I've found a world, where love, dreams and darkness all collide.

1. Napukla čaša

Pogledala je još jednom. Prešla je rukom preko krhotina stakla, osećajući njihovu teksturu dok su joj se oštre neravnine zarivale u jagodice prstiju. Niz sto se slivao grimiznocrveni sok, svojom bojom zastrašujuće podsećajući na krv i praveći veliku mrlju dole na belom tepihu. Zastao joj je dah. Nikako nije bilo moguće da je to ona učinila, ni ne dodirnuvši čašu. A ipak, pred njom je stajao fizički dokaz toga, koji kao da joj se izrugivao svojom vidljivošću i opipljivošću.
Sanjam, pomisli. Jedino racionalno objašnjenje, ništa drugo prosto nije bilo moguće. Koga da pozove? Odavno je ostala bez roditeljske zaštite. Otac joj je po celi prokleti dan provodio u zagušljivoj kancelariji, kada bi uopšte bio u istom gradu. Majka je uvek bila previše zauzeta poslom da bi posvećivala vreme svojoj ćerki jedinci. Rođaka i prijatelja nije imala, iako se školovala u elitnoj privatnoj školi sa mnogo kretenske dece bogataša koju je mrzela. Nigde nikada nije pripadala, večito usamljena. Uzdahnu, shvatvši u kom su joj pravcu krenule misli. Keli je bila ponosna, naučena da potiskuje emocije. Posebno samosažaljenje, koga se stidela. Bila je veoma sitna, visine svega metar i šezdeset (iako je imala četrnaest godina) i jako mršava. Svoju prirodno svetlosmeđu kosu, koja joj je sezala do ključne kosti, bojila je u crno, baš kao i kratke nokte. Lice joj je bilo bledo, usled nedostatka sunčeve svetlosti u gradu u kome je živela. Možda bi i bilo lepo, da nije imalo onaj stalno mrzovoljan izraz koga je vrlo retko zamenjivao osmeh. Živela je u velikom stanu na obali reke. Preko dana je često dolazila neka vrsta dadilje za tinejdžere, koju su njeni roditelji plaćali da joj da da jede, uveri se da je zdrava i čitava i po stoti put je potseti da ako ima neki problem samo okrene umemorisani broj na svom telefonu.
Ali, ovo nije bila vrsta problema zbog kojeg bi zvala kućnu pomoćnicu. Čaša koja je pukla sama od sebe. Kako da ne. Mis Donahi, kako je insistirala da je Keli zove, to bi verovatno smatrala izgubljenim vremenom, a možda bi i sugerisala gospodinu i gospođi Miler, kroz neku zajedljivu primedbu, da obrate pažnju na mentalno zdravlje svoje ćerke... ako bi baš bila raspoložena. Taj broj bi trebao da bude pozvan samo u slučaju požara, terorističkog napada ili napukle cevi u kuhinji. Za bilo šta drugo, Keli bi dobila žestoku grdnju. Prisetila se jedine prilike kada je okrenula taj broj. Imala je jedanaest godina i bila je sama u stanu, kao i sada. Njen ljubimac, mačak Henri, iznenada je uginuo. Sa telom ljubimca pred sobom, uplašena i tužna, okrenula je broj. Kada je mis Donahi konačno došla, gotovo pola sata kasnije (Do sada bih već bila mrtva da mi se nešto ozbiljno desilo, sećala se da je pomislila) i shvatila zašto je pozvana, izvikala se na Keli tako jako da je devojčici bilo potrebno jako dugo da se smiri posle toga. Od tada je mrzi.
Da, imalo je veze sa njom. Napukla čaša koja je sada u hiljadu rasutih komada ležala pred Keli. Ovo nije bio prvi put da se tako nešto dogodi... Kao kroz maglu, sećanje na jednu noć od pre dve godine kada je usred ko zna koje po redu prepirke sa roditeljima isto tako jedan kristalni bokal iznenada napukao, probijalo se do nje i ona je s užasom polako postajala svesna njega. Želela je da se ispostavi da je sve samo ružan san iz koga će uskoro da se probudi. A sada je još bila suočena sa dilemom šta da učini. Prijatno veče se u trenuku pretvorilo u vrtlog straha, šoka i neverice.
A onda je onaj mali, detinjasti deo nje preuzeo kontrolu i Keli se našla na umrljanom podu, obgrljenih nogu i sa glavom zarivenom među kolenima, potpuno bespomoćna, sama na svetu. Na nekoliko momenata zatvorila je oči pred problemom, kradući trenutke svog starog života koji više nikada neće dobiti natrag.

***
Lenjo je listala kanale, ni na jednom se ne zadržavši. Bezuspešno je pokušavala da na nešto obrati pažnju, ali misli su joj se uvek vraćale na događaj iz prethodnog dana. Progonile su je i nisu joj davale mira, uvek iznova zarobljavjući joj pažnju. Očajnički je tragala za i najmanjim nagoveštajima da je sve iluzija koja će se raspršiti. Dan joj je počeo loše. Imala je košmare celu noć i sada je bila neispavana i nervozna. Raspust je još trajao, što je značilo da neće morati da trpi kretene još neko vreme. Ali, tu je bila mis Donahi, dovoljna da samim svojim prisustvom pokvari Kelin dan. Pokušavala je da ne misli o tome i uživa dok može.
Iznenada je začula zvuk koji je dopirao iz hodnika. Dve osobe su se raspravljale ni ne trudeći se na priguše glasove...
- Opet pričaš gluposti, dva puta sam proverila!- čuo se ženski glas.
- Ali nije na odmet da se još jednom uverimo!- uzvratio je muškarac iznerviranim tonom.
- Zaboga, pa ovo planiramo već mesecima! Kako nešto može da krene naopako? I Monik je sve sredila sa kamerama, neće moći da nas usnime, a ti ljudi su van po celi dan, misliš da bi se sada vratili?
To nema veze sa mnom, tešila se. Ali nekako nije mogla u to da poveruje...
A onda se začuo tresak iz pravca ulaznih vrata. Zavrištala je kada je videla na njima dvoje nepoznatih ljudi, muškarca i ženu.
- Umukni!- prošišta žena. Bila je jako zgodna, duge kose ofarbane u plavo i živahnih smeđih očiju. Muškarac do nje bio je tamnokos i ozbiljnog izraza na licu. Oboje su bili visoki i izgledali su kao da im je trideset, možda godina više- manje. Žena je imala na sebi crne pantalone, sivu majcu i kožnu jaknu. Gledala je u Keli sa neskrivenom radoznalošću, pritom se obraćajući muškarcu do sebe.
- Pa, mislim da je to to. Vodimo je odavde.
- Vi me... kidnapujete? -progovori Keli, polako se oporavljajući od šoka i shvatajući šta se dešava.
- Ne budi blesava- reče žena, koja je, sada primeti Keli, govorila sa jakim akcentom. Prijateljski joj se nasmešila punim, crvenim usnama.
- Pa šta onda ovde radite?!- upita ih ratoborno.
- Polako, sve ćemo ti objasniti- reče muškarac. -Možda si primetila da se u poslednje vreme dešava nešto čudno...
- Oh, i te kako! Vi imate veze s tim?!
- Nisam sigurna na šta tašno misliš, ali pretpostavljam da znam- reče žena. - Ali polako, sve će doći na svoje mesto. Samo, ne ovde, u svakom slučaju. Zato pođi sa nama.
- A ja ću tek tako da vam poverujem da niste ovamo došli da me otmete? To je krivično delo, tek da znate. I čak ne znam ni kako se zovete, a očekujete da idem sa vama!- prasnu zapanjeno.
Plavuša poče da se smeje, ali prestade čim je ugledala izraz na Kelinom licu.
- Izvini, baš smo nepristojni. Ja sam Silvija, a ovo je Dejvid - konačno se predstavi, a zatim nastavi: - Ti si Kerolajn, zar ne? Mi smo...poput tebe. Odnosno, u stanju smo da činimo svtari poput tebe – pojasni. –Na svetu je ostalo tek nekolicina takvih...
Keli nije znala kako drugačije da odgovori, te je samo klimnula glavom. Ostvarenje njenih najgorih slutnji. Potvrda njenih strahova. Ukočeno je posmatrala par pred sobom, suočena s onime što je poslednja dva dana potiskivala u mislima. A sada nije mogla da se pretvara da je ista kao i pre te kobne večeri.
- Pa, onda polazimo- reče spremno Silvija. –Kasnije ćeš dobiti svoje stvari i objašnjenja koja ti dugujemo, sada zaista kasnimo - dodade pogledavši u sat na zidu dnevne sobe Kelinih roditelja.
Nije želela da krene s njima. Gledala je u Dejvida dok joj se pribilžavao, i reagovala instinktivno. Nije to bio pravi strah, samo refleks, urođena reakcija, nagon za odbranom. Izgubivši kontrolu nad sopstvenim telom, zgrabila je vazu, okrnjila je o ivicu stola i oštrim krajem zamahnula ka Dejvidu. Ali, pre nego što je shvatila šta se dešava, Dejvid ju je čvrsto držalo oko ručnog zgloba, ne dozvolivši joj da ga povredi.
- Ne brini, sve ćemo ti objasniti. Ovo nije dobro mesto. I zaista nismo prevaranti koji hoće da te otmu - gledaj! –naredi joj Dejvid.
I Keli ugleda, na svoje zaprepašćenje, kako se grozna ukrasna piksla koja je koštala gospođu Miler pravo bogatstvo na jednoj aukciji munjevitom brzinom pomera na drugi kraj stola i okreće nazad stigavši do ruba. Nalazila se na potpuno istom mestu kao i pre nego što se pokrenula. Zastao joj je dah, ali ubrzo se našla sa nadlakticom u Silvijinoj čelično jakoj šaci. Morala je da krene- bili otmičari ili ne (u šta je već sumnjala), nije mogla da se brani. Dva na jedan. A bila je i te kako zaintrigirana.
Krenuli su ka vratima od mahagonija, Silvija napola vukući Keli a Dejvid tiho koračajući ispred njih dve. Kada su izašli iz stana i našli se u hodniku, vrata su se sama od sebe zatvorila i brava je škljocnula. Keli se okrete, još ne verujući sopstvenim čulima.
Često sanjam lude snove, možda je i sada tako, mislila je. Tešila se.
- Pobogu, rekla sam da nemamao vremena za gubljenje- reče Silvija razdraženo i povuče je još jače.
Prolazili su kroz hodnik pored stanova, dok najzad nisu sišli na prvi sprat (Imam strah od zatvorenog prostora, ali sam zato jako hrabra kada treba prebiti demone, objasnila je zbunjenoj Keli razlog zbog kojeg nisu išli liftom). Izašli su napolje i Keli je odmah ugledala crni automobil koji se sijao parkiran ispred zgrade.
- Ja ću da vozim, ne treba dete da dobije traume već prvog dana od tvoje opsednutosti brzinom- reče Silvija Dejvidu uzimajući mu ključeve od kola dok je otvarao vrata Keli. Zatim je seo do nje.
- Hajde malo zamajavaj našeg gosta, čisto da se ne dosađuje - dobaci Silvija nonšalantno sa prednjeg sedišta kada su se svi smestili i ona počela da vozi.
- Šta te zanima?- upita Dejvid Keli.
Iako je iz njegovog nezainteresovanog tona jasno videla da nije raspoložen za razgovor i da samo želi da otkači Monik, ipak ga je, uzdahnuvši, upitala:
- Šta se to, dođavola, dešava? Kako lomim stvari a da ih ne dotaknem, dok ona zaključava vrata? Kada ćete mi odgovoriti? I da li ste me to upravo oteli...?
- Pa ti baš ne umeš da vodiš neobavezan razgovor, odmah si navalila sa ozbiljnim pitanjima. A ona će, bojim se, morati da sačekaju dok ne stignemo. Pošto sam te poštedela Dejvidove vožnje, predviđam da to neće biti bar do večeras. Pratiš li neku seriju? Ja ih nešto ne volim, ali baš sam juče odgledala jednu interesantnu epizodu...
Ostatak vožnje protekao je u manje – više Silvijinom monologu. Dotakla se i vremena, muzike, politike, književnosti... uopšte svega što je moglo da stane u pet zamornih sati provedenih na putu. Keli je nije slušala, tek povremeno obrativši pažnju na ono što govori. Nije se trudila čak ni da s vremena na vreme klimne glavom iz pristojnosti. Gledala je u promičuće predele i pokušavala da odredi u kom pravcu idu. Ali bili su joj potpuno strani dok je tragala za nečim što bi joj moglo izgledati kao već viđeno. Jednom ili dvaput joj se učinilo da je zaista i ugledala neko poznato drvo ili znak kraj puta, ali ubrzo bi shvatila da greši. Sve joj je sada bilo potpuno strano i neizvesno, kao sudbina koja joj je nametnuta.
Dan je polako promicao dok je Keli gledala kroz prozor. I Dejvid je bio zamišljen, primetila je. Niko od njih dvoje nije slušao Silviju koja je i dalje pričala sa prednjeg sedišta, nesvesna da gubi pažnju publike. Sa radija se čula prigušena stara rok pesma koju je ona pustila. Melodija je bila potpuno nova za Keli, ali šta ona zna? Možda se to slušalo kada je bila mala. Prijalo joj je u svakom slučaju. Nastavila je da razmišlja, zahvalna na odsustvu ometanja od strane pesme. Silviju je bilo lako ignorisati a da to ne primeti- pogled joj je ionako bio prikovan za put kojim je vozlia, a ona sama isuviše zantea prepričavanjem novog filma koji hvali kritika i svojim razočarenjem istim. I tako satima...
Već se smrkavalo kada je Silvija objavila da su skoro stigli, i Keli je ugledala uzak prilaz okružen zimzelenim drvećem.
- Gde smo? –upita Keli gledajući kroz prozor automobila u tamnu šumu.
- Negde na severu, tu ćemo se zadržati nakratko, a onda idemo na jedno drugo mesto... Ubrzo ćeš sve saznati- obeća joj Dejvid krajnje odsutnim tonom. Delovalo je kao da je tokom vožnje razmišljao o nečemu a Keli ga je prekinula. U poslednje vreme intuicija joj je bila baš istančana. Možda je bio i ljut na nju zbog toga, nagađala je, dok pometen iznenadnim pitanjem sigurno jeste. Iako nikada nije bila od onih što zabadaju svoj nos u tuđe poslove, zanimalo ju je o čemu je Dejvid toliko mislio da mu se izraz lica promenio iste sekunde kada je bio primoran da se i umom vrati u automobil koji je sada klizio preko sivog puta.
Prošlo je neko vreme dok Keli nije videla veliku siluetu u tami, a kada su malo bliže prišli, shvatila je da je reč o kući. Posmatrala ju je kao hipnotisana dok je razbirala sve više detalja. Bilo je reč o zbilja velikoj kući, možda s početka prošlog veka. Zidovi su u večernjoj tami bili sivi, fasada ukrasena mnogobrojnim sklupturama a balkoni su se isticali pod svetlošću tek izašlog Meseca. Gusto razmešteno drveće ukraj puta zaklanjalo je pojedine delove kuće. Uzdahnula je, iznenada svesna šta ostavlja iza sebe. Čitav život umesto kojeg će sada dobiti novi. Sinoć je u ovo vreme lenjo gledala televiziju, sasvim opuštena i ne očekujući ništa drugo od sutrašnjice, a sada sedi u automobilu sa dvoje stranaca kojima je dopustila da je vode kuda žele. Iznenadilo ju je saznanje da je to ne dotiče. Nije se plašila kao što bi trebala. Samo je tiho gledala u nadolazeće prizore. Magla se polako spuštala na šumu. Sve je izgledalo drugačije u noći. Četinari koji su okruživali put drhtali su poput živih. Ništa od toga nije bilo dovoljno da zastraši Keli, ni opasnost nepoznatog, ni tama, ni hučanje vetra u krošnjama. Utrnulih osećanja sve je posmatrala, iznenada svesna da je dobila potpuno novi život ni ne zatraživši ga.

