Delić duše što izviruje iz tame...

Pogledala je u paperjastu tamu tim krupnim, krupnim očima.
Očima u naručju trepavica, tako finih, mekih, dugih, tako savršeno uobličenih,
nežnih kao čipka naslonjena na ivicu pamuka što grli ženske bokove, kao mesečina
što nesebično kupa ljubavnike.

Srce je tuklo u nepravilnim razmacima. Ali ona nije marila.
Bila je ljubomorna.I na tamu,i na mesečinu.Obe su grlile čoveka njenog života.

U jednom rudniku uma-bila im je zahvalna. Cela ova iluzija odvijala
se pred njenim očima-samo za nju. Svaka nepravilnost na njegovim vrelim usnama
izvajana je za njene. Svako udubljenje na njegovim bokovima odgovara njenim
mekanim rukama.

Ali....


Tišina. Mrtva tišina.
Kratak spoj. Pogled dvoje ljudi... Ljudi koji se vole.
Pogled kao jedan od onih koji te teraju da okreneš glavu, jer ti je
neprijatno od tolike intimnosti koja se oko njega materijalizuje,
pa rasprši u sekundi, ali ostaje u vazduhu.

Možda i ne znaš. Nikada se nisi pogledao sa nekime tako. Možda.
Čak i da ne znaš-spustio bi pogled. To se dešava kada dvoje ljudi
nauči pričati očima.


I...

Sve što je do sada pomislila nestalo je. Njegov pogled odneo je svaku misao iz njenog
uma, ostavivši njena pluća bez daha, terajući njene trepavice da uhvate ritam brži čak i
od njenog srca.

Njegov pogled, da. Bilo je to jedino ispravno i pogrešno na njemu.
Moglo je da je pocepa, baci na kolena, polomi kičmu, pršljen po pršljen, koščicu po koščicu,dok
ne stigne do vrata, terajući je da kricima para nebo dok grlo ne posustane.
Takodje je moglo i da je... Pokrije. Pokrije talasima, leptirovim krilima, zvezdanim prahom.
Moglo je i da je nagna na osmeh, osmeh tako prelep da bi se vreme usporilo, samo toliko,
da ga svi primete. I na smeh, smeh tako nebeski topao, da se čini da nije ovozemaljski.
I da je smeh u boji-ona ne bi imala ime. Ili bi to bilo najlepše ime na svetu.
Nemoguće ga je opisati, a ispoštovati lepotu kojom isijava. Smeh ljudi koji vole.

Ples magle i tišine. Kucanje srca novorodjenčeta. Sreća svake kapi kiše koja krasi
kišobrane zaljubljenih parova. Škripanje stare stolice za ljuljanje, u kojoj se veseli jedna
mala, plava devojcica krupnih lokni.

Smeh koj obećava više od prolaznosti...Više od kristala. Više od večnosti.

Smeh koj obećava više od prolaznosti...Sa pravom.
Nije je prošlo. Nije je prošlo ni dan, mesec, godinu dana kasnije.

I dalje može da se seti koliko su savršeno popunjene bile praznine izmedju njihovih
prstiju. Koliko predivnu muziku je komponovao njihov smeh. Kako ju je voleo,
voleo rečima, pesmama, pogledom.
I nije ju prolazilo, nije joj davalo mira, dan, mesec, godinu posle.
Nije baš sigurna šta se dogodilo sa njima.
Moralo je biti iluzija.
Moralo je biti san...

Noć

Sedim pored prozora umotana u omiljeno ćebe. Duga je ovo noć...Duga, kao ni jedna druga do sada.
Nebeske plesačice izvodile su svoje koreografije na nebu. Zvuči detinje,ali... Da-koreografije. Svetlele su nekako skladno, u parovima. I prizor ne bi bio zanimljiv,da drugog para nema. I negde u uglu neba,blizu horizonta,čučala je malena zvezda slabog sjaja. Ali
opet-tako prelepa...A kao da joj nešto nedostaje.

