Najda M. vs Žar ptica

Pa draga moja Žar ptico...prokinusmo...nek nam je sa srećom....

Draga moja

Zelim vam da dugo pisete

Hvala draga moja,ja takodje tebi i Strelici,vi ste vec uigrani tim ,ali bez obzira zelim vam da dugo ,dugo oslikavate recima svoja osecanja

Ostavio si me tu,
na ivici bezdana
da trunem u samoći.
Bez i jedne reči
za oprost ili kraj.
U slutnji si prepoznao
šta nas čeka.
Ni posmrtnog govora
da u zapisu ostane.
Otišao u zadnji čas,
da te manje bolim.
Nisam ti postala navika,
niti vazduha čestica.
Okrznula sam ti,
parčence duše,
uzela mrvu srca.
Tek da te žignem
pred nevreme.
Gledam nemo
za stopama tvojih koraka.
Klešem u kamenu,
suzom trag o nama.

Bilo smo, a možda i nismo,
deo čudesnog sna.
Ili jave što je
prohujala kroz tren
bezvremenog dodira
pogleda pohotljivih.
Odzvanja eho naših uzdaha,
u tvrdjavi uspomena.
U paućini isprepletani
prašnjavi ostaci
nedosanjanih snova.
Do vrhova sveta smo hteli.
Da uhvatimo ritam
rojenja zvezda.
Mesečeve mene da pratimo,
plimama jedno u drugo
da utonemo,da se stopimo
u jedno biće.

Možda nismo hteli,
od zloslutne misli preplašeni,
da pustimo ljubav
da nas savlada.
Ili nismo smeli
da se stopimo u jedno,
da nam se kodovi ukrste.
Tela dva u jednoj seni
kroz tren iluzornog trajanja.
Sudbina preseče tok
u zadnji čas.
Nije za nas sreća
pod ovom
kapom nebeskom skrojena.

Na raskršću života
ti i ja u mimoilaženju
vreme drobimo.
Znakove ne vidimo
istim očima,
a putevi nam se ukrstili.
Sudbina ili kob?
Saznati nećemo nikad
na kojoj strani sveta
planete naše putuju.
Koraci tvoji,mojima izmiču.
Ti na jednoj strani
pločnika sadašnjosti,
ja preko puta
u prašini budućnosti.
Ni Zvezde da nam se taknu.
Tek smo u mesečevoj rosi,
trag nekog nedosanjanog sna.

U bezvremenom prostoru,
izmedju jave i sna,
postojimo mi.
Nedirnuti, kao dve stene
čvrste, ledene.
Kružimo u svetu Tame,
nedokučivi, daleki.
Tajnom koprenom obavijeni,
u lavirintima laguma pogubljeni.
Dozivamo se stidljivim šapatom,
ne čujemo jedno drugo.
Po neki pogled zasija
u sudaru Zvezda.
Mi se trgnemo, otrgnemo,
i iznova krenemo stazama sudbine,
što nas spaja i razdvaja.
Severna i južna strana,
života naših, kroz vetrove nas baca.
Košave nam kosti lede,
topli mistral razgaljuje dušu.
Na zapadnoj strani u sutonima,
pogubimo sve nade,
na Istoku, svakom Zorom
orosimo kapima iskre u oku.
Tako umiveni, tražimo dugu,
da protrčimo, taknemo sreće
makar maleni deo.
I onda...
Sudarimo se opet u svetu Tame,
u još jednom mračnom krugu,
bez kompasa, bez glasa.
I ponovo zasijaju one Zvezde u očima.
Shvatimo, da samo sanjamo
i da za nas Sunca na planeti nema.

A gde su nocas sever i jug
u citavoj ovoj prici
tajnim velom prekrivena
gde mi ruka
a gde srce stalo
dok grle nas teska vremena.
Sumnjam da ce se severom ogrejati
a jug suvise u oci pece
gde sad jutro novo docekati
a gde da spasim vece.
Zaoka bola u grudima stoji
revnosno nad svojiom mukom rida
sa severa zima dane broji
a jug ...jug gubim iz vida!!!!


