::AlAnyah - sva ružičasta i lepršava. Tema za sve srećne i zaljubljene::

između jave i sna....

Tea ::

Pa tu je verovatno pocela neka druga prica, ko zna sta bi tu jos ispalo, cekamo nastavak

Mislim da kada bi bilo nastavka izgubilo bi se na lepoti price.Mnogo lepse je kada je nesto nedoreceno i kada se sluti u vazduhu.Barem moje misljenje,ali na piscu ove price je jel sta ce dalje...

Naravno, nadam se da ce biti jos dobrih prica jer rado citam svaki njen prilog.

Nastavka neće biti jer, kao što reče Beskraj, to bi vas sve onemogućilo da maštate i razmišljate o ovome

Јако брутална прича. Јесте да је измишљена али и у стварности постоји тога где деца имају лоше од својих родитеља и није чудно што постају убице и наркомани, у овом случају да је била ћерка била би иста мама. Не знам како те жене могу доћи кући после свега и погледати свог мужа и дете у очи.

У почетку сам помислила да је он пјано и било ми је жао ње, али видиш као може човек да постане пијанац због своје жене. Како жена може да упропасти фамилију.

Za koga je taj zadnji metak ostao?Sta mislis?Prica mozda na prvi pogled izgleda nestvarna,ali zasto bi bila nestvarna kada je ovo u stvari jedna svakidasnjica danasnjeg vremena.Ovo se desava mahom mnogim porodicana,koje su jako nesrecene i nezadovoljne i u tim zalosnim promenama traze resenja,ne shvatajuci da ulaze u jos vece probleme.Svi junaci ove price su zrtve ali najveca zrtva je glavni junak ove price.Ne bi se slozila sa Teom bas,da od losih roditelja su i losa deca,od losih roditelja ostaju samo deca koja su zrtva svega ovoga.Ona su ta koja ispastaju na kraju u celoj prici,i ostaju naceti i hodaju dalje kroz zivot bez duse,emocija i sve one lepote zivota jer se to u stvari sve nosi iz kuce.Kako ce taj Danilo dalje kroz zivot?A takvih Danila ako se malo okrenemo iza sebe ima ih na svakom koraku.

Обично то буде тако јер родитељи дају лош пример деци. Не у 100 % случајева али већином, јер све што дете види да родитељ ради значи и њему је допуштено.

Знаш да волим уврнуте приче. Мени се допада, написла си све о жртви, о мислима, помало сулудим али ко их нема. Оправдано убиство са становишта извршиоца као и самоубиство на крају.

Drago mi ja ti se sviđa

Nikada nismo saznali šta nas je dovelo u tu prokletu situaciju ni kako smo se zadesili u tom stanu te noći. Nikada do sad nisam nikome ni pričala o ovome. Ali sada, sada kad sam sigurna u to da sam na sigurnom, sada smem da se ispovedim.



Moj brat Stefan i ja bili smo u stanu, po svemu sudeći, neke starice. Znate, bio je to jedan od onih stanova koji mirišu, ili smrde – kako vam volja, na ogavnu starost i bljutavo baeno povrće. Jedan od onih stanova koji vas, kako kročite u njih, podsete na svoju prošlost tim groznim, požutelim zidovima, prastarim nameštajem i obaveznim heklanim stolnjakom na trpezarijskom stolu. Ovaj stan imao je sreću da pripada nekom bogatijem čoveku, reklo bi se, jer je u uglu dnevne sobe imao stari pianino. Činilo mi se da dugo niko nije preleteo prstima po njegovim dirkama, kao da su se ljudi plašili da će tim zvukom oterati neke duhove koji su se nastanili iza polutrulih klavirskih daščica.
Dakle, nekako (a i dalje je nepoznato kako) nas dvoje smo se te noći zatekli tu. Imali smo tek dvadeset i dvadeset i jednu godinu – Stefan je stariji od mene godinu dana i, za razliku od mene, uvek je voleo avanture i opasnost. Ja, ja sam bila mirnija, naklonjenija avanturama koje su mi donosile stranice mnogih pročitanih i napisanih knjiga i onim opasnostima koje su donosila moja brojna maštanja o budućnosti. Razume se, kao vođena Marfijevim zakonom, moja je budućnost bila tačno onakva kakvu je nisam zamišljala ni u najluđim snovima.