2. Kuća u šumi

Ispadaj! - začula je Silviju. Trgla se, svhvativši da je njihov put gotov. Dejvid je izašao a zatim pomogao Keli da i ona izađe.
- A meni da pružiš ruku? Kakav si ti džentlmen! - pobuni se Silvija.
- Šta hoćeš, nisi ni ti dama - odgovori joj. Keli pocrvene jer ona nije bila nikakva gospođica. Silvija bi se pre mogla okarakterisati kao prefinjena.
- Pazi na blato - upozori je Dejvid.- Padala je kiša.
- Hvala - promuca Keli izbegavajući prljave površine oko putića ka kući. Pratila je Silviju dok je išla ka kući kroz mrak.
Kuća je izgledala još veličanstvenije kad su stigli ispred stepenica. Na teškim vratima visio je mesingani zvekir u obliku lavlje glave. Keli zgađeno obori pogled.
- Ne mogu da te unesem, ako to čekaš.
Shvativši da se od nje očekuje da uđe, Keli lagano gurnu ogromna vrata. Zadrhtala je od škripe koju je taj pokret izazvao. Silvija je ušla za njom i odmah zatim upalila svetlo. Našla se u dugačkom hodniku poda pokrivenog drvenim daskama i prljavim tepihom koji je nekada bio jarkocrvene boje, a sada je bio isprane nijanse bordo, prljav od prašine koja se godinama taložila tu. Krenuli su uz škriputave stepenice na sprat.
-Dakle, doveli ste je. Čekala sam vas... Zašto vam je trebalo toliko dugo? - odjeknuo je ženski glas sa sprata.
U Kelin vidokrug dospela je veoma lepa žena, guste ziftcrne kose, belog lica, preciznih crnih obrva, godišta kao možda Silvija ili Dejvid. Nosila je uske farmerke, crni kašmirski džemper i vrtoglavo visoke potpetice, takođe crne boje. Glas joj je bio ledeni alt naglašen ehom praznog hodnika, lice strogo i ozbiljno. Keli je oklevala. Ta žena ju je plašila. Ali, začuvši Silvijin nestrpljiv uzdah iza sebe, nastavila je da se penje. Kada je stigla do kraja stepenica primetila je ženin pogled na sebi. Osećala se kao pred sudom.
- Kreni ovuda - začu da joj se obraća pokazujući ka otvorenim vratima iza sebe. Keli je posluša.
Zakoračila je u malu, svetlu sobu. U njoj je na sredini bio postavljen sto.
- Ako ništa drugo, jedva čekam da odem tamo da ne bih morala sama da kuvam. Kerolajn, posle večere ću ti pokazati sobu... - reče Monik.
Niko živi me nije tako zvao, pomisli Keli. Hrana je izgledala dobro: pečeno meso i prilozi, a pored tanjira je stajala i čaša crvenog vina. Keli je bila veoma gladna - ništa nije jela nakon doručka. Za stolom su već sedeli Silvija i Dejvid. Ona je nezainteresovano pila vino iz visoke čaše, a Dejvid je, ugledavši Keli, izvukao stolicu do svoje i nasmešio se. Monik im se pridružila i sela s Dejvidove druge strane. Večerali su, Monik u svom elementu- usput pričajući, a ostalo troje veoma tihi.
Kada su završili, Dejvid je krenuo da otprati Keli od njene sobe, ali Monik se približila Dejvidu i rekla prigušenim tonom:
-Valkira opet ubija ljude. Ovo postaje previše.
Nastao je tajac. Silvija je podigla glavu. Odjednom joj dezert više nije bio zanimljiv. Keli je zbunjeno gledala čas u Dejvida, čas u Monik, očekujući razjašnjenje.

* * *

Ležala je u krevetu, ali nije mogla da zaspi. Saznanje da je sama sa troje stranaca, u nekoj zabiti na severu, i da ne zna kuda će je dalje voditi – a ovo očigledno nije bio kraj puta – konačno je u izvesnoj meri počinjalo da je plaši. Monik joj je nakon večere rekla da će obavestiti njene roditelje, ali to je nije umirilo. Šta ako umre? Silvija je pominjala neke demone... i borbu protiv njih. A samo par minuta pre toga, ona i Dejvid su rekli da je Keli poput njih. Da li će joj to biti novo zaduženje, borba protiv demona? Stresla se. Pomenuta je i neka Valkira. Glava joj je bila puna pitanja na koje nije imala odgovore. Htela je svoj život nazad. Svoj stari život. Nije bilo fer da joj se tek tako oduzme. Čeznula je za izvesnošću koja je pratila svaki njen dan. Čeznula je za starom rutinom. Za dosadnim, kišnim popodnevima sa mis Donahi. Za šetnjama pokislim parkom, za besciljnim lutanjima kroz londonske ulice. Za monotonom kolotečinom. Prisećala se prošlosti, zaključanog dela svog života. Dana provedenih u internatu, svojih profesora i dece koja su sa njom išla u školu, površnih i sebičnih gadova sa kojima je jedva razgovarala. Prisetila se svojih tragičnih ocena. Nikada se nije nervirala oko toga. Profesori su je često maltretirali, iznervirani otsustvom reakcije sa Keline strane kada bi vikali na nju ili je kažnjavali. Ona je uživala da ih dovodi do ivice živaca svojim hladnokrvnim nastupom. Ostali učenici su bili veoma nadmeni, slika i prilika svojih bogatih roditelja. Keli je prema njima osećala duboko gađenje i sažaljenje. Nikada nije želela da bude deo toga. A sada je bila sigurna da nikada neće ni biti, čak i da to poželi...

* * *

Sedela je na stepenicama spred svoje zgrade. Padao je mrak i bivalo je sve hladnije. Iznenada je videla čoveka da joj se približava. Gledala ga je pravo u oči, osetivši veliki nemir. Osmehnuo joj se, uzvrativši pogled. U njegovoj ruci blistao je nož. Prigušeno je vrisnula i pokušala da potrči. Ali, i on je to učinio.
Bežala je osećajući da joj se pribilžava polako ali sigurno. Osvrnula se. Bila je užasnuta shvativši da ih deli svega par metara. Ponovo je uhvatila pogled njegovih očiju. U njima je bilo nečeg neljudskog, zastrašujućeg. Saplela se. Sada ih je delilo nekoliko pedalja. Osetila je hladnu oštricu na svom vratu i vrisnula. Krik se razlegao kroz veče.

Gde sam?, pitala se. Mrtva? Ne, sigurno. Osvrnula se. Bila je u sobi. Na zidovima su bile ledenoplave tapete a bele zavese su visile kraj prozora. Krevet u kome je ležala je bio pokriven plavom posteljinom, malo tamnije nijanse od tapeta. Soba je izgledala poput hotelske. Bila je to ista ona soba u kojoj je pokušavala da zaspi. Trebao joj je trenutak da se pribere i shvati da je sve sanjala. Pogledala je kroz prozor.
Valjda se neće ljutiti ako odlučm da se prošetam, pomisli. Noć je bila primamljiva. Obula je papuče koje su stajale kraj kreveta i izašla iz sobe, ali se onda našla izgubljena u hodniku. Tumarala je u mraku do najzad nije našla stepenice. Sišla je niz njih.
Malo dvorište ispred kuće je bilo okruženo šumom. Mesec je bilstao iznad visokih jela i duvao je hladan vetar. Keli je na sebi imala tanku spavaćicu koju joj je dala Monik. Krenula je napred, ne baš sasvim sigurna u ono što radi. Ponoć je odavno prošla... Sada se već nalazila na rubu šume. Oklevala je. Grančice su joj šuštale pod nogama. Drveće je u tami delovalo kao da se pomera. Sve, svaki šum, svaki najtanji zvuk, plašilo ju je. Vetar je duvao sa svih strana, čulo se njegovo zavijanje, upotpunjujući sablasnu atmosferu. Koračala je tiho, jedva se usuđujući da diše. Davno je zažalila što je napustila kuću, ali sada nije mogla da se vrati. Stresla se. Gledala je ispred sebe, u vlažnu travu i granje.
- Aaaah! - oteo joj se vrisak. U mraku je razaznavala obličje čoveka.
- Keli? Šta radiš ovde, u ovo doba noći?
Dejvid. To je samo... Dejvid, smirivala je sebe. Ali šta on traži u ovo doba napolju?
Bila je zapanjena. Nalazila se na čistini, kraj nje je bio Dejvid u odeći koju je nosio tog dana. Uznemireno ju je gledao.
- Keli? Jesi li dobro?
Ona klimnu glavom. – Da. Samo sam... isprepadana.
- Šta tražiš ovde, ovako kasno?
- Imala sam košmar... pa sam odlučila da se prošetam.
- Vrati se u krevet. Ovde je jako hladno.
Ponovo je klimnula glavom i pogled joj je slučajno pao na Dejvidove ruke. Sijale su bledim sjajem, poput plastičnih zvezdica koje se lepe po zidovima
Primetio je njen pogled i brzo sklonio ruke. Na tlu je ležalo telo mrtve lisice. Keli je i to primetila.
- Samo sam... paranoičan. Previše brinem. Mislio sam da me je neko napao. Ruke su mi ovakve kao posledica primene moći... idi sada da spavaš, Keli.
Ona se zbunjeno okrete i krenu ka kući osvrnula za sobom i videla da je Dejvid ne gleda, već zamišljeno kao i uvek pilji u pod.
Ništa nije imalo smisla. Iz nekog razloga, nije poverovala u Dejvidovo objašnjenje. Čak joj je delovalo neubedljivo i glupo. Pitala se zašto.

