Negde između dva sveta

Написаћу стих,
о твојим очима,
о твојим лутањима,
онако, обичан,
да те други не нађу,
у речима, мислима изговореним.

Написаћу, исписаћу твоје туге,
твоје осмехе, твој глас,
зрно притајеног беса,
превареног надања,
осликаћу.

Написаћу стих,
о твоме неоткривеном срцу,
деловима дубине којима луташ,
тамама које те покривају,
заустављену у трену недосањаног сна.

Написаћу, исписаћу,
стих, молитву за те,
осликти платно сенкама твојим,
док јутро се рађа,
међу прстима болним,
ја комад среће
сада само затворим.

Наклон вам дајем,
моје црне сузе на белој масци,
осмех којим се не смејем,
ево, за вас,
ја саплићем се о своје пертле,
ваш смех моје туге,
ево, у великом оделу,
смешна кравата живи,
црни полуцилиндар луде,
предаје свој дар весељака,
вама на оцену,
тако несрећно срећним,
ради спознаје живота.

Пс. Кловн великог срца живи, са дететом у себи, оним лудим, најлуђим, ради ваших погледа.

Окрени се, осврни се, девојко,
ти, баш ти,
са цветом неувелим,
ти девојко, ти осврни се,
ухвати, стигни, трчи, нађи,
поглед неугасли,
окрени се, осврни се,
исписана речима,
неким обичним,
на неком углу снова почива,
бајка,
о девојци, која тражи,
лик без лица,
обличје лика,
ненадана бајка времена које чека,
твој корак,
твој дах,
међу световима
и временом пролазности,
час надања, сусрета,
земље и корена,
увек и заувек,
на ободу јаве,
што остаје после сна.

Некуда између светова,
негде ка обзорју светла ил таме?
Путем ка раскршћу судбине,
игре великог луткара?
Пут горак,
узаврели пелин на длановима,
пут трновит,
ружама непосут.
Украден корак,
украдена срећа тишине.
Неми пролазници,
уморни странци
у трагању за гралом
ношени хиљадама уплетених путева
непознатих трајања.

На поду,
твоја стргнута хаљина,
црна, међу белим листовима песама,
на којима су сложене речи,
слике живота, некога, нечијег,
никада нашег.
Перо је сломљено,
оно најдраже, најтање,
оно што најлепше пише.
Стисак загрљаја,
некако луд,
са угашеном чежњом
у страсти ври,
просуто мастило на телу,
неисписаном, неосликаном,
жудњом вајаном,
под мојим рукама лудила.
Разбијам сат,
нека стане време трена,
заувек, нека стане окамењено
јер отићи ћеш,
после свих уздаха,
немог јаука крика.
Отићи ћеш, знам,
негде у сан, мој,
чежњом натопљен,
до новог сусрета жара жудње.

Затворио сам сан,
тешким зидовима времена,
скованим оградама,
закључаним вратима.
Знам, ту си,
део недосањан, понављан,
мисао прелетела
преко уснулих веђа.
Не можеш побећи,
не можеш зидове срушити,
ограде разбити,
кључ потражити
јер ја сам ту.
Знам, струјим венама,
господар мисли раних,
првих помешаних уздаха јутра.
Остави ме,
нека живим, дах будим,
чежњу узаврелу пролијем.
Шапат искона, моја реч,
на твојим уснама спава.
На твојим очима, на твоме врату,
грудима, бедрима,
додир лагано врхове прстију прати.
Не питај, не бежи,
повијени ветар милује,
кап кише опчињена
лагано умире,
пре свитања у првој магли јутра,
теби дариваној.

Замисли, време без времена,
замисли место без светла и таме,
замисли поноћ и свитање,
замисли, реч, нешто.
Карусел времена увек иде у круг,
ноћ у дан,
у сутра које не постоји,
јер сутра је данас,
када глуви сат избије угасло вече.

Замисли, исто сунце, исти месец,
исте руке, усне, додир,
замисли даљину која нестаје,
ивицу светова који се спајају,
замисли.

А онда,
у сенкама ноћи,
када луткари узму своје марионете,
упрегну конце времена,
два ненадана лика,
на прозирном даху ноћи,
оставиће своје отиске,
на врелим длановима,
времена које нас прати.

Чаробнице, вило, вештице,
твоје очи тек сањају,
твоје руке чини не бацају.

Чаролија, моја је,
та што небеске храмове гради,
куле Вавилона руши,
јер, моја реч је мач,
моја реч је штит,
нит конца која лавиринт слама.

Једра су пуна,
бисери нанизани,
кристални камена Ансира води,
некуда ка одајама,
твојих ледених вртова снова.

.