No, vratimo se priči.

Sa prastarog malenog televizora, prekrivenog debelim slojem prašine, tim odvratnim, smrdljivim svedokom vremena, u dnevnoj sobi odjekivala je špica za treći dnevnik RTS-a. Sećam se i dan-danas, posle toliko godina, kako je išla ta melodija. Melodija koja me budi u košmarima. Melodija koja mi zasvira u glavi svaki put kada osetim da će se nešto desiti. Nešto što ne valja.
Sedeli smo na starom kauču čiji su nasloni za ruke bili prekriveni silnim heklerajem. Kauč je na više mesta bio progoren cigaretom, a na stočiću ispred nas haosom je dominirala stara kristalna pepeljara iz koje se prelivao pepeo praćen opušcima. Kao da nije pražnjena godinama a ipak, njena kristalna spoljašnost je blistala kao da je pre svega nekoliko sekundi uglancana.
Pomenuti haos na stolu bio je veoma impozantan. Bile su tu novine (Politika, ali iz 1950 i neke godine), bilo je tu nekih prastarih ogrlica i polomljenih medaljona – kao da je neko izvrnuo i prosuo kompletnu staričinu kutiju sa nakitom koji je, verovatno, nasledila od svoje bake. Na stolu je bilo i nekoliko knjiga. Bili su tu Andrić, Ćopić, Nabokov, Majakovski. Čudna kombinacija. Četiri prljave šoljice sa skorelim socom od kafe, dve zgužvane (ili je, možda, bolje reći zgromljene) paklice Drine bez filtera, gomila hartijica na kojima su bili prežvrljani neki brojevi telefona...

Na podu, ispred televizora, nalazila se neka ogromna plava knjiga. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je Stefan ustao, ugasivši prethodno svoj Camel u onoj prepunoj pepeljari, i podigao tu knjigu. Listao je ubrzano ali sam ipak, sedeći i dalje na dvosedu, uspela da vidim da je to foto-album. Izraz bratovljevog lica, neponovljiv, bio je jeziv. Inače bledoput, Stefan je odjednom postao prozirno beo, namrštenih obrva i tamnih, inače krupnih, očiju koje su sada bile prorezi na licu.
„Šta ti je? Šta je to?“, upitala sam ga, ubeđena da me zavitlava, da želi da me zastraši – onako kako je nebrojeno puta do sada već uspevao. Odgovora nije bilo. Zaklopio je album sa slikama i ruke spustio uz telo. Blago povijene kičme, pogleda uprtog u pod, nije izgledao kao mladić već kao starac.
Izmenjenim, čudno dubokim i tihim, ali autoritativnim glasom rekao je: „Valjalo bi da se što pre izgubimo odavde. Ustaj! Idemo!“
„Stef, nemoj me zezati, bre. Šta je bilo?!“
„Rekao sam! Polazi!“

Morala sam da ga poslušam. Nikada nisam niti ću ikada sebi oprostiti što nisam bez reči krenula napolje, umesto što sam drsko, nalik trogodišnjem ljutom, razmaženom detetu, otela album iz Stefanovih ruku. Pokušao je da ga preotme, ali sam bila brža. Strovalila sam se ponovo na krevet, spustivši album u krilo i krenula da ga listam.
Evo, i sada kad pišem ove redove, znajući da sam na sigurnom i da se ovo neće pročitati za mog života, i sada drhtim i sada se osvrćem i gledam u beli zid iza sebe. Teške tamno-plave korice albuma sakrivale su užas. Na svakoj strani po jedna fotografija, velikih dimenzija.

