Zapis pergamenta vremena

Пролог

Негде на првим обронцима хамаде, под стенама времена, руком човека искона, скривен је стари пергамент. Давно пре но је Атлантида нашла своје подморје, давно пре беса богова, исписан стари спис трага за руком која ће га спасити заборава еона.

Трагача времена снова питају:


- Ко си ти ?
- Неко ко тражи реч.
- Реч ? Па зар све речи нису већ ту ?
- Ја тражим посебну реч, савршену.
- О чему ?
- Реч која би у неколико слова описала све.
- Живот, рецимо, она описује времена.
- Она описује део, не описује све оно што је и сам живот.
Лет, описује птицу, савршено избалансирану у креацији
али опет само део креације.
- Колико дуго је тражиш ?
- Не знам више.
- Хоћеш ли је наћи икада ?
- Мислим да нећу.
- Одустаћеш ?
- Не, увек ћу тражити.
- Па где је смисао у узалудној потрази ?
- Сама потрага је смисао. Аkо изгубимо сан, није важно
колико ћемо живети тако већ на који начин ће наш живот тећи.


Трагач времена снова, памти свој сан. Он зна и то да они који не знају да сањају отворених очију, немају то што трагачи времена снова имају. Смисао.

Постоје они, записано је, који застану у времену. Стану на свом путу, уљуљкани оним што их окружује. Некада је то обиље, некада очај. Шта год било, остају укопани, тек стидљиво питају, вреди ли даље, нема раскршћа, напред је далеко, несигурно.

Тада, једног обичног дана, који је почињао као и сваки други, рушећи полусан у коме дремају, прелазећи њихове путеве, наиђу они који трагају за временом снова. Рушећи ограде, зидове, улазећи превише грубо у њихове животе, терају их на корак напред. Летаргија нестаје, заустављени испуњавају оно што је записано. Заборављена чула се буде,поново пролазе кроз детињство, расту, развијају себе, уче да су важни. На почетку, граде зид ка придошлици, не верују у оно што их учи.

Не знају да је и трагач времена снова стајао у времену, одисао тамом док неко није прешао његов пут. Тај неко, опет можда је такође стајао у времену,несвесно се примакавши учећи себе и онога ко ће постати трагач сна у нечијем животу да расту заједно, да уче, да испуне сврху судбине.

Зато, ако неко дође на ваш пут, пустите га да вас покрене, научи ономе што зна. Знајте, да је нешто укрстило ваше путеве. Трагач времена снова је сам, онај који је препречио његов пут, сада је далеко. Он га је пустио да иде. Једном тако, пустићете и ви њега, тако налаже простор који ослушкујете. Дрво пусти своје листове да оду, нови ће доћи. Важно је да онај који вас учи буде ту док је потребан. Све долази и нестаје у трену. Колико ће трен трајати, говориће ваше срце. Када задатак судбине буде испуњен, он ће сам знати када да крене даље. То је онај тренутак када сами можете корачати стазом ма колико уска она била. И не жалите, научио вас је нечему новом, нечему што сте заборавили а нисте смели. Тада крените даље, пут је пред вама, овај пут сами са сврхом коју знате.

Тада, ви, који сте стајали прећи ћете преко нечијег пута, постати трагач времена снова која руши зидове и баријере. Учићете их научено, учићете их новом, ономе што сте открили између корака простора. Бићете крај њих док сврха не буде испуњена, тада ћете отићи даље, тамо ка напред, ка обзорју, чак и када не видите светлост, знаћете да је тамо.

Једино што никада нећете заборавити, биће трагач времена снова који је било на вашем путу, који вас је повео, разбудио, открио. Памтићете га као што и он памти свој први корак кроз разбијени зид на коме је прихватио нечију руку и разбиолетаргију вршећи основно право постојања, испунити задатак простора.

Трагач времена снова пушта да га крупне кишне капи лета милују.

Скаче по барама, сећа се детињства када су га склањали са кише. Пушта да ток скупљених капи кваси његова стопала. Сједињује се са простором и небом. Ужива у тами облака отворених очију.

