Svako zadaje reči

Жар, сумрак, стих, снови


Жар сунца умире,
Сумрак долази
На крилу ноћних соколова,
А ти, ту си анђеле,
Ту крај мене,
Над погашеним свећама
У мртвом граду сенки,
Без речи, без уздаха,
На бледој сенци месеца.

И не говори,
Немој говорити,
Пусти да удахнем ноћ, мир,
Пусти нека време постане трен,
Ту, на овим пустим пољима тишине,
И сети се анђеле,
Постојала је љубав,
Били су снови,
Био је стих, онај најлепши,
Онај који се памти,
Последњи, написан мртвом руком,
Ту на камену без имена.

Не говори,
Знам шта ћеш ми рећи,
Говорићеш да треба ићи,
Да се капије отварају,
Да чекају,
Нека их анђеле,
Нека чекају друге,
Ја ћу лутати,
Лутати док будем чекао,
Док будем сањао твоје очи,
И осмех, онај најлепши,
Онај који сам срео, тек једном,
Једног поподнева,
Некада давно, када време је стало,
Када је сунце бежало некуда,
Као и ти, у неке туђе загрљаје,
Да би се опет враћала мојим.

Крени анђеле,
Знам да те други неће љубити,
Знам да си моја, сада и заувек,
И знам, шаптаћеш моје име,
А ја ћу долазити,
У даху ноћних ветрова,
Зраку топлога сунца,
Остаћу на твојим раменима,
На твојим рукама,
Грудима, уснама, у теби,
Као и свих ових година.

Крени анђеле,
Остави ме још трен,
Ту,међу овим каменим записима,
Записима туђих живота,
Записима времена,
Крени анђеле, доћи ћу,
Када те јутро додирне
Наћи ћеш ме на свом узглављу,
У својој коси,
Бићу ту, пратићу те,
Јер не смем те више изгубити.

Мук, децембар, црни вео, вртлог  


Једна ноћ децембра,
Један мук на хридима снова
Док црни вео таме спава.

На мојим уморним очима,
У вртлогу жеља,
Неостварених дана,
Ја зовем,
Вичем, дозивам,
Као некада.

И ћути ноћ децембра,
Ћути хридина снова
На црном велу сна.

А ја,
Отварам очи,
И не зовем,
И не вичем, не дозивам,
Јер на моме узгглављу
Ти спаваш
Мирним сном ноћи.

Гилгамеш, Вавилон, долина


Хајдемо господару,
Хајдемо,
Сунце залази,
Ускоро ће ноћ лутати пољима,
Хајдемо,
Хајдемо, не вреди чекати,
Она ни данас неће доћи,
Јер мртви не ходају,
Господару.




Не говори лудо,
Не говори јер не знаш,
Још трен и доћи ће,
Из далеких долина Вавилона,
Ношена дахом Гилгамешових балада,
Онаква каквом је памтима,
Да ме поведе заувек.

Да доћи ће,
Сада док сунце залази,
Осећам њене усне,
Њен дах, њу.

Зар не видиш, она ми долази,
Долази, обећала је давно, некада,
Да ће ме чекати,
Да ће доћи када ја будем одлазио.
Бежао времену, када будем скупио успомене,
Сва надања и чежње.

Зато не говори и пусти ме,
Остави ме сада док тама улази,
Остави ме, ту са њеним смехом који одзвања,
Њеним очима, уснама,
Ја не умирем, ја се рађам,
Ту где сам је једном нашао,
Где сам је памтио свих ових година,
Док сам је чекао.

Одлази, ја немам више куда,
Све је остало у овом чекању,
Надању, овом трену који долази,
Трену који ми је доноси,
Трену када ћемо поћи, некуда,
Ка месечевим врелима,
Ка столетним шумама,
Сами, овај пут,
Када не буде туђих погледа, речи.



Збогом господару,
Једна луда ће склопити твоје очи,
Опрати твоје лице,
И дивити се осмеху на твојим уснама,
Дивити се нечему у шта само храбри верују,
једном и заувек.

Маслачак, зона, сумрак, сенка, тле


Тле, погажено твојим голим телом,
У тајни зоне сумрака,
Под сенкама,
На твојим раменима
Остаје крв
Мртвог маслачка.