3.Bekstvo

A onda, u trenutku ne dužem od udisaja, uvidela je jedinstvenost prilike. Oni nešto kriju, bila je sigurna. Nije znala šta, ali bez sumnje su odugovlačili sa objašnjenjima. Njihove namere nisu bile ni najmanje jasne.
Da su iskreni, odavno bih znala šta se dešava - mislila je Ali nije postojalo opravdanje za nešto tako glupo kao ono što je upravo odlučila da uradi. Ubrzanim korakom je odmicala, dok je figura Dejvida iza nje postajala sve sitnija. Tresla se od straha izazvanog poimanjem činjenice da će biti sama u ovom nepoznatom kraju, izgubljena i bez novca. I odevena u spavaćicu, dodade glas u njenoj glavi. Ali ovo joj je bila šansa za beg. Već se bila iskrala iz kuće... najteži deo je bio obavljen i to joj je dalo snagu da nastavi. Ugledala je nešto sjajno na zidu... svetlost, uplašeno pomisli. Sada zaista nije bilo povratka. Ako se i vrati, uhvatiće je. Pokušavala je da u sećanju rekonstruiše put kojim ju je Silvija dovela dovde. Onda će otrčati do najbliže policijske stanice i prijaviti otmicu... ne, bolje da ne meša policiju u to. Dejvid i Monik su veoma opasni, a mogli bi biti i ludi. Otićiće do nekog naselja i tu će zamoliti ljude da joj dozvole da telefonira. Da, to će da uradi. Bolje nego da ostane i ostatak svog života, za koji više nije bila sigurna koliko će trajati, proklinje sebe zbog propuštene prilike.Uhvatila je sebe kako skreće u smeru suprotnom od kuće. Udahnula je duboko, pokušavajući da se smiri. Dakle, odlučila je. Premda podsvesno... Nema povratka. Bila je sigurna. Krećući se kroz šumu ka glavnom putu, primetila je da ona postaje sve ređa. Znači, približavala se magistrali. Ali onda se pojavio novi problem: brzo je postajalo sve hladnije, a ona je na sebi imala samo svilenu spavaćicu. Nije mogla da se vrati u kuću i presvuče, bez rizika da nekoga probudi i uništi svoj plan bekstva. Opsovala je u sebi i nastavila da hoda, premda pokolebana.
Šuma se odavno bila proredila, i sada je Keli, na osnovu toga i drugih znakova, shvatila da se približava glavnom putu. Nakon nekoliko minuta hoda, u vidokrug joj je dospela silueta puta. Videla je svetla farova automobila, blistava u noćnoj tami. Zažmirila je, zaslepljena njima. Bila je veoma blizu njega. Nije bila dovoljno probrana da bi čestitala sebi što se nije izgubila, samo je nemo nastavila da hoda. Izbila je na zemljište pokriveno vlažnom, poređenom travom, ispred šume. Ugledala je put. Nepregledan, siv put mokar od kiše koja je pala ovog popodneva. Skrenula je, prateći put i nadajući se da će stići negde pre nego što je glad, umor i hladnoća savladaju. Plašila se. Nije imala dovoljno hrabrosti da stopira vozače koji su promicali. Hodala je poput zombija, promrzla i bez ikakvog određenog plana za dalje. Prijatnije se osećala u automobilu sa dvoje stranaca, nego sada. Onda je barem bila otupelih osećaja, prepuštena nepoznatim ljudima, još u šoku. Sve joj je delovalo kao san prošloga popodneva. Ali, u ovom trenutku, znala je da to nije san. Znala je da se neće probuditi. Znala je da je, bez svog pristanka, upletena u opasnu igru. Igru u kojoj nije znala na čijoj strani treba da bude, i ko je uopšte ta druga strana. Osetila se potpuno bespomoćom. Sama je odlučivala, ali baš i nije imala baš nekog izbora. Ona je samo dete. A sve ovo je bilo previše za nju. Nije bila dovoljno zrela da se sa svime suoči, iako je u dubini duše znala da su ovi ljudi bili na njenoj strani. Osećala je to, ali je ignorisala taj glas koji joj je govorio da se vrati. Što je više razmišljala o svemu, to se gore osećala. Čeznula je za sigurnošću, ljubavlju i brigom. A umesto toga, bila je prerano odrasla, preosetljiva devojčica koja se celoga života pravila jaka da bi opstala. Htela je da ne mora ni o čemu više da misli, da samo legne u krevet i mirno zaspi.

***

Hodala je, ražmišljajući. Snaga joj je bila na izmaku. Skoro je svitalo, ali nigde nije videla neko naselje. Ljudi bi povremeno zastajali, da bi je pitali kroz spuštene prozore svojih automobila za razlog zbog kojeg tako rano ujutru ide bez cilja. Nije im odgovarala, utonula u misli. Konačno, sela je kraj puta da se odmori. Nebo je postajalo sve svetlije, a zvezde su polako iščezavale sa njega.
Nije znala koliko je dugo sedela, premorena i uplašena, kada je čula muški glas iznad sebe.
- Šta radiš tu u ovo doba?
Podigla je pogled. Iznad nje je stajao čovek od nekih četrdeset godina, namršten i pogleda prikovanog za Keli.
- Nije te briga. Idi i gledaj svoja posla.
- Hoćeš li mi odgovoriti na pitanje?
- Neću. A sada odlazi. Nije te briga- ponovi.
Muškarac još više nabra obrve, i dalje posmatrajući Keli sa visine. Zbilja nije delovao zastrašujuće niti zlobno, ali je društvo zaista bilo poslednje što je Keli u tom trenutku bilo potrebno.
- Odlazi, rekoh.
On uzdahnu.
- Ako tražiš neko naselje, reći ću ti da se nalazi sa druge strane šume. Nije daleko. Toliko od mene. Zbogom- reče i ode.
- Neću ići tuda! – povika Keli za njim.
Sedela je još neko vreme tu, kraj puta, dureći se. Ali, kada je bila sasvim sigurna da je ostala sama, ipak je krenula kroz šumu. Ništa je ne košta, razmišljala je.
Oprezno je koračala, trzajući se i na najtanji zvuk. Nekoliko puta joj se učinilo da čuje došaptavanja i korake po opalom lišću i iz nekog razloga srce joj je poskakivalo od radosti na te zvuke, iako bi trebala da se još više plaši od toga. I dalje je bilo mračno, mada je svitanje bivalo sve bliže. Keli je bila premorena, uplašena i gladna. Prolazili su minuti u tišini... Iznenada je zacula nečije korake iza sebe. Okrenula se.
Ugledavši dvojicu muškaraca, počela je da vrišti. Nije znala šta drugo da radi, paralizovana od straha, dok su joj prilazili. Perifernim vidom, uhvatila je bljesak nečega u ruci jednoga od njih. Znala je šta to jedino može biti. Istog trenutka se pokajala što je napustila Dejvida i Silviju... u svakom slučaju bi bili manje od dva zla.
- Nemoj da se plašiš... ne želimo da ti naudimo- reče onaj drugi, sa lukavim osmehom na licu.
Keli nije mogla da smogne snage da im odgovori. Samo je zapanjeno piljila u ruku prvog. Nije bila sposobna čak ni da razmišlja. Neravnomerno je disala, pokušavajući da prikupi dovoljno zdravog razuma da odreaguje. Sada su bili na samo nekoliko metara od nje. Smrt je bila neizbežna...
A onda, u trenutku, pred njom su iskrsle još dve figure. Stali su ispred Keli, isprečivši se između nje i napadača. Keli nije mogla da ih prepozna otpozadi, još uvek skamenjena od straha i šoka. Devojka je imala dugu plavu kosu i bila je sitna, uspela je jedino da primeti.
- Odbij! – vrisnula je devojka. Keli nije mogla da prepozna glas, kao ni čudan akcenat kojim je devojka govorila. Prebirala je po sećanju, ali nije mogla da se seti da li je ikada pre čula takav glas.
Sada je već bila pribranija. Videla je i muškarca pored devojke, ali nije ni njega mogla da prepozna. Bio je mnogo viši od nje.
Jedan od napadača podiže obrve i isceri se. Nije se plašio devojke.
- Ostavite devojčicu na miru, i pustićemo vas da idete. Ali u suprotnom...
Keli se trže. Prepoznala je muškarčev glas. Bio je to Dejvid. Kako ju je, za ime sveta, pronašao?!
Nije mogla da poveruje onome što čuje i vidi. Dejvid i nepoznata devojka prete njenim napadačima. Bilo je to van pameti, nezamislivo i neshvatljivo. Protivno zdravom razumu. Muškarac od koga je pobegla jer ga se plašila i nije mu verovala, sada je brani od dvojice zastrašujućih osoba. Neverovatno.
I Dejvid je dobio podrugljiv pogled od naoružanog tipa, praćen grohotnim smehom.
- Ne šalim se. A ti, kada bi znao kome se zameraš... – on se mračno nasmeja.
- Hah, pretiš?- upita onaj drugi.
Dejvid se naže ka njemu. Zaslepljujuća svetlost razbi tamu poput bljeska munje. Devojka se baci na Keli, dok je ruka prvog napadača, sa ogromnim nožem, proletela kroz mesto na kome je samo trenutak ranije bila Kelina glava.
- Ostani dole- naredi joj devojka. Keli je veoma nezgodno pala, na jedan kamen. No, nije osećala bol. Dejvid se sada, na manje od metar i po, borio protiv dvojice. Devojka je držala Keli prikovanu o pod, a onda ju je naglo povukla i obe su se ispravile.
- Potrči! Blizu su kola- vrisnu.
Trenutak kasnije, njih dve su bezglavo jurile kroz šumu, Keli u potpunosti zaboravivši na umor i glad koje je pre osećala. Jedan od Dejvidovih protivnika je krvario na zemlji, dok je drugi bio prestrašen. Posle par minuta trčanja, Keli je ugledala isti onaj automobil kojim je dovezena prethodnog dana. Bio je otključan i obe su upale u njega, smestivši se na zadnje sedište.
- Nemam dozvolu, sranje. Pala sam na ispitu koji sam polagala prošle subote. Ali to nam ništa ne bi značilo... ionako je šuma previše gusta da bi moglo da se vozi. Možemo sada samo da čekamo Dejvida, no bitno je da si ti bezbedna... moći će da izađe na kraj sa njima, iskusan je on... hej! Pa ti si povređena!- vrisnu uplašeno.
Keli je zbunjeno pogleda. Nije osećala ni najmanji nagoveštaj bola, ali u glavi joj se mutilo. Stavila je ruku na slepoočnicu, i osetila nešto vrelo i lepljivo pod prstima. Pogledala je ruku. Bila je umrljana nečim grimiznim. Shvatila je da je to njena sopstvena krv.
- N-nije oz-zbiljno- promuca bez daha.- Č-čak me ni ne boli.
Ali nije joj uspelo da umiri devojku. Ona je navaljivala da joj Keli pokaže ranu, i na kraju je bila primorada da to i uradi.
- Hm... to se da lako srediti. To je zbog kamena, zar ne? Izvini... nisam mogla nigde drugde da te odgurnem.
- N-nema veze. Spasla si mi život.
Devojka se na to nasmeja.
- Da... pa, to mi je dužnost. I tebi će biti, nakon što te malo obučimo. Nije ti bilo pametno što si pobegla. Ovde ti niko ne želi zlo, veruj mi. Svi smo rođeni da bi spašavali živote, tako smo kreirani. Kao što su Kreacije stvorene samo s jednom svrhom. Dejvid ih neće ubiti, kao što je zapretio. Poznajem ga- nasmeši se. – Normalno je što se plašiš. Svi smo se plašili kada smo tek bili saznali za svoje uloge, iako ti to Dejvid neće priznati ni da ga staviš na muke- ponovo se nasmejala.
- Kako vreme prolazi, ti se navikneš. Postane ti prirodno. Nema smisla odbacivati nešto što je deo tebe... shvatićeš. Ali, za početak, bitno je da nam veruješ. Svi ti želimo dobro. Pokušaćemo da ti pomognemo koliko možemo, ali i ti moraš da sarađuješ. Ništa ne vredi naš trud, ako imaš odbojnost prema nama.
Keli nije znala šta da kaže, čak ni kada je devojka završila svoje izlaganje uobičajeno toplim osmehom.
- Uzgred, ja sam Petra. Dok ti nisi došla, bila sam najmlađa- imam svega šesnaest godina... za tebe znam da si Keli, dugo smo te očekivali- nasmejala se, što je, primeti Keli, kod nje bio uobičajen pokret.
Zanele su se toliko da nisu primetile kada se Dejvid vratio. Petra je to prva shvatila.
- Šta se desilo?- upita ga, spazivši mrzovoljan izraz na njegovom licu.
- Oni nam više neće smetati- reče mračnim glasom. Keli raširi oči.
- Nije ih ubio, ali mislim da su teško ranjeni- pojasni joj Petra tihim glasom.-On to nikada ne bi učinio bilo kome izuzev nekoj Kreaciji.
Keli ostade zbunjena pred ovakvim odgovorom.
- Kreacije su... da li si možda čula za Predanje?
Taman kad je Keli zaustila da kaže kako nije, Dejvid se umešao:
- Biće vremena i za to. Nemojte sad da pričate.
Petra uzdahnu.- Kako god. Ali mislim da mora to jednom da sazna.
- Jednom. Nema potrebe da joj se sada to kaže.
Ona prevrte očima.- Kako god ti misliš. Ali po meni bi bilo bolje da se preseče, i da zna s kim ima posla.
-Kada dođemo tamo, sve ćemo joj reći.
Slegla je ramenima.- Kako god ti kažeš. Sa tobom se nema smisla prepirati.
- E pa, drago mi je da si to konačno shvatila- Dejvid se okrete sa prednjeg sedišta i iskezi joj se.
Prevrnula je očima. – To sam shvatila odavno, Dejvide.
Keli je osmotri pažljivije, dok su bili u kolima i na bezbednom. Imala je sivoplave oči, kosu neke nijanse između zlatne i smeđe, bila je sitna skoro kao Keli, ali deblja od nje. Lice joj je bilo izuzetno svetle boje, sa precizno nanešenim rumenilom na jagodicama. Još je bila u odeći za put, farmerkama, ledenoplavoj tunici i otkopčanoj teget džemper- jakni do srednine butina. Plava kosa joj je uredno padala niz leđa, do struka, a lice joj je bilo diskretno našminkano, oči sedefastim nijansama i s maskarom, a usne kremroze karminom. Keli uzdanhu, setivši se na šta najverovatnije liči. Nije bilo lako osećati se lepom pored Petre.
- Krećemo- reče oraspolpženi Dejvid. Perta preblede i opsova sebi u bradu.
- Pazi kako se izražavaš pred decom- zadirkivao ju je. Ona razdraženo izbaci vazduh.
- Keli, ovo će biti gadno... moram da te upozorim.
Klimnula je glavom. Setila se da je Monik rekla nešto o Dejvidovoj vožnji, godinama unazad, činilo joj se.