Туђе очи га гледају. На несрећу, туђе очи виде део испуштеног лудила.


Он, трагач времена снова не мари за то. Туђе очи и не треба да виде његово откровење. Туђе очи, морају наћи своја откровења. Тако је записано.

За трагача времена снова, никада не постоји само један сан.


Ако би постојао само један, на његовом крају трагач би био ослобођен лутања. Он, насупрот томе, мора ићи напред, зато, у његовим очима постоји мноштво прекинутих снова.Они нису прекинути зато што би он једноставно одустао од њих. Прекинути су зато, да би се он њима враћао и настављао свој пут потраге.



Трагач времена снова зна, да увек постоји почетак и крај. Зато, на неком путу сна, он корача лаганим кораком. Тако, помера границу краја, спајајући бескрај са простором.

Трагач времена снова сећа се, враћа мисли у време детињства, враћа снове који су били знакови.


Сањао сам ратове, ратови су дошли.Сањао сам да будем победник. После победа као и после пораза владају туге.



После толико година, он зна, да нема разлике између победа и пораза. Тамо где влада туга, срећа долази последња.

- Шта радиш ? - питају трагача времена снова.
- Гледам мала плава светла неба.
- Али не виде се, одавде не, прозор је далеко.


Трагач времена снова се смеје.



По некада, зидови га деле од неба, али, он зна да су мала плава светла горе, чак и ако не зна распоред сазвежђа, зна да простор посут звездама обитава над његовом главом.

Победиће ме, морам стати. - каже трагач времена снова.


Ни једна стрела, ни један мач га не може дирнути, на довољној и безбедној је раздаљини.

Ти си кукавица кажу.


То није кукавичлук, то је тренутак развоја савршенства трена док се стапа са простором око себе.

Трагач времена снова, отвара капије новога пута сна.


Морам пратити знакове. Морам пратити и ситнице које обитавају овде. Пут је тежак, тежина сна је тешка, назад не постоји, али, ја сам га бирао таквог.



Трагач времена снова зна да се сан једном може пресликати на неком правом путу. Тада, оно што је запамтио иза ових капија, послужиће да би избегао трње јаве.

Не поступам увек исправно - каже трагач времена снова и одлази у осаму.


Седи замишљен над својим греховима. Ћути данима, не проговара. Не прилази ватри. Зову га да приђе. Једни га куде, други бране, оправдавајући његове поступке, бране од напада. Сагледао је делове пута иза себе.


Нисам био доследан себи. Камен се не може вратити у срушен зид, али, више пажње можемо посветити ономе који градимо поново.



Тако проводи време, а онда устаје, утапа се у остатак света.

Трагачa времена снова не плаше таме и сенки ноћи.


Као дете зазирао је од сенки, плашио их се у ноћи. Тамо нема ничега, говорио му је отац.Ничега нема у сенкама сем сопственог злодуха и демона, научио је сам касније. Још касније, научио је да воли таму, да прича са својим демонима, да обузда злодуха, да га користи на путу сна и борби.Са тамом се стапао временом, научио је да је она штит, уточиште. Увлачио би се у њен покров да би себе заштитио од других и друге од себе.



Трагач времена снова зна да увек ће бити сенки ноћи у којима обитавају његов злодух и демони. Тама је та, која убија сенке, али, само за оне који знају да ходају кроз њу.

У неком дану, неопрезан, трагач времена снова гази у живо блато.


Не отима се, не бори. Пушта да га вуче ка дну. Сваки нагли покрет значи да би брже тонуо. Препуштен, зна да је дно негде под његовим ногама. Тада, када додирне дно, употребиће сву снагу да би се докопао сигурне површине, ухватио се за обалу и избавио.



Он увек зна, да би се начинио следећи корак,предходни мора почивати на сигурном ослонцу.

Он је горд, не посећује храмове, не клања се Боговима, не моли се, не верује.