Троја, војник, сан, крај, клицати


И шта сада,
Ту под овим срушеним зидовима ?
Нисам пронашао златно руно,
Нисам пронашао један мратав сан,
Нисам нашао један осмех.
Нисам пронашао ништа.

Остаје тек празнина,
Остаје тек крај,
Ту на згаришту свих мојих ратова,
На срушеним мостовима
На којима су ми клицали.

Био сам војник и био сам краљ,
Краљ који је лутао тражећи грал
Да бих испио последњу кап нечега,
Ту под овим срушеним зидинама
Моје Итаке и моје Троје.

Лагано, дођи, привид, остаје



Дођи,
У ноћи када север буде говорио
О данима које хладни прсти кидају.

Дођи лагано
Као ноћ која таму упреда
У паукову мрежу дана

Дођи,
Ту негде под грудима
Једно срце царује у малом ковчегу мисли.

Дођи лагано и тихо
Јер остаје привид недосањаног сна
Негде на мојим склопљеним очима.

Јунски, птица, разлика, каснимо


У крошњи једног мудрог стабла
Једна птица пева
Неку незнану песму дана.

Вуче се ка једном подневу
Један обичан дан,
Јунски топли дан.

Каснимо, некуда,
Ми, ми који живимо
У својим разликама,
Сабирцима времена,
Подељеним животима
Који теку
Некуда у даљине недосањаних снова.

Зауставити, време, једра, оловна тишина


Море је стало,
Оловна тишина неба,
Време не пролази.

Не, нећеш ме зауставити,
Ти који ветром и морем владаш,
Не нећеш ме зауставити
Овим мртвим једрима.

Знам, олуја долази,
Она која ме чека,
Да пробије бокове,
Сломи старе јарболе.

Не, нећеш ме зауставити,
Ти који морима владаш,
Јер ја још ћу пловити
И када тебе не буде било,
Ти велики боже таласа и мора.

И ломе се пене
На прамцу што броди,
Ломе се таласи и буре
У колевци приче
Заборава.

Сета, мирис, пепељара, кавез снова


Мирис липа у касном поподневу,
Пепељара на столу,
Дим цигарете,
Једну мисао, тражим.

Помало сете
Остављам у кавез снова
Крај птице коју сам тамо заробио
Како је не бих убио
Крвљу успомена.

Ставио сам тацну на бели столњак,
Потом сам ставио шољу,
Мирис врелог чаја је ту,
Шири се јутром,
И мирис врућих кифли, које си донела,
Сипам чај, себи,
Кажеш како сам себичан,
Заборавим даму понекад,
Потом теби, која седиш ту до мене,
Додајем шећер,
Мешам лаганим покретима,
Спуштам сребрну кашику,
Мента, упијена твојом косом,
Пре још једног пољупца у низу.

Севају, телефон, боље, молим


Напољу,
Време пропасти,
У капима кише,
Помешане муње севају,
Телефон,
Стар и црн,
Нем без звука,
Не говори.
Не молим више,
Да време стане,
Неуслишене остају
Окамењене молбе.
Боље је
Када глас не долази,
Када тама сном мирним спава.

Појави се, игла, точи, тражи


Дођи,
појави се
негде између
свих сумрака и свитања
када време нестаје,
дођи,
појави се,
онаква каква си била,
бар још једном,
јер моји дани теку
док точи их време,
у разбијене врчеве
љубави, смрти и снова.
Дођи,
појави се,
тражи ме,
или бар оно
што од мене је остало,
када се игла врха времена
немо окрене
ка очају маште
црног времена зла.

Зебња, савест, оџачар, сказаљке


Стари звоник,
Сат откуцава подне,
Нема те,
Не долазиш,
Стара зебња
Опет је ту
Ослоњена на мојим раменима
Као небо које ће пасти
Опет и поново.
Ипак надам се нечему,
Можда када сказаљке
Склопљене направе нови ход
Ка пуном кругу лудости,
Можда ту крај мене
Застане твоја сенка ?
Стари оџачар граби некуда,
онако црн, повијен,
Крадем нешто његово,
Глупа игра, дечија,
Окреће се ка мени, смеје се,
Одлази, ја стојим,
Чекам,
Гледам у сунце.
Кап из угла ока креће на пут,
Нема кише,
Волео бих да је ту,
Сакрила би је,
Ту луталицу,
Сакрила би је,
Помешала и однела
Ка реци која тече ка мору
Да би постала бисер
У лудој игри времена и снова.