4.Povratak

Ubrzo su jurili autoputem, brzinom koju Keli nikada ranije ne bi bila u stanju ni da zamisli. Petra je sedela pored nje, čvrsto se držeći za ivicu sedišta. Ona sama je bila previše u šoku da bi se uopšte plašila na svesnom nivou. Dejvid je za to vreme bezbrižno jurio, ne obazirući se na propise. Nekoliko puta je za dlaku izbegao da ih sve ubije...
- Pored tebe, neće nam trebati Kreacije da nas poubijaju. Sam ćeš završiti posao- prošištala je Petra, nakon što je Dejvid po ko zna koji put pretekao automobil isored sebe iako je to bilo protivno pravilima.
Srećom, nije dugo trajalo. Ubrzo su stigli do kuće, gde ih je čekala Monik.
- Povređena je- reče Petra izlazeći iz kola. Keli je malo bolje opazi. Bila je bleda, gotovo istraumirana i teturala se. Uobičajeni simptomi nakon vožnje sa Dejvidom. A i ona sama se osećala onako kako je Petra izgledala.
- To ću lako srediti. Jeste li je brzo našli? Šta se dogodilo?- upitala je Monik dok su išli ka kući.
- Pa, kada smo se vraćali sa aerodroma i on mi je rekao da si ga nazvala, odmah smo krenuli u potragu. Znali smo da nije mogla daleko da ode... a onda sam je videla kako se kraj puta s nekim svađa. Isprva nisam pomišljala da to može biti ona, ali kada sam to spomenula Dejvidu, on se smesta okrenuo i vratio do onog mesta. Malo dalje smo videli onog čoveka i pitali ga gde je devojčica- Petra tada uđe u kuću, praćena Dejvidom i Keli, dok je ispred nje bila Monik- Dejvid je bio ubeđen da ju je on povredio, ali ja sam brzo reagovala jer čovek uopšte nije delovao pokvareno, te nije došlo do sukoba. On nam je prepričao svoj razgovor sa Keli, i mi smo krenuli da je tražimo. Ja sam bila ubeđena, po onome što mi je Dejvid rekao dok smo se vozili... zaboravi, dok je igrao ruski rulet s mojim i njegovim životom, - ona opako pogleda Dejvida - da je Keli ipak otišla kroz šumu, kako joj je onaj savetovao. Krenuli smo u šumu i izašli iz kola kada je postalo nemoguće voziti zbog drveća. Nastavili smo peške. Čuli smo zatim nekoga da ide kroz šumu, i krenuli smo u pravcu iz kojeg je dopirao zvuk. Stigli smo u poslednjem trenutku, da bi je zatekli isprepadanu i sa nekim debilima koji su je napali. Uspela sam da je izvučem živu, dok se Dejvid borio protiv dvojice... dotrčale smo do kola, a malo kasnije nam se i on kasnije pridružio - ispričala je dok su se peli uz stepenice.
Monik se namrštila, pažljivo posmatrajući Keli.
- A ova povreda?
- Nastala je kada ju je Petra gurnula na tlo da bi izbegla da Keli poseče jedan od one dvojice- razjasni Dejvid.
- Ah... pa, Keli, moramo to da sredimo. Ja nisam preterano vešta, ali dovoljno znam da bih mogla da ti očistim i previjem ranu. Ovo je moja soba- pokaza joj.
Keli je pretpostavljala da treba da uđe, te zakorači u sobu, dok su Dejvid i Petra nastavili dalje.
- Predajem je tebi- reče Dejvid.
Monik se kratko nasmejala, ušavši za Keli.
- Sedi na fotelju- reče joj.
Monikina soba je bila prostrana, sa prozorom koji je gledao na istok, gde je upravo izlazilo sunce, krem tapetama, širokim krevetom kraj prozora sa dugim zavesama boje topaza. Malo dalje, na sredini tepiha, nalazile su se dve starinske fotelje oko niskog stola. Tu negde je bio i veliki raf krcat knjigama u raskošnom povezu, a iz sobe su vodila troja vrata, druga dva verovatno vodeći do toaleta i garderobera. Keli pogledom obuhvati sobu, što Monik primeti.
- Moja devojačka soba... ovde sam odrasla, iako sam poreklom iz Kanade- reče, priđe komodi i dohvati nešto što je ličilo na kućni set za prvu pomoć. Izvadila je dve neprovidne bočice u kojima su, sudeći po klokotavom zvuku koji je nastao kada ih je pomerila, bile nekakve tečnosti, vatu i veliki flaster. Na krevetu je već ležala poslagana i čista odeća.
- Presvuci se, kupatilo je kod levih vrata.
Keli je posluša. Uzela je odeću, ušla je u kupatilo i videla da je i ono namešteno ništa manje raskošno nego i soba. Spavaćica je bila zaprljana, na više mesta poderana i blatnjava. To je primetila tek kad ju je svukla. Umesto nje, obukla je pantalone od tamnog džinsa, ledenoplavu duksericu na raskopčavanje i belu majcu dugih rukava ispod. Vratila se u sobu, gde ju je čekala Monik sedeći na jednoj od fotelja. Pokazala joj je na drugu fotelju.
- Budi mirna.
Sela je na stolicu pored one na kojoj je bila Keli, namestila joj glavu i počela da joj čisti ranu vatom natopljenom tečnošću jakog mirisa.
- Zaboga, to je samo jedna ogrebotina - reče razdraženo, nakon što se Keli trgla. – Kako ćeš da se boriš ako budeš i dalje bila tako osetljiva?
Keli zausti da protestuje, ali se predomislila. Nije želela da ima problema sa Monik. Ubrzo je završila sa čišćenjem rane i dohvatila drugo parče vate. Na njega je sipala tečnost iz druge boce i njime prešla preko rane. Ovoga puta nije peklo, Keli je osetila samo prijatno hlađenje koje je izazvala tečnost. Zatim, nakon što joj je utapkala melem, Monik joj je stavila flaster.
- Sve će biti uredu. Ovo nije ništa ozbiljno, mada ti možda ostane modrica još neko vreme nako što ti skinem flaster. Ti se osećaš dobro?- upita je.
- Da... mada sam još u šoku, ali ne muti mi se u glavi.
- Pala si na nezgodno mesto. Mada, mislim da nemaš potres mozga. Hajde sad u trpezariju, tamo nas čekaju Dejvid i Petra. I nemoj više da ti je palo na pamet da pobegneš- ozbiljno dodade.
- Neću... a gde je Silvija?- smogla je hrabrosti da upita, izlazeći iz sobe.
- Ona još spava.
- A... kako ste shvatili da me nema? - ponovo upita, ohrabrena odsustvom besne reakcije prvog puta kada ju je upitala nešto.
- Ja sam noćas- zapravo, jutros - bila budna u tri. Videla sam da se neko mota po dvorištu i pomislila sam da su provalnici. Ali setila sam se da je Dejvid za koji minut trebao da krene po Petru na aerodrom, pa sam se umirila. A onda je zazvonio telefon dvadesetak minuta kasnije i on mi je rekao kreće po Petru. Nisam razmišljala o tome uopšte, bila sam jako umorna... sve dok mi nije sinulo, nekoliko sati kasnije, da je Dejvid prekasno pozvao. Bila sam izgubila pojam o vremenu. U nadi da ti možda nešto znaš, ušla sam u tvoju sobu i videla prazan krevet. Istog trenutka sam pozvala Dejvida na mobilni i javila mu. Tada sam saznala da si ti već nabasala na njega u šumi... Petrin avion samo što je trebao da stigne, i nije imalo smisla da se sada vrati. Sačekao ju je i zajedno su krenuli da te traže. Ostatak si čula maločas od Petre.
Ušle su u istu onu sobu u kojoj su večerali prošle noći, samo što je sada Petra sedela na Monikinom mestu i tiho razgovarala sa Dejvidom. Ali prekinula je da priča istog trenutka kada je ugledala Monik i Keli kako ulaze.
- Nemoj ništa tako da uradiš. Razumem te... ali, nema smisla da toliko rizikuješ za ime pravde. Uostalom, nije na nama ništa manja odgovornost za sve što se izdešavalo... Oh! Keli, jesi li dobro?
- Vidim da je preživela... – poče zlobno Dejvid.
- On to na račun Monikine povremene grubosti... hajde sedite i vas dve, pa da doručkujemo. Sigurno si gladna, Keli.
- Dobro sam... Hvala na pitanju - odgovori učtivo i sede pored nje.
Ali Monik nije. Zapanjeno je gledala u Dejvida, i kao da je sve oko nje iščezlo. Oči su joj bile raširene i uplašene, a odmahivala je glavom kao da želi da neku misao izbaci iz glave.
Petra ju je zbunjeno posmatrala. Ali, sve je trajalo ne duže od nekoliko sekundi. Monik se ubrzo pribrala i sela za sto, nasuprot Dejvidu, Petri i Keli. Doručak je protekao u prijatnoj atmosferi, mada narušenoj Monikinom čudnom reakcijom. Ona se, pak, ostatak doručka ponašala sasvim normalno... Dejvid bi je ponekad pogledao, i verovatno je bilo jedini u prostoriji koji je naslućivao napor koji se krije iza te veštačke smirenosti.
Nakon doručka, Petra je izvela Keli u dvorište da se prošetaju i uživaju u svežem jutru.
- Nadam se da ti se dopada moja odeća... lepo ti stoji- primeti.
- Oh... ovo je tvoje?- upita.
- Da... sitna sam kao ti, pa mogu da ti pozajmljujem dok ne dobiješ svoju odeću. Ionako nema smisla da ti ovde nešto tražim- tamo gde te vodimo, sasvim je drugačija moda- nasmejala se.
- A... gde me to uopšte vodite? I šta ću ja tamo trebati da radim? - upita je Keli. Monik ju je, za razliku od Petre, zastrašivala, dok joj se Silvija nije dopadala jer je izgledala previše neozbiljno i kao neko ko ne ume da sasluša i razume. Dejvid je bio veoma tajanstven i čudan da bi ga Keli tako nešto upitala... ionako joj ne bi odgovorio.
- Hm, videćeš. Ne može se opisati... magično je i predvno, sa stvarima koje se ne mogu ni zamisliti... ja nisam ni sanjala da postoji nešto tako čarobno, dok me nisu, kao i tebe, odveli pre nekoliko godina... ali je takođe i opasno, sa čovekolikim zverima neverovatnih moći, ali bez duše, stvorenih da ubijaju. Opasnost je svuda, na svakom koraku. Kraljevsta su već godinama na ivici rata sa Kreacijama i njihovimm drevnim vođom, a stvari se u poslednje vreme posebno zakuvavaju... Sukob traje još od vremena Predanja– Ona uzdahnu.- Kada stignemo tamo, saznaćeš celokupnu istoriju Lejmena i okolnih kraljevstava. Mene je uvek mrzelo da slušam- nasmeja se.
- A Predanje...?
- Jako je dugo i zahteva objašnjavanje...
- Oh... pa dobro- odgovori Keli prikrivajući razočarenje.
- Ne brini se, ispričaću ti ga jednom- umiri je Petra. – Ali to nam sada zaista nije bitno... Preduga i zamršena priča, koju ćeš kad - tad saznati.
- U redu je... verujem da ćeš mi ispričati - reče Keli i oseti kako joj je hladno. Setila se da je u trpezariji zaboravila duksericu. - Idem sad po jaknu, zahladnelo je. Ti me čekaj.
Krenula je ka kući, usput razmišljajući o svemu što joj je Petra ispričala- Predanju, Kreacijama, svojoj ulozi u svemu tome... Kada je ušla u kuću, setila se da Silvija još verovatno spava. Utišala je korake da je ne bi probudila. Tiho je hodala uz stepenice dok se nije popela na sprat. Polako je prolazila pored vrata, bojeći ih u sebi i nadajući se da će se setiti gde se nalazi trpezarija. Prošla je pored Monikine sobe, zatim jedne za koju nije znala koga je ugostila, kupatila, dnevnog boravka... tada je čula glasove. Smesta ih je prepoznala.
- To što se desilo pre više od sedam godina...- govorila je žena.
- A šta se to desilo?! – uzvratio je muškarac grubo.
- Dobro znaš... neću sada to da spominjem... ali jednom mora da prođe. Ne smeš da dozvoliš...
Keli se zaustavila. Počela je da prisluškuje...
- Šta da dozvolim?! Ja samo znam da ne smem da dozvolim da nevini ljudi stradaju...
- Dopusti da još neko krene s tobom! Nisi jedini koji može da to zaustavi! Ionako rat može da počne svake sekunde... Ali ja mislim da su tvoji motivi ličniji nego što se usuđuješ da priznaš...
- Kakvi motivi?! O čemu ti to?! Jedini razlog zbog kojeg... a i ona previše priča!- ispljunu besno.
- Urazumi se! Nisi dete! Moraš jednom da shvatiš...
- Kakve ti to zaključke donosiš?! Ne razumem te, možda bi mogla da mi pojasniš jer očigledno znaš nešto o meni što ni sam ne znam - reče sarkastično.
- Zaboga... nisam trebala to da spominjem. Ali nemoj da se pretvaraš da nije tako bilo, Dejvide, molila bih te.
Monik besno izlete iz sobe. Pogledom je ošinula Keli kad ju je videla i shvatila šta je ova radila. Keli postiđeno obori pogled. No, Monik nije baš bila raspoložena za terorisanje, pa je samo produžila pored nje.
Keli zapanjeno ispratila pogledom, a zatim otišla do trpezarije. Automatski je uzela jaknicu i okrenula se. Dejvid je nešto definitivno krio. A i Monik s njim.
Istrčala je iz kuće sa jaknom pod rukom. Sigurno je izgledala sasvim izgubljeno dok je praznog pogleda pretrčavala preko travnjaka ka Petri.
- Nešto nije u redu?- upita je Petra uznemireno.
- Ne... sve... je dobro. Samo sam se... izgubila u kući. Nisam mogla da nađem trpezariju, pa sam se zato ovoliko zadržala. Izvini što si me čekala.
Petra se nasmejala. - Nema veze... uostalom, uopšte se nisi zadržala. Čini ti se.- Ponovo se nasmejala. – Da li se Silvija probudila?
- Mislim da nije još... nisam htela da rizikujem da je probudim- nesigurno je odgovorila.
- Keli... zašto si tako zamišljena?
- Razmišljala sam... o tome gde me zapravo vodite i koja će biti moja uloga - slagala je.
- Polako s tim. Saznaćeš kad mi Dejvid dozvli da ti kažem- nasmejala se. - Ali do tada... A ionako ne poznajem legende baš dobro. Tamo ima jedna devojka koja je odrasla uz njih. Ona će ti sve objasniti – kompetentnija je od mene.
Keli je konačno prihvatila da joj ništa neće reći dok sami ne odluče.