Хвала Невенка

Реци ми јесам ли сада,
под твојим склопљеним капцима,
у првом полусну твојих вечери ?
Има ли ме у твојим мислима,
у твојим сненим рукама,
сломљеним прстима,
болним уздисајима?
Има ли ме у теби
када самоћа прекрије твоје груди?
Знамо, нису бајке животи,
нису дани приче веселе.
Знамо то, без погледа, без сећања,
са понеким додиром усана,
последњим, првим, украденим, датим.
И хладно је и ветрови су,
време пролази,
једном крчмар ће бацити рачун на сто,
обрачунаће све пропуштено,
све бачено,
све добро и лоше,
све искоцкано, прокоцкано,
све преваре, лажи, истине,
на нашим рукама ношене,
мртве, живе.
Хладно је и ветрови су,
време пролази,
а где си ти, где сам ја у теби?
Где сам у твоме сну?
Јесам ли део, неки мали,
онај заборављени,
ма онај који ће се временом јавити?
Хладно је и ветрови су,
време пролази,
ја могу ти сада говорити,
шаптати, викати,
о својим мислима, сновима,
има их, онако нехајно одваганих,
помало лудих, јутарњих, ноћних,
недосањаних, да, недосањаних.
Јер легенда каже да их не смеш досањати,
сновима недосањаним не смеш дати крај,
јер тада све нестаје,
нестаје магија, искре,
топлота додира, гласа,
нестајеш ти, ја, време,
места на којима смо били,
места на којима никада нећемо бити,
остаје тама театра,
без рефлектора, без шума,
спуштена завеса, стргнута,
маске бачене, мртви глумци,
ми у својим ложама,
са једне стране луталица,
на другој дама, црна хаљина,
рукавице, лепеза, без пратиоца, немирна,
устаје на бис,
а онда, аплауз празне сале,
его, лудило, гордост, предрасуде, жеље.
Хладно је и кише су,
пролази време, дани, недеље,
једно питање,
једно лагано питање
у свом нереду дана увек ту,
некуда жури, некуда бежи,
неухватљиво,
а ја, морам знати,
онако лудо и лепо,
па макар све се и срушило,
где сам ја, у твоме сну ?

Не говори,
пусти уздахе да причају.
Ту смо,
на пола пута
од поноћи до свитања.
Не жали, срму покидану,
мојим уснама,
разбацану твојим бедрима.
Не жали,
ветрове миловања, лудила,
не жали их,
јер ветрови беже
и тек по некада их ухватимо.
Сети се,
желела си да побегнеш
а опет, остала си,
са оном прикривеном сузом,
са питањем, које си понављала,
док, ја тражио сам твоје усне.
Колико је прошло, љубави,
колико сати, колико дана,
недеља, година,
твојих неодлучности,
мога чекања ?
Колико је прошло, вода, ветрова,
киша и снегова ?
Под прозором цветају кринови,
летња ноћ, прекратка,
луда, дочекана,
сат откуцава, буди улице.
Хајде, пољуби ме,
сети се, тако сам ти говорио,
онда и једном,
негде на ивици таме
која је постала јутро.
Били смо сами,
у крају ноћи скривени,
титрајем некога питања,
оног недовршеног, тихог,
чему време нас води ?
Хајде пољуби ме,
још трен је остао,
разбићу сат, нека,
знам неће време стати,
а опет остаје време за додир,
за још један додир,
за још једну причу
о пољупцу за који се молим теби,
за причу у којој Богу се нећу молити
да ти не да да идеш,
за причу како се пољупци памте,
како се први заборави
када последњег нема.

Odlicno.Samo sam se uvek pitala da li je moguce ikako zaboraviti onaj prvi kada ovaj poslednji nestane,kada ga vise ne bude.Ne...mislim da se taj prvi uvek pamti.Bas bas je dobro.

Па то ти је исто као и што нема песме о другој љубави, обично су о првој или задњој

Када бих сликао,
када бих се сетио покрета
којима се може сликати,
на белом платну,
оивиченим неким рамом времена,
насликао бих,
велико црвено сунце на заласку,
једно велико мирно лето,
један обичан зелени брежуљак,
један стари велики храст,
белу хаљину, ону твоју, најлепшу,
једну књигу која ти почива у рукама,
сенке твоје косе на белим страницама слова.
Насликао бих,
звук бистрог потока,
благи ветар који те милује,
насликао бих и твоје очи,
усне, груди које дишу слободно.
Насликао бих и цвркут птица,
мирисе пољског цвећа.
Онда, бих се одмакао од платна,
гледао те мирну и горду,
ослушкивао своје срце
а онда на корицама књиге,
оне на великом платну које одише бојама,
исписао наслов,
саткан од обичних речи,
љубави, смрти и снова.