Prva fotografija prikazivala je nago telo ubijene starice. Prerezanog grkljana ležala je na nekom stolu koji se maltene mogao videti kroz njenu sivkastu, beskrvnu, naboranu kožu. Zastrašujuć pogled njenih ledeno plavih očiju uperen u fotoaparat kojim je ovekovečen taj ogavni trenutak, urezan mi je u sećanje i često me tera da bežim od plavookih ljudi u životu.
Na drugoj fotografiji je skoro sve bilo isto. I položaj tela i taj jezivi pogled. Osim što, ovaj put, starica nije imala ni jednu dlačicu na svom telu. Obrijane glave i svih ostalih delova tela, ličila je na neku prestaru bebu. Ova slika prikazivala je, mislila sam te sekunde, najveću okrutnost fotografa-ubice. Tako obezličiti nekoga ko je svoj lik i svoj stav gradio decenijama...
Okretanje sledećih stranica me je razuverilo u to, .
Treća fotografija je pokazivala staričinu glavu odvojenu od tela. Prerezan vrat, ali prerezan hirurškom preciznošću. Glava, nezavisna od tela. Ćelava glava, iskolačenih plavih očiju...
Četvrta je bila dokaz odstranjivanju šaka i stopala. Ponovo taj isti, pravilni rez. Ponovo ta staračka bela koža.
Na sledećoj fotografiji leš je bio potpuno raskomadan, kao Barbike nakon što su se surove devojčice igrale sa njima. Na onom istom stolu, ležalo je telo (trup koji su činila ramena, grudi, stomak i genitalije), a glava, ruke i noge (takođe, iseckane na sastavne delove) postavljeni su uz male razmake oko tela u pozu sličnoj Da Vinčijevom Vetruvijskom čoveku.
Sledeća stranica nije imala fotografiju.
Imala je tekst. Ispisan kaligrafskim, preciznim rukopisom:

„Nisam kriv. Samo mi je bilo dosadno. Mnogo dosadno. Nije ni ona ništa skrivila. Prosto, zadesila se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu i to je označilo njen kraj. Moram priznati da je bilo zabavno. Tranžiranje i slikanje. Pravljenje ovog albuma.
Osladilo mi se.
Vi, vi koji ovo čitate znajte da nećete dugo. Ubijanje je kao droga, potpuno te obuzme i toj želji se ne možeš odupreti.
Vi, proćićete kao i ona.
Uskoro.“

Drhtala sam, sa suzama u očima. Drhtala sam kao pred najteže ispite, one životne. Drhtala i gledala u Stefana koji me je posmatrao, ali mi se činilo da gleda kroz mene. Tihi jecaj mi se oteo iz grudi kada sam pokušala da ga pitam šta ćemo raditi. Da li da zovemo policiju, da li da jednostavno pobegnemo iz tog stana, da li, da li...
Stefan nije odgovarao. Gledao je iza mene, ka vratima od spavaće sobe koja su bila iza mene. Primetila sam da mu je usna blago zadrhtala. Nije imao snage da progovori, rekao mi je kasnije. Okrenula sam se i videla siluetu koja izlazi iz mraka. Skočila sam, sećam se, na brata – maltene ga srušivši. Automatski me je primio u zagrljaj i privukao sebi, kao nekada kada me je čuvao od jače i starije dece u parkiću. Iz spavaće sobe je izronila prilika. Krupni muškarac, tamnoput i tamnokos, prekriven maljama i ogavno prljavom odećom, sa jezivim ožiljkom preko lica. Osetila sam kako nestajem, kao da se rušim, svesna i sigurna u to da će nas ubiti. Oboje. I ne znam da li mi je teže padalo to što sam verovala da će me ubiti ili to što sam mislila da će ubiti mog brata. Moje drugo ja.