Објасни, забезекнут, среда, око


Моје око вас прати,
Драга госпођо,
Да, прати вас,
Овако лудо и забезекнуто,
Док ходате улицом,
Док смејете се у парку,
Док флертујете са мојим погледом,
У тој малој црној хаљини сна
Која вас открива,
Која умсесто вас говори,
Да Вам приђем,
Да Вас ословим,
Да Вас додирнем,
И не само погледом,
Јер ја,
Додирнуо бих Вас и прстима,
И овим немим уснама,
У овој обичној среди која пролази,
Која милује ваше бокове
Уместо љубавника
Кога сте заборавили негде
У некој кафани са свирачима,
Љубавника који и није ваш љубавник.
Мислим, Ви још не знате,
Да он више није Ваш љубавник,
јер прави љубавник
Никада Вас саму не би пустио.
Моме погледу,
Овом безобразном погледу,
Који Вас скида,
Који Вас је скинуо,
Не би Вас пустио,
Овом осмеху,
Лудом и безобразном,
Знам, нервира вас,
Но не мари,
Заволећете га, једном,
Знам да је тако,
Мада, Ви ћете рећи да грешим.
Док тако лагано одлазимо
Неком пустом лејом
Далеком од очију и света,
Пуштате да Вас милујем,
Па рекао сам Вам,
Моја госпођице,
Да лавиринт у који улазите
Нема излаза,
Док Вас будем љубио,
Онако нежно,
Као нико што Вас није љубио,
Зато објасни ми,
Ето, прешао сам на ти,
Моја госпођо, госпођице,
Колико ће проћи времена
Док ми не будеш рекла
Волим те ?

Предосечање, лед, мантија, несхватљиво


Навлачим одору ноћи,
Црну мантију немира,
Ту, пред вратима
Охолих капија и звекира.

Стега на окованом кључу,
Врела од крви и бола,
Оставља ожиљак
На мојим длановима.

Под мојим ногама
Танак лед пуца,
Застајем, слушам,
Тишина ми говори,

Предосећање
Лагано обузима.

Ветар долази,
Игра на моме лицу,
Злодух изникао из таме
Полако одлази,
Бежи, корача далеко.

Несхватљиво опстаје
Оно разумом упредено,
Гура се да би узидало
Још једну реч
Овога стиха.

Развучени, зној, слово, кришом


Хајде, побегни кришом,
Побегни, потражи ме,
Знаш, мој прозор у предграђу,
Скриће нас од погледа,
Од речи и туђих снова
Који на твоме имену
Слово срама исписују.

Хајде, побегни кришом,
Побегни, потражи ме,
Чекаћемо зору,
Ону кап зноја њеног рађања
У постељи невиности јутра
Док развучени корак
Малог млекаџије убија ноћ.

Између, редова, другим, потражи

Негде између прозора,
На старој фасади,
У полутами вечери,
Један мали камени анђео
Креће у свој вечити сан.

Негде између редова,
Неких давних песамa,
У тами ноћи,
Један мали анђео
Отвара капије редова снова.

Негде међу дугим путевима,
Где пусти путеви стоје,
На граници рођеног времена
Једна рука, тако обична,
Речју камени кип ваја.

Потражи ме,
Тамо иза тог прозора,
Иза капија снова,
Где пусти путеви стоје,
И буди анђео,
Кога реч неисписана ваја.

Шум, чичак, преља, чудне


Пусти ме, ослободи ме,
викао је један мали демон
упреден у чичак бистрих вода.

Пусти ме, ослободи ме,
говорио је један мали демон
и ја ћу ти испричати тајну,
тајну старе преље,
оне на доксату,
оне о којoј чудне приче говоре.

Ослободио сам крила
малог демона,
осетио шум његових усана
који је причао о тајни
старе чаробне преље
заборављене на доксату.

Вериге, огњиште, угарак, слепац


Дим у старом огњишту,
чађаве вериге, ланац,
мали котао,
мирис липа у ноћи.

Ветар севера
мирне крошње дира.

Угарак худи
крај пламена догорева.

Пламен, лиром,
давну песму пагана
огњем лагано свира.

Слепи ратник,
мачем, старе ране
на срцу вида.

Њој, лепота, прса, гозба


Шта бих могао написати вечерас,
а да не поновим стих,
да не поновим реч ?