Ех, када бих сликао,
толико тога бих створио лаким додиром,
четкица умрљаних бојама,
толико тога бих могао,
када бих се сетио покрета,
којим се може сликати
по белом платну,
оивиченом неким рамом времена
у украдном трену.

Хвала на посвети песникињо

Masada ::

Реци ми јесам ли сада,
под твојим склопљеним капцима,
у првом полусну твојих вечери ?
Има ли ме у твојим мислима,
у твојим сненим рукама,
сломљеним прстима,
болним уздисајима ?
Има ли ме у теби
када самоћа прекрије твоје груди ?
Знамо, нису бајке животи,
нису дани приче веселе.
Знамо то, без погледа, без сећања,
са понеким додиром усана,
последњим, првим, украденим, датим.
И хладно је и ветрови су,
време пролази,
једном крчмар ће бацити рачун на сто,
обрачуначе све пропуштено,
све бачено,
све добро и лоше,
све искоцкано, прокоцкано,
све преваре, лажи, истине,
на нашим рукама ношене,
мртве, живе.
Хладно је и ветрови су,
време пролази,
а где си ти, где сам ја у теби ?
Где сам у твоме сну ?
Јесам ли део, неки мали,
онај заборављени,
ма онај који ће се временом јавити ?
Хладно је и ветрови су,
време пролази,
ја могу ти сада говорити,
шаптати, викати,
о својим мислима, сновима,
има их, онако нехајно одваганих,
помало лудих, јутарњих, ноћних,
недосањаних, да, недосањаних.
Јер легенда каже да их не смеш досањати,
сновима недосањаним не смеш дати крај,
јер тада све нестаје,
нестаје магија, искре,
топлота додира, гласа,
нестајеш ти, ја, време,
места на којима смо били,
места на којима никада нећемо бити,
остаје тама театра,
без рефлектора, без шума,
спуштена завеса, стргнута,
маске бачене, мртви глумци,
ми у својим ложама,
са једне стране луталица,
на другој дама, црна хаљина,
рукавице, лепеза, без пратиоца, немирна,
устаје на бис,
а онда, аплауз празне сале,
его, лудило, гордост, предрасуде, жеље.
Хладно је и кише су,
пролази време, дани, недеље,
једно питање,
једно лагано питање
у свом нереду дана увек ту,
некуда жури, некуда бежи,
неухватљиво,
а ја, морам знати,
онако лудо и лепо,
па макар све се и срушило,
где сам ја, у твоме сну ?

Masada, u glavnom sve čitam na ovom forumu i izbegavam komentare. Prosto mislim da nisam kritičar već pesnik u pokušaju i verni čitalac poezije. Medjutim, u ovoj pesmi, kao da se skupilo na gomilu sve ono što karakteriše tvoju poeziju.San, Svetlost ,Tama, tako karakteristični za tvoju poeziju, na tanan način su protkani kroz ovu pesmu.Lelujanje reči i emocija teče u potocima i tada čini mi se najbolje stihove izlivaš.....Izuzetno nežna i istovremeno prava ,,muška,, pesma...

Негде у неком предграђу снова,
негде у некој улици нестварног,
негде под твојим прозором,
ветар ће завејати моје трагове.
Нећу те позвати,
нећу прстима куцнути
на замагљене прозоре,
нећу, не, ни овај пут.
Знам, чекаш,
набујала је нада у твојим грудима,
али не могу, не овај пут.
Рано је још, знаш и сама,
не можемо рушити зидове,
превише лудо звуче речи
које шапатом говоримо,
превише лудо, превише лепо
да би открили истине додира.
Идем, знам, казала би ми,
ма дај, дођи, крени,
има те у мени,
слеђене пахуље топим,
знам, рекла би.
А опет, ја идем,
утабаном стазом,
још снегом непрекривеном.
Идем, али,
на слеђеном окну,
оставићу мало нацртано срце
и ако га будеш јутром
једном малом стрелом пробола
онда ћу ти се вратити,
старом завејаном стазом,
која скрива моје кораке ноћи,
од твојих очију и погледа
у сенци старе уличне светиљке
на којој још давно,
написах твоје име.

Ма дуни ветре,
звук туге јој носи,
нека помилује је по коси,
дувај ветре,
тугу ми однеси,
срећу на сто ми баци,
ту под дно скута руменој чаши.

Сласт живота дај,
виолину не свирај,
циганине брате,
њу песмом ми не дирај,
дај тишину да махом чујем,
дајте вина,
ја ноћас пијан ћу да лудујем.

Нек на дну,
тек кап се роси,
ко сада милује је у овој ноћи,
док лахор лета по ноћи скита,
место њених руку,
црвено вино ране ми вида.