5.Svet sa druge strane

Padao je mrak. Keli je sedela u dnevnom boravku i kroz visoki prozor posmatrala kako sunce zalazi iza šume u kojoj se izgubila prošle noći. Pre nešto više od sat vremena se probudila – zahvaljujući činjenici da je lutala po okolini cele noći, danas je bila jako umorna i morala je da spava preko dana. Taman što je ručala, sela je na fotelju kraj prozora u jednoj od bezbroj dnevnih boravaka sa funkcijom biblioteke u ovoj kući, da bi gledala kako sunce nestaje. Nije imala želju da radi ništa konkretno. Samo su minuti prolazili, Kerolajn nije ni razmišljala, makar ne na svesnom nivou.
Nije ni osetila kada joj se Petra približila. Napolju je već bila tama, iako se još moglo gledati kroz mrak. Trgla se kada je osetila Petrino prisustvo iza sebe.
- Večeras idemo – prošaputala je.
- Šta...?
- Večeras idemo – ponovi Petra. – Vodimo te. Tamo odakle dolazimo.
- Ah... – reče Keli. Nije znala šta drugo da kaže... U glavi joj je bila prava zbrka. Vode je. Polako je postajala svesna toga...
- Monik i Dejvid su odlučili da večeras krenemo. Glupo je odlagati... Ovde ionako nismo niotkakve koristi. Silvija je već tamo.
Keli zatrepta. Trebalo joj je nekoliko sekundi da ustane - polako se kretala kao i uvek kad je bila nečim iznenađena.
Sišle su u trpezariju, gde ih je čekalo drugo dvoje.
- Krećemo – potvrdi Dejvid tihim glasom kad su ušle.
Osećala se kao da se očekuje od nje da nešto kaže. Oborila je pogled, dopustivši im da je vode.
Odveli su je sprat niže, u prizemlje, a zatim do jedne sobe u kojoj Keli nikad ranije nije bila. Osvrnula se oko sebe kad je ušla. Soba je bila velika, bez prozora – sem jednog, okrenutog ka mračnom istoku i gotovo potpuno pokrivenog zavesama. Tapete su bile sivoteget boje, teksture u gotičkom stilu i ponegde sljuštene i pokrivene paučinom u uglovima. Nije bilo puno nameštaja u toj sobi, samo jedna tamnosiva sofa i dve – tri fotelje kraj nje. Dejvid je pomerio sofu i podigao nekoliko spojenih dasaka isečenih u obliku kvadrata. Pred njima su se ukazale stepenice koje su nestajale u tami. Okrenuo se ka ulazu, gde su stajale Petra, Monik i Keli, i pokretom ruke ih je pozvao da dođu. Keli je nesigurno sledila Petru, koja je posle Dejvida prva sišla niz stepenice i iščezla.
- Daj mi ruku i pazi gde gaziš – reče joj Petra, kada su konačno sišle.
Keli je posluša, u mraku napipavajući gde bi mogla da bude Petrina ruka.
Bilo je jako hladno. Čula je odjeke Monikinih koraka iza sebe, i osećala Petrinu ruku oko svoje, dok ju je vodila, ali se i dalje plašila. Dejvidovi koraci su bili jako tihi i jako daleki, te je Keli pretpostavljala da je on odmakao. Činilo joj se da idu na dole, lagano i gotovo neprimetno silazeći niz blago iskošenu podlogu.
Konačno, nakon dugog hoda u potpunoj tami, Dejvidovi koraci su zamukli. I Petra se nakon nekoliko minuta zaustavila.
- Niko nas ne prati – prošaputala je.
Keli iznenada bi zaslepljena snopom jake svetlosti. Trebalo joj je dugo da se pribere i shvati da to Dejvid drži baterijsku lampu.
- Bolje bi bilo – reče Dejvid.
Pred njima su stajala masivna vrata drevnog izgleda. Dejvid je izvadio ključ i otključao, propuštajući ih da bi ušao poslednji i zaključao.
Ni u najluđim snovima Keli ovo nije mogla da zamisli. Soba u koju su ušli je bila veoma prostrana, sa visokom tavanicom, kamenih zidova i potpuno prazna... Sa jednim izuzetkom. Pred njom je bilo veliko ogledalo, postavljeno naspram vrata. Veoma visoko, ovalnog oblika i u potamnelom ramu, sa velikim nogarima koji su ga držali. Svojom visinom gotovo trostruko je nadmašivalo Keli.
Ali, nije veličanstvenost ogledala bila ono zbog čega je zanemela. Ne. Bilo je nešto još neverovatnije, neuporedivo čudesnije od njega.
U ogledalu nije videla svoj odraz. Niti odraz bilo koga od ljudi oko sebe. Čak ni zid. Ne, tu se nalazila široka dolina u noći, predivan prizor od koga je zastajao dah. Mesec je izvirivao između oblaka, toliko blistav da se nije mogao uporediti sa onim za koji je Keli znala. Malo dalje, videla je četinarsku šumu, potpuno mirnu i uspavanu. Zvezde su sijale, svojim sjajem nadmašujući naše. Tamnoplava boja je preovlađivala u ovom prizoru koji je bio ispunjen gotovo opipljiom magijom.
- Šta... – promuca Keli kada je skoro povratila moć govora.
Petra se nasmejala pre nego što joj je odgovorila.
- Ovo nije ogledalo.
- Nego...?
- Portal. Odavde ideš u Lejmen.
- Šta je Lejmen? – upita.
- Jedno od Kraljevstava.
Keli je i dalje stajala zbunjeno, ne shvatajući sasvim o čemo govori, mada su se delići slagalice polako sastavljali u njenoj glavi.
Gledala je kako Petra, smejući se, hoda ka ogledalu. Kada je došla do njega, ispružila je nogu i zakoračila. U trenutku kada se trebala sudariti sa ogledalom, iščezla je. Keli je ugleda kako se pojavljuje sa druge strane, na livadi. Izgledala je mnogo sitnije sa druge strane.
Monik je uhvati za nadlakticu i povede za sobom. Zajedno su prošle kroz ogledalo.
Osećala se kao da propada sa neke velike visine. Jedva je prigušila vrisak. A onda se našla na travi, nepovređena iako se dočekala na potkolenice i raširene dlanove. Monikino sletanje je bilo mnogo elegantnije.
Petra ih je čekala, udaljena nekoliko metara kako bi se ostali lakše spustili.
- Sada smo... u Lejmenu? – upita Keli.
- Da. Prenoćićemo u kući odmah iza ove šume, a ujutru idemo u prestonicu. – Odgovori joj Monik.
- Misliš... u kraljevski dvor?
- Da – ovoga puta joj je odgovorila Petra, kao i uvek nasmejavši se pritom. – A sada bi mogla da se pomeriš, još neko želi da se spusti...
Polako je ustala, pomerivši se do mesta gde su stajale Petra i Monik. Gledala je kako se Dejvid spušta, veličanstveno i graciozno se dočekavši na noge, dok je dugi crni kaput lepršao za njim. Nasmešio se u pravcu Monik, kao da je izaziva. ,,Ti ovako ne možeš“, govorio je njegov pogled. Ona samo mrzovoljno prevrte očima i krenu ka šumi. Ostali su je sledili.
Nakon skoro pola sata hoda kroz šumu, našli su se pred kamenom kućom. Monik je imala njen ključ, te su ušli.
- Hodajte tiho, svi su pospali – reče im dok su ulazili. – Petra, ti možeš da odvedeš Kerolajn u njenu sobu.
Otišle su na sprat, ostavivši Dejvida i Monik.