Шта год написао
речи ће се поновити,
стихови вратити,
онда полетети, одлетети,
отићи, некуда, њој.

Могао бих речи,
њена лепота је лепота јутром оивичена,
да, могао бих написати
да је лепа као јутро,
али, не би ли то била лаж ?

Могао бих написати
спавао сам на њеним прсима,
спавао, сном праведника.
а знам, то била би лаж,
јер ја на њеним грудима,
никада нисам спавао,
јер моји пољупци терали су сан.

Могао бих говорити,
у овој вечери,
о гозби рабова и пажева,
на трпези измишљеног дворца,
негде на високим горама,
којих више нема.

Шта бих онда могао,
написати, речи ?
Шта бих могао,
сем бајке речи, написати,
шта сем истинитих лажи,
још крај мене постоји ?

Закукаћу, коњи, казна, нечујан


Повијена магла реке,
прамен беле хладноће.

Нечујан бат старе скеле
овенчане блатом равнице.
Промрзли коњи фркћу,
воде мутне куну.
Крадем реку загрљајем,
крадем мирис лета јутру раном.

Хајде скелеџијо, хајде,
повуци је, нека нас носи,
повуци је, нека не стаје,
бежим, некуда, у трагању,
за казном немирних снова,
за казном што није остала моја.
Хајде скелеџијо, хајде,
закукаћу сузом,
закукаћу песмом,
старом бећарском,
биртијашком,
лепом,
душом кидајућом.
Хајде скелеџијо,
хајде потеци,
потеци брзо,
пре но тешким данима се вратим,
све њиве попалим, амбаре порушим,
коњима касом ноге поломим.
Потеци, салаше сам продао,
вино црвено пролио,
сунце уставио.
Потеци, месец небом броди,
потеци,
пре зоре ране,
морам ићи,
морам ране лечити,
морам нешто у себи убити,
да бих мртав живео.

Олујно, згуснуто, влат, осуђени


Олујно небо,
згуснуто залуталим звездама
и немирним морем.
Траг твојих стопала,
у песку, месецом утиснут.
Колевка срме која нестаје,
влат траве на подневном сунцу.
Тражим, да видим куда си отишла,
док талас део снова краде.
Викао бих,
али стрелом без речи,
преклано грло, ћути.
Викао бих,
неке речи које си волела.
Викао бих.
Тражим твоју белу хаљину,
лахором ношену.
Тражим и лутам,
море те скрива
пеном и урликом.
Ниси побегла,
ниси отишла,
тако босонога,
јер не би овим песком ходала,
ивицу сна ми давала.
Ту си, негде скривена,
осуђени сапутник
мог вечног лутања
у ноћи када кћи облака
месец сребрни сакрива.

Стена, прљави, блато, крило


Стена, висока, над морем,
без вреса, пелином узаврелим оивичена,
опомена бола и крика,
самотна, чутљива, црна, горда.

Последње уточиште луталице,
оне луде, која је ходила,
која је тражила златно руно легенде.

Прљави путеви, толико њих,
блато, глиб времена и дана,
прошлих, неопеваних,
мандолином старог трубадура.

Седим, на моме крилу
Смрт је уморна заспала,
дах времена заборавила,
уз мене се путем уморила.

Изнемогла, устајала, бљесак, босиљак


Између прстију, побегле године,
оне тужне на длановима не замиру,
четири зида, изнемогао свет надања,
на ормару, заборављена црвена јабука,
исечена временом.

Устајала кап воде, у напрслој чаши,
на ивици стола, застртог прашином,
вече је, невољни зрак сунца, последњи,
разгледа разбацане ствари.

Још један бљесак, тама куца на довратку,
корак, мој, тежак, ломи тишину,
иверје налепљено на мојим чизмама,
оним за скитање по путевима,
без краја и имена.

Струк босиљка сам донео,
ту, у овај ходник времена
насуканог хронологијом рачунице
да бих га положио у загрљај
заборава.

Недоречена, узневерен, питање, боса

Тишина недоречене тајне,
са јутром
страница живота у поноћи је склопљена,
цвет поклоњен,  можда олако дат,
остаће успомена у хербаријуму
лепа и бледа ноћном кишом орошена.