Laganim koracima čovek je krenuo ka nama.
„Nove žrtve. Dobro mi došli!“, reče hladnim, piskavim glasom koji nimalo nije išao uz tu krupnu figuru. Glasom koji mi je budio najgora i najlošija osećanja. Glasom koji me je plašio i bio mi je jeziviji i od onih fotografija. Sva sreća, Stefan je bio pribraniji od mene i uspeo je da me ugura u kuhinju iza nas i da zaključa vrata.
Glas sa druge strane vrata se ubrzo začuo:
„Baš ste deca. Mislite da ćete moći doveka da sedite tu, da će mi čekanje dosaditi?! Ili mislite da ne mogu da razvalim vrata?! Da ću propustiti priliku da prerežem vaše vratove, da vas pripremim za slikanje kao i onu babu?! Mislite da neću uživati u vašim mrtvim telima?! Da mi se nećete, tako mrtvi, podati baš kao i ta prokleta starica!?“
Zaplakala sam snažno i glasno, na šta me je Stefan prekorno pogledao. Pokretom jedne ruke spustio me je na stolicu i zagrlio čvrsto, kao da će tako da mi ulije snagu za borbu. Borbu protiv ludog čoveka. Protiv manijaka. I to naoružanog manijaka.
„Smiri se, mila. Sve će biti u redu“, rekao mi je glasom punim nekog nadčovečanskog mira, dok me je nežno ljuljuškao u zagrljaju.
„Neće, neće! Jesi li pročitao ono, jesi ga čuo?! Ubiće nas, Stefane!“, ječala sam neutešno.
„Smiri se! Ti si ja!“, šapnu mi brat. To su bile naše reči, reči kojima smo govorili da smo jedno drugome sve na svetu i da je sve što imamo zajedničko, uključujući i nas same. Privukao me je još bliže sebi i krenuo ubrzano da mi priča.

Kao i uvek, moj brat je uspeo da me iznenadi. Njegova inteligencija kojom smo se oduvek svi ponosili, ponovo je došla do izražaja. Stefan je imao plan...


Uskoro sam, po bratovljevom planu, ušla u veliki plakar koji je bio uz zid iza vrata. U rukama sam držala ogromni nož koji je Stefan uspeo da nađe. Blago otškrinuta vrata su mi omogućavala da vidim šta se dešava van ormana.
Gledala sam brata kako spretno i tiho slaže neke šerpe jednu u drugu i njihove poklopce pričvršćuje gumicama za tegle. Znao je da ga posmatram. Oduvek smo bili telepatski vezani, kao da smo blizanci. Okrenuo se ka plakaru i namignuo mi, izraz lica je govorio da će sve biti dobro i ja sam mu verovala. Kao i uvek. Udahnula sam duboko, prateći dalji tok dešavanja.

Stefan je upakovane šerpe bacio kroz prozor, zatvoren, tako da je njihov let sa drugog sprata do dole bio propraćen jakom bukom. Kao da mu je dat znak, dlakavi odvratni muškarac je provalio u kuhinju. Vrata su, od siline njegovog udara, drmnula u plakar i zatresla ga pa su se vratanca od dela u kome sam ja bila još više otvorila. Svetlost je još više obasjala prostor pored mene i... Imala sam šta da vidim. Iz velike crne kese za smeće koja je stajala pored mene izvirivala je ćelava glava mrtve starice. Tiho ciknuh i brat mahinalno pogleda ka plakaru. Uplašila sam se da će Stefanov plan propasti i da ćemo oboje završiti kao ona jadna starica. Međutim, ubica me nije čuo.

