Zapis pergamenta vremena

Трагач времена снова зна да располаже само делом свог живота.


Може бити весео, тужан. Може се кретати где хоће, може толико тога и толико ничега. Он зна, да оним вечим делом живота, располаже Смрт. Такође зна, да једном када дете из њега не буде изашло, када не буде осећао бол, када не буде осећао више ништа, то ће значити да је кренуо путем између светова. Једним новим путем учења и одрастања, где ће све бити другачије, него овде и сада.




Знам да си ту - у полуглласу без страха прича са сенком своје Смрти.

Читајући старе списе и баладе, трагач времена је увидео, историју разума, исписану у филозофијама живота.


Једни који их пишу, никада се не владају по њима. Они пишу о ономе што нису. О ономе што би хтели да буду. Тако лече своје сујете, фрустрације и мржње. Прикривени су плаштом добра док право зло не проговори.Постоје други, који део себе уграђују у филозофије. Потом одбијају чињеницу да делом постоје у њима. Тако говоре о својим слабостима, патњама и немоћи да ишта промене. Чекају да то неко други уради за њих. Постоје и они трећи, њихову руку воде демони и анђели. Воде је њихови ратници таме, њихови унутрашњи злодуси. Али ипак, у њима обитава, она последња реч, реч о љубави, смрти и снова. Јасна и само њихова.




Читај старе списе и баладе, али им немој никада веровати, док не осетиш да си баш ти, део њих. Узми оно најлепше из њих, али знај да реч је тек реч и зна да горко заведе - Говори трагач времена снова малој ласти која извирује из гњезда.

Трагач времена снова поштује туђе одлуке.


Против неких одлука се неће борити. Прихватиће их
такве какве јесу, јер оне су ипак одлуке. Свако даљи
покушај мењања удаљиће га још више од неких људи.
Зато их пушта да ураде оно шта и како су наумили,
без обзира на тежину коју ће осетити у себи.




Трагач времена снова зна када нешто мора препустити
времену и путу на којима се туђе одлуке заснивају
- говори тихо ливади посутој пољским цвећем, на којој
остаје мали исплетени венац.

ЕПИЛОГ


ТО долази.

Поделеио је мале облутке. Опростио се. Спаковао пергаменте. Лагано је кренуо улицама. Лудило је владало. Није се више обазирао на њега. Изашао је из града. Није се окретао. Пут је увек напред, мисило је, као и овај пут. Ходао је,
ослушкивао. Васељена и простор су чутали. Он, осетио је ТО. Њихов говор би био сувишан, све су му већ рекли.

Ходао је данима, сретао успаничене и бесне људе. Није говорио, било каква реч, губила би смисао а он би застајкивао и закаснио на сусрет са нечим бесконачним. Сваким даном, прилазио је првим обронцима камење пустиње.
Прећи ће преко њих, загледати се у даљину, каменог загрљаја хамаде. Наћи ће место, а онда ... закопати пергаменте.

Вратио се на прве обронке. Спис је лежао у каменој пустињи. Није му било јасно, зашто их је баш ту похранио. Тако је осетио да треба. Нешто га је вукло да га баш ту остави. Некако је знао, некада, неко ће га наћи, изнети на светло дана, онима, који желе да буду трагачи времена снова. Бацио је још један поглед иза себе. Црне камене плоче, топле од сунца поднева, искриле су некако као да нису припадале овде.

Погледао је око себе. Мали пропланак, ту недалеко, са зеленим лугом као да га је дозивао. Запутио се њему. Док је ишао, мислио је о списима. Вреде ли ? Некоме ће помоћи, некоме одмоћи, некога наљутити. Опет, ако помогну ма и једном здраворазумном бићу, задатак његових демона, злодуха, ратника таме, са којима се борио да би одржао равнотежу свега, биће испуњен. Фали ли још нешто, питао се ? Већ је стигао у луг. Гране, наткриљене, некако полукружно,
као ходник, упијале су сунце које је залазило. Онда се све затресло. ТО је било ту. Затворио је очи, подигао руке. Не, није то предаја, то је препуштање сједињавању свега. Зид, таме, био је последње што је видео.

За њега ТО је била тама које се није плашио. За друге, били су то страхови, фрустрације, бесови које су искалили на другима. ТО је обишло малу плаву планету. ТО је уништило све. Опет, само на неки начин, јер ТО је променило лице света, овога пута на боље. ТО, није дирало оне са белим облутком, ТО, није дирало оне који су постајали трагачи времена снова. ТО је имало два разлога доласка, један, како би указало на глупост и лудило. Онај други, како би узимајући првог, трагача времена снова, оставило места за оне друге који су били на почетку свог пута.Они ће се сећати речи, они ће се сећати трагача, они ће причати о својим потрагама снова и својим путевима, јер то, јесте, једина
свраха, трагача времена снова.

А он, први трагач, испуниће неки нови задатак, негде између светова, живећи у топлоти малих белих облутака.

Каним се од 2003. још, да ове записе ставим на папир,
и ето, данас их заврших.

Готова је прича пергамента. Мислим да сам обухватио
све одговоре на било које питање о човеку и његовом
путу у току времена. У колико, још ми нешто падне на
памет и када увидим да сам нешто заборавио, биће
додано на крају. Редослед читања записа је тотално
небитан, тако да се може читати од сердине ка крају па
почети са првим. Заборавио сам да напоменем у неким
причама да су истините, али то се види у помену од кога
сам их чуо.

Неко ће речи, ово је копија, Приручника за ратника
светлости, Паола Куеља. Можда и јесте, а опет није.
Приповедачки сленг јесте позајмљен, неки називи за
нешто јесу али други не постоје па ... није толико грех.

Неки дан ми је, на чудан начин, пала под руку књига,
Када је Ниче плакао, Ирвина Д. Јалома. Нисам је раније
читао али почевши, увидео сам да постоји сличност неких
гледишта. Такође, постоји универзалност пергамента,
као одговора на нека питања које Јалом тамо поставља.

Животи људи личе, једни на друге, па отуда вероватно
и те сличности са Приручником и овом другом књигом.
Мислим да је све и више него јасно написано, обрађено.
Ово је текст који се чита постепено, у који се постепено
улази, у коме се траже ситнице везивања о којима пише
трагач.

Можда сам и неко боље име могао да му наденем, али,
не знам зашто сам оставио оно које ми је прво пало на
памет тамо у новембру када је ово још био део Тат Твам Аси.
Та прича, у преводу, То ти јеси, биће наставак ове саге.
Нека врста расправе о постању, затварање круга времена
без почетка и краја, о нећему што је жеља пута, између
два света.

Како даље, видећемо, шта ће сива маса донети у идеји наставка
недовршене приче.