Svako zadaje reči

Нежност, трње, протува, плач


Хајде пољуби ме,
или, ја ћу тебе пољубити,
јер како зауставити твоје речи
које немирне усне шаљу ?
Хајде, пољуби ме ти,
некако је лакше
када би ти то учинила,
тада ја не бих био протува
која је украла укус твојих усана.
Био бих лопов,
то некако лепше звучи,
али онда те ја морам пољубити.
Па хајде, учинимо то,
поделимо нежност, по пола,
ја теби, ти мени,
не грех није ту,
барем не између наших усана.
А опет, ту је, титра у ваздуху,
и опет нас тера да додирнемо усне,
по пола, ја твоје ти моје,
може и обрнуто ако је лакше.
Ето, видиш,
није тешко, лако је,
и немој ми речи да та суза, тај плач,
није део радости чекања,
да та суза није жеља
коју слатко вино
данас није донело.

Поље, жеђ, вапај, ударац



Не могу још поћи,
није време, не није,
немој ме терати.
Знам, залази Сунце,
и сутра ће заћи, и опет, наново.
Куда журити ?
Нама остају векови,
знала си то када си ме походила,
знала си да нећу одмах поћи светлу,
знала си да ћемо лутати.
Немој говорити, знам све,
неко је рекао да морамо,
а морамо ли ?
Закон постоји да се прекрши,
овај закон, закон умирања.
Која је казна ? Има ли је ?
Нико не зна, нико, јер нико није лутао,
овако као ти и ја.
Стара љуштура је ту,
стала је, потрошила се,
пепео пепелу, прах праху.
Ту на плочи, нека рука исписаће
последњи стих, епитаф.
Жеђ кола још мојим венама,
не није она за вином и љубављу,
ње сам довољно пијан.
Жеђ за новим, за знањем
које нисам добио док сам ходао,
знањем које нисам могао наћи
између еона који су прошли.
Тражио сам тајну, нисам је нашао,
можда ћу сада успети ?
Ено одлази, последњи зрак пада,
на тебе, мене, нас.
Јесмо и нисмо путници,
а опет, тражимо неко лудило снова.
Знао сам да поља нису пуста,
ова поља којим ћемо ходити
док се смењују дани и ноћи.
Сунце ће засјати, кише ће падати,
снегови хладни вејати.
Отишао је вапај, онај последњи,
ено га далеко, чека,
на капији светлости, на капији таме,
на отвореним гротлима истих речи,
истих осмеха, извора,
који су у нама горели.
Вапај добра и зла,
онај који је лутао око нас
док смо живели, док смо лутали,
прашњавим путевима живота.
Још један ударац ?
Може ли луталица времена,
луталица бескраја избећи ударце ?
Нећу бежати, сада је све моје,
и време и снови
и све оно што је остало ту пред нама.
Колико тога треба покупити у нарамак,
колико треба понети собом,
колико тога одбацити, одбити ?
Знаћемо када пођемо,
онако, корак по корак,
ногу пред ногу, ти и ја.
Хајдемо, кренимо,
опростио сам се са собом,
барем оним што је ту под мојим ногама.
Хајдемо, није важно куда,
круг се и овде међу световима затвара
увек на истом месту почетка.
Једном, доћи ћемо поново овде,
развејани ветровима и кишама мора,
развејани мирисом чемпреса,
у звуку таласа, оних највећих.
Хајдемо пријатељице, девојко, љубавнице,
хајдемо, морам те некако звати,
одабери име, толико их је написаних остало.
Знам, именом Смрти сам те звао,
али сада си тек луталица до луталице,
безимена као и ја.
Хајде, одабери име, некако те морам звати.