Pogledao je Stefana koji je stajao pored razbijenog prozora unezverenog izraza lica i viknuo: „Gde je devojka!? Šta se desilo!?“
„Hteli... smo da pobegnemo... Ona... Ona je skočila, ja... nisam smeo... plašim se visine...“, mucao je Stefan uplašeno, uzmičući ka radnim elementima.
Iako lažan, njegov strah me je brinuo. Bilo je čudno videti Stefana koji je uvek bio neustrašiv kako bojažljivo gleda surovog manijaka ispred sebe.
„Mnah... Nju ću potražiti kasnije. Prvo ću se pozabaviti tobom.“, reče ubica prilazeći sve bliže Stefanu koji je ćutke gutao knedle i posmatrao nakaznog čoveka suznim očima. „Nemaš gde da pobegneš, sine. Jedini izlaz iz kuhinje su ova vrata iza mene, a mene ćeš teško da zaobiđeš.“
Stefan je, naizgled prestrašeno ali mirno, stajao kraj radnih elemenata tako da je ubica, koji je bio na svega nekoliko koraka od njega, meni bio okrenut leđima. Brojala sam u sebi stotinke, molila se svim silama da nam pomognu... Muškarac je prišao Stefanu i izvukao nož iz pantalona. Prizor oštrice noža na vratu mog brata bilo je nešto najstrašnije što sam ikada videla u životu. Kao da je muškarac mene ubijao time što je samo spustio nož na Stefanovo grlo.


Smrklo mi se. Ni sada ne umem da opišem taj osećaj. Nešto između straha i besa. Između nadljudske snage i nepodnošljive slabosti. Te sekunde kada sam izletela iz plakara, nisam ničega bila svesna. Nisam znala ni ko sam, ni gde sam, ni šta radim. Pred očima mi je bio samo lik mog brata i scene koje su mogle da se dogode...
Došla sam sebi tek nekoliko trenutaka kasnije, kada me je Stefan držao u naručju, uplakanu i drhturavu. Gledala sam u svoje krvave ruke, gledala sam u muškarca koji je ležao nepomično, na stomaku, dok mu je u leđima stajao zaboden dugački kuhinjski nož. Gledala sam u delo svojih ruku. Ubila sam čoveka. Ubila sam čoveka i bila sam srećna. Istovremeno sam se osećala kao monstrum i kao šampion. To biće je moglo da povredi mog brata, moje drugo ja, a ja to nisam dozvolila. Stefan me je neko vreme smirivao u svojim rukama, a onda mi tiho reče:
„Dušo, komšije su verovatno već zvale policiju. Ako nas zateknu ovde biće... Mi... Mi moramo da se razdvojimo. Zamisli šta će se desiti ako nas vide, ako nas uhvate...“
Bez reči smo ustali i krenuli da preturamo po stanu. Staričina ušteđevina je bila dovoljna. Nikada neću zaboraviti pogled mog brata, njegov poslednji pogled. Pun tuge i straha, ljubavi i besa. Nismo želeli da se to desi ali, čini se da nismo imali izbora. Stefan i ja više nikada nismo pričali o toj noći. Nikada se više nismo ni videli.


Ipak, Amaja iz Keruana u Tunisu sa svoje plantaže šalje dva puta mesečno paket sa urmama i maslinovim uljem, Sebastijanu u Narvik u Norveškoj. Dva puta mesečno Amaji stiže pismo iz Narvika koje sadrži samo tri reči:

„Ti si ja!“

Zastade mi dah, uzbudljivo i napeto stanje opisala si veoma dobro, tvojoj masti nema kraja.

Hvala, Tea :*

Ефектно, чита се брзо и не одвлачи пажњу било шта около.

Evo upravo sam i ja zavrsila sa citanjem,kako rece Masada brzo se cita i nista nije moglo da mi odvuce paznju.U tvom stili je,jako mi se dopada kao i sve ostalo sto pises.Jer volim kada nesto citam da sam samo na to usresredjena a ti to uspevas uvek.

Hvala vam svima

AlAyah, tvoje pisanje odgovara svakom uzrastu, jednako zanimljivo, uzbudljivo, razumljivo i pre svega kvalitetno. Nije prvi put da citam tvoje price ovog tipa, znam da ce se nesto dogoditi i ocekujem to svakog trenutka ali poznajuci tebe znam da moram da cekam da dodjem do kraja jer znam da si tu ostavila ono najkljucnije, sta reci bez da mogu da te citam godinama i da mi ne dosadi.