Probudila se u maloj, kamenoj sobi sa pogledom na istok, u drvenom krevetu sa belom posteljinom i noćnim stočićem. Blještava svetlost se probijala kroz otvoren prozor . Po položaju sunca, Keli je zaključila da je jako rano. Iako još u spavaćici, strčala je niz stepenice u prizemlje.
- Dobro jutro – pozdravila je sve u trpezariji. Osim poznatih, tu je bila i jedna sredovečna žena u haljini sa keceljom. Primetila je nešto neuobičajeno dok su svi sedeli za stolom...
- Nakon doručka krećemo u prestonicu. Ovde ostajemo samo dok se spremimo i dok dođe kočija – reče Monik.
Tada je shvatila, čuvši reči „prestonica“ i „kočija“, šta joj je bilo čudno. Petra je na sebi imala jednostavnu haljinu do poda, kao iz nekog prošlog veka, Monik crnu haljinu do poda strogog kroja i sa visokim okovratnikom, pramenova koji su uokvirivali lice sklonjenih bisernim šnalama, dok je Dejvid izgledao kao vitez van dužnosti.
Primetivši šta Keli gleda, Dejvid se nasmejao.
- Ni ti nećeš moći da se izvučeš, ne brini – reče joj. Čak se i Monik nasmejala ovoj Dejvidovoj šali.
Keli pocrvene i sede na stolicu do Petrine, a nepoznata žena joj ljubazno ponudi doručak. Izabrala je prženo meso i hleb.
Kada su završili sa doručkom, Petra je odvela Keli u svoju sobu i dala joj dugu haljinu da je obuče. Keli ju je obukla, čudeći se kako joj stoji. Usledio je razgovor o kostimima za filmove između Keli i Petre. Petra je rekla da joj nedostaju filmovi koje je nekad gledala, mada ovde ima veoma dobro pozorište koje često posećuje. Zatim je pogledala u pozlaćeni sat i ustanovila da kočija samo što nije stigla. Potrčale su u prizemlje, Keli se non stop spotačinjavši o rub predugačke haljine. Stigle su u poslednjem trenutku da uđu u kočiju u kojoj su već bili Dejvid i Monik.
- Uh! Vi biste pošli bez nas dve? – upita Petra.
- Naravno – odgovori Dejvid, mada su svi znali da se šali.
Keli se okrete i vide istu onu ženu kako stoji na pragu.
- Ona je naša domaćica. Već dugo godina drži gostionicu, ali nas poznaje te nam dopušta da noćimo kod nje kad se prebacimo ovde – objasni joj Petra.
Put je dobro prošao, mada je bilo jako vruće u kočiji, a Keli na sebi imala haljinu dugih rukava. Prizori koji su promicali činili su joj se čarobnim i nestvarnim, lepota se nalazila na svakom koraku u ovoj čarobnoj zemlji.


...Ne može se opisati... magično je i predvno, sa stvarima koje se ne mogu ni zamisliti... ja nisam ni sanjala da postoji nešto tako čarobno, dok me nisu, kao i tebe, odveli pre nekoliko godina...
- Odzvonilo je u Kelinoj glavi. Sve je bilo tačno, od prve do poslednje reči. I sama se prepoznala u tim Petrinim rečima.
Ali se setila i drugog dela... Stresavši se, razmišljala je na šta bi se to moglo odnositi.
- Skoro smo stigli – tiho objavi Petra, gledajući u raštrkane kuće koje su počele da se pojavljuju.
Zaneta razmišljanjem, Keli to nije ni primetila.
- Sad nas čeka pešačenje.
Nakon što su ušli u grad, morali su da napuste kočiju. Dejvid je platio kočijašu, uzevši kesicu zlata. Keli je pogledom pratila njegovu ruku, i naježila se kada je videla mač zadenut o pojas. Uplašeno je zastala u pola daha, očima fiksirajući mač. Kočijaš ju je sumnjičavo pogledao.
- Šta ti bi da onako odreaguješ?! Znaš li da svi muškarci iz više klase ili koji rade za kralja, ovde moraju da nose mačeve sa sobom?! – tihim, oštrim glasom ju je kasnije korila Petra.
- Nisam imala pojma... Uplašila sam se – branila se Keli.
- Misliš da bi te Dejvid napao? Da bismo mu Monik i ja dozvolile da to uradi?!
Nije znala kako da odgovori na ovo. Njena reakcija je zaista bila glupa i nepromišljena...

Hodali su širokim ulicama prestonice. Sa jedne strane nadvisivala ih je šuma, praveći hlad. Sa druge strane, prolazili su pored velikih sivih kuća koje su pripadale bogatijim stanovnicima Lejmena, neretko srećući nekoga poznatog Dejvidu ili Monik. Sve kuće su bile daleko jedne od drugih i od puta, veličanstvene i otmene. Nakon otprilike pola sata hoda, Keli je ugledala jednu usamljenu kuću koja se isticala. Bašta je bila velika, besprekorno uređena, a nastavljala se u gustoj šumi iza kuće. Kraj kapije je nekoliko sluga pripremalo kočiju za gospodara koji je šetao pored ograde ispred dvorišta. Keli ga je ugledala kada je izašao iz senke četinara i zašao za ugao, našavši se ispred kapije.
Bio je to postariji čovek, sada je već verovatno imao preko pedeset godina, i svojom pojavom je odavao utisak velikog bogatstva i moći. Gadreroba mu je bila besprekorna, čak pomalo kičasta, a čeličnosiva kosa i brada glatke, kosa vezana trakom na potiljku, brada kratko podšišana. Nije bio preterano visok – viši od Monik kada je nosila ravne cipele, ali niži od Dejvida, i, verovatno, Silvije, no odavao je utisak autoriteta i bio zastrašujuć u svojoj pojavi.
Izraz na licu mu je ionako bio kiseo i nezadovoljan, a kada je ugledao njih četvoro, postao je otrovan. Gledao je u Dejvida kao da bi ga sa uživanjem ubio da je u stanju da to učini. Oči su mu se suzile, postavši dupo uže nego što su bile, obrve nabrale, a usne povukle otkrivajući zube. Pogledom je fiksirao Dejvida kao da mu je uništio čitav svet, a grimasa na njegovom licu bila je zastršujuća.
Još je čudnija bila Dejvidova reakcija kada je video njegov pogled. Glavu je povukao unazad, oči su mu se raširile dok se nečega prisećao a donja usna mu je neprimetno zadrhtala.
I Monik je odreagovala. Namrštila se, u tom jednom beskrajnom trenutku, i ubrzala korak, zadajući tempo ostalima i nevoljno okrećući glavu od nepoznatog čoveka.
- Zašto ga je tako pogledao? – prošaputa Keli uplašeno, kada je stranac ostao za njima.
- Kako bih ja to znala? Ima pravo da ga gleda kako hoće – odgovori Monik, nakon što je povratila prisebnost.
- To je grof od Nerisjea, zar ne? – tiho upita Petra, koja je, primeti Keli, bila podjednako zbunjena kao i ona.
- Da – odsečnim tonom joj je odgovorio Dejvid.
Koračali su i dalje, Keli se pitajući šta sve to znači. Dejvid i Monik su postajali sve misteriozniji u njenim očima. Jedino je Petri verovala posle svega.
Njih dve su malo zaostajale za Dejvidom i Monik, jer su drugo dvoje imali mnogo duže noge i samim tim se brže i kretali. Keli je to išlo na ruku jer je planirala da nešto upita Petru.
- Kakve veze ima onaj grof sa Dejvidom?
- Ne znam... ni meni nije jasno – odgovorila joj je. – Ali čula sam da je nekada davno Dejvid radio za grofa kao gardista... mnogo pre nego što sam ja došla ovde. Sada je grof čovek bez ugleda, nakon što je više puta uhvaćen kako posluje sa nekima koji su posle toga osuđivani... Zaista ne znam.
Ali onda se Dejvid okrenuo ka njima.
- Požurite! – rekao je nezadovoljno. On i Monik su mnogo odmakli.
Ubrzale su korak, ne bi li ih stigle. Sada su luksuzne kuće prestale da promiču kraj njih, ustupajući mesto šumi koju je presecao samo put. Keli je pretpostavljala da su blizu zamka. Pitala se šta će tamo videti...



Čuo je vrisak u tami. Bilo je jako kasno kada je rešio da krene u noćnu šetnju. Potrčao je u pravcu iz kojeg se razlegao vrisak. Išao je samo dublje u šumu, ali se nije obazirao na opasnosti. On je bio vešt i iskusan ratnik i gotovo ničega se nije bojao. Viteški nagoni su preovladali u njemu – zaštiti slabije – i, pre nego što je stigao da razmisli, zatekao je sebe kako trči preko snegom pokrivenog tla. Čuo je njištanje konja na nekoliko merara od sebe.
Kada je stigao – osetio je to po šuštanju grančica koje nije on pravio – tiho se zaustavio i prišunjao kroz golo granje. Na svetlosti meseca, ugledao je devojčicu sa isukanim mačem i ispred nje tri osobe, a nekoliko metara dalje, nalazio se jedan vranac. Čak i u mraku, nije mogao a da ne prepozna Kreacije, svoje zaklete neprijatelje. Ispustio je prigušeni uzvik gađenja. Dvoje od njih su bili muškarci, možda neki ratnici nižeg ranga. Ženu je prepoznao istog trenutka kada je zakoračila i mesečina joj je obasjala lice.
Roksana.
Bila je legendarna. Pitao se, u onom vremenu koje je mogao da provede razmišljajući i ništa ne preduzimajući – devojčin život je zavisio od sekundi – zašto bi se neko poput nje mešao u nešto tako trivijalno i lako, kao što je ubistvo obične devojčice. Posle Valkire, žive legende stare vekovima – još od vremena Predanja, bila je najopasnija žena u službi njihovog vođe. Iznad nje je bilo svega nekoliko ratnika tame, po veštini i ugledu. Po lukavstvu je bila neprikosnovena.
Sada je izdavala naređenja.
Nije bilo vremena za gubljenje. Isukao je mač, koji ga je tokom toliko godina služio, još od kada je bio mladi kraljević koji je naivno verovao da će, jednoga dana, istrebiti sve Kreacije sa lica zemlje i osloboditi svoj narod od onih koji su, između ostalog, ubili njegovog oca dok je on još bio beba. Napao je sa velikom žestinom. Onaj bliže devojčici od sluga je bio prvi koji je osetio hladnu oštricu mača na svojoj koži. Njegov napadač je uživao posmatrajući kako se tamnocrvena krv sliva na sneg. Za nekoliko sekundi, moćni ratnik ležao je mrtav. Napao je drugog, namerno ga navodeći bliže devojci, kako Roksana ne bi koristila priliku dok se on borio protiv drugog ratnika.
Ubrzo je i taj bio pokošen. Ali, dok se još borio protiv njega, i kada je Roksana shvatila da nema šanse i da joj je bolje da se izvuče dok može, video ju je kako beži. Preplavio ga je talas besa, ali bio je nemoćan da je spreči da mu isklizne. Borio se protiv drugog, koji se pokazao kao opasniji neprijatelj od prethodnog. Kada je sa njim završio, ona nije bila tu. Iščezla je u šumi, i jedino što je mogao da učini jeste sa pomogne devojčici koja je krvarila na snegom pokrivenom tlu i svake sekunde bivala sve slabija.