Нису ли Богови горди када не корачају кућом коју сте им саградили ?Храм је камена творевина човека, јесу ли је Богови тражили ? Богови нису господари, само зао господар тражи да се роб клања !Шта је молитва но реч коју говорим ?
Моја вера је смисао мојих путева.



Спајајући се са простором трагач времена снова нада се само једном. Нада се да ће они коју са горчином казују о његовој гордости, наћи руку која ће их дочекати на пољима Богова.

Трагач времена снова, разговара и са непријатељима.


Ти си будала ! - говоре му. Или, шапатом причају иза његових леђа.Људи су људи, одговара трагач времена снова. Са људима се мора причати. Са људима који су непријатељи не морамо се руковати, грлити, са њима треба разговарати.

Током разговора са непријатељима, трагач времена снова оставља речи. Он зна да ће их непријатељ рашчланити, мрзети их, сматрати нападом. Такође зна, да ће се враћати на њих толико пута. Враћањем, схватиће срж реченог.

- Ти не желиш сукоб са мном. У равноправној борби изгубићеш битку. Употребиш ли оне начине који нису дозвољени замерићеш се боговима, а кажеш, ЈА ВЕРУЈЕМ. И ја користим лукавство, и увек ћу на путу који сматрам праведним, али, који је твој пут на коме влада сујета и мржња ?



Разговор са непријатељем је увек упозорење, шапатом каже трагач времена снова, обраћајући се простору који је недељива целина његовог бића.

Ходајући, трагач времена снова удара ногу о камен.


Држи се за њу. Јада се. Мали је то бол. - кажу му. Сутра, исти ти говоре о истом болу, о истом камену али о својој нози. Трагач времена снова се смеје. Сваком је свој бол тежак.



Постоје већи болови о којима се не говори. Ти болови нису за свачије уши. Он то зна, зато о њима и не говори, тај бол је само његов и битку са њим мора сам добити.

Трагач времена снова, посматра камен, посматра стари велики храст.


Док гледа, он очима види. Види мудрост, види како силе простора не могу наудити столетном дрвећу, камену векова. Гледајући, види како се храст понаша на ветру, како камен немо и непомично стоји, одолевајући вековима.Храст, опет, нека олуја може почупати, искидати муњама али он ће расти и развијати своје нове младице. Некада из обореног стабла, некада из жирова разнесених по пољима.Камен, бујица може понети, од њега ће настати савршени облутак, песак, прашина која обитава у тами простора.



Учећи од дрвећа и камена, он схвата сврху свог постојања у вечности.

Трагач времена снова, пише стихове:


Ја сам ватра, под кожом твојих образа,
Ја сам кап, на твојим жедним уснама,
Ја сам лахор, који тело ти дира,
Ја сам прашина твојих мисли, а опет, ослонац твојих корака.



Постоји много начина да се исприча прича о четири елемента постања. Он, бира најлепши.

Смрт је најбољи пријатељ.


Трагач времена снова зна, да је Смрт увек ту. Од првог уздаха, до последњег корака. Он прича са њом, говори јој у тами ноћи. Он слуша њене речи које му шаље. Не окреће се нагло преко рамена да би је видео, зашто би уплашено тражио нешто што је ту као и ваздух који дише ? Зна, да свако има Смрт какву заслужује.



Он зна, лик своје Смрти и пут на који ће са њом поћи.

Трагач времена снова, шета по тргу.


Ја сам богојажљив ! - виће изасланик Богова.
Ја сам богојажљив ! - проговара зеленаш.
Ја сам богојажљив ! - каже развратник.
Ја сам богојажљив ! - дере се ратник који је све битке изгубио.
Ја сам богојажљив ! - мумла дебели човек.
Ја сам богојажљив ! - шапуће пропали трговац, зелен у лицу.
Ја сам богојажљив ! - констатује, син богаташа.

Људи у великој маси која се окупила одобравају. Смешак озари трагачево лице.



Трагач времена снова, зна, да се о богојажљивости не говори, она се осећа.