Јеси ли? Један плес тек?
Као некада?
Одени црну хаљину,
потпетице које уз њу иду,
заплешимо, као некада.
Неки плес, заиграјмо,
лаганог корака,
желиш ли?
Мада, ја,
ма не знам да плешем,
нисам никада,
нисмо ми никада плесали.
Ето, тек на ум ми паде,
могли би, ти и ја?
Па, почнимо, кренимо,
рука, изволи.
Забаци главу,
тај несташни прамен на твом оку,
ту је, негде између твојих очију,
заврти се, замисли музику,
можеш ли?
Кренимо, једно до другог,
нека полети мирис твоје косе,
нека прсти се стегну,
полетимо, ми, овако заједно,
некуда, ма, неважно где.
Затвори очи, не мисли,
заплови жељама,
лагано нека весла дирну
немирне воде снова,
знам, живи у теби,
негде дубоко, вир слутње времена,
чекања, искричаве звезде водиље.
Пусти се, задрхти,
буди опет девојка,
жељна лудог додира,
буди жена, она коју ћу дирнути,
пољупцем, док тражим скривено место страсти,
као некада,
када нисмо плесали,
овај танго,
ти и ја.

На моме врату,
остави твоје усне,
заборави их,
тек да би се вратила.
На мојим грудима,
нека остану,
врхови твојих прстију,
хладни дланови не говоре,
знаш, увек је тако,
али, нека остану, не тражим утеху.
Нека у мојој соби,
лелуја мирис твог парфема,
нека лелуја плес твога тела
у диму плавом, цигарете која догорева.
Нека расуте перле, твојих недара,
црних бисера своје углове,
немо и тихо потраже.
Лежиш, ту, тако,
не трудим се да ухватим твој сан,
хватам ову јаву, шапатом.
Пролази ноћ, лагана,
испили смо сво вино донесено,
последње капи телима насули.
Јутро ће, донети, однети,
тебе некуда.
Научио сам те да се љубиш,
поново, као некада,
када си то радила
у неким капијама велеграда,
са неким дечацима,
који то сада више нису.
Ослушнућу, корак којим одлазиш,
под погашеним канделабрима,
на мокром асфалту,
остаће твој обрис,
остаће траг, да била си ту,
негде крај мене,
у некој ноћи која је трајала.
Остаће траг, заувек, знам то,
само, једино то нисам ти ноћас рекао.

Једна,
неиспричана легенда каже,
да била је ноћ, једна,
необична, обична,
различита и иста,
са мирисом кафе тек скуване,
понеким ледом у чаши,
који је пуцао,
када би топла кап
дирнула његове ивице.
У ноћи, којој је месец умирао,
скидајући таму твоје хаљине,
остављајући ми твоје тело,
у немом тихом загрљају,
негде иза твојих скривених суза.
Ноћ у којој твоја сенка плеше,
пресликану игру,
одсјаја свећа на белим зидовима,
игру, немих сени тишина улица,
стопљених у једном покрету.
Љубио сам те,
бићу оно што нисам, рекла си,
буди и ти, будимо нетварни,
рекла си, склапајући усне
на мојим грудима.
А онда, наједном,
покрила си длановима очи,
у којима туга тражила је бол,
у очају који је грудима говорио,
међу уснама мешао смех,
тражио речи, тешке, најтеже.
Понека суза, понеки смех,
бег од додира, хтења, потраге.
Бежала си и враћала се,
викала, да не идем,
молила да заувек останем,
будем ту, неки део,
склопљених капака твојих очију,
стежући дланове око мојих прстију.
Требаш ми, тако ми требаш,
говорила си, стежући ме рукама,
требаш ми, казала би,
гурајући ме од својих груди,
бацајући време које је стало
на вешала немира.
Ноћ, кошмарне тишине,
недовршених прича живота,
ноћ која је убијала лик,
која је разапела таму голготе,
носила ништавило без облика,
без звука стварајући бездане Молоха.
Била си све, тражила си све
а били смо оно што јесмо, оно што нисмо,
били смо странци,
били смо љубавници,
у неуспелим загрљајима погубљени,
ветровима осуда гоњени,
ти, ја, у превише лудој жељи
неиспуњених стварања.
Лажеш ме знам,
мрзим те, знаш да те мрзим,
осети то, осети као ја што тугу осетим,
ма што си ту, чему све то,
ово кајање, ма иди,
лажеш знам, ма чему,
али нека, нека, ради то,
то тако лепо радиш,
превише лепо и слатко,
ради ми, ма ко те је послао,
где баш ти...
говорила си питањима
која су мукло лебдела
у полутами јутра.
И крали смо, неке минуте, неке сате,
неке пољупце, усне, груди,
крали и враћали се почетку,
јецају, вриску.
Губили смо, добијали,
падали, устајали,
тражили разлоге да одемо,
да останемо ту, заједно
спојених тела,
помешаних мирисима,
лудилом времена,
у бегу од стварности
која је прикрадала
тихо нас убијала.
И отишли смо у јутро,
које не памтимо,
онако лагано,
скривени иза полусрушених
зидова жеља и надања.
Да, била је једна ноћ
у неиспричаној легенди
у којој је тама игром сенки
била неми сведок,
рађања, тако обичне љубави
под згаженим цветовима
челичних магнолија
наших маштања
у времену које не доноси сутра,
у времену које увек је
само трен давног неувелог сећања.

