Instagram

01.01.2016.


У разбијеној тами времена, тек рођени цвет надања, расте умирањем.

01.01.2016.

Некуда и негде...заплови...

01.01.2016.

После светлости остаје сан на тами небеса....

01.01.2016.

Ти...ја...ми...? Има ли нас или сенка тек остаје...заборава ?

03.01.2016.

Крај ... Конец ... Фине ... Fine ... The End ... Ende

03.01.2016.

Празнина тајни ...

03.01.2016.

Почетак времен заборава...

03.01.2016.

Светлост сенке...

05.01.2016.

Мрежа тајне, свест која лута...

05.01.2016.

Matrix

05.01.2016.

Пад црвеног бездана, изгубљен у сновима

07.01.2016.

Хладна је ноћ која долази, под покровом, коју тка, прва крв, последњих мртвих ружа...

08.11.2016.

У магновење искривљеног крика, немирног мртвога јутра... чекања.

08.01.2016.

Разбацана љубав на олтарима времена...

08.01.2016.

На плавој позадини под месецом...два изгубљена стражара сна.

08.01.2016.

Игра праха и таме у сазвежђу вечности...

08.01.2016.

Знаш, фали ми тај неки осмех, ни превише срећан ни превише тужан...тако некада...

12.01.2016.

О милостива Смрти, колико волиш свој дар ?

12.01.2016.

Ако толико сам грешан, као што говорите, нека јата најгорих ђавола, поведу ме на вечни починак у ватри пакла.

13.01.2016.

- Куда тако журно ходиш ?
- Да је потражим, скрила се од мене, тамо иза капије времена.

15.01.2016.

Ето, некада тако, пожелим да те загрлим онако јако, онако најјаче...а бојим се да те нећу наћи на стазама којима ходим.

15.01.2016.

Капи бола и капи неба, капима туге постају. Капи моје туге, ево теби дарујем.

15.01.2016.

Потражи ме у заборављеном сећању. Јер, ако ме не потражиш, остаћу бесмислени камен изгубљен на твоме путу наде.

15.01.2016.

Сачувај, бесмисао мојих слова, проткан речима заборављене поруке лудила.

15.01.2016.

Хеј ! Стани прикзо глувих сати ноћи ! Застани ! И чекај ме ! Хајдемо, пођимо, јер, чекају нас раскршћа судбине, чека нас време вечности, када прах се са тамом стопи... прах из немира настао.

15.01.2016.

Покров црног срца таме...вазнесење лавиринта снова на крају приче једне љубави.

16.01.2016.

А нисам желео ништа велико, тек један, тако јебено обичан, загрљај за последње збогом. Можда, превише сам жељом тражио ?

17.01.2016.

Желим да се вратим у време старог Зорана, у време оног времена када ме глупости о људским судбинама нису терале на размишљање. Ваљда јебене године које се слажу на раменима направе од оне блесаве мудрости осећаје који служе да ум ослаби и постане превише питом. Губим вучије у себи, морам то поново наћи на ово мало пута што ми је преостало. Загуби се човек у сулудим потрагама за надом, вером, љубављу. Загуби се и заборави ко јесте. Време не протиче никоме исто...моје полако лети и пребрзо ка крају јер када пред собом не видиш више ништа сем једноличних дана... која је сврха корака путем ка напред ?

20.01.2016.

Волео бих да ме потражиш, тамо негде, иза светлости, када тама тишином, у ноћи без тебе завлада.

21.01.2016.

Прво слово мога имена и срце, по некада се нађу на тако јебено чудним местима...,

24.01.2016.

Видео сам месец вука, златно сребрни диск иза облака који су бежали, љубећи му лице гордости. И кажете... поспано изгледам...ма неееее....

25.01.2016.

Еј, знаш, из оне мале књижице...украо сам оног папирног принца. А онда, однео сам га на таван и сакрио у седефну музичку кутију у којој сам једном убио малу порцеланску балерину. А онда, отишао сам у приземље и закључао улазна врата како из те куће у којој сам склопио поклопац музичке кутије нико не би могао отићи. Онда сам себи сипао топао и мирисни липов чај. А онда потом, запалио сам ватру која је прогутала кућу. Знаш, речи ће ти да сам био луд јер сам направио тако величанствен пожар који нису могли угасити, али, ја само сам хтео да мали папирни принц и мала балерина постану вечност, барем једном.

27.01.2016.

Ноћас, иза завесе ноћи која се гасила, а опет, ту негде тако близу, иза мирне месечеве сенке, сада почивају њене хладне усне.

30. јануар 2016.
Време смрти: 05:30

Ниси ме више волела. Ниси ме ни желела више. Зато, полако сам одлазио. Одлазио или бежао... одговор себи или тек игра речи мојих мисли. Испред себе нисам видео улице, нисам видео ништа. Велика празнина ме је гутала немим звуком ситнога сата ноћи. Гледао сам врхове својих ципела. Гледао сам своје кораке. Један за другим, један иза другог. Ноћ, сумаглица. Нема више суза на мојим образима. Последњу сам исплакао. Више те не волим. Више нећу дирнути твоје хладне усне. Твојих руку више нема. Тонем у празнину неважних ствари. Бежим овај пут, полако, лагано и заувек. Ето, кукавица сам, тако си увек говорила. Више те не волим. Ето, сада можеш живети, сада ћеш моћи потражити оно што ја нисам имао да ти дам. Оно што нисам имао или нисам умео да ти дам. Нисам можда умео да те сачувам, да то сигурно нисам умео. Моје усне кажу... више те не волим, понављају неке твоје речи, речи које си уз тугу шаптала. И добро је што је ноћ и што ниси ту да потражиш мој поглед. Можда у њему постоји нека друга реч, но добро је, што ниси ту сада када те више не волим и добро је што су твоје хладне усне тако далеко у овој ноћи у којој постајем празнина која у твоме срцу нестаје. И ето... у истом дану моћи ћеш две смрти памтити. Не знам, да ли се за мртве љубави пале свеће или се тек гасе сећања ? Можда једном, речи ћеш ми када се на неком раскршћу можда превише случајно ми сретнемо.