6. Lauri

Iznenada je ugledala jahača ogrnutog grimiznim ogrtačem kako im se približava kroz šumu. I Dejvid ga je ugledao, ali se nasmejao kada je shvatio ko je to. Zaustavio se, dok im je jahač sve više prilazio.
- Hoćeš revanš? Koji po redu? – doviknuo je, smejući se.
Sada im je jahač bio dovoljno blizu da Keli opazi neke detalje... Konj je bio smeđ, izuzev jedne velike bele tačke na čelu. I... to je bila žena, shvati Keli. Zatreptala je, opažajući sve više pojedinosti. Imala je veoma dugu, sjajnu raspuštenu kosu koralnocrvene boje, nosila je tamnosmeđe kožne pantalone, čizme i korset. Bila je prelepa. Za pojasom joj je stajao mač, a ona sama je izgledala jako mlado, možda je bila godinu – dve starija od Petre. Gledala je pravo u Dejvida, koji je pored nje ostavljao utisak strpljivog starijeg brata.
- Ovaj put sam SPREMNA – reče devojka.
Petra se nasmejala, prepoznavši je.
- A gde si uopšte bio tako dugo? Mnogo sam vežbala u tvom odsustvu... što ćeš i osetiti.
Dejvid se opet nasmejao. – U koliko? – upitao ju je.
- Kao i uvek.
- Nije uredu da tako trošiš očev novac – zadirkivao ju je.
- Ozbiljno ti kažem, ako si opet bio u onom njihovom svetu i nisi ni doticao mač, ispao si iz forme. Dok sam ja vežbala.
Keli je bila zbunjena i krajnje iznervirana. Ko je uopšte ova devojka? I šta hoće? Zašto joj niko to ne objasni? Nije delovala opasno, a opet, gledala je u Dejvida sa takvom odlučnošću da je bilo komično i zabrinjavajuće u isto vreme.
- Ovo je Lauri, ćerka starog vojvode. Goviri se da je u nju zaljubljeno pola Lejmena – pretpostavljam da su ostatak žene. Ali nju to ne interesuje. San joj je da postane prva žena koja je ušla u elitnu gardu, iako ima svega devetnaest godina, a u blistave ratnike primaju samo najobučenije i najiskusnije vitezove... i svi odatle su najmanje deset godina stariji od nje. Mada, talentovana je, to je neosporno. Već više od godinu dana, svaki put kad vidi Dejvida, mora da ga izazove. Nikada ga nije pobedila – dovrši Petra uz osmeh, nakon što je videla izraz na Kelinom licu i potrudila se da joj objasni.
- A sada se sprema... dvoboj?
- Pretpostavljam – odgovori joj Petra uz osmeh. – Njihova nadmetanja uvek volim da gledam. Lauri je neverovatno uporna, i svaki put veruje da će ga pobediti... a, kao što rekoh, to joj nikad nije pošlo za rukom.
Monik je stajala malo dalje, očigledno iznervirana.
- Opet izigravaš idiota s tim derištom! Pobogu, kada ćeš joj objasniti da nije centar sveta i da imaš preča posla nego da gubiš vreme tu sa njom? – siktala je na Dejvida.
- Nigde ne žurimo, Monik – reče Dejvid. – Uostalom, brzo ću da završim.
Ona besno izdahnu i nasloni se na jedno drvo.
- Ah da, Monik ne voli da ih gleda kako se nadmeću. Misli da je to gubljenje vremena i ne shvata koliko je zabavno i koliko propušta...
Dok je to pričala, Dejvid i Lauri su ugovarali uslove borbe.
- Do prve kapi krvi – reče Lauri.
Stali su jedno naspram drugog, sa isukanim mačevima. Lauri je prva napala, potrčavši ka Dejvidu sa uperenim mačem. Odbio je njen udarac. Zatim je ponovo pokušala da ga napadne, primenjujući drugu taktiku. Napala ga je na neočekivan način, u poslednjem trenutku promenivši način napadanja, no i ovoga puta je uspeo da je odbije. Besno ga je napadala, svaki put sa novom žestinom. A on je svaki put uspešno odbijao njene udarce.
- Pokaži mu – vikala je Petra, navijajući. Keli se nasmejala čuvši je. I sama je navijala za Lauri.
- Zaista bi bio red da ga pobedi – svaki drugi dan je gubila od njega, a trudi se nenormalno... – obrazloži Petra svoju izdaju saborca.
Nasmejavši se na ovu Petrinu rečenicu, Keli nastavi da posmatra borbu. Iako nije imala nikakvig iskustva sa mačevanjem, videla je da je Lauri jako vešta.
- A od kada vežba...? – upita Petru.
- Od dvanaeste godine, mislim. Svaki put kada je vidim, sve je bolja.
Keli je morala da se složi sa time da je Lauri zaista neverovatno dobra. Zadivljeno ju je posmatrala... Iznenada je poželela da i ona tako ume da se bori. Uspevala je da odbije Dejvidove udarce i njemu zadaje nove. Posedovala je ogromnu smelost i žestinu, pored toga što je bila dovitljiva i spretna. Dejvid je u početku izgledao kao da se samo poigrava sa njom, da bi, posle nekoliko Laurinih napada, i on shvatio ovu borbu za ozbiljno. Počela je, ma koliko to neverovatno zvučalo, da ga ugrožava. I ni jednog trenutka nije prestajala da daje sve od sebe.
A onda se borba završila u jednom trenutku. Baratajući teškim mačem, Lauri je napala Dejvida. Ovoga puta nije uspeo da se odbrani. Posekla mu je nadlakticu, i ispod rasečene odeće poteklo je malo krvi. Čak je i Keli znala šta to znači.
Lauri je pobedila.
Dejvid je zauzeo stav ,,trenutna sreća“ dok joj je bacao kesicu sa zlatom. Spretno ju je uhvatila.
- Živela sam za ovaj trenutak – reče samozadovoljno.
- Verujem da jesi – odgovori Dejvid podignutih obrva. – I moram da priznam da je ono derište koje sam upoznao pre devet godina jako napredovalo.
Devojka – ratnica je sijala od sreće. Ali, nakon što se pribrala, Lauri se zabrinuto okrete ka Keli.
- Ovo nije bio formalni dvoboj, zar ne? – upita.
Keli nije znala koji se odgovor od nje očekuje. Srećom, Petra ju je poštedela odgovorivši umesto nje.
- Naravno da nije, samo prijateljsko vežbanje. I bilo je jako zabavno, moram da priznam – namignu Dejvidu. On joj uzvrati iritiranim pogledom.
- Samo se vi nadmećite kad god se sretnete, i nemojte se iznenaditi kada jednog dana budete imali problema sa zakonom. Za neupućene, dvoboji su ovde najstrožije zabranjeni.
Svi su ignorisali Monikino šištanje. Petra se smejala na ostatku puta, zadirkujući Dejvida. Sa njima je krenula i Lauri, jašući na svom konju.



Ubrzo, posle pola sata laganog hoda, stigli su u dvor.
- Ja sada idem da potražim Margaret. Obećala je da će doneti neke meleme – vidite samo kakve su mi ruke od, hm, nadmetanja sa prijateljima. Keli, pokušaj da ne padneš kad se budeš predstavljala. Ne ostavlja najlepši utisak, znaš – pročavrlja Lauri i otrča kroz vrata zamka, nakon što je stražarima predala konja i oružje. Keli nije uspela da joj se zahvali na savetu, mada beskorisnom jer ga nije razumela.
Dejvid je uspeo da prođe bez neprijatnosti ostavljanja oružja, zahvaljući svom statusu u kraljevskoj gardi.
- Onaj savet je bio iz ličnog iskustva, znaš – reče Petra zlobno dok je kraj Keli išla beskrajnim koracima palate.
- Ne razumem...?
- Pa, kada je Lauri bila mala, njen otac je bio pozvan na neku svečanost u zamku. Rešio je da povede i kći, koja je tada imala devet godina, sa sobom. Tom prilikom je trebala da upozna i svo plemstvo koje živi na dvoru, uključujući i kralja. Međutim, šlep njene haljine je bio predugačak... – Petra se nasmejala. – Jadno dete. Niko joj nikada nije zamerio za to što joj se to desilo, ali ona umire od sramote svaki put kad vidi kralja... iako je od toga prošlo skoro deset godina.
Slušajući Petru, Keli se malo opustila povodom onoga što će za koji trenutak da usledi. Ako se ne spotaknem, sve će biti uredu – mračno se nasmejala. Ugledala je velika drvena vrata za koje je pretpostavljala da vode u prestonu dvoranu.
Ali, prošli su ta vrata. Monik i Dejvid su se tada odvojili od Petre i Keli, koje su nastavile da idu.
- Hej... Gde idemo? – upita zbunjeno Petru.
- Da se malo urediš. Kod princeze.
Prolazili su pored beskrajnih odaja dvora. Najzad, na petom spratu, Petra je zastala ispred jednih vrata i pokucala.
Dobivši odgovor na nekom stranom jeziku, koji Keli nije razumela, ušla je sa devojčicom.
Pred njima se ukazala prostrana, svetla soba sa ogromnim prozorima. Sav nameštaj je bio beo, nekoliko stolica čudnog dizajna (Keli je pretpostavljala da je ovdašnja moda mnogo drugačija od one na koju je navikla, ali joj se uprkos tome dopadala), starinskih sofa sa ugraviranim šarama, koje su išle u paru sa stolicama, pokrivenih raskošnim haljinama, i još bezbroj sitnica stajale su raspoređene po velikoj sobi. Prozori su dominirali, svetlost koja je dopirala kroz njih zaslepljivala je Keli. A u sredini njih, kao jedina tamna figura, stajala je silueta devojke krhke građe, okrenute leđima novopridošlima. Kada je postala svesna njihovog prisustva, naglo se okrenula, zamahnuvši dugom kosom. Prišla im je.


Uzeo ju je u naručje – nije mogao da poveruje kako mu je to lako palo, čak i kada bi se uzela u obzir snaga koja mu je u to vreme bila u zenitu. Odneo je do najbližeg mesta na kome je mogao da se postara za njene rane – jednog drveta u čijem je podnožju bilo suvo i bez snega. Spustio ju je ispod drveta.
- Gde su te povredili?
Ona levom rukom pokaza na podlakticu druge ruke, gde se, ispod poderane haljine, prostirala velika rana gotovo celom dužinom podlaktice. Krv je nezaustavljivo isticala iz nje.
Izvadio je malu staklenu kutijicu iz džepa, i parče tkanine koja se tu našla. Mera predostrožnosti, objasnio joj je. Uvek je to nosio sa sobom. Iscepao je desni rukav njene haljine, kako bi lepo video ranu. Nije bila ozbiljna, ne toliko da ne bi mogao da je lako zaleči, ali bi mogla predstavljati veliku pretnju njenom životu da ju je ostavio u šumi nakon što je sredio Kreacije. Otvorio je kutijcu. Prstom je zahvatio malo smeđeg melema koji je mirisao na mentol. Utapkao ga je na mesto iz kojeg je isticala krv.
- Ovo će istovremeno i očistiti ranu i pomoći da se ona zaceli – objasnio joj je. Ona je samo ćutala, zahvalna na pomoći koju joj je ukazivao i još isuviše prepadnuta da bi mogla da govori.
- Brzo će ti biti bolje... ne brini se.
Klimnula je glavom i drhtavim glasom izgovorila jedno ,,Hvala“.
Nakon što joj je previo ranu, devočica je brzo zaspala. Probudila se u svitanje, trepćući od svetlosti. On je sve vreme probdeo kraj nje.
- Jesi li dobro? – pažljivo ju je upitao.
- Da. Na vreme ste stigli... – ona se strese.
- Možda bi trebala da mi objasniš šta se sinoć desilo? – pogleda je s iščekivanjem.
- Presreli su me dok sam jahala, daleko od svog sela... U njemu od detinjstva uče i devojčice ratnčkim veštinama i jahanju. Napali su me. Žena je došla na konju, ostala dvojica su pešačili. Ona žena...
- Roksana.
- Naredila je drugoj dvojici da me ubiju... Tako sam je bar ja razumela, jer je pričala sa čudnim akcentom.
- To je Kreacija. Oni imaju specifičan način govora u odnosu na ljude. Znam jer sam se godinama borio protiv tog šljama – objasni joj, zatečen što su mu te reči zazvučale krajnje licemerno.
- Znam šta su. Odgajana sam uz priče o njima, jako prijatne uspavanke – reče mračno, a zatim se vrati na temu. – Kada sam ih identifikovala, pokušala sam da im pobegnem – između nas je postojala izvesna razdaljina, a bila je i noć, što mi je takođe koristilo. Poterala sam konja u šumu. Ali oni su trčali ka nama ogromnom brzinom...
Sve vreme ju je pažljivo slušao.
- Stigli su me tek kada sam bila duboko u šumi. Konj se uplašio, zbacio me i pobegao...udarila sam o jedan kamen i izgubila dah dok su mi prilazili. Ustala sam i pokušala da se branim, jer sam umela da koristim mač, ali jedan od dvojice muškaraca mi ga je oteo i napao me. Nisam uspela da izbegnem njegov napad. Posekao mi je ruku i ja sam pala na pod. Žena je likovala, kao kad bi me je pobedila u fer borbi
On najzad sve shvati. Prepoznao je jedno selo u njenim opisima. Pronicljivo je posmatrao devojčicu.
- Da li stanovnici tvog sela imaju ikakve veze sa Magijom...?
- Ona je sastavni deo naših života, od rođenja.

7.Palata

Keli je tada bila u prilici da je lepo odmeri. Kosa joj je bila gusta i veoma tamna, gotovo crna, a njene krupne čokoladnosmeđe oči su radoznalo posmatrale Keli. Razmakla je pune usne i zatreptala. Lice joj je bilo veoma bledo, intelignetnog i donekle proračunatog izraza, a u njenom držanju je postojala neka drska otmenost. Nije posedovala zavidnu visinu – imala je tek nekoliko centimetara više od Keli, i svakako niža od Petre – ali je bila veoma vitka i lepo građena. Sa neverovatnom gracioznošću se kretala u dugoj haljini sa kriolinom, boje jasminovog cveta. Izgledala je kao da je godinu – dve starija od Keli, možda Petrina vršnjakinja.
Progovorila je na melodičnom jeziku nepoznatom Kerolajni. Njen zvonki glas kratko je odjeknuo odajom. Dobila je još kraći odgovor od Petre, i iako je bio sročen na istom jeziku, Keli je osećala da je u pitanju jedna reč. Princeza se onda nakašljala, nepunu sekundu razmislivši, a onda nevoljno progovorila na jeziku koji je Keli prepoznala.