Чаробно, клавир, покер, Наташа


Хајде пробуди се Наташа,
пробуди се,
чаробно је јутро свануло.
Знам, уморна си,
од вина и речи,
можда преуморна али,
хајде, протегни се.
Нека те сунце такне,
ово кроз прозор које долази.
Нека те дирне,
ја пратићу му траг уснама.
Да, вино је било лоше,
и она наша партија покера,
оног у свлачење,
а нисмо је ни завршили.
Побацали смо карте
још на почетку
као што смо и нашу одећу бацили.
Да, Наташа,
љубили смо се,
дуго смо се љубили,
а онда пред јутро заспали,
пијани од лошег вина,
које ти је некада давно
неко поклонио.
Хајде, буди се,
али, могу те и тако поспану љубити,
знаш и сама да ме зовеш
испод тих стегнутих капака
онако пред смех који ћеш пустити гласан.
Хајде, ако не отвориш очи,
ако ми не даш усне,
рећи ћу ти да те не волим.
Слагаћу још нешто.
Пустићу плочу,
звук клавира
са свим крацерима.
Пустићу га најгласније
тај ритам концерта
да нас понесе
када се будем вратио до твога тела
врелог од сунца и страсти.

Корење, бриди, жељен, остављено



Хладан је дан,
бриди ветар преко смрзнутих образа,
тражи реч на уснама.
Мисао окамењена,
непромењена, води некуда,
само невођена умом који стоји.
Корење искона
утабано стазама пролазника луталица
не пита о корацима којим ходам, теби.
Жељан ли сам, твојим рукама, очима ?
Немој говорити, ма знам,
све ја по некада знам, а опет, питам,
онако лако, без питања, које усне не говоре.
Негде преко реке
савијено стабло остављено ветру,
остављено некоме ко га неће подићи.
Реци ми, јесам ли стабло савијено
у надању снова ?

Ритам, нечије, жеђ, млин


Време, трен,
неизрачунато трајање векова,
ритам речи,
Не волим те више,
Одлазим,
толико понављања кругова.
Крадемо, отимамо,
оно што остаје после свега,
негде скривено у тишини зидова,
соба, предграђа,
под светиљкама ноћи,
на које се месец налактио,
у чекању јутра.
Нечије, наше, ничије,
победе пирове,
циљеви, страст, посејана по телима.
Жедни смо,
свака кап бежи са усана,
кап онога што желимо.
Остају оне, невољене, обичне,
искварене сунцем, успоменама,
неким корацима којих се сећамо.
Млин, стари, временом бршљена окићен,
врти крила, чека витеза луталицу
сулудог погледа,
у потрази за Дулчинејом снова.
Ритам, титрај,
свега, ничега,
чека у јутрима, глувим сатима,
ноћима пуног месеца,
чији сјај скрива пут звезде луталице
на нашим раменима
заспале у првом сну,
нових, старих љубави,
крај извора времена,
у помешаном сивилу
светлости усахлог извора надања.

Стрепи, тама, тихо, прође


Ноћ је, ти моја голубице снова,
заспао је цвет јасмина бели,
улица пуста, звук старог точка и окова,
а тишина неба, говори и вели.

Тихо, нек рузмарин мирише,
нек река мору поруку шаље,
нек ноћ ову ветри ми услише,
нек тебе, мени болном пошаље.

Тама нек не мори нас више,
нек ври пелин, у честару млади,
ево лију хладне новембарске кише,
нека душа бар тобом се слади.

Дал гледаћу твоје очи више,
стрепи, за ме се и ти моли,
прође сат у песми се пише,
нека кажу руке, како љубав боли.


     

Око, високо, крила, скрива


Сакри ме,
сакри ме међу корице,
твојих књига стихова,
сакри ме,
нека ме ничије око не види.
Сломљена су ми крила,
месец их је ломио
док теби сам летео
високо горе
рушећи његову сенку
сребрних нити
својим песмама.
Сакри ме,
чувај ме,
не знам
када ћу поново летети,
када ћу бежати
и враћати се теби.
Ево, ту крај срца,
убрао сам
плаву ружу за тебе,
моја кошуља је скрива.
Узми је,
трње је проболо моје срце.
Чувај ме,
не, ја те не молим,
не молим
за оно што у теби царује.
Тражиће ме,
ћути, не говори,
само ме сакри
у корице књига твојих песама,
чувај ме,
као што листови чувају
боју црвене руже
који сам ти поклонио
у некој ноћи зиме,
у некој ноћи
када смо лутали
тражећи мирисе нашег пролећа.