Noć izgubljenog svica

izašla sam iz pobesnelog dana i ušla u oronuli sumrak posle sumraka nadala sam se dočekaće me zvezdana noć ali umesto te zamišljene zvezdane noći na vrhu planine do koje sam došla kroz gustu šumu gde me je granje dobro izgrebalo i gde mi se tabani trnjem nakupili a komarci izujedali videla sam nepreglednu daljinu koja me je zvala i odvratnim očima poluzatvorenih kapaka neprestano buljila
nisam znala na koju ću stranu pre da čujem na koju pre da krenem strah nisam osetila ali mi je bilo neprijatno od tih očiju od tog ledenog pogleda što mi je kroz usta prolazio glavu sam okretala čas tamo čas tamo samo da ih ne vidim naravno bez uspeha svuda su bile
tamo nije bilo zvezda nebo je bilo modro i u nekim delovima sivo koža me je svrbela od ujeda prokletih insekata i želala sam da se vratim u pobesneli dan jer i nije bio toliko besan koliko sam mislila


beskraj sam osetila bio je u nagibima magma je lila crvenilo a mene je oko vratilo na početak

Otorila sam vrata terase i mesec me preseko. Onako lepo iskrivio se na mene, mislim progovoriće.
Mogla sam i da ga dohvatim. Ali taman kad sam došla na tu ideju, nepoznat glas mi se obratio sa prizemlja sa ulice ili ne znam već odakle.
Ma nije ni važno. Samo znam da sam se preko balkona naslonila i dole, ej dole, stajali su svi meseci na okupu: i pun i prazan i poluovako i poluonako i mlad i beo i veseo i ljut i htela sam sve da ih izbrojim i u sobu unesem. Imala sam neke kolače. Da i kolačima sam htela da ih poslužim. I mislila sam šta žele da popiju da im dam a ako nemam, nije problem, otišla bih tako gola i bosa u sred noći i do prodavnice ako treba, i ako treba da ih uspavam ili da neku posebnu zabavu napravim.
Ali upravo onda neko je pozvonio.
Ne, nisam stigla ni da se obučem. Otišla do vrata, nikog nije bilo. I vratila sam se, vratila.




Meseca ni jednog više nije bilo.
Ne znam šta da radim.

kap po kap po kap po kap kao da zna da treba tako lagano da teče
da voda puni čašu
nisam žedna grlo mi je već dugo puno gorčine i ništa ne može voda ništa ne može živa ništa ništa ne može da utoli žeđ
ne trudim se odavno sam zaboravila ukuse
kroz prozor zagledam daljinu
duga staza sivilom pokrivena kao da zove me
nisam sigurna
da li vodu da popijem da li je kap prelila čašu ili me oko vara
da li na put ne otkrivenom stazom treba da krenem
ne ne bojim se samo me zid od gume kao opurga podiže i vraća igra se sa mnom
kroz prozor daljine proleće čujem zove me
kaže
treba crna krila da razvijem u bela da pretvorim
i dugo snagu skupljam godine su u pitanju godine svakakve

te godina merene sekundama kroz lepotu i bol sam navodno skupila
u jednu veliku vreću sad ih pakujem kao kofer bez briga nije ne nije dovoljno pun ne ne mogu još nisam za pokret spremna



ja želim da letim

bilo je toliko davno da sam zaboravu vremena dopustila ne namerno ali tako je
pojedini detalji iz sećanja nestanu kao gumicom grafit obrisan iz sećanja detinjstva ranog iz vremena gde je sve bezbrižnim bojama bilo veselo išarano
negde gde mi je bio dom negde gde sam bez stida i straha kao lastavica užurbano a po nekad i leno letela gde me je zanos maladosti i ludila slatkog kao vino crno što ume do istine odvodilo i putem nepoznatim vraćalo
znalo je tada da se na sred velike prazne sobe ogledalo iskezi da gledam ja njega da gleda ono mene onako ogromno i oprezno da ne zabrlja da ne zabrljam
svaki put iznova vidim lice dobro poznato to moje lice lice koje vidim znači imam ga
imam lice a onda usledi nedoumica niz pitanja da li ga svi vide takvim da li ga vide kada se krećem da li ga vide kad letim da li ga vide kada nisam tu
da li ga oni vide
oni koji lice svoje ne vide
dešavalo se
neko se na njega osmehne neko mrko i s prezirom meni neznanim pogleda neko u žurbi letimice preko njega ovlaš pređe a opet neko ga s čežnjom začuđeno i ispitivački posmatra ali ja znam ja imam lice onda i ovde i sada gde sam nešto gde sam neko
kad to ogledalo razbijem i kad se u sitne parčiće ono po sobi razlije lice sa njim nestaje onda po sobi pokušavam da ga pronađem ali lice se tad u ništa vraća
tamo gde sam nekad bila
tamo u tamu mutnu bez glasa bez sluha bez osećaja ja bez lica
vraćam se gde prostor meru nema vraćam se gde ništa je sve i nisam iznenađena
tamo radost pronalazim
tamo gde ti već oči sklopi
tamo gde su te radosno primili možda anđeli ne znam
dušu tvoju primili ne znam
radost tamo pronađi

ogledalo ću nekako sastaviti
a tvoje lice poznato moje lice poznato
neokaljano čeka da ugledano bude

U noći izgubljenog svica, koji se upleo a da nije želeo među gustiš šipražja u nevidljivom trenu zaboravljenih oblutaka, na početku uskovitlanog peskovitog dna, tu sam uz pomoć talasa na obalu neoprezno izbačena lakim krilom. Kroz dlanove ronim, njihova toplina me pokriva.
Tu u noći izgubljenog svica, ostavila sam i zaboravila sve tajne. One male, one velike. Sve one tajne koje, ćutim.
Pod peskovitim dnom sad čučim i ćutim. Dan neki otvaram, dan bez imena, dan bez potrebe, dan… A sve da bih vreme zaustavila.



Ne ide mi ali svitac
i dalje svetli.