PS.Super ti je odgovor

Na sve četiri strane Sveta
prošaraj pogledom.
Negde me moraš pronaći.
No, ne traži me pod Suncem,
previše toga otkriva zrak.
Želim ostati zagonetka
u svetu tajni.
Potraži me u sutonima,
severnim vetrovima,
negde na jugu,
medju senama maslina.
Na Istoku me potraži,
skrivenu iza nekog ugla,
gde sudbinu čekam,
nogu da joj podmetnem.
Spotiče me već dugo,
ne pita mogu li ovako.
I potraži me,
kad Mesec u punoći zablista.
Jedino tada sam jaka.
Otkriću se samo tebi.
Prepoznaćeš duše mirise.
Otključaj me, uzmi sebe deo
da prodišemo u mraku.
U Tami, medju Zvezdama
je moja sloboda.
Gore na vrhu Sveta
ja sam svoja.

Zagonetka sam
neresiva
u svom sjaju najsjanija
raskosna
nerecena.
Iznova i iznova resavana
nikad uspesno
nikad do kraja
Misterija sam
nebeskog sjaja.
Skrivena u uglovima zaboravljenim
otuzna misao svake nade
bespuce razneseno na sve cetiri strane sveta
pogled starice u ocima mlade.
Okovana
sama
sa zeljom na usnama
na telu
dodir nedodira blag..
lomi me
i grmi u meni
i seva
bez trajanja navedenog
trajem
jos....

Trajem na rubu
nedosanjanih snova.
Koračam ivicom
odbeglih sećanja,
tražeći naznake
budućih dana.
Nigde putokaza,
niti glasa da pozove.
U krugovima se vrtim,
izvitoperenog lika.
Kiše suza,
vetrovi duše,
oseka ljubavi,
bore mi urezuju u lice.
Ni kompasa da pravac
uhvatim.
Skitaljke sam okrpila,lutam...
Plutam Svemirom,
umišljena Zvezda mala.
Radoznalo šunjam Nebeskim visinama,
zemaljskim dolinama.
Borim se sa sudbinom,
sa istinom, oči u oči.
Jednom do cilja
stići moram.
Sanjam neuhvatljivo...

U ogledalu vremena,
tražim sebe.
Samospoznajom pobedjujem,
iskonske strahove.
Inatim se padovima,
kolena otresam
od prašine lažnih nadanja.
Tavorim tako,u mestu tapkam.
Lepe se karaci po
kolotečini svakodnevice.
Ipak, otimam se.
Hodam dovoljno jaka
da stazu sebi trasiram sama.
Trnje gazim, kamenje šutiram.
U Tami Svetlost pronalazim.
Sivilo savršenstva dotičem
u azilu nesanice.
Pesmom gradim kulu
do vrha Sveta.
Iskapam iz srca,kap po kap krvi.
Ostavim trag.
Da me prepozna neko
u gomili ljudi što sreću traže.

Hodamo dovoljno jaki
i onda kada nam se cini da cemo pasti.
Jaci smo od svog saznanja,
kazu ,covek moze istrpeti mnogo.
Ja znam ,sigurna sam u to.
Vremenom naucimo kada nailazi tesko vreme
kada je trenutak za opustanje.
Sve je to za ljude i ja uporno govorim da me je svaka bol
i svaka uvreda uvek samo
ucinila jacom ...
To je pouka koju ja izvlacim iz svojih namernih ili ne namernih
iskustava.
Kada me gaze,nikada ne padam
i nisam na tlu,
moje je telo dole,
ali moja dusa je uvek iznad,
i sa osmehom na licu gleda...
ponekad i sa tugom
jer ,kako vec Isus rece:
Oprosti im oce ,neznaju sta cine!!!

Ne zavaravaj se
ludi Svete,
pred slikom
Palih Andjela.
Samo ličimo na njih.
U dubini duše,
jačina spava.
Neprobudjena,
nepohotljiva.
Tiho roni bregove
na oko nepremostivih
bedema sudbine.
Zapisi od iskona,
kao opomene
slede svaki korak
kao sene.
Mi idemo,
svakim danom sve smeliji.
Bol nas hrabri,
tuga kad je ubijemo
osmeh na lice vrati.
Patnju pretvaramo
u prah uspomena.
Mrvimo gnev,
u bezdane bacamo
iluzorne sne.
Vrisnemo jad,
otrgnemo se od propasti,
pepeo otresemo
i poletimo u
beskrajni plavi krug.
Život nas zove...