Kao meni-pomislila sam. Bez tebe,sve je prazno. Mesto pored mene
na kojem bi trebao da si ti-prazno je,takođe. Imenik,i broj koj bi trebao da je tvoj
-ne odgovara na poruke. I pogled-pogled,koj bi trebao da zaiskri svaki put kad
poleti ka meni-samo je prazna ljuštura zamišljenog.
Bez tebe,ja sam samo lutalica, koja hoda pognute glave zamagljenim ulicama
mračnog grada, jer deo srca svog traži medju prašinom po kojoj gazi.
Bez tebe,muzika koju čujem nema smisla. Bez tebe,ja zaspivam i budim se
sa suzom u oku. I ponekad-samo ponekad, kad zaboravim na tebe, osetim blagi
osećaj u stomaku, koj naliči na sreću. Ali,sve je to tako slabo-izbledelo, posle
svih tih emocija koje bih osecala kad god bih pomislila da si tu, kad god bih
uobrazila stisak tvojih ruku oko mog strua, kad kod bih tvoj osmeh oblikovala od dima i magle u mojim mislima. A to sam radila stalno.
Tada su mi dani bili ispunjeni-a bez tebe, samo su iluzija života.
I svaka pesma koju slusam-podseca me na trenutke koje smo proveli zajedno,
i svaka misao koja iskrsne u umu mom nadahnuta je tobom,tvojim bićem,
uspomenama na tebe, sećanjem na tvoje dodire, poglede, obećanja, reči.
I moje oči prazne su bez tvojih da se u njima ogledaju.
I moja duša prazan je prostor bez tebe da po njoj šetaš i praviš haos,
razbacuješ papire i uspomene,i prevrćeš osećanja bez povoda.
I sve to mi nedostaje.

BEZ TEBE-moj život je pesma. Muzika. Ali bez tebe- nema teksta,da mu značenje podariš.
BEZ TEBE-ja sam i dalje devojka.Ali oborenog pogleda.Bez tebe koj si mi za sve bio oslonac.
Bez tebe sam niko. Ne mogu reći da ne postojim, jer osećam, a to znači (ili bi barem trebalo...) da ipak negde obitavam. A osećam bol. Patnju. Tugu. Želju. Za tobom. Tvojim očima. Ljubavi i beskrajnom razumevanju koje sam od tebe dobijala.
BEZ TEBE-meni je hladno. Jer me obavija prekrivač uspomena,i svaka mi na oči
tera suze.I nema ljubavi tvoje da me podseti da me topli zagrljaj očekuje.
BEZ TEBE-ja nisam ja.Tužna jer te nemam, srećna jer sam imala priliku da s tobom
podelim najlepše trenutke mog zivota. Cepam se na pola...
BEZ TEBE-ne cenim podarene mi trenutke. Ne pazim šta radim. Sve jedno mi je. Jer, kada
ne mogu s tobom da ih podelim, da te nasmejem, da budem uzrok tom predivnom
osmehu na tvom licu...da li uopste vrede?

BEZ TEBE da me pridrzis kada padam-ja sam niko. Moja duša u zavojima je, i krvari.
I nikada neće prestati, jer si joj jedini melem za ranu upravo ti, ti koj vise nisi moj,
a trebalo bi da jesi, jer, kada me pogledaš, znam da nesto osetiš,
i kada slušam reči tvoje-znam da shvataš, da sam ta koja će te razumeti i bez
reči, da sam ta kojoj će samo jedan pogled tvoj biti dovoljan.
Bez tebe,u mojim očima ogleda se samo nebeska prašina,i bez tebe,boli me.

Andjeo sam pali jer krila si mi polomio, slobodu oduzeo, tvoj sam zarobljenik.
Okovana osećanjima, ključ u ruci držim, a pod teretom uspomena ,ne moćna
da se oslobodim. Čak i bez tebe-i dalje sam tvoja. Bez tebe-ja sam tvoj pali andjeo
čuvar.

Skini mi okove. Otpusti ovu tugu. Molim te! Nema mesta za večnost u ovom malom gradu...

Noć

Ova 4 zida, što ne dopuštaju mojim mislima da lutaju, gledaju me kao da sam dete.
Nasmejaćete se. Ali da, gledaju me kao da sam dete.
Kao da su oni ti koji se dižu do neba i gledaju s visine, smejući se.
Gospodarite li mojom dušom? Podsmehnuh se.

Ja znam ko moju dušu drži. Isti onaj što mi deo po deo srca uzima...
Uzima me pogledom, rečima, osmehom. Svime što uradi.

I znam, ne smem da ga bojim u svoju boju. To je onda iluzija-čule su to
moje uši više od pedeset puta. Ali tako je savršen. Moguće li je to?
Nisu li ga nebeske plesačice izvajale, šumske nimfe mu oči podarile, a
delfini razum tako razigran, veseo i predivan kao što su oni sami?
Samo da mi je znati, koj svirač što harfu svira, mu glas podari?
A koj pesnik drevni mu dade reči što me tako brzo osvajaše?
Ima li mu kraja?

Kao da je večan. Kao da u njemu sve počinje, kao da se upravo u njemu
sve završava.
Stazom mojih snova hoda, pume li mu spretnost podariše?