Трагач времена снова не ласка.


Описијући истину коју види у туђој аури, некада каже и више но што треба. Ипак, не плаши га то што ће бити погрешно схваћен. Плаши га то, да ће они који не виде туђе ауре, својим лицемерјем навести саговорнике на погрешан пут.



Аура човека је у ситним детаљима, који су на њему самоме, некада неприметни обичном оку.

Трагач времена снова, скрива свој мач под тогом.


Разметљици показују своје оружје, хвале се његовом скупоценошћу. Носе га такода га сви могу видети. На тај начин, постају предвидљиви. Свако ће знати, при сусрету са њима колико су им мачеви добри. Скривен под ланом тоге, мач трагача времена снова, заштичен је од погледа. Опрезни ће зазирати од странца, будале ће наваљивати да га испровоцирају да започне битку јер је ненаоружан.



Вештину сви заборављају дивећи се искованом мачу.Не зазире се од мача, већ од вештине противника и сјаја лудила у оку - говори простору, трагач времена снова.

Без мене, - говори трагач времена снова - овај простор не би био исти.


Причаш глупости, кажу му. А смрт, или, неко те убије у тамној улици ? Смрт је нешто што је одређено рођењем, убиство је нешто на шта утиће судбина. Како год, простор се мења, када мене не буде било.Све остаје у току света, приговарају му мудраци.Погледајте ток реке, када на њој направимо брану, или у њу са високе планине падне велика камена громада, је ли ток реке исти ? - завршава опис трагач времена снова.



Он зна, да ће се простор променити без његовог присуства, у којој мери, о томе одлучује друге силе.

Трагач времена снова, некада је био ратник тамне стране.


Младост је време лудила. Младост је време тражења. Младост је време надања. Младост има своје снове који ће остати неостварени, али њихови путеви остаће записани. Младост нема искуство и део мудрости. То, искуство и део мудрости стекао је годинама, запажајући ситнице у аурама људи, у елементима постања, у природи која је око њега.


Трагач времена снова, ходајући напред, свакодневно научи нешто ново. Само се будала не мења, шапће му простор око њега.

Трагач времена снова, помене Богове када му је лепо, а онда сећање се врати.


У време лоших дана, звао их је. Нису се јавили. Престао је да зове, престао је да верује онако како су људи записали, одабрао је свој начин као што бира и путеве. Учи, да Богове не треба залуд помињати. Чак и када их поменемо, никада не знамо слушају ли нас ?



Творац свог света, ма како био оличен и којим именом позван, пушта да судбина кроји наше путеве.

Трагач времена снова, прати пут који води између светова.


Твој пут не постоји, постоје само двоја врата која тамо чекају. Наслажите делове, изградите стуб од сегмената камена. Срушиће се ако га јако гурнете. Јесте ли се питали зашто ? Између камених делова, мора постојати веза која даје јачину
и стабилност. Они су један уз други али опет, постоји мали слободан простор између њих.



Колико је простора између капија Раја и капија Пакла ?

Трагач времена снова каже: Нису сви способни да део себе уграде у мудрост света, тако бар мисле, не трудећи се да нешто корисно уреде.


Он, говори. Не тражи ученике, они сами приђу. Неки одлазе, неки се враћају. Прихватају или одбијају његове речи. Неко узима део и уграђује у свој пут.  Не смета му, да његов део, као једна плоча, на путу којима неко иде напред, буде утопљена са туђим мудростима. На тај начин, свако бира своје учење и пут.



Пут, поплочан мудростима, увек је бољи од каљуге.

Трагач времена снова размишља о цвету.


Ветрови разносе његов полен. То чине и инсекти који виде његове боје. Човек пак, чупа цвет из корена, убија лепоту. Тако је наизглед.



Поклоњен убран цвет, употпуњује лепоту лица и косе анђела.

Спремају се да ти науде - говори пријатељу трагач времена снова.


Он не улази у то, је ли пријатељ можда погрешио. Не улази у тајне које му нису речене. Он их надзире испод загребане површине али ћути о њима.