31.01.2016.

Смрт нас ослобађа ... потом остаје само још мали део пута до вечности...

31.01.2016.

Знаш, ти си ко зубна болест, досадна си и болиш ...ето, затворим оке, ти испод капака....отворим их, опет ти... шу тамо мало, спава ми се досадо.

31.01.2016.

Сиво, нијанса, стапање ништавила. Престајем да постојим као и боје којих нема. Бело мешано црном. Дан помешан са почетком ноћи. Крај или рађање ? Злодух, под плаштом мојих тама. Живи... лудило.

01.02.2016.

Прво нестаје вера, потом нестаје нада, затим замре љубав у хладном камену са ликом човечијим.

02.02.2016.

Нада је давно умрла, убијена вером која је причала шапатом о вечним љубавима. На послетку, остаје нам само подругљиви осмех у углу усана и кораци који теку ка обзорју бесмисла бесконачности.

02.02.2016.

Попут камен изглачаног корацима, сваки делић шарене срче разбијених стакала призора живота, прикачен на ципелу скитаљку, однесен далеко ходом корака... сведок, нем је, док време теће.

04.02.2016.

Memories, so simply

09.02.2016.

Не дотићу ме више судбине људи. Не дотиће ме смрт људи које знам. Постајем превише успаван и летаргичан. Мисли и живот окупира ми тек пар ствари које ме интересују. Одлажем доста тога још неурађеног. Песак лагано цури кроз сат времена. Треба се наканити и устати. Имам снаге али сам изгубио вољу и смисао негде на последњој раскрсници са које сам кренуо поново по ко зна који пут са истим мислима и делом небеског црнила у срцу.

10.02.2016.

Море....силази са тог обичног малог облака и бегај на неки повише њега....поглед је јебено величанствен. Шу тамо сада...из мојих мисли и ноћи, јер, желим сада, само да спавам сном без снова.

13.02.2016.

Напуштам још једно раскршће. Пут је негде испред, онај стари, остаје, одбачен негде иза мојих леђа. На тасу кантара живота, остало је по нешто. Нешто сам добио, нешто изгубио, шта је од тога било важно, казаће време које долази.Скупићу те ситнице саткане од снова и жеља и поћи ћу лаганим кораком. Овај пут се не могу осврнути, јер могао бих се опет вратити а ... не могу то више... не могу на почетак, бесмислено је, а опет, недостајем ли икоме ? Ходам лагано, превише сам уморан да бих било куда и било коме више журио. Научиле су ме године да брзо заборавим неке велике ситнице времена, оне ситнице као љубав, веру и наду. Ситнице које боле...овај пут, последњим болом.

14.02.2016.

Једна стара легенда каже да негде између светова обитавају две врсте демона. Једни траже тело које ће посести и остати на светлости. Тада, остају у овом свету, траже изгубљену нит немира у своме срцу. Но, постоји и она друга врста, она гора. Они не желе да буду у овом свету, они поседну тело и поведу га у таму. Њихов немир давно је угашен, њихова нит је покидана, њихова потрага је бесмислена и безциљна. За разлику од првих који поседнутог држе на светлости ови други желе да тама заувек завлада наместо светла. А опет, ми сами да би спознали светлост, прво морамо пробати таму. Морамо се некада и негде, приклонити, неком демону у нама самима и одабрати страну.

14.02.2016.

Нек мирне воде река, буду ти капетане... викнуо је неко под мојим прозором. Погледао сам напоље, није било никога. Није било ничега. Знам, личи на Превера и ону његову песму... но није ово његово ништа. Ово је тек само моје ништа, од kога ћу градити, оно моје све.

14.02.2016.

Срце се не показује свима. А замисли, чак и ово моје најгоре, ово самољубиво и безобразно заболи некада од показивања, па се прикрије, па се сакрије и склони да би нестало из твојих мисли лаганим одласком у таму, да би место направило неком другом срцу које ће те више волети, неком срцу којем ћеш ти дати твоје срце и чије ћеш срце у мисли пустити.

17.02.2016.

Моје раскршће.Мој jе пут пут у срце таме. Тамо горе, између светова где време стоји. Тамо где прах постаје тама а тама вечност. А ја, ја јесам прах и ја јесам тама и ја јесам вечност срца таме. Стапање велике Васељене а онда, онај који гледа нека види, онај који слуша нека чује, онај који говори нека каже...постоји ли светлост на новим хоризонтима времена, које се угиба у самртном ропцу, у немом крику када велики црни покров сахрани све звезде небеса, скривајући их тако само за оне који пређу праг храмова небеског краљевства већ давно мртвих богова искона... И ево сат поноћ одбија, још једну, обичну и неважну више на моме путу у срце таме.

Још једна поноћ ће. И прочи ће. И долазиће и одлазиће. Рађаће се и умирати. Дан за даном, месец за месецом и постаће година и постаће део времена. Та поноћ, склопљених казаљки сата, као сада, као јуће, као сутра. Ето, помислим на глуви сат некада, по некад. Пробудим успомену, а не желим то. Само дође, ето тако ненадано из таме времена, из таме празнине где некада било је срце.

18.02.2016.

Меланхолија као по некада и летаргија је лек душе... јер одавде до вечности, живот је тек једно поље без ичега сем траве и цвећа, сем по неког трна и каменитих стаза...а на том пољу, на тим стазама од камена, под месечином или сунцем или кишама...стојимо ми. Сами.