::AlAnyah - sva ružičasta i lepršava. Tema za sve srećne i zaljubljene::

Hotel Borg

Bio je to jedan od onih dosadnih dana kada ionako niko nije dolazio u mesto, a kamoli u hotel. Aleksander nije shvatao kako se njegovom gazdi isplati da drži ovo oronulo zdanje u centru maltene napuštenog grada no, dokle god je njemu redovno pristizala plata, nije ga ni bilo briga. Što je manje gostiju bilo, njemu je posao bio lakši. Sedeo bi od jutra do mraka za pultom na recepciji i gledao televiziju ili sedeo za računarom gledajući razne pornografske sajtove. Ponekad bi, kada ima gostiju u hotelu, bio primoran i da sprema sobe i da kuva. Sva sreća, retko ko se zadržavao više od jedne noći u toj rupi.
Zaklatio se na stolici i prljave čizme podigao na pult zabacivši glavu tako da je sada bila naslonjena na prljavi masni zid čije su tapete odavale utisak da potiču iz ranog perioda XIV veka. Pre nove ere. Iako tada tapete nisu ni postojale. Gledao je u tavanicu sa koje se spuštala velika paukova mreža, prošarana uhvaćenim mrtvim mušicama i bubicama. Luster koji se bezvoljno klatario sa plafona bacao je slabo svetlo jer je bio prekriven debelim slojem prašine. Dobro je što nije gadljiv, pomislio je. Verovatno ne bi mogao da provede ni nekoliko sekundi u ovom prostoru. Sa starog olupanog radio aparata dopirali su tihi zvuci muzike iz šezdesetih, koja je tih dana bila veoma popularna u njihovom malom gradiću.
Polako je sklopio kapke i utonuo u svet snova, maštajući o svemu što je nekada, kao klinac, želeo da ima i bude. Sanjao je da je velika rok zvezda, da ga žene saleću na svakom ćošku, da se opija i bahanališe na svakom koraku. Jedino što ga je u tome sprečavalo bio je definitivan manjak sluha. I, možda, jedno lenjo oko i grba. Odjednom ga je nešto trglo iz sna. Neko je ulazio na vrata hotela. Prvi gosti u ovom kvartalu, pomislio je. Moraće ponovo da „radi“. Spretno je odmerio dvoje pridošlih i klimnuo glavom u njihovom pravcu.
„Dobar dan, imate li slobodnu sobu?“, upitao ga je visoki crnomanjasti muškarac. Malo mu je falilo da prsne od smeha, gledajući ispred sebe potpuno praznu evidenciju gostiju, ali je ostao profesionalan.
„Da, eto, jedna se zadesila da je slobodna. Koliko ostajete?“, reče masnokosi lenjooki recepcioner, gledajući u ženu koja je stajala iza Visokog. Afroamerikanka, crna kao noć, tako nešto se nije viđalo često u ovom kraju sveta. Primetila je njegove jezive poglede i nesvesno se još više umotala u kaput.
„Jednu noć, u prolazu smo.“, odgovori Visoki pružajući papir i neki kožni novčaničić recepcioneru. Ovaj lenjo otvori ono pismo i pročita da je Visoki zapravo pandur iz neke Rumunije koji ovu crnkinju (koja je optužena za otmicu i pokušaj ubistva sina predsednika Uzbekistana) prati u neki posebni sud. Zapisao je potrebne podatke, pišući i sebi mentalnu belešku da kasnije na Google-u proveri gde su te zemlje, koja je to nedođija.
„Dobro mi došli u Hotel Borg, plaćate sutra pri odlasku“, reče zevajući, „ako ’oćete da jedete sutra ujutru, recite... Da vam osmislim neki doručak. Ali ne nadajte se da će biti preterano lep.“
Pružio je Visokom ključ od sobe na prvom, jedinom spratu hotela i pokazao mu stepenište na kraju hodnika.
„Ne treba nam hrana, niti nam trebaju bilo kakve druge usluge. Samo se postaraj da nas niko ne uznemirava“, reče Visoki gurajući ispred sebe zatvorenicu.