Дођи,
посуо сам латице жутих ружа
да бих украо твоје кораке ноћи.
Дођи,
негде иза старог звекира,
лагано сам спустио,
латице црвене,
знаш оне,
боје твојих усана.
Ту су,
када одбациш своје чизме скитаре,
када те моја рука
по путу латица поведе,
на белој постељи
црвеним цветовима одевеној,
уз дах вина и ноћи,
одабране, тихе,
повешће сан стварности,
сан жеља уснулих,
на бистром извору,
додиром нашим знан.
А једну ружу,
боје, попут твојих усана,
оставићу у грудима непроспаваних дана,
невеселих сати и сећања,
да срце ми буди,
твојим дахом каже,
да додири и речи тек наше живе,
и када звоници стари не звоне и ћуте,
а подно скута година,
наше усне живе.

Masada ::

http://rasselas.deviantart.com/

И шта сада, шта после пирове победе,
Куда поћи, хајде, реци не ћути,
Знам ту си, гледао си, видео,
Ако сам победио њега, могу победити тебе,
А онда. шта ће остати сем празне љуштуре,
Која некуда иде, некуда ка јутру ?
Не може само добро постојати,
Мора бити проткано злом,
А оно је остало, тамо на тлу,
Да ме дозива, зове, ћујем га,
Тај крик који не умире,
Тај крик који кида таму.
Хајде, пусти ме да лутам,
Барен на трен, јер трен ствара време,
А оно иде, одлази, ка новом извору,
Ка простору где постоји надање, сан,
Сви снови које могу скупити,
Да бих ја опет био ја,
Па макар сам у своме сну.
Колико пута треба падати, устајати,
Колико пута још се борити,
Осетим да сам уморан понекад,
Да не могу даље, пусти ме да затворим очи,
Да одахнем, толико је раскршћа остало,
Колико их долази, знаш ли ?
Ја сам говорио, само је мук владао,
А хтео сам, хтео сам мало мира,
Па зар сам пуно тражио ?
Зато, пусти ме да лутам,
Нека на капијама јутра остане,
Оно што сам написао,
Оно шта сам говорио,
Јер то сам ја, негде између светова,
Снова и надања, јер тако сам бирао,
Ја, ја који сам алфа и омега,
Ја који стојим у времену вечности и бескраја.

Rijetko, mogu čitati poeziju u sebi, valjda nema dovoljnog odjeka u tišini, pa ih moram reći glasno ili bar šaputati sebi na uvo da bi ih bolje osjetio i razumio. Tvoje pjesme su jasne i glasne, s mirom ih mogu čitati i osjetiti u sebi gotovo kao da su dio moje vlastite misli.

Пада ноћ,
хајде, одени се и дођи,
време је,
чекам те, обећао сам,
сећаш се ?
Чекам те,
пелин у пољима је презрео,
сласт сладуњавим мирисом нуди.
Ту је и венац од пољског цвећа ноћи,
за тебе исплетен,
ту је и ветар, мирис југа носи.
Дођи, загрли ме,
наше време долази
као прича коју сам зборио,
прича којој си се смејала
док несташне увојке
на лицу си ми остављала.
Дођи, загрли ме,
јако, најјаче,
пољуби тихо, тише, најтише.
Осети ме, позови именом,
да, кажи пред глуви сат што стиже,
пут те може назад враћати,
али знаш ли, да када њиме кренеш,
да онда видети мене,
никада нећеш више?



Једна давна легенда каже да у глуви сат, када се две велике љубави споје, ноћ ваја кип заустављеног времена лутања.

Stévo Basara ::

Rijetko, mogu čitati poeziju u sebi, valjda nema dovoljnog odjeka u tišini, pa ih moram reći glasno ili bar šaputati sebi na uvo da bi ih bolje osjetio i razumio. Tvoje pjesme su jasne i glasne, s mirom ih mogu čitati i osjetiti u sebi gotovo kao da su dio moje vlastite misli.