Он зна, они који желе да науде, увек су јачи, свакоме треба дати време за одбрану и пипрему битке.

Трагач времена снова некада је непредвидив.


Демони су у њему, кажу једни. Анђели га узимају кажу други. Започиње расправа у чијим је силама. Треба га исцелити, кажу први, он има своје откровење кажу они који га знају.

Некада, ко је на сцени, није јасно ни трагачу времена снова. Препустио се непредвиђености. Некада се мора и опустити, избацити притисак
који је накупљен у њему.



Он зна, да када се у њему боре две силе, одлуку која га је запосела, некада треба препустити онима који га посматрају.

Трагач времена снова, хвата тренутак садашњице.


Он не одступа од свог пута снова, не прекида га. У једном тренутку сан је постао јава, садашњост. Тај трен је најлепши дар трагачу. И да, тај трен важнији је од 1000 година снова.



Трагач времена снова каже: Трен пролази, године снова заувек остају пред нама да би њима ходали.

Трагач времена снова посматра децу која се играју.


Сећа се, играо се, знао тајне своје улице. Знао је тајне пролазе и мртва дворишта. Био је лудо храбар. Онда је одрастао, заборавио дете у себи. Заборавио је да се од деце научи толико тога памтећи да су деца некада и превише охола, у својој једноставности.



Он се сећа тренутка када је ослободио дете у себи, одбацио охолост и кренуо путем времена снова.

Издао га је пријатељ кога је упозорио на опасност.


Треба смислити стратегију, брзо али не и брзоплето. Мора се смирити, мир је у њему само мора потакнути све силе да га изнесу на површину бујице. Отвара ум, окреће се пуном месецу, сенкама. Време је да призове ратника таме, то је последња одбрана, у делу времена мора бити исти као и противник. Издаја га боли али зна да је то други трен времена када ће своју мисао поделити са издајником, то је друга битка, можда важнија од предстојеће.Ни један војсковођа не може успешно водити битке на два поља.



О чаши жучи и издаји, размишљаћу касније - говори пуном месецу тонући у сан. Испод капака, план битке је припремљен.

Да ли би волео да си нормалан ? - добацују му цинично ?


Ред је превелики, нека хвала, не вреди губити време, станите ви ! - добацује трагач времена снова, журећи да ослушне залазак сунца.



Можда и јесам луд, али, нисам блесав као филозофи без маште и снова.
- каже последњем зраку сунца на западу.

Трагач времена снова је у току живота.


Свака река има своја острва.
У току живота та острва су људи.
Трагач времена снова, застаје, испитује острва,
нека напушта, код неких остаје неко време,
нека никада неће оставити.
И остали који путују током живота чине исто што и он.



Не постоји ни једно исто острво, свако има своју лепоту
која привлачи или пак поседује оно што одбија људе
једне од других.
То трагач времена зна.

Поново лута, живи у нестварном сну
- говоре шапатом гледајући трагача времена снова.


Имагинација се јавља, треба стати, проучити сваки
детаљ који се појавио. Некада ће затребати то сновиђење
које је доживео, можда једном, данас или, ко зна,
негде у простору који ће се окренути кружним циклусом
око њега.



Треба памтити ситнице имагинација, подсећа сам себе
- трн који нагазимо омета наш ход, можда је тај трн део
упозорења ?