Gde smo u snovima
zalutali ....
sa osecajima mimo nasih zelja
mimo naseg htenja..
gde smo...
Samo jedan dodir i
kraj je svim
nasim nedostiznim tragovima
u svemiru
u potajnom nadanju
Ljubav nam treba
to znamo
njeno je ime vecnost
u iskricavim treperenjima zivotnim.
Njeno je ime vecnost
na tragu smo
vec postojanjem....
Pruzi mi ruku...
utkaj mi nemir po senama
tela
nagog,
Vlazan dodir usana
i bice tren zaustavljen u vremenu,
i ako ne zelimo
zapravo je suprotno
samo se tesko priznaje.
Veliki smo korak nacinili,
rasirenim rukama
izazvali kratak spoj...
Gde smo u snovima mi...zalutali...
dragi moj!!

Zalutali u beskraju,
lutamo sazveždjima snova.
Prizivamo dane buduće,
oni, ni da se nazru u tragu
godina koja nas sustižu.
Prolazimo kao senke trajanja,
tek onako.
Mesečinom posute staze,
teške nepoznanice.
Nismo Zvezde.
Senke smo srme srebrne,
bljesnemo varljivo
u trenu iluzornih strasti.
Upleteni u mrežu
sopstvenih zamki.
Nejasnih želja, nedodirljivih
susretanja.
Obitavamo kao zlodusi
u carstvu osame,
skitajući Tamom.
Sledimo glasove
sopstvenih duša,
zagušenih lažima.
Po nekad,
uplaši nas vrisak
ranjenih srca.
Krv nam staze natapa.
Kobni putokaz.
Jedna kap, jedan korak.
Trag u nemiru
nedosanjanog sna.

Trag nemira sa prozora naseg kuca
zov tisine pronice pod zvezdama
sve je daleko snovidjenje
Raspeta medju iverjem svojih koraka
rasuta medju istinom svojih stihova
pokrenuta traka traganja...
Na ivici stola ruka prazna ne dodirnuta
osmeh na licu zaledjen ...
Rastimovana gitara fijuce cudnim notama
iz grla glas ne dopire ni do usana
a sazrela bol vristi na pragu svog zacetka.

Bol zrela,
kao prevrelo vino opija ,
vrišti mojim venama.
Nije varka san
u kom snevam samo tebe.
U njemu živim svoje rane.
Tragove si neizbrisive
na srcu ostavio.
Pečat nepresušnog poriva
želje za tobom.
Pretvorila sam se u kamen,
da oćutim svoj jad.
Tek kad noć padne,
u Tami pomahnita moja čežnja.
Ječim u samoći,
svu žedj za tobom izlivam.
Al, niko me ne vidi,
niko ne čuje.
Sem Meseca i mraka,
tugu moju niko ni ne oseća.
Ti...možda u pesmama slutiš...
Ne progovaraš.
Sudbina te zavetovala,
da budeš tihi svedok patnje moje.

Moja je patnja tvoje potonuce
u okrugu tihog snovidjenja
polupana stakla ceznje
Oplakujem svoje tuge na pragu bola stojim,
u ocima zvekir istine
kao stap za podstapanje sujete.
Ozidana medju cetiri zida
izjedam se u svojoj tisini
klonula za novim pocetkom
ni beg od stvarnosti pomoci ne moze.
Trenutak za kojim ceznem
nestao je ..
Mada, mozda nikad ni bio nije
slutim da sve je samo tiha varka medju zvazdama zapisana
za moj oprostaj darivana
svakom ko ga osetiti moze.
Rodjena u rajskom vrtu
sazdana od finih niti reci
uzavrela pod jekom slutnji
ogrejana pod zarkim suncem..
Tvoja sam
ali nisam...sve je iluzija zivota!

Od iluzije do budjenja
pijano lutam,
hodnicima vremena
sve sporije.
Snagu mi popile godine,
želje usahle od uzaludnosti.
I što sam bliže tvom egu
sve teže vučem sebe,
zaglibljenu u mulju
tamne strane Svetlosti.
Ti...tako dalek, tudj,
sriven iza maske gordosti.
Ja, nemoćna da u igrokazu sudbine,
tumačim znakove pored puta.
Stala sam tromo,
na raskršću najboljih godina.
A tako teška sebi.
Vagoni prolaze kolosekom
predskazanog puta.
Mi, ni da uhvatimo poslednji voz.
Čekamo...da se desi čudo neko,
da nam se sudare misli,
pogledi zaiskre,
dodiri pomrse...
Da ljubimo za sve dane,
sve susrete,
što ljubili nismo.
Al snage nema...odoše dani...
Mi čekamo da se čudo desi...