Хвала на коментару Стево. Није да се трудим да тако пишем већ једноставно тако рука крене. Поезија јесте филозофија мисли али песник не треба да буде Ниче већ тек записничар обичне речи.

Буди горда, такву те знам,
буди храбра и охола,
док кроз сан корачаш.
Буди господар малих богова,
оних који у људима обитавају.
Пусти, нека те светлост града милује,
јер јуче постаје данас као и сутра које долази.
Признај, знаш,
тренутак сјаја је увек ту,
као бег из крлетке
чија су врата увек била отворена.
Време је феникса валкиро,
одложи мач,
узми за руку, онако нехајно,
малог дрвеног лутка,
оног који је своје струне водиље
сам откинуо,
побегао злом луткарау
да би потражио део светлости
на твоме рамену,
кога нико никада таквог није имао,
ни тражио,
као надање у мирној вечери.
Не питај где, једном, на неком прашњавом путу,
гледајући у обрисе својих корака,
наићи ће, чућеш његове кораке
који те ветром дозивају.
И не скидај осмех који ти на лицу титра,
на твом портрету уткале су га године,
у времену када нико се није смешио.
Тражи, ходај, трчи,
одбачене балетске ципелице
не кажу
да деца не требају се играти
недосањаним сном.
Лутај, кажи непромишљену реч,
уклеши је, напиши је,
дневник успомена нека буде опомена,
нека буде споменик невеселим сећањима
у машти лепог помешаних цветова суза.
Крени, потражи пут на коме ћеш срести
малог дрвеног лутка,
одбеглог у лошем времену надања.
Крени, тако горда,
храбра и охола, такву какву те знам,
у лику палог анђела надања.

Tvoja poezija jednostavno opija, tvoje misli odzvanjaju u mojoj dusi, koliko one mogu da uznemire, toliko daju i spokoj...neverovatna energija koja te u trenutku podigne do visina nadanja i snova, a onda te istrezni realnoscu postojanja.

Не могу писати о мосту Мирабо,
ни о трговима птица,
не могу писати о шибицама
у мраку које се жаре,
не могу писати о цвећу зла,
туђим љубавима,
неоствареним сновима мртвих песника.
Али, могу,
реч о челичним магнолијама речи,
могу о трговима градова писати,
о предграђима уснулим
под цветовима јоргована
у сновима изниклим.
Могу дати реч о рекама,
које морима постају,
небесима и кишама,
плаху реч
хладном бистрином извајану,
упућену, поклоњену,
којом ћу насликати
по неку смрт дана,
рађање јутра,
боју твојих очију.
Могу поклонити реч,
која ће сликати,
обрисе старих бедема,
куле Вавилона,
сахрањене колонаде стубова
под песком и пепелом,
осликати велико платно позорнице,
написати први чин
у коме га она није волела
и други у коме га није волела,
трећи у коме она га је заволела
али њега није било
под њеним прозором
на који је снег бацао беле искре неба.
Могу дати реч,
о Заповестима и греховима,
реч о одласку, останку,
неку чудну реч заустављених надања,
загонетну тајну избора
слагалицу сложену сатима лутања.
Зато не могу,
не могу писати о мосту Мирабо,
ни о трговима птица,
не могу писати о шибицама
у мраку које се жаре,
не могу писати о цвећу зла,
туђим љубавима,
неоствареним сновима мртвих песника
док тражим твоје снове
у којима и ја лутам.

ladykatarina ::

Tvoja poezija jednostavno opija, tvoje misli odzvanjaju u mojoj dusi, koliko one mogu da uznemire, toliko daju i spokoj...neverovatna energija koja te u trenutku podigne do visina nadanja i snova, a onda te istrezni realnoscu postojanja.

Хвала Катарина

Још један бокал,
црвеног као твоје усне,
још један бокал белог дај,
да помешамо,
па нека памет оде,
пусти је нека побегне путевима немира
и изгубљених успомена.
Дај да помешамо, бело и црно,
у овим непристојним, прљавим чашама,
мусавим од наших пијаних руку.
Дај да помешамо,
шта сем гордости можемо изгубити,
време се не враћа, знаш.
Хајде, горе чашу дај,
нека се сломи,
и наше кугле светова су сломљене.
Дај, пусти румен у образе,
пиј, отпи, нека на уснама
вино у капима остане,
опоро као сат што ка јутру жури.
Насмеј се, хајде и очи ми покажи,
тражим тек лутања,
непрегледне пучине снова,
бела једра помешаних облака сивила.
Ма дирнућу те,
онако лаганим додиром,
крв нам је врела,
страст вином опијена,
луда, необуздана.
Ма дај, чашу горе,
помешајмо ноћ грехом,
ма једна ко ни једна,
луда и лепа,
које ћемо се сетити,
када чашу уснама принесемо.

meseceva rosa ::

Ne umem da ocenjujem, ali zastajem srcem
kad me nesto dodirne i dusom raspe plavetnilo...