Ima li ovaj vetar, što mi u roletne udara danas, svrhe?
Vetre, možeš li mi ga odneti iz misli barem na kratko,
da uspem da zaspim, pa mi ga u snovima vrati....?


Noć

Magla je gusta, talasi šapuću svoju priču.
Noć se polako razliva nebom, kao kakvo ljubičasto mastilo,
a pas laje u susednom dvorištu.

Bitno li je?

Pa i ne baš.
Lepa je ova stvarnost... prolazi kroz glavu.
Svaki novi dan je čudo.
Zašto je tako teško uživati? Šta li je to u čovekovoj prirodi,
što mu ne dopušta da bude srećan? Blokira li sam sebe?
Nije li to ego, što traži pažnju?
Dosta, moj stari prijatelju, želim ovu noć samo za sebe,
a račune bih suzama naplatila neki drugi put, ako si uredu sa tim?

Lepa je ova stvarnost.

I ovaj mesec što stidljivo izviruje iz magle.
Posle toliko noćnih razgovora, čovek bi pomislio da bi prekinuo
da bude stidljiv? Zašto, meseče? Mogu da te saslušam ove večeri,
ako želiš. Ove, i još 5000 narednih, ako ti je potrebno.
I još 5000. A ni tada ti se ne bih dovoljno odužila za vreme koje sam
ti oduzela, dosađujući ti svojim blesavim problemima.
Meseče, šta bih ja bez tebe? Bez mesečine, šta bi se desilo?
Bih li ikada doživela da vidim kapi srebra? Bih li ikada ugledala
lepotu njegovih očiju? Priđi, slobodno, celo nebo je tvoja pozornica...
Lepa je i kraljica Noć sa zvezdama što joj haljinu pridržavaju.
Lepa je i nesebična. Svoju inspiraciju deli sa svakime ko je voljan
da je prigrli. A ko prigrli inspiraciju noći, njemu nema ni kraja ni početka.
Lepi su i oni izmišljeni noćni leptirovi. Najlepši na svetu, usudila bih se reći.
Koji još leptiri tako paučinasta krila mogu imati, a leteti i za sobom
ostavljati šapat grčkih boginja?

Lepa je ova stvarnost.
I ti izmišljeni leptiri. Dokažite mi da i oni nisu stvarni. Možda je to samo u
mojoj glavi... Ali, znači li to da su išta manje stvarni?

Upravo ugledah jednog. Iskočio je iz odsjaja mesečine, tamo! Blizu horizonta.
Prelep je, zar ne?

Magla je gusta,ali ipak ga vidim. Talasi šapuću svoju priču.
Ja nisam te sreće da ih razumem, ja sam samo čovek...

Moje oči nisu lepe.
Kažu ljudi da jesu, ali verujte mi, moje oči nisu lepe.

Zašto, pitajte se. Pitali bi se i ljudi koje poznajem, zašto to govorim...

Oči su ogledalo duše, a moja duša je...poderana.

Mogu se videti rasuti i tuga i sreća oko njene ljušture.
Mogu se videti kako sreća skakuće a umetnost pleše. Ona čak i u snu
vešto pokreće ruku, izgleda slikajući u tom magičnom, paralelnom svetu snova.
I mogo još štošta. Sija sve to, nekom nežnom bojom, čije ime ne mogu
odrediti. Možda, samo možda, to je boja prvog sunčevog zraka.
Možda, samo možda, to je boja mladih breskvi.
Možda je to ipak boja nežnosti koja nije moja, već je svu poklanjam njemu.
Ne znam, ništa ne znam.
Čuje se i neka muzika, rekla bih... Najlepša koju sam ikada čula, ali i jedina koje
se plašim.
Čujem sve ono što me raduje i sve ono od čega mi se utroba prevrće.
Već osetim koliko mi srce jako udara, a kako mi unutrašnjost stomaka gori.
Osećam se kao da mi je neko namerno povećao puls, a kao da mi je želudac
posut kiselinom.

Moje oči su zatvorene, ali čujem njegov glas. Pre svega, to je najjači zvuk, i zvuk koj
doziva moje suze i moj osmeh, nadu i sreću i tugu i ljubomoru. Najlepša mešavina, mešavina ljubavi, koju je iko ikada probao. Čujem i zvuk njegovih koraka, i pesmu
delfina, i krike ljudi koji su umirali pred mojim očima. Čujem njihove poslednje uzdahe, i
i klepete gavranovih krila. Čujem i zvuke automobila što prolaze ulicom, a ljudi u njima
nikada ne bi ni pomislili na ovu bol. Čujem molitve u sebi, a svaka druga reč je tvoje ime.
Čujem i psa koj laje nedaleko, ponet bezrazložnim nagonom. Čujem i talase i zvuk
peska i kamenčića što se sudaraju, dok ih oseka povlači sa sobom.