Узневерен обрис мојих усана,
тражи место где би остао,
негде на грудима, спутаним уздахом,
извајан жељом и страшћу,
вајар полаже руку,
на углачан мотив сна.

Не говориш, питање лебди,
међу зидовима пев птица ноћи
полако нестаје
потиснут отвореним прозором
и маглом јутра раних јесени
кишама које добују.

Боса и нага
белим светлом прекривена
сањаш отворених очију,
пребираш мисао распламсалу
положеним дланом моје усне затвараш
да сан твојих очију,
речју ја не бих разбио.

Зјапи, ток, сметови, дамар.


Зјапи велики отвор свести,
тражи ноћ којом би се покрио,
нагрђено лице дана
на обрису огледала сакрио.

Сметови неспокоја
на старом дамару поспали,
сустали на уздама дивљих коња
сапима бесним ношени.

Бик, савет, љубав, савршенство


Сјаји звездо, немој утрнути,
остани ту, прати ме,
нека свевидећи бик неба
понесе твоје јато некуда
ка дворцу јутра да би ми те вратио
када ноћ нова дође.

Дај ми савет трептајем,
плавим светлом ноћи,
а онда, онда ме поведи,
да је потражим у обрису светла,
у обрису мрака,
у распламсаној зори без снова,
да је потражим на јави
под крилом птица које не лете.

Да ли је реч савршенство
нађено на престољу мисли и снова,
да ли је љубав део ланца искиданог ?
Реци ми, ти, која памтиш време,
ти која живиш снове,
ти која си која си у ноћи
ову песму изнедрила.

Цвеће, потковица, стапање, колено


Увенуло је
оно шарено цвеће које си посадила
тамо крај ограде, крај руже, оне црвене,
оне коју сам украо, две улице даље,
из неке баште које више нема.

Бацио сам и стару потковицу,
казала си: Нека је за срећу.
Казала си, окачила је на ексер,
крај довратка, онда када је киша падала,
а стари циганин гвожђе по крају купио.

Ево, стапам се са бесмислом,
стварам га од тишине и таме,
у муку недореченог бега
чутања погледа који је лутао.
Идем - рекла си,
а ја, пустио сам те,
јер, можда сам одрастао,
можда сам схватио,
да свака љубав,
једном мора умрети.

Нашао сам завој, неки стари,
повредила си колено
онда када су снегови падали,
ја сам га љубио, видао,
кап крви још ту стоји,
остао је некако скривен,
у гомили небачених ствари,
залутао на странпутици,
ту са мном, без неког разлога,
без бола,
у тишини вечери,
имендана краја.

Убиствен, шећер, мирисна, младост


Нека звер крепа,
бели кристали шећера горе,
плави пламен угушен димом.
Мирисна ноћ,
убијен дан младости које нема,
сем у срцу,
коју надјачава убиствени ритам сна.
Још која реч,
писаћу док буде мисли,
оних које неће усахнути,
оних које су и у тами живе,
оних које сунце неће видети.

Нека звер крепа,
она која се рађа незвана,
она која ивицом понора лута,
тражи срце које би кидала,
тражи храну немира,
учмалу, саму, огољену,
бачену превише олако.
На путу који се рађа,
у времену свитања,
у времену сумрака,
данас и јуће,
данас и сутра,
и опет наново у глувом сату,
када мир, сном праведним спава.

Замка, трн, поглед, свитање



Пусти, нека нас замка ноћи зароби,
на оивиченој постељи, ти и ја,
кроз отворен прозор ноћи,
пусти месец нека нас срмом прелије,
и ветар нека шуми, нека говори.
Ти и ја, успутни пролазници сна,
са преваљеним жељанма на уснама,
сами, ту у граду са неким именом,
у некој соби, обичној, случајно одабраној.
Свућићу твоју хаљину,
На твојим боковима остаће траг мојих усана,
Нежан и благ, на белој кожи урезан.
Трн чежње побошћу на твојим грудима,
Трн лудила и сна, узаврео, орошен твојом крвљу.
Голи и сами, поглед који лута маштањем
Лута поривом сна на јави
на нашим раменима заустављен.
Додир, такт пригушене музике ритма олује,
у теби, у мени, нама.
Вајам те у ивици стварности која се дешава,
Вајаш ме прстима, ноктима,
похотним јутром које долази, које носи свитање.
Пропни се као талас велики о гребен разбијен,
уздрхти као што први пут си дрхтала
у нечијим туђим рукама,
врати се у сећање првих пољубаца,
врати се и шапни да те узмем,
јер овако те нико није узимао, љубио,
никада, као ја.
Не говори, пусти ме, пустићу те,
умори ме, уби ме снагом која расте,
у твојој утроби распламсала,
јака, на твојим ногама стегнутим на моме струку.
Немој заспати, сунце долази,
Погледај ме, реци шта очи ти моје говоре,
немој заспати, нека игра луда траје,
ту на твоме телу, љубављу извијеном.
Заборави га, његове речи, додире,
заборави га, још трен барем,
док последи пољубац сна
ту на твом телу мирном остаје.