Citat :

али њега није било
под њеним прозором
на који је снег бацао беле искре неба

Sta god da kazem ne moze opisati osecanja
kojima me pesma dotakla...

Хвала МР

Пустићу дах стрепње,
лагано и топло.
Осетићеш врхове мојих прстију,
као ветар благ југа,
онај у лету топлом који те дирне.
Усне, некако жедне, луде,
усне луталице.
Уздрхти, ту је трен чежње,
обневидео слепилом нежности.
Нека ти хаљина падне,
ослободи се трзајем,
намести се, љубим те,
пусти да лутам простором белине.
Кристално вече,
хладна бистрина уздаха,
немоћ овог благог лудила,
несхваћена машта се шири простором.
Узимам те шапатом,
пригушеног крика који ми поклањаш.
Дирнућу сваки део надања,
врела топлих извора наћи,
пустити хир да завлада мислима,
сањивим.
Пишем ето стих, теби,
додиром казан, необуздан, млад,
по твоме телу,
мојим рукама скривеном.
Трен и надање,
твоји немирни бокови,
лудо море које љуском трупа се игра.
Разбијено светло,
постаје ноћ, дуга, немирна,
ноћ уздаха, понеке заборављене сузе.
Записано је,
велики луткар неба,
на станицама времена које иде,
о раскршћу светова речи говори.
О нама говори,
у избору греха врлине,
док твоје сузе на уснама мојим,
заувек умиру.
Прича, о животу,
прича о животима,
додиру који не нестаје,
који се јавља,
лудом силином тражен.
Остави ме, ту на твојим грудима,
на рамену, на коленима,
не умирем,
ја рађам се поново,
негде у цвету твоје чежње.

Угреј ме,
загрли ме јако, онако најјаче,
пољуби нежно, најнежније
и немој отићи,
варљива је дан,
злодухе сенкама крије.
Дођи, желим
да наслоним главу
на твоја колена,
да прекинем ти лутања.
Зажмури, слушај,
без гласа тишина говори,
знам,
бег као последња одбрана стоји,
наткриљен над путевима
који те чекају.
Подне ће,
а ти, угреј ме, загрли ме
пољуби ме,
дуги су путеви самотног хода,
пусти ме да спавам на твоме крилу,
можда ћу преварити још једну ноћ,
можда ћу преварити тебе,
јер знам да једном,
остаћу тако далеко,
иза твојих сигурних корака
на путу од жуте опеке сна.

Било би лепо љубити тебе,
лагано,
показивала би прстом места која волиш,
лутао бих,
остављао усне,
ти би се смејала, уживала.
Лепо је,
откривати скривена места страсти,
док капи зноја те не оросе
у ишчекивању трзаја,
који пролази телом задовољства.
Лутају жеље,
тражења дела слагалице,
недостајање испуштено, нађеног.
Црно и бело, у колору,
боја твојих усана,
три боје склопљених капака.
Остајем на теби, у теби склупчан,
искра страсти, сећања,
под кожом, коју додирујеш
када ме нема.
Покренут траг лепог,
заборављеног пољупца,
девојачког, дечачког,
у некој полутами хаустора жеља.
Сањај, твоју хаљину,
које су моје руке подигле до твојих бедара,
сањај и моје усне на твојим грудима,
дивље пољупце, које нисмо тада делили,
сањај, ноћ, случајне пролазнике касних сати,
тела која се крију и скривају страст.
Сањај, лепо је и нежно,
полако ме потражи,
немој ме изгубити у времену,
док шапатом исписујем
странице разума,
невештих љубави и маштања.

У ноћи лета,
у мирису липа,
два тела милована тамом,
у разиграном плесу,
упаљеног жара,
без шапата несталих у додирима,
олуји страсти предата.


Гризеш усне
да не би вриснула,
ноћ да не би поцепала
слатким трзајем.
Ти си извор мој,
нађен.
Препусти се,
буди оно што ниси била,
полуди, тражи,
захтевај, узми.
Пробуђена,
као грана пролећа извијена,
нестварна,
мојим рукама извајана.
Стежем те, окрећем,
узећу те нагло,
знам, тако волиш,
осетићу те,
твоју немирну врелину.
Крикни потајно,
направимо представу,
ми без маске пајаца,
са публиком која се окупља
на прозорима ноћи.
Крикни, загреби стари зид,
покажи им како страст урла,
покажи им,
иза завеса таме су се склонили,
о греховима шапућу,
греховима непробаним,
греховима који нису грехови.
Крикни, мој дах
на врху таласа осети,
ту сам,
уздрхтала лудости моја.
Поклонићемо се,
на све четири стране,
наш наклон примите,
повикаћемо,
отрчати у ноћ
која се губи у свитању,
смејаћемо се
као деца када се смеју,
после првих
пољубаца дариваних.