Рекох ти на ФБ, одличан је и умерен текст.

Gledao je ćerku svojih prijatelja nekim drugim očima, već nekoliko dana. Činilo mu se da je devojčica u proteklih nedelju-dve naglo porasla. Više je nisu zanimale lutkice i preskakanje lastiša, više nije oblačila široke trenerke sa likovima iz crtanih filmova. Počela je da ga posmatra, krišom, ispod oka, ali onako... Rekao bi – zavodljivo, ali nije tako, sigurno. Pa, pobogu, stariji je od nje dvadeset i jednu godinu, a njoj je tek četrnaest. Nije želeo da prihvati tu kobnu reč ’flert’ koju je izgovarao glas u njegovoj glavi, nadao se da to samo njegova bolesna mašta tako vidi. Sandra je DETE, kakav crni flert i kakvo crno zavođenje!

Baš te večeri, dok je ispijao šestu čašu čistog viskija i proklinjao sebe što mu je uopšte pala na pamet, stigao mu je SMS. Od Sandre.


„Čula sam da si kupio nov automobil. Kada ćeš da me provozaš? S. :*“

Gledao je, pripit, u tačskrin svog mobilnog telefona. Da te provozam ja malo, a, mislio je u sebi. Pritisnuo je zelenkasti taster i pozvao je. Znao je da će kad-tad zažaliti zbog toga, ali imao je suviše alkohola u krvi da bi ga to sad interesovalo. Nakon dva-tri zvona, čuo je njen glas. Mlad, ali i dubok, nekako senzualan.

- Halo?
- Hej... Otkud ta želja za... vožnjom?
- Pa ono... čula sam da si uzeo nova kolica, pa sam mislila da bi voleo da u njima provozaš neku mladu devojku kroz grad... Čisto da se vidi kakva si faca.

Nije mogao a da se ne nasmeje na ovakvu provokaciju. Znala je koliko ga je oduvek bilo briga i za to što su devojke uzdisale za njim, kao i za činjenicu da ceo život ne bi morao da radi jer mu je otac ostavio u nasleđe previše cifara na bankovnom računu. Nimalo ne bi ličilo na njega da voza cice kroz grad i da se hvali svojim novim Poršeom. No... Rešio je da prihvati igru.

- Kad ti se sutra završava škola?, upitao je. Nekoliko sekundi slušao je tišinu, a onda je dobio i odgovor.
- U pola 8 uveče.
- Čekaću te ispred.

Prekinuo je vezu pre nego što je ženski glas uspeo išta da izgovori. Odteturao se do ogledala i video čoveka koji pilji u njega. Oči su mu bile blago zakrvavljene a trodnevna brada još pridodaje tom imidžu mladog raspusnika. Počeo je da se obraća čoveku u ogledalu, a potom i da viče na njega, kako nije normalan i kako će zažaliti zbog toga sutra.



Bilo je još gore kada se probudio mamuran narednog popodneva. Za svaki slučaj je pogledao listu pozvanih brojeva, da se uveri da nije ishalucinirao onaj razgovor. Ali, nije. Broj je bio tu, sa tačnim vremenom i datumom poziva, kao i sa vremenom trajanja razgovora. Sedeo je na terasi, sa velikom šoljom kafe na stočiću, vrteći telefon u ruci. Razmišljao je da li da pozove Sandru i otkaže viđanje. Međutim, nešto ga je uporno teralo da vidi dokle će Sandra ići. Da li je u pitanju stvarno samo njegova prljava, raspusna mašta... Da li Sandra stvarno želi da se proveze u automobilu ili... Zvuk bačenog novčića prenuo ga je iz razmišljanja. Nova poruka.