Vratio se u prvobitni položaj, podigavši noge na pult, a zatim je pesnicom udario kućište računara koji se na taj čudni podstrek uključi. Pitao se kako je moguće da je neka tako slatka i krhka ženica (Visokom je na jedvite jade dopirala do grudi) u stanju da učini neka zlodela kao što su otmica ili pokušaj ubistva... Odozgo su dopirali glasovi, Visoki i crnkinja su se svađali. Da je još neko u hotelu morao bi da ode gore i da ih opomene ali, hvala svim silama, kako je hotel bio prazan mogao je da ostane u svom omiljenom položaju bezbrižno gubeći vreme...
Uskoro se čulo puštanje tuša, te grbavi recepcioner pomisli da bi mogao da nastavi sa svojom, nepravedno prekinutom, dremkom. No, gore voda prestade da šušti i začuše se neki čudni zvuci. Muški potmuli urlik, stenjanje, ritmično udaranje u zid. Lenjooki se nasmeši, otkrivši manjak nekoliko zuba u svojoj vilici, pomislivši kako dugo nije čuo tako nešto u svom hotelu. Kako je čuo sve jače žensko vrištanje, primetio je i izbočinu na svojim prljavim farmerkama.
Uspravi se na stolici, brzim pokretima prstiju se ulogova na svoju omiljenu web stranicu pa otkopča farmerke i započe sa svojim omiljenim hobijem. Slike i snimci na ekranu njegovog starog računara, uz zvuke iz hotelske sobe iznad njega, učinili su da i on ubrzo zaječi i na nekoliko trenutaka klone umornom glavom, naslonivši se čelom na monitor. Zažmurio je, zamislivši kako ta crnačka kučka kleči pred njim i uklanja dokaze ovog zločina sa njegovih ruku.
Čini se da je ponovo zadremao, i to sa rukom položenom na genitalije. No, hotelom se prolomiše zvuci dva pucnja, jedan za drugim, što je recepcionera tako trglo da je glavom udario u ivicu pulta. Opsova glasno i odvratno i ustade sa svoje cenjene rasklimatane stolice. Stajao je tako pitavši se da li je pametno da ode gore i vidi šta se zbilo. Mogao bi da nadrlja prilično, mešajući se u posla policije iz koznakoje zemlje. A, sa druge strane, mogao bi da unese malo adrenalina i zabave u svoj propali život.
Lenjo se popeo na sprat i prišao sobi u kojoj su bila jedina dva gosta Hotela Borg. Kucnuo je na vrata, tiho, ali nije bilo odgovora. Kroz glavu mu protrča misao da ubica stoji iza vrata i čeka da ovaj uđe pa da ga ubije ali je, uprkos tome, ponovo pokucao, ovaj put jače. Slabašna brava popusti i vrata se donekle otvoriše, ali nedovoljno da bi išta video. Recepcioner gurnu vrata čizmom još malo i pogleda u kupatilo koje je bilo desno od njih. U njemu se nije ništa desilo, ogledalo je prikazivalo poznatu štroku i buđ iznad kade.
„Ima da uđem, pa šta bude – biće!“, pomisli i hrabro zakorači u sobu. Hodnik je bio dug možda dva i po metra ali ga je on prelazio, činilo se, satima, strahujući od prizora koji je mogao da zatekne. Ili od osobe koju je mogao da zatekne u sobi. Pogledao je, na sekund, naviše, pomolivši se nekom božanstvu, koje god da je bilo tamo gore i pazilo na njega. Zavirio je u sobu i video dva leša. Nagi muškarac i žena ležali su na suprotnim stranama sobe, širom otvorenih očiju. Svako od njih je imao pištolj u desnoj ruci i rupu u grudima kroz koju je liptala krv, flekajući već dobrano prljav itison.
„E, jebiga, baš ste našli gde ćete da se ubijate! I to stranci! PU!“, glasno opsova a zatim se odgega do svog pulta da bi nazvao lokalne vlasti.

Uskoro se Hotel Borg napuni kao nikad do tada. Prostor ispred hotela su obasjavala rotaciona svetla sa vozila policije, a hotel je bio pun što pandura što gradonačelnikovih ljudi koji su mu dosađivali terajući ga da priča o strancima koji su ležali mrtvi u sobi broj 1. Kroz nekoliko sati se rasturi gužva, a leševe odnesoše u crnim kesama koje su ličile na one u kojima on baca smeće. To ga navede da razmišlja o tome kako su stranci smeće i kako donose samo probleme.
Nanovo podiže čizme na pult, nadajući se da mu ovaj put niko neće prekinuti dremku. Ponovo je sanjao da je zvezda ali ovaj put da je u krevetu sa crnkinjom koja je do skoro ležala mrtva i gola u sobi iznad njega. Čak i u snu je osećao kako se ponovo uzbuđuje. Otvori jedno oko, ono vredno, pitajući se da li nešto da uradi po tom pitanju, ali ga je u tome sprečio zvuk koji je dopirao sa stepeništa. Neko je silazio. Pomisli da halucinira od pospanosti, ali niz stepenice siđoše Crnkinja i Visoki. Obučeni, čitavi i van crne kese, ovaj put.
Prolazeći pored pulta, Visoki reče: „Zbogom i hvala na gostoprimstvu!“

Pomislio je da bi trebao da se začudi, ali je u tom trenutku ugledao crnkinjinu zanosnu zadnjicu i mahinalno spustio ruku ka šlicu.

„Stranci. Čudni ljudi“, reče on i otpoče svoj posao.