Исповест, обожавање, остати, питање


Ово је исповест, о теби, о мени,
о додирима у ноћи,
о спојеним уснама у данима,
исповест и молитва,
исповест и молитва, теби,
не Богу, јер он са нама не ходи,
исповест и молитва
о додиру за додире,
о твојим грудима и за њих,
ово није љубав, она је нестала,
није ни потреба,
ово је обожавање ватре
у нама похрањене.
Можемо остати, можемо отићи,
можемо све, можемо свуда,
кораком, лаким, тешким,
ногу пред ногу,
можемо трчати,
можемо спавати, можемо сањати,
можемо се љубити, гледати.
Можемо све, без речи, неми,
могу те додирнути, љубити,
можеш ме убити, можеш ме разапети,
сада, увек, заувек.
Мируј, ту до мене,
не, ниси пијана, мало си заљубљена,
мало луда, буновна.
кажем ти, можемо све,
само једно не можемо,
на питање, одговорити питењем.

Издаја, нарамак, со, ведрина


Опет је ту, нека ведрина,
изникла у првом делу снова,
оних лаганих, под капцима скривеним,
мирисом поподнева раног покивеним.
А онда, крик разбуђене вечери,
издаја дана који се гаси,
нечујно, онако како се све вечери гасе.
Со, бачена на рану,
стиснути зуби, утрнута бол,
негде у грудима, прасак пепела.
Скупљам нарамак пергамента,
исписаног неким давним језиком,
неким мртвим језиком
кога се сећамо
ми у времену надања изгубљени.

Плац, детелина, свитац, козорог

Пара старе локомотиве,
станични плац, мали, у брдима лета,
стојиш крај мене, путна торба,
шешир, рукавице,
детелина зелена на малим пољима,
рука, улазиш у вагон,
стојимао ћутке, гледамо се,
два странца из луде ноћи,
пиштаљка, бели дим,
точкови клопарају,
махнућу још једном, за крај.
На сату, подне,
још који изгубљени сат,
мој закаснели воз ће стићи.
Враћам се ногу пред ногу,
твој мирис лелуја на моме рамену,
твоје усне остале су
ту на мојима,
а ти, шта моје си понела ?
У даљини, козорог риче,
зове некога, не плаши се,
као ми што смо били уплашени.
Мали хотел, соба,
прозор отворен,
мали свитац који је летео
тамо је негде
иза дебелог застора заспао,
малени сведок љубави и растанка.
Ех да нису каснили, ех да нису,
није ово у мени кајање,
јер због лепог се не кајем,
ово је бол, бол што си његова,
бол свих уздаха загребаних,
ту, у ова четири зида дана.
У једном поподневу,
у једној вечери, у једној ноћи,
били смо све,
ти жена коју сам пробудио,
а ја дечак који као да је први пут љубио,
а потом опет ми, неми, без гласа,
са стегнутим грлом гиљотине која пада.
Твоја хаљина, мала црна, мокра,
ту је била, ту где стојим,
твоје ципеле, наоколо бачене,
дугмад моје кошуље расута.
Да, ту сам те љубио,
твоје бокове дирао, лутао уснама,
пољупцима те прекрио,
твој уздах, немирно тело,
ја море које обале дира,
ти хрид од сунца топла, разбуђена.
На мојим грудима твоји нокти урезани,
пољупци остављени, дати,
у споменар ноћи записани.
За неки сат, он ће те чекати,
узети твоје ствари, пољубити те,
знам, поглед ћеш сакрити,
затворити очи и помислити на мене.
Још пар ствари невољно скупљених,
затварам торбу и излазим,
поздрављам малог свица
док затварам врата
историје неких сати.
Одлазим.