„E, gubim sledeća dva časa. Krećem ka tebi, pa idemo u avanturu. Cmokić. S.“

Ustao je tako naglo da je oborio gvozdenu stolicu na kojoj je sedeo. Preskočio je i pohitao ka kupatilu. Brzometno tuširanje ga je malo osvežilo, nije više izgledao tako ubijeno kao sinoć. Rešio je da ne brije bradu, iako je mrzeo da izlazi neobrijan. Navukao je svetlosive farmerke i crni uzani džemper. Vezivao je pertle na patikama kad je zazujao interfon u predsoblju. Podigao je slušalicu, iako je znao da je ona.

- Da?
- Sandra. ’Ajde, silazi. Hladno je.
- Evo me...

Kad je sišao dole shvatio je zašto joj je hladno. Karirana kratka suknjica jedva je dosezala do polovine butina, a bela košulja je prkosno otkrivala probušeni pupak. Pitao se kako danas devojčice smeju tako odevene da odlaze u školu. Prišao je automobilu na koji je ona bila naslonjena i, pritiskom na dugmence na ključevima, deaktivirao je alarm. Mašio se rukom za bravu, da otvori vrata, kad je osetio njenu blizinu.

- Pa, nismo se ni pozdravili. Gde žuriš?, upitala ga je nekim blago promuklim glasom, od kojeg je osetio jezu.

Okrenuo se ka njoj, primetivši da mu je prilično blizu. Spustila je ruke na njegova široka ramena i propela se na prste, bio je viši od nje nekih dvadesetak centimetara. Nežno je dotakla usnama njegov vrat, okrenula se, obišla automobil i sela na suvozačko mesto. Stresao se i seo za volan. Startovao je motor i polako se isparkirao... Pokušavao je da ne gleda Sandrine gole butine i da se skoncentriše na vožnju. Krenuo je ka centru grada, verujući da Sandra želi da bude tamo viđena u Poršeu, međutim:

- Hej, gde ćeš tamo? Šta ćemo u centru?
- Pa ono, rekla si da hoćeš da se provozamo po gradu.
- Ma jok, batali to. Okreni se ovde, pa pičimo na Zvezdaru.

O, Bože, ovo postaje sve luđe i luđe, mislio je u sebi. Spuštao se Ruzveltovom, nadajući se da ga niko neće videti sa maloletnicom u automobilu. Već je zažalio što je pristao na ovo. Zakočio je na semaforu, ne skrećući pogled sa crvenog svetla. Osećao je da ga Sandra posmatra. Okrenuo se ka njoj, pogledavši je pravo u oči, ali devojka se nije trgla... Samo je blago prešla zubima preko donje usne i osmehula se. Vratio je pogled na kolovoz i, ne obraćajući pažnju na crveno svetlo, stisnuo gas pedalu do kraja... Jurio je ulicom, krajičkom oka primećujući da se Sandra malo uplašila.

- Ne boj se, mala. Jesmo rekli da idemo u avanturu?
- Ne plašim se, koj’ ti je. Samo mi je hladno. Hajde, da što pre stignemo gore.

Usredsredio se na vožnju, pokušavajući da ne misli na to kako li Sandra želi da se utopli. Porše je zviždao kroz uličice na Zvezdari, dok nije došao do šume. Ženski prstić mu je ispred nosa pokazao ka mestu gde želi da se Porše uparkira i tako je i učinio. Uglavio je auto između dva stabla. Gledao je u volan, kao da prvi put vidi konture upravljača. Sandra je nežno spustila ruku na njegovu i počela da mu miluje prste.

- Iznenadio si me što si pristao da se vidimo.
- Nema tu šta, nije greh provozati se, zar ne?, rekao je tiho i zamišljeno.
- Naravno. Doduše, sve i da je greh, tebi to ne smeta. Ti nisi neki konzervativni matorac koji brine o tome šta će ko da kaže.