Otvaram oči. Verujte mi, one nisu lepe.
Kaži ljudi da jesu, nekima bih možda čak i poverovala da me život nije naučilo da ne verujem nikome.

Postoji jedna osoba kojoj verujem, uprkos svemu.
Ima prosečno ime. Čudno izgleda. Prosečne visine. Voli da čita. I da piše. Voli umetnost. I čudne TV serije. Voli nebo. Kišu.
Sasvim je prosečno sve to, zar ne?

Ipak, izdvojila bih najlepše deliće moje duše, samo da ga spasim.
Možda zvuči sebično, ali dala bih i celu dušu, kada bi bila cela. Možda ta osoba,
tako prosečnog pogleda, jednom uvidi lepotu mojih krhotina i odluči da je vredna
spasavanja.. Ko zna.

Moje oči uopšte nisu lepe. Verujte mi. Takođe, verujte mi da će se to jednom promeniti.


Noć

Лепо пишеш ти ово.

Masada ::

Лепо пишеш ти ово.

Hvala puno

"Ali, mama, to je stara knjiga!" rekla je. Cupula je u mestu i ogromnim zelenim ocima, u kojima sam
mogla da iščitam toliko nenapisanih priča, neizgovorenih želja i jos nestvorernih svetova, gledala je u mene. Želela je neku -noviju- knjigu.

"Ali, medena, zar ne voliš zvezde?" već sam znala. Obožavala ih je, kao i ja. Gledala sam malu sebe, tako sam se osećala ponosno. Ništa lepše u zivotu moje oči nisu videle, ni lepša se toplina nije razlila mojim grudima.
"Obožavam!" osmehnula se, pokazujući zube. Imala je tako lep osmeh i tako slatke rupice na obrazima, a donji kapak joj je stvarao tako savršenu, lučnu liniju dok se smejala, da je izgledala kao anđeo! Iako je imala braon, tršavu, neukrotivu kosicu, te predivne loknice koje nisu bile plave, sigurna sam, ipak, pripadale su anđelu.
"Pa, znaš li koliko su stare? Starije su od mene! Mnogo,mnogo starije! Ali, ljudi ih i dalje vole.
Tako je i sa pričama. Vidiš, to što je knjiga stara, ne znači da je i prica.
Kada malo porasteš, shvatićeš. Niko ne doživljava isto jednu te istu pricu. Ona je večna, ali se menja. Svako stvara svoju verziju, razumeš?" samo je klimnula i čekala da nastavim.
"Vidiš, priče nemaju kraja. Ni one koje ćeš napisati, čak ni one koje budeš sama doživela."
"Kao ti i tata" ovo me je iznenadilo. Priznajem, mala šestogodišnjakinja me je iznenadila. Tako brzo raste! Ista je kao ja, voli iste stvari. Ali, razmišlja kao njen otac.
"U pravu si. Vidiš, čudno je to. Ne razumeš još, ali sve ovo što se dešava oko nas, nije jedino što je stvarno. Zamisli vedro nebo, livadu i sebe kako plešes" sačekala sam trenutak. "Okej"
"Opiši mi koju odeću si nosila i pokaži mi kako si plesala"
"Mama, znaš onu haljinicu što nikada nisam obukla, onu belu?" Kako se ne bih sećala. Bila je to prva stvar koju je ikada dobila od svog oca. Bio je to poklon za Novu Godinu, to je tražila. Nije tražila igračke, tražila je: Svesku da u njoj pišem i haljinicu. Kada smo je pitali šta će joj nova sveska, kada ih ima toliko, i šta će joj haljinica, ona je samo rekla: Želim svesku za priče. Posebnu svesku samo za priče i haljinicu koju cu u njima moci da nosim.
To me je takođe iznenadilo, ali, zašto da ne? Kupili smo joj. Naravno, njen otac ju je kupio par brojeva veću, nije da baš zna da bira, ali haljinica je lepa. Stvarno. Bela, jednostavna, lepo pada. Nisam sigurna koj je materijal, ali je jako lep i mekan. Preko tog belog dela, od pojasa naniže visio je baršun boje šampanjca. Prava princeza.
"Znam. A kako si igrala?"
Stala je na sredinu sobe, stavila ruke na nevidljivu osobu i igrala nešto što je ličilo na bal. Zapanjila me je, opet. Ne znam kako se nisam navikla.
"Što, mama?"
"Vidiš, ja sam te zamislila u jednoj zelenoj haljinici kako skakućes." Što je bila istina. K'o bi rekao da bi se neka tako mala devojčica setila tako da igra. Čak šta više, skoro je i pogodila korake. Opet me je oblilo ono predivno osećanje ponosa. "A to je ono što sam htela da ti kažem. Ako bismo još nekome rekli ovu priču, on bi sigurno totalno drugačije gledao na nju". Nisam znala kako to da pojmim malom detetu. "A čak i da je sve ovo stara priča, za tebe je bila kao nova, jel' tako? A i vidiš, mora da smo i livade zamislile drugačije. To su dva drugačija sveta. Možda ne možeš da ih dohvatiš rukama, ali oni postoje u tvojoj glavi." Samo je klimnula glavom i otrčala u svoju sobu s -Malim princem- u rukama. Verovanto će joj sada knjiga biti samo za zabavu, ali kad poraste, nadam se da će joj se vraćati...