Трен, дах, моћ, сан

Затвори очи,
не мораш гледати небо,
оно је ту и биће ту,
када их будеш отворила.
Зато, затвори их,
пусти дах из груди,
нека лута временом,
нека иде, нека се изгуби,
да би се вратио,
у неком трену коме се надаш,
јер трен је живот, дан, година,
трен, онај леп ухвачен,
стегнут рукама.
Сањај, сан има моћ,
отера злодухе, демоне,
сан их односи, некуда нетрагом,
само, мораш желети да сањаш,
желети да испод твојих капака,
он уреже нечије име,
неко замишљено и лепо.
Зато, затвори очи и сањај,
а ја ћу те научити
да кажеш речима
том лаганом поветарцу маште
куда да те однесе.

Трептај, вук, стрешња, јелен

Ноћ, и трептај невеселих звезда,
небо поцепано облацима,
у времену црног месеца.
Негде у даљини, муња,
ветром гром донесен,
киша ће, јесења, тешка, досадна.

У шуми, далаког искона,
један вук, јелен и кошута.

У јасној стрепњи чекања,
оивиченој у четири зида,
вратима, прозором,
улицом која немо спава,
сан некуд претекао,
у бајци дана,
о једном вуку, јелену и кошути.

Ко смо ми, у нашим бајкама ?

Чедо, црвена кланица, порука


Како да ти пишем ?
Понекада нема довољно добрих речи
које бих на гомилу стихова уплео,
чипку најлепшу за те створио.
Дан је понекад кланица
из битака настала
дахом изгубљених ратова
и горчином зачињен.
А ти, на мојим грудима уснула,
црвена нит мога уздаха,
у платну белом слике уткана.
Исписујем, поруку исписану,
чеду сна поклоњену,
на уснама осталу.
Како да ти пишем
када више не знам писати,
реч сложити,
са слатком муком срца
у ноћи се борити ?

Жеље, мистично, заувек, иди



Хајде, пођи, иди,
овај пут заувек,
знам, не говори,
видим куда речи нас воде.
Обуци се, допусти,
желим капут да пребацим преко твојих рамена,
да осетим мирис твоје косе,
знам да последњи пут је.
Буди нема, немој поглед склонити,
плам твојих очију угасио се,
ма видим, нисам слеп.
Не враћај ми пољупце,
твоји су, знаш.
Не остављај ништа за собом,
немој, ако нећеш да бол ми оставиш,
понеси све собом и иди.
Једно су жеље,
наспрам нас је живот,
под маском арлекина, оном белом,
са сузом на образу и глупом капом луде.
Ноћ ће доћи, зато иди пре ње,
мистично лудило не боли,
боли ово обично, ненаписано још.
Пусти га нека те воли,
можда ће то лепше од мене радити,
нека буде краљ твога сна,
ја нисам могао,
време без погледа
убило га је.
Хајде, пођи, иди,
овај пут заувек,
знам, не говори,
видим куда речи нас воде.

Лагано, песма, киша, година


Киша, негде на прозору,
добује,
лагано пада.
Оквашена земља,
мртви лист лета
говори тајну живота.
Бачен поглед
лута,
тражи крај ноћи
пребачен
преко уснулих кровова.
Певушим неважни ритам,
неповезан,
стара мелодија носи ме.
Пролази година,
затварам очи,
створена слика добија боје,
мала црна хаљина,
бели зид, ти.
Пољубио бих те,
иза затворених очију
све је дозвољено,
написано не треба памтити,
песма, теби писана.

Пејсаж, кров, белина, карте


Белина зида,
моје руке помешане у твојој коси,
на твоме врату траг мога пољупца,
Разбацане сенке лутају,
негде на поду леже,
разбацане карте,
моје даме,
твоји краљеви.
На постељи,
мала црна хаљина,
неуредно бачена,
мојим рукама,
дахом твојих груди стргнута.
У старом раму
пејсаж цветних поља
додирнут твојим прстима.
Једне усне,
док дан полако
преко кровова залази,
у сну чежње остале
на твојим бедрима залутале.