Odlazis...
polako ,tiho..
kao da nikad i nisi bio tu..
Osecam to
ja znam
ja cujem kraj
i koliko god pokusavala da dotaknem
nit ..
tu srebrnu
zvezdama posutu,
da je ojacam recima svojim
da je iznedrim iz grudi
da je stavim medju prste
i otpocnem brojanje snova
ne ide...
Uzaludno sam tragala za spasom
za osvrtom na jedan zivot
na jedan tren..
uzalud
moje su oci ostale zeljne tebe.
I nismo se vidjali koliko smo hteli
ni voleli koliko smo mogli..
Sad..pomislim da je kasno
mada verujem da moze trajati jos
pa kako god nam sudbina put ucrtala
Potajno ,u dusi..molim se
ne smem na glas izgovoriti
a htela bih da vrisnem
tvoje su me boli bolele
ja sam ih cutala
tvoje su me rane pekle
ja sam ih trpela
I cekala sam zov prirode
sudbinu
ili sta vec..
da umesa prste da te dozove
da te vrati na put
na onaj
sto zivotom zovu..
ostale su nedozvane sve reci moje


u vetru ih ponekad osetim
u praznine su se zavukle...
Ti si moje
i ja sam tvoje krvi
sve nam je na ovom svetu
istom stazom teklo
ali su nam raskrsca bila razlicita
sada samo jedno ostaje
da istrajes
da istrajem..
da ne ostanemo slomljeni
na istoj strani sveta...
molim te..samo jedno..
budi tu..
imamo jos vremena za ispravke..
za nastavke...

Još jedan iskorak
iz iluzornog sveta
da načinimo oboje.
Možda bi se otreznili
od pijanstva.
Možda bi se probudili
na drugoj obali,
na hridima postojanosti
dva srca kamena.
Sunce nas možda
zrakom takne,
pa počnemo da topimo
sante leda,
tako pritvorne,
razumom oivičene
u nemom vrisku
duša što krvare
u nedorečenosti.
Daj, krenimo ,
udarimo jače
o prašnjave staze.
Možda vetrove uhvatimo
što nam mrse misli,
tako zbrkane
u ovom predgrajdu
zbunjenosti.
Da pravac odredimo
venotoku,
da kodiramo poglede
u istu tačku usijanja.
Da planemo jednom
onim žarom
što tinja tek tako
ugašen iz obesti
ili ponosa.
Osušićemo se,
uvenućemo tu
u svetu fantazija,
dok život u mimohodu
prolazi.
Uhvatimo svetlo
što u Tami iskri.
Mesec reče
da to Zvezde naše
sijaju u Beskraju.
A mi i dalje
spavamo...

Oci su mi otvorene sirom
Strah mi je kroz vene zaledio svaki titraj,svaki damar zivota.
Bojim se sebe
Bojim se tihog nestajanja.
U plahovitom rastezanju za sudarom dobrih emocija
medju zvezdama
Utapam se u niti kolotecine.
Izgaram za dodirom duse
ali me bol vraca u stvarnost.
Ne zelim to da prihvatim
ne zelim to da osetim
Razbijam svaku misao koja me vodi u ambis.
Hocu zivot!
Na stepenicama zaledjenim od suza koje su tekle
spoticem se.
Duvam topao dah iz sebe
da odledim,
rukama stezem ,grejem da otopim
Molim se...
Molim se ,u molitvi se budim
u molitvi zaspim
Ne zelim takvu crnu boju,ne zelim takvu tamu.
Zelim onu iskricavu svetlost,najsjaniju, najbelju
medju svim crnim bojama.