Neke priče traju zauvek. "Kao ti i tata"... Da, zaista, bilo bi jako šteta da sve ovo nestane. "Sebično" čula sam neki glasić u glavi. Nepojmiljva mi je ova prolaznost...

Noć

Oh.
Gledam kako se suza formira u polomljenom ogledalu.
Srce joj kuca jako, tako jako da mora da stavi ruku preko
grudi. Ili je to zato jer ne postoji drugi nacin da se odzi u komadu.
Zelela bih da joj pomognem. Ocajnicki. Krvnicki. Ustala bih,
da znam kako, i potrcala bih prema njoj. Toliko me boli ono sto vidim.
Ne zelim, imam potrebu da joj obrisem svu skorelu krv i sve suze s lica.
I nije neko lice, zasto bih?
A onda ona nestaje sa ogledala. Sve nestaje.
I ja uzdisem duboko, a vidim u poslednjoj sekundi da i ona to radi.
Iako onda to radi verovatno od bola, a ja.. Ja, zato sto ne zelim
da je ostavim samu! Ne tu devojku, ne te staklaste oci. Lomljive oci,
lomljive kao i ona iznutra.
Udaranje srca me doziva pameti, mnogi glasovi odzvanjaju,
kovitlaju se kao dim od one proklete cigarete, ali ja ne zelim da ustanem
sa kolena.
Nisam mazohista, ali prijaju mi ovi staklici zabodeni u dlanove.
Drze me u stvarnosti, kao okovi.
Kako ovo oko u delicu ogledala da postoji bez boli?

Osetila sam beton kako me vuce dole. I nije to bila slucajnost niti moja svadja sa gravitacijom. Povukao me je dole I pocepao mi lice. Jedini deo koze koj se vidi. I jaknu, I farmerke, cula sam im krik. Ali to nije ni bitno.
Povukao me je dole I pocepao mi lice. Grube ruke, pomislih. Pozalio mi se na senku moje senke, koja ga nocima plasi.
Djavo mog djavola, andjeo mog andjela.
Htedoh im biti majka, te ih loviti varljacom po domu.
Ali, niti sam im majka, niti iko od nas ima dom.
Beton utonu u san, kad se napi moje krvi, suza I glasa, a moja dusa otrca da se uda za djavola.
Vrisak. Dole, dole, dole. Bezim u tamu, da ne mogu da pronadjem sebe I svoju bol. Osecam neko kuckanje. To mi neko udara samar u stvarnom svetu. Ali, ovde eho boli samo odzvanja o crne zidove. Glasno, dabome. Misaoni krik. Jeste eho, ali ehoicno dobuje o moje sive celije I tera ih da trunu I propadaju kao nikada do sad. Stavljam ruke na usi, iako ne znam da li stvarno, dok mi se bespomocnost smeje u lice I zanosi, a ocne jabucice okrecu I vid uksta u pokusaju da ispratim njeno kretanje.

Zazmuri.
Zar ne vidis koliko se ruka trza da dohvati tvoju, dok hodas gradskim ulicama?
To nije uobrazilja, to je stvarnost. Duse se prepoznaju iz daljina.
Ako ih ne spoje uspesi, spojijce ih greske. Saplesce se jedna o drugu.
Nebitno je, na ovaj, ili onaj nacin, odavno zapletene niti zavezace cvor.
Ostavice utisak na osobu, ali ne i na dusu. "Klik"- najcesce kazu ljudi...