- Ех када бих могао да будем као ти.
- Не можеш, ти си среброљубац.
- Ти, ниси ?
- Сребро је потребно за оно што зовемо преживљавање,
за оно што зовемо путем, не треба ни грам.
- Волео бих да имам неке твоје особине.
- Које ?
- То твоје супродстављање другима са том дозом разума
и логике који си стекао.
- Да, управо тако, стекао сам је, некада сам био као ти.
- Могу ли постати као ти ?
- Не.
- Зашто ?
- Волиш сребро, самим тим не можеш бити као ја.
Желиш ли да будеш још богатији ?
- Да.
- Продај ми душу, ево даћу ти сребро.
- Страх ме је.
- Чега ? Имаћеш све, моћ, злато, жене.
- Не, ипак бојим се.
- Ја сам обичан трагач, нисам демон таме.
- Не, не бих али ипак, могу ли постати као ти ?
- Не, не можеш никада.
- Зашто ?
- Ти си среброљубац, чак и да жели да се промениш,
сребро ти је увек на памети и увек ћеш бити.
Када би се свега одрекао, кренуо путем на коме је сребро
средство, брзо би одустао, ти немаш оно у себи што је
потребно, нећеш ни имати, касно је за тебе,а ја нисам Бог
коју ти може усадити жељу да будеш као ја.




Трагач времена снова зна, за неке људе не постоје путеви
којим желе да иду већ путеви куда их води похлепа.
Такође зна да су неке душе изгубљене, нада се да ће их само
нека вечита рука пред неком капијом дочекати.
Пред којом, то он не може знати, може само наслутити.




Уз мале измене, све сем закључка, овај сегмент ПЕРГАМЕНТА је
истинита прича са крајем који можда није требао да буде
какав је био. Жеља за хедонизмом нижег типа, незнање,
непрепознавање себе у зрелим годинама,  воде на путеве где
чекају две капије.

Трагач времена снова има много учитеља.


Неки учитељи играју се у песку, граде куле,
смеју се неконтролисано као што то сви раде
у тим годинама.
Неки нису живи, за њима су остале речи
исписане на пергаменту. Опис њихових путева,
њихови склопови мисли живе.
На крају, они које срећемо свакодневно по улицама
и трговима, људи, биљке и животиње, сједињени
са елементима постања.




Треба знати шта из учења узети, измешане целине
нису увек добре, свако прави своју слагалицу ума
- шапће простор вечери, трагачу времена снова.

Трагач времена снова пише о недосањаном сну.


Када пише о путу снова, осећа благ додир простора.
На телу му је, на срцу, немиран. Чува га у трену,
записује, детаље, морају се запамтити.




Он зна, да би схватио суштину пута снова, после записа,
мир мора овлада његовим телом.

Твоји записи обавијени су тамом. - кажу трагачу времена снова.


Обитавати у тами, носи своје последице на исказане речи
у песмама и причама
- говори трагач времена снова.
Опет, ја у мојој тами имам више светлости но неки који кажу
да су на путу обасјаном сунцем. Да је нема, зар бих стигао довде
и говорио ове речи ?




Када је овладао тамом, нашао је своју светлост
- закључује камен на коме је критичар седео.

Људи не виде ствари око себе.


Очи служе да би се видело. Двоножна бића их вечим делом
живота користе само да би гледала. Гледајући у таму виде
само мрак који је око њих. Када науче да виде, попут мачака
или других бића ноћи, видеће један други свет, препун
малих ситница насликаних на платну немира који изазива ноћ.
Не треба журити, не треба видети слике које желимо,
већ слике које нам даје глуво доба, продужени трен времена
пре но последње зрно песка означи поноћ.




Он зна, колико је времена требало да прође да би упознао
лепоту платна ноћи.

Трагач времена снова слуша шта му киша говори.


Док пада, има свој звук. У том звуку су речи, треба их разазнати.
Исто као и на трговима, чујемо грају, она то и јесте док део
нечијег гласа не издвојимо, саслушамо га и закључимо сврху
његових речи.




Свака кап носи по један глас
- трагачу времена снова, обрача се кишно небо.

Трагач времена снова упознаје разне вештине.


Неке никад неће научити.
Неће научити да ваја у камену,
неће научити да копа бунаре,
да штави кожу.
Покушаће ипак да сваку на неки начин
започне, како би се сјединио са моћи
стварања и ако много тога ће му остати
непознато.
Сврха која води на почетак учења неке
непознате вештине је видети своје могучности,
реално сагледане.