Хајде, обриши сузе,
велики сат времена стоји,
кренуће,
мада, време не постоји у вечности.

Хајде обриши сузе,
отишли су,
усправи се,
ево, ветрови носе речи.

Позорница је празна,
одабери маску,
заиграј нову игру, онако,
лагано како знаш.

Да, ти си умрла,
а опет,
рађаш се у свакој речи,
када јутро закуца на вратима ноћи.

Хајде, обриши сузе,
усправи се,
заиграј валкиро,
пркоси боговима лудила.

Ноћ,
жута луна на тамном небу,
мед на црној позадини.
У тами,
соба празнине.
Тишина.
Изгубљена боја ствари лелуја,
ваздух је тмушт, миром одахнут.
На твојим уснама,
црвена ружа,
узбрана кап,
хладноћу поноћи оставља.
Бес је скројио,
твоју нагу хаљину,
у олују,
огрнут бели плашт бацио.
Костим мртвог времена,
ту око нас,
глумци без шминке.
Тражимо,
заборављене речи почетка.
Негде смо их погубили,
у неким лудим преводима,
сликама које нисмо разумели.
Љубав, смрт и снови,
почетак или крај
недосњане игре ?
Хајде, разбиј,
патетику мучеништва
узалудних осмеха.
Ако је ово смрт,
она не сме бити таква.
Потражимо,
оно платно осликано касном јесени,
неки трг, неку лудост.
Мирис јефтине кафе
са скупим рачуном,
међу зидовима у
плавом диму цигарете.
Крали смо време,
неке додире, пољупце,
под кишним капима,
са звоником,
што подне растанка одбија.
Облак таме милује месец.
Дођи, улица је пуста,
ноћас нас,
нико неће чекати.
Дођи,
исплешћу венац,
од замишљених цветова поља.
Дођи,
можда још могу да те насмејем,
као некада, уз шапат бајке,
неких лудих речи страсти,
на некој старој клупи,
у неком старом парку,
сред леја првог додира.

meseceva rosa ::

Treba verovati da sve o cemu sanjamo,
sve ce bas tako i biti:)

Или је било.

Кажи им,
да, била је клупа,
неких успомена,
неких туђих додира и пољубаца

Кажи им,
да, била је јесен,
жуто лишће још није падало,
било је и сунце,
високо и топло.

Кажи им,
да, оно те је по лицу миловало,
на грудима остало,
на коленима заспало.

Ма кажи им,
да, била си лепа,
у белој хаљини лета,
ту, тек тако заустављеног.

Ма, кажи им,
да, кажи им шта желиш,
само никада не говори,
да уместо сунца,
у једној јесени,
на једној клупи заборава,
у белој хаљини лета,
мој сан си била.

Masada ::

Кажи им,
да, била је клупа,
неких успомена,
неких туђих додира и пољубаца

Кажи им,
да, била је јесен,
жуто лишће још није падало,
било је и сунце,
високо и топло.

Кажи им,
да, оно те је по лицу миловало,
на грудима остало,
на коленима заспало.

Ма кажи им,
да, била си лепа,
у белој хаљини лета,
ту, тек тако заустављеног.

Ма, кажи им,
да, кажи им шта желиш,
само никада не говори,
да уместо сунца,
у једној јесени,
на једној клупи заборава,
у белој хаљини лета,
мој сан си била.

Kazacu
bila je klupa.
Zaspala smehom u meni.
Ucrtao si srce
da te zapamtim zauvek.

Kazacu
bila je jesen,
mesec moga rodjenja.
Crvenilo se lisce
mojim licem,
zbog poljubaca tvojih.


Kazacu,
sunce je bilo visoko,
bilo je toplo,
dodirnu si mi koleno.
Zaiskrio u oku

Kazacu,
da sam belu haljinu
leta,
vetru poklonila,
da zaustavim vreme.


Sve, sve, sve, sve cu da im kazem.
Sve sto zelim da znaju.
Da si mi sunce u ocima,
da sam te, te jeseni, ljubila,
na jednoj klupi u Zemunu,
koja nije klupa zaborava,
nego nadanja,
u beloj haljini leta,
prepunoj leptirica.
Da si bio moj san
te jeseni,
i ostao moj san.
Zauvek.


@samo da neko ne pomisli da je ovo stvarno