nervozno rukom.Ne, nisu to suze.To joj je trepavica upala u oko.Stresla se.Nista sto ima veze sa njim nije bio greh,samo njena potreba.Odlucio je za oboje i u njeno ime.Nakon toga u njoj kao da se nesto ugasilo.Uzela je gutalj kafe, pustrajuci da joj misli idu daleko,dovoljno daleko, da uspesno prevesla i na drugu obalu danasnjeg dana.

Do skoro sam mislila da moj zivot treba da se promeni da bih bila srecna.
To nije tacno.
Zato, sto se ja smejem.
I to znate cemu ?
Smejem se malim stvarima i mojoj ludoj,  blesavoj verziji prelepog zivota.
Onako kako sam ga idealno zamislila.
U haosu sam zbog toga, ali u prelepom haosu.
Emotivnom
Hocu svima da ucinim. Najvise sebi
Zivot
Ja sam njegovo remek delo
I to je dovoljno.

Bravo !

Hocu svima da ucinim. Najvise sebi
Zivot
Ja sam njegovo remek delo
I to je dovoljno.

Najda M. ::

Bravo !

Hocu svima da ucinim. Najvise sebi
Zivot
Ja sam njegovo remek delo
I to je dovoljno.

Hvala Nadja...

DAVORD ::

Bajka ::

Hocu svima da ucinim. Najvise sebi

Moze i ova recenica:

Hocu da volim i da sam voljena.



život
Nije sve

Zivot je reka zvana Ljubav, koja tece i u kojoj se brckamo , kako kad i kako kome.

Brzinom svetlosti ,uprkos mamurluku, misli su mu proletale kroz glavu.
-Pominjes osvetu..Kakvu osvetu, jebbem ti?mrmljao je sebi u bradu.
-Svi su oni jebena govna,draga moja.Paraziti.Zive na mojoj muci a ti mi kazes da ides.
Stajao je na sred sobe i nije znao kuda dalje a nije zeleo ni da se vrti u krug.
Lose mu je.Osecao je nesklad u sebi i oko sebe.Vec dugo nije napisao nista, ni jedno jedino slovo
Netrpeljivo je odmahnuo rukom.
-Ja se ne lozim na velicinu tvojih sisa.Lozim se na tebe i ono sto si ti.Povredila si me kucko i od danas razmisljaj o tome.
Pateticno je pokusao u njoj da izazove osecaj krivice.
Zazvonio je telefon.Nije morao da gleda.Znao je ko zove i da mora da se vrati.
A ona?
Ona je zivela za ovaj dan, da ga gleda kako pognute glave odlazi
Jos citav sat nakon sto je zalupio vratima, sedela je u fotelji stana u kome su provodili ukradene sate,misleci na kompromise koje ce morati da napravi.Potom je ugasila cigaretu u vec prepunoj pepeljari, ustala , rukom poravnala haljinu, uzela tasnu , kljuceve od kola i laganim korakom isetala iz jednog skoro pa celog zivota, ne sacekavsi kraj romana koji on nikada nece napisati.