Uzela ga je za ruku i spustila je na svoje koleno. Pomutilo mu se pred očima, bio je prinuđen da proguta knedlu i da skrene pogled sa volana na Sandru. Gledao ju je, ne pomerajući ruku sa njenog kolena, kako oblizuje usne i prelazi prstom preko njih.

- Budi iskrena, Sandra. Šta želiš od mene?, rekao je oprezno.

Pogledala ga je i nasmešila se, a zatim je izašla iz automobila. Obišla je Porše, da bi je na trenutak obasjali farovi. Njene bele duge noge otkrivale su se još više pod naletom vetra koji je odizao suknjicu. Udahnuo je duboko, kad je Sandra otvorila njegova vrata. Pogledao je, pitajući se da li treba da izađe iz auta. Sandra se okrenula i uvukla u njegovo krilo, onako mršava... sedela je tako da su joj usne bile na svega nekoliko centimetara od njegovih. Nežno je prošaputala:

- Mislim da ti je jasno šta ja želim.

Već sledeće sekunde njene usne su bile na njegovim. Pokušao je da se iskontroliše, da joj ne uzvrati poljubac, ali njegov muški um je nadvladao ljudski razum. Upleo je prste u njenu talasastu kosu i ljubio je sve silovitije, dok je ponovo spuštao ruku na njeno koleno. Svaki i najmanji delić ukočenosti i razuma odleteo je kada je osetio njene prste na svom stomaku a zatim na preponama. Osetio je kako mu se grče mišići kad je spustila ruku na njegovu i pomerila je sa kolena, niz butine, mnogo dublje. Zavukao je ruku pod njenu košulju, da joj otkopča brushalter. Zaboravio je i na njene godine i na njene roditelje, svoje prijatelje. Želeo je samo da je oseti skroz, što pre.



To ga je i onemogućilo da vidi kako Sandra izvlači skakavac iz čizme. Obgrlila ga je i već sledeće sekunde je oštrica skakavca bila zabodeno duboko u njegov vrat.






Davne 1986. godine napušten je grad Pripjat u kome su živeli zaposleni u nuklearnoj elektrani Černobilj. Decenijama a i nekoliko narednih vekova ovaj grad u krugu prečnika 30km neće biti bezbedan za naseljavanje ljudi. Pojedine ukrajinske kompanije organizuju turističke izlete u Pripjat. Posetioci moraju da nose specijalna odela otporna na radioaktivne materije, gas maske, i Gajger-Milerov brojač. Bogati turisti razgledali su napušteni grad, ostavljene stanove i kuće, razvaljene škole i fabrike.
Jednom od njih bilo je čudno to što se jedna mala lutka nije pomerila ni milimetar, kada je vetar zaljuljao ljuljašku na kojoj je „sedela“. Njena mala karirana suknja i sivkasta košulja, koja je nekada bila bela, počivale su mirno u toj višedecenijskoj gradskoj tišini. Turista se zagledao u lutku... Pomislio je da halucinira od radijacije u vazduhu, nemoguće je da mu je lutka namignula.


U istom trenutku, negde na Zvezdari, Sandra je izvukla skakavac iz vrata svoje žrtve, obrisala ga o njegov džemper i vratila u čizmu. Otišla je laganim koracima, kao da se ništa nije dogodilo, dok je on krvario i preklinjao za pomoć.



U Poršeu je, sutradan, kraj muškarčevog tela, pronađena gola lutkica iskopanog oka.

Zaista fenomenalno.Toliko sam se uzivela u ulozi glavne junakinje mada sam mogla da predpostavim kakav ce biti kraj.U ovakvim pricama zaista si neprikosnovena.Sobzirom da je otisla laganim koracima da li je zaista ta lutka namignula ili je bila halucinacija u pitanju?Hocu da ovo ostavim za sebe onako kako mmeni odgovara.

I treba da ostaviš za sebe
Poenta je da čitaoci razmišljaju o tekstu, a ne da im se sve servira