Он зна, да вештина захтева много дана вежбе,
такође зна да не поседује довољно дана да би
овладао свима, зато их препушта другима.

Трагач времена снова користи мисао да би путовао.


Мисао га води ка звездама, у далека пространства.
Мисао га води у прошлост, води у будућност.
Мисао се меша са сном, јер она је есенција сваког
сна и пута. Без ње, око трагача времена снова
обитавало би ништавило.




Трагач времена снова зна, да је мисао вредност
свих његових путева снова.

У теби влада сујета, напао си човека јавно
- кажу људи на тргу трагачу времена снова.


То није сујета, сујета би била да сам га прозвао
јер критикује моје речи. Он, на жалост, напао је
моја дела која остају у трагу мојих стопа у песку живота.
Такође, није говорио истину, говорио је оно што је наслутио
из туђих речи, не проверавајући је ли извор у који пљује
чист или затрован.



Моје речи можете нападати, трагове мојих стопала оставите
еонима да суде о њима
- говори трагач времена снова, журећи неком путу.

Откуцај срца траје тек један трен.


Ослушкујући своје срце, трагач времена снова учи
како да продужи трен времена.
Трен може трајати са сваким наредним откуцајем,
до год срце остаје у том трену који се ослушкује.





Један откуцај срца може бити трен или цео живот,
зато он ослушкује своје срце које никада не ћути.

Трагач времена снова верује у силе простора
у које други не верују.


Оне одређују толико ствари. Одређују, дан и ноћ,
одређују смене годишњих доба, одређују када ће
облаци доћи и донети кише.
Ако тако делују на живот, онда морају деловати
и на хиљаде других ситница. Те ситнице су све
изгубљене и добијене битке, нагони који нас терају
да променимо устаљене путање којима ходамо.
Оне граде инстинкт који је заборављен, дају моћ
перцепције, оштре чула. Од осћаја душе зависи,
колико смо добри ученици сила простора.




Повезујући се са силама простора, не знајући да то раде,
сви људи исто као и он некада, теже ка савршенству тренутка.

Просветљење се не тражи, оно се гради.


Учећи, трагач времена снова гради себе. Темељ је дат,
случајни сусрети са делима и речима додају по зрно
песка у везу између камених блокова стуба.
Свако зрно је важно, оно најмање и оно највеће.
Ако нешто не разумемо, вратимо се почетку, никада
није узалудно. Можемо хиљаду гдина лутати у потрази
за нечим али ако ништа са тог пута не уградимо,
боље да нисмо ни кретали на њега.




Трагач времена не заборавља нађена зрна,
слаже их да би следећи камени блок мисли
могао сигурно стајати на чврстом ослонцу.

Силе простора не поштују законе
- говори трагач времена снова.


Ако би се владале по законима, ми би их укротили.
Одредили би када треба да буде дан, када ноћ,
када кише када сунце.
Васељена не ограничава простор, не задаје правила.
Васељена је учитељ који својим језиком тишине и
вибрације говори. Слушајте великог учитеља,
тишина је звук који треба распознати.
Када то научимо, силе ће нам саме помагати на путевима
који воде напред. И судбина је сила простора то заувек
треба памтити.




Он зна да ништа није случајно, али зна и да када би увели
законе силама простора, оне би постале робови наших
тамних страна.

Понекад, говориш као дете
- критикују трагача времена снова.


Он наставља да тако говори, једноставно и лако,
бацајући мисао пред слушаоце.
Неко ће га разумети, неко не.
Поука или распава носи филозофију пута,
треба ли је оптеретити неразумљивим ?
- пита трагач времена снова.




Компликоване речи не значе мудрост, она је у
обичној простој творевини гласа или творевини написаног.

Трагач времена снова плеше под месецом.


То је игра за двоје, ти плешеш сам
- добацују му.

Он не престаје са игром, наставља да прати кораке,
такт плеса. Не обазире се на туђе речи јер он је
трагач времена снова.




Они не виде тебе, извајану од таме и месецом покривену
- шапатом говори оној са којом плеше.