Шкриња, отвара, терет, огњиште



Колико још
огњиште живота ће трајати ?
Понекад посустајем
под теретом времена,
не газим више лаганим кораком,
ногу пред ногу гурам,
док путеви остају.
Шкрињу успомена
притиснуту прашином
реч стара отвара.
Стара слика једне љубави, писма
ситним рукописом казана.
Део времена неких година
када је дечак постајао човек,
када је нека стара улица
у јесени мирисала.
Тама и пољубац,
први и последњи,
запамћен, у неком углу,
важно неважних,
а тако лепих сећања.

Ноћ, тражим, утроба, кидам се


Неко је украо слова,
она ненаписана слова,
она која су песму чинила,
песму теби почету,
неку песму стоту, хиљадиту.
Неко ми је украо слова,
у утробу несањаног бацио,
у ноћ ме без таме послао,
негде далеко речи ми однео.
И ево трежим,
онога ко речи је украо,
тражим онога,
ко речима мојим ти је говорио,
речима мојим о мени те лагао.
Кида ме дан, кидам се сам,
кида ме реч, теби казана,
пребрзо украдена.

Одлази, лобања, оплакана, бесмртност

Одлази, хајде одлази,
говорим лобањи мртвог злодуха,
одлази, изгубио си,
опет, поново.
Изгубио си последњу битку таме,
не, ниси више господар,
овај пут остајем ја,
на пиједесталу трона,
мисли, лудила.
Изгубио си,
твоја смрт је оплакана,
нестајеш лагано,
идеш стазама сенки,
идеш тамо где нема повратка.
Украо сам сунце,
из твојих руку,
даћу га њој,
оставићу га у њеној коси,
тамо где припада.
Ноћас, на њеном узглављу,
мир ће спавати,
и сенка мојих сенки ће је чувати,
од твојих мртвих руку,
од твоје бесмртности,
од твојих повратака.
Одлази, нестани,
док у овој игри рата,
победник умире.

Зажалити, тромеђа, црно, милост

Нећу зажалити,
нећу молити, ни плакати,
за милост се не моли, не плаче.
Знам, негде далеко,
на црној тромеђи сна
постоји дневник
неисписаних љубави,
смрти и снова,
дневник мртвих песника,
дневник таме,
живих ходника времена.

Граница, огуглало, гледам је, табани

Опрости, ја не могу даље,
тамо негде иза хоризонта,
тамо иза обзорја,
где сунце залази,
опет је граница снова,
још једна болна,
још једна иста,
она која се не прелази.

Огуглало је срце,
пусто је,
последња кап истиче,
одлази живот бестрагијом,
ивицама без плочника,
страном која упија бат корака,
страном која нема крајеве,
која нема почетак.

Гледам је,
тамо је далеко,
не не говори да не видим,
понешто се не види,
понешто се осети,
лаж остаје лаж ма како речена,
са твојих усана откинута,
искром ока гашена,
без додира, без ноћи,
у којима не долазиш
да прамен магле
на постељи поделимо.

Ходао сам,
ходао по стрмим стазама месечине
трновитим путевима наде,
а она је бежала,
бежала далеко,
ношена туђим речима,
туђим ласкањима.
На њеним ногама,
на њеним табанима,
нема рана,
нема крвавих трагова самоће,
нема их јер љубав је изгубила,
ону коју је рекла да ће чувати
на изгубљеним страницама времена
у тишини реке која одлази
некуда док је мени доноси.

Зато, опрости,
ја не могу даље, тамо преко обзорја,
где нова граница сна чека.

Висина, птица, бескрај, кап, чежња, јесен, учини, ноћ


Знаш, негде горе је небо,
небо без месеца и звезда,
негде горе су и облаци,
ветром покидани,
са птицама ноћи
у висинама бескраја
где кап суза послата
у ноћи лаганој умире.



А негде тамо, песма се чује:


Знаш ли шта чежње ми твори,
знаш ли како јесен ова ме мори,
како ноћ ова тугу ми учини
што немам те ја на месечини
у хаљини белој од шуштаве свиле
која шапатом каже речи ми миле
да волиш ме драга ...

Несрећа, непозната, глумац, позорница


Позорница, дигнута завеса,
светла су упаљена, играјмо...
Глумац, говори, монолог,
страст, понека суза у жару...
Непозната рука
сломила је даску,
вешто је пререзала,
извадила ексере...
Глумац пропада,
несрећа не долази сама,
спале маске се котрљају,
лица и наличја остају откривена...
Бог Јанус,
на трону седи насмешен.