Tražim od Boga još ovaj put,
u još jednoj molitvi spas.
Nemam sebe, nemam tebe.
Kako da imam nas?
Ti ne nasrćeš, ti ne napadaš.
Šunjaš se tiho,
pogledom obaraš sve moje
odbrane.
Nema načina da razum
nadvlada srce usplahireno.
Niti da moja čežnje
za tobom posustane.
Jer krv je moja
tobom nalivena.
Damar tvog bića,
mojim bilom udara.
Svaka struna pesme
tobom je optočena.
Dišeš tu kraj mene
kao utvara.
Kad te ne zovem,
kad te ne tražim,
kad bežim.
Dodješ sam.
Bio dan ilii san
ti ruke pružaš
da me omamiš
ludilom nedodira.
Ušunjaš se tiho,
poput najtananijeg nemira.
Boliš toliko,
bolećeš za života znam.
Grizeš ispod kože,
svaki deo moje gordosti
ubijaš lagano.
Padam, na kolenima vapim,
Boga molim još ovaj put.
Al to molitva je samo.
Pred oltarom sveću palim
za sreću ili kob.
Ne znam ni sama.
Ceo život , ma svaki njegov deo
tvojim imenom se zove.
Ti si moja najveća obmana.

Obmana ili obest, tek rec izmice
u polunagom ocaju
pred ljudima...svemoc se nazire kao odbrana
Gazim...po staklicima svog vremena
razuzdano aplaudiram novopridoslom osecaju
cerekam se ocajno ,izbezumljeno
ne dam da me uhvati
Bezim.
U noc sam se skrila
obojila se bojom tamnila
po sebi iscrtala zvezdano nebo
Maskja je to
moja ,najtuznija!
Gromkim glasom isterujem iz ivica svog kutka
zelim ih saterati u coskove...
sve nejasnoce
sve pohote
sve ne zelje...
Zelim da savladam
ne da budem savladana.
Pometnja kroz svetove tamnih klovnova
iscrtava mi na licu jos jedan trag
jos jedan crveni nos...
ali tiha je moja sudbina...
Ja sam jaca,
i jos tisa...
pssstt...polako da ne probudimo korake
nocnih aveti
jedva sam ih uspavala u sebi.

Razbiću ogledalo naših snova.
Srušiti iluzije,
otrgnuti se sa žice
na kojoj kao marioneta visim,
dok se poigravaš sudbinom.
Pogledaj me u oči ako smeš.
Izusti istinu,
ako ti reč zastala u grlu nije.
Pa grebe kao otrov
što naglo zatvara dah.
Opusti se jednom,
zaglibi se do vrata u pokajanje,
priznaj sebi, ono što ja znam.
Krv si moja,ja vazduh tvoj.
Od usuda do kobi,
drobi nas život u žtrvnju obmane.
Da nas ovako skrhane
ukopaju duhovi zli u nama.
Svucimo koprene ispod paučine,
raspletimo pomame,
pustimo želje da zavrište.
Čemu ćutanje više.
Zar život tako malo vredi
da u bezglasju umiremo nedodirom?

Pod kozom si mojom,
uplivao,lagano
kao vetar na prozoru koji
moju kosu mrsi
koji mi lice miluje
vrelo..
na jastuku ceznja
prodire kroz vene
razara dusu i telo!
Zagrebi pod granjem maslina
nanizi vozove strasti
pustinju ostavi nek utihne
duboko u meni ..rasti..
Do razuma si zasvetleo
jacinom sunca
do srca uzleteo visoko
ustani ,dodirni,poljubi me
utkaj me u svoje oko.
Vecnost si moja
neizbezna
moj trag na ramenu sna
Posalji mi svice
i beskrajne skice
gde ucrtani smo navek
samo Ti i Ja!!

Pogledaj u ogledalo
neoborive istine.
Zar ne vidiš da smo
samo iluzorna varka?
Potonuli u san,
tren za trenom nizan
kao slagalica dečja
u mašti upletenoj
u trice i kučine.
Večna igra Demona i Andjela.
Nepresušna plejada
smejurija, laži.
Nema nas, nije nas ni bilo.
Dva pajaca ispod šatre,
sami sebi se smejemo.
A duše ko zrna male postale.
Srca skorela od tuposti,
zabludelih traganja.
Ni sebe same pronašli nismo,
a hteli bi nas.
Nema spasa za ovakve
kao što smi mi.
Preslabi u strasti,
prejaki u gordosti.
Tamo i ovde...
Na istom putu se mimoišli,
u jednom trenu sna.
Kažem ti,poveruj mi
jednom na reč:
Nije nas nikada ni bilo...
Beše sve iluzorni san.

Ma gde su nasi putevi sto behu isprepleteni
jednog davnog jutra
na kom raskrsnica snova,
nije pronasla svoj mir.
I ne- slomljeno bi bilo slomljeno
da svetlo nije gorelu u mraku
kao tajna vecita,
snovima iztkana,
jasnocom nemira obgrljena,
tek da dosadno nije..
Vetrovima noseni zeleli smo podrhtavanja
zeleli jasnoce tumaranja
a toga u besmislu nema.
Otkrovenje mog suludog zivota,
u tvom se suludom osmehu nasao..
Ti si postao jasnoca mojih sukoba,
tihovanje mojih jadikovki,
tumaranje mojih pokreta..
Moje snovidjenje rajskog pogleda,
moja idilicna slika zivota.
Nepokretna traka ludila
nad korovom iscupanim zasijala ..
i bezbroj svettosti sada pomoci ne mogu
jer ,izgubljeni neznaju put za povratak..


I.M.M.

Trgni se, probudi se...
Otvori širom taj pogled
što puca kao Nebo u beskraju.
Oslušni vetrove,
u kojima mahnito lutam
tražeći tvoj dah.
Prepoznaćeš mirise,
videti u obrisima uspomena,
jezera zelena
u kojima utapaš sve svoje tuge,
kad drugog utočišta nemaš.
Vreme je dragi...
Baci na kolena sve sumnje,
izdigni se visoko, poleti.
Dotakni Zvezde
pa se vrati tamo gde život udišeš.
Zagrebi duboko u sebe.
Pronaći ćeš u slutnjama,
otkrićeš u nedokučivim tajnama,
nadu što se u strahu uspavala.
Pobegao od sebe ,
naći ćeš put za povratak.
Sebi i meni...
Čućeš kako te dozivam...
Tiho i opojno,
šapatom nežnim,
kao blaženstvo u moru bola.
Bez i malo stida,
bez i malo straha
da te izgubiti mogu ovaj put.
Jer znam...
Od istine se ne beži tek tako.
Senke smo neizbrisivo vezane
u trenu sna.

E.M. - Em@

SNOHVATICA

Senke kao aveti plešu.
Kao dodole dozivaju kišu.
A ja bih još malo tišine.
Rasterala sam oblake
previše sive za ovaj tren
prizivanja svetlosti.
Ja, druga,nova,
obučena u ruho pajaca,
oguglala na bol.
Lebdim kroz postojanje,
Kad padnem koračam,
ostavljajući trag neizbrisivi.

Kreni,prati znake.
Ne gubi vreme.
Ono se rasipa niz peščanik
dodajući nam bore.
Ponovo sam snove ukrotila,
zavrtela ringišpil,
postala smeli akrobata,
hodač po ivici.
Žongler vešti,
premećem dobro i zlo,
sreću i setu
za vreću radosti.
Naučiću i tebe,
samo dodji...

Naći ćeš me po sjaju oka,
prepoznaćeš glas,
što liči na zvona što najavljuju jutrenje.
Čemu strah ?!
Neka je mrak,
u tami sam poput zvezde,
blistam,al' nisam pala
od blještavila.
Smehom ubijam zlo,
vetar radjam,kosom lepršam,
rasterujem nemani
što nagrizaju zubom zaborava
ono sveto ,
jedino preostalo u snovima - nas.

Protrljaj oči, oslušni.
Pevam, demoni beže.
Andjeli šire krila,
medju njima crvenokosa vila,
ruke ti pruža.
Nije važno,
što zora nadvladava mrak,
miriše rosa.
Umiću te dodirima na travi.
Neka je to samo san.
Prepusti se,
ljubi do poslednjeg daha.
Fanfare najavljuju novi dan.
Sanjari oplakuju noć na izmaku.

Ti ljubi i raduj se što nisam kao druge.
Devojčica sa punom vrećom
godina zrelih.
Sazdana od tuge i radosti,
uvek sve pola-pola.
I mnogo bola što prikrijem
osmehom vešto.
Pa te ne žigne moja rana.
Ne zaboravi,umem svašta .
Zato požuri,
da okrznemo san.
Samo malo.
Ostavićemo još za drugi put.
Dodji i prepusti se...
Sanjam i kad otvorim oči,
da sunce pozdravim.
Sanjam i za onog ko mi je drag.

Najda M.

Auh sele...kakva dobra pesma...dobar si mi zadatak za versus zadala....

Bravo...