- Prošlost ne može da se promeni, ma koliko mi to želeli. Greške se ne mogu izbrisati, samo se njihove posledice mogu ublažiti, u najboljem slučaju. Sam sam se uverio u to. I ti bi trebao da prihvatiš tu činjenicu...
Gledao je u svog saborca, nemoćan da porekne ono što mu je govorio. Isti taj čovek, nekada proslavljeni ratnik i heroj nacije, temeljno je uništio svoj život par godina unaza jednom ishitrenom reakcijom, koja je za sobom povukla čitav niz posledica. Ratovi, pogibije i stalni,neprekidni strah sada su vladali kraljevstvima. Neopozivo je da su tome doprineli i sami lideri kraljevstava, kao i istaknuti junaci – poput onog koji je upravo završio svoj kratki govor – zaslepljeni pohlepom i strastima. Ali, kao što je omraženi bivši junak rekao, ne vredi plaćati greške iz prošlosti kajanjem koje ništa neće promeniti.
- Pitam se... da li je lakše početi sa dna? Ako imaš samo pepeo pred sobom? I da li će cena, nakon večerašnje bitke, biti previše visoka? Vredi li ono čime ćemo platiti pobedu, posle svega? Nije li ostalo obezvrednjeno prolivenom krvlju i zamračeno gresima? Naši grimizom pokriveni mačevi... oruđa preko kojih smo sprovodili pravdu, a u stvari se odaljili od naših prvobitnih ideala. Možda smo s godinama postali slični onima protiv kojih se sada borimo... Možda smo sami izbrisali glavne razlike, slepi i pohlepni...
Vitez zaćuta. Nikada ranije nije čuo svog prijatelja kako ovako govori. Nije se nadao ovakvom odgovoru na svoje savete. Pogledao je u pod.
- Ja... moram da idem. Pozvali su me... Dugo sam ostao ovde.
Njegov sagovornik ničime nije pokazao da su reči doprle do njega. Gledao je kroz visoki prozor, obuzet razmišljanjima. Vitez tiho napusti prostoriju.
Onaj koji je ostao od njih dvojice samo je nastavio da razmišlja. Prisećao se... Jedne tamne i hladne noći upoznao je nekoga ko će biti sposoban da preuzme svoju ulogu kada za to dođe vreme. Ali sada je to bila samo krhka devojčica...
Sunce je svitalo. Prozor kroz koji je gledao je bio okrenut ka istoku. Istorija je nastajala u tim trenutcima. Tiho je uzdahnuo, a u svom srcu je znao da je već odlučio.


- Ja sam princeza ovde – reče sa izvesnom ohološću, mada umiljatim glasom. Keli je ponovo ostala bez teksta. Ova devojka joj se nije dopadala, iako se zaklela sebi da više nikad neće suditi o ljudima posle prvog susreta.
Srećom, ubrzo je nastavila, nakon što se naivno uverila da su njene reči ostavile utisak. Nije ni očekivala odgovor.
- Petra mi sad reče da ne znaš naš jezik. Jedini je koji se govori u svim kraljevstvima i brzo se savladava, ali to nije bitno za sad... Zovem se Livija.
Gledajući u princezu, Keli zbunjeno ispruži ruku. Princeza prasnu u smeh videvši šta pokušava. No, ipak je prihvatila ruku, skinuvši svetlosivu rukavicu do lakata sa desne ruke.
- Kod nas ne važe isti običaji. Ali da te ne odbijem... Drago mi je, Livija. A ti si Kerolajn, već znam – milo se nasmeši, i Keli pomisli da je pogrešila u proceni.
- Da... – i Keli joj uzvrati osmeh.
- Uh, u vreme ručka nas kralj očekuje, zar ne? – umeša se Petra.
- Koliko sam ja razumela sluškinju. Imamo vremena – odgovori princeza.
Ali, nisu ga gubile. Pre nego što je Keli shvatila šta se dešava, već ju je oblačila Petra u raskošnu haljinu sa korsetom i kriolinom. Pitala se kako će disati u tome... o eventualnom spoticanju iz Laurinih priča nije smela ni da misli. Petra joj je petljala oko kose (Keli se plašila da neće moći dugo da je raščešlja posle njenog tretmana) dok ju je Livija šminkala. Keli se sve to vreme osećala kao jedna od onih lutaka koje devojčice kupuju da bi ih doterivale, kao da nema kontrolu nad sopstvenim telom dok se pokoravala svakoj želji dveju upornih devojaka. Osim toga, shvatila je da čudno uživa dok je drugi doteruju. Nekada je iz bunta odbijala da se sređuje, gde god išla. To je nerviralo njene roditelje. Keli je mislila da mrzi da posvećuje pažnju sopstvenom izgledu, a sada je uvidela da je to prijatno i zanimljivo.
Kada su završile sa Kerolajn, počele su da se i same sređuju. Keli je slučajno ugledala svoj odraz u velikom ogledalu koje je stajalo u sobi i ispred kojeg je Petra nanosila nešto što je ličilo na ajlajner, samo zapakovan u drugačiju, raskošnu bočicu. Gotovo da nije mogla da se prepozna. Kosa joj je bila podignuta, svojom ugljencrnom bojom čineći predivni kontrast sa bledim tenom. Oči su joj bile krupnije i tamnije nego što je pamtila. Haljina ledenoplave boje joj je jako lepo stajala. Oborila je pogled. Iako su joj oduvek govorili da je lepa, i ona im je u neku ruku verovala, nikada o sebi nije mislila kao o lepotici... do sada.
- Znamo, lepa si. A uopšte se nisam previpše trudila da to istaknem – reče princeza, nanoseći krvavocrveni ruž na usne.
Postiđeno je gledala u pod, zanimajući se ivicom rukava.
- Rasparaćeš to – upozori je Petra. – Uskoro silazimo... Jesi li sigurna da umeš da hodaš u tome? Nikako ne bih želela da se ponovi situacija od pre deset godina – nasmeja se odloživši ruž.
Nasmejavši se, Keli se osloni o naslon fotelje na koju je sela i ustade.
- Mogu nekako... rekla bih – odgovori.
- I meni se čini da možeš – nasmeja se Petra. – Ali moramo da krenemo...
Sišle su niz beskrajni niz stepenica. Keli nije znala šta da očekuje. Povremeno je, dok su silazile, dobijala savete od Petre i Livije, ali to nije bilo ništa što bi mogla da upotrebi. Samo beskorisne reči, koje su njih dve verovale da nečemu vrede. Umesto da ih sluša, Keli je proučavala arhitekturu dvora, divila se kamenim sklupturama na koje je povremeno nailazila i pazila da se ne stropošta u haljini koju je nosila.

8. Ručak

Zakoračila je za Livijom.
Pred njima se prostirao dugačak sto od skupocenog drveta, sa tri strane okružen stolicama. Zidovi su bili od belog kamena, kao i ostatak zamka. Imali su udubljenja u sebi, gde su bile smeštene snežnobele gipsane sklupture, slične onima iz hodnika, samo manje. Pod i široki stubovi napravljeni su od hladnog, sivog mermera. Ljudi su sedeli sa dve, šire strane stola, svi odeveni u raskošnu garderobu. Zlatni pehari, svećnjaci i escajg i porculansko posuđe blistali su sa stola. Bila su popunjena sva mesta, izuzev tri, negde pri vrhu stola. Na samom vrhu je sedeo neko ko nije mogao da bude ništa drugo no kralj, isticao se po svojoj dugoj grimiznoj odeždi od svile, mestu na kojem je sedeo i blistavoj kruni. Gledao je preko stola, pravo u Keli. Izraz lica mu je bio zamišljen, a smeđe oči, iste kao Livijine, prodorno su je gledale.
Pored kralja, sa njegove leve strane, sedela je otmena žena platinastoplave kose i lepog bledog lica, po čijoj je sličnosti sa Livijinim Keli pretpostavljala da je u pitanju kraljica. Odmah do nje, bilo je mesto na kome je sedeo stari plemić i prelepa devojka do njega... Trgla se kada ju je prepoznala. Bila je to divlja Lauri, sijala je od sreće i jedina je na tom skupu. po onome što je imala na sebi, izgledala kao da se spremala za rat, a ne za svečani ručak. Ohrabrujuće se nasmešila Keli. Ona joj je uzvratila osmeh, sve vreme gledajući ispred sebe.



Tresao se od gneva. Šta njemu, za ime svega, daje za pravo da tako nešto predloži?! Čak ni položaj mu nije dozvoljavao da se tako poigrava sa njihovim životima. Neko je morao da mu se suprotstavi. Plan je bio nerazuman, mogao ga je iskreirati samo neki potpuno izopačen um. Ostalo je još nekoliko sati do napada. Niko do ovog trenutka nije znao šta njihov kralj namerava. A sada su svi bili u šoku, zgroženi, ali niko se nije usuđivao da mu se suprodstavi. Niko osim jedne osobe.
- To je bolesno! – viknuo je. Kralj lagano podiže pogled.
- Ali je jedino što nam preostaje.
- Nećeš sve žrtvovati zarad pobede! Ne smeš! – režao je.
- Pa neće svi pomreti. Sedi i ne pričaj besmislice.
- Ti si potpuno izgubio razum!
I on u tom trenutku izvuče mač i skoči, oborivši kameni sto koji mu se našao na putu. Ali kralj je bio brži. Reagovao je u deliću sekunde, isukavši svoj mač.
Trenutak nakon toga, njegov najbliži prijatelj je ležao mrtav.


Pobedio je. Ali nije osećao ni najmanje zadovoljstvo zbog toga. Nije osećao da je zaslužio da doživi pobedu. Svojim planom odveo je mnoge u smrt. Iako je to bio sastavni deo svake bitke, sablasno prisustvo smrti, kao cene pobede, ovoga puta je bilo tako jako, tako opipljivo. Skoro svi koje je znao su mrtvi. Najveći deo vojske je napustio ovaj svet. I on bi, da mu je plan do kraja uspeo, sada bio mrtav. Nije trebao da se izvuče... Ali njegovo preživljavalje nikako nije smelo da se pripiše kukavičluku. Borio se sa takvim iskustvom, i ubio je toliko neprijatelja, da je zaslužio slavu i besmrtnost koju ona donosi. Kao i smrt.
Video je udovice kako oplakuju svoje muževe. Preživele junake kako se u slavi vraćaju ženama i deci. Sunce se pomaljalo iza brda. Prethodnog dana, u ovo vreme, smislio je čudovišni plan. Jedna devojčica, od svojih četrnaest godina, izdvojila se iz gomile i dotrčala do njega. Gledala ga je svojim prodornim sivim očima. Nije se plašila da mu priđe, iako je bio poprskan krvlju i pun rana zadobijenih u borbi. Stajala je, doduše, na distanci od nekoliko metara.
- Priđi mi.
Poslušala ga je. Sve vreme nije skidala pogled sa njegovih crnih očiju.
- Ne vidim svetlu budućnost ovog naroda dok god je vlast u rukama crvenim od krvi. Ti ćeš, za nekoliko godina, biti velika. Uverio sam se da si dostojna one noći kada si se tako hrabro borila... Uzmi ovo.
I on joj pruži sjajni kamen. Bio je veliki kao kokošje jaje, ali pljosnat, zaobljen i tamnoplave boje. U njemu se prelivalo još mnogo nijansa plave, u obliku krivudavih linija koje su ponegde bivale i crne. U njenim rukama je bio topao i težak.
- Osećaš li toplinu?
Ona klimnu glavom.
- Za mene je hladan poput leda.
- Zašto?
- Jer nemam nevino srce i čistu dušu poput tebe. Nisam dostojan. Sam sam uništio, sopstvenim postupcima, ovo kraljevstvo.
Bili su daleko od najbliže grupe ljudi. Dovoljno daleko da ih ne bi mogli čuju. Njene naivne, razrogačene oči, sve vreme su bile uperene u njegovo lice.
- Ali... pobedili ste! – reče zbunjeno.
- Ta pobeda ništa ne znači. Donela je više štete nego koristi. Razmišljao sam prošlog jutra... Želim ti sreću. Budi dobar monarh. Ne dozvoli da te uništi ono što je mene uništilo... Moć ti ništa ne znači. Lako može biti upotrebljena u pogrešne svrhe. Ne daj da te ponese... Ti si budućnost ovoga naroda.
Nakon što ju je zagrlio, poslednji put se pozdravivši sa njom, krenuo je na obalu mora. Onima koji bi ga povremeno upitali kuda ide i šta da čine, odgovorio bi da mora malo da razmisli. Niko ga nije osuđivao nakon onoga što se desilo juče posle podne. Ili se makar niko nije usuđivao da mu se suprotstavi... Seo je na jedan kamen kraj ivice grebena. Voda je u ovo vreme hladna. Kroz glavu su mu neuhvatljivo prolazile misli...
Shvatio je da je jedina dobra odluka koju je doneo da devojčica dođe na vlast - sa neopozivim simbolom moći, niko neće smeti da joj se suprotstavi nakon što navrši dvadesetu. Kada je krenuo da je spase, to nije bila odluka. Instinkt je preovladao. Ali osim toga, ništa, od svog rođenja pa do ovog trenutka, nije značajno učinio a da se ispostavilo da je to dobro. Čak ni njemu samom mnogi njegovi postupci nisu išli u korist. Ubio je najboljeg prijatelja. Zastrašio vojsku i svesno je odveo u smrt, verujući da će i sam stradati. Da će nakon svoje smrti još dugo živeti. Ni sam nije znao koliko je ljudi, neposredno i svojom rukom, poslao na onaj svet. A nisu bili ništa gori nego on sam. Pobunjeni ratnici i artistokratija, strani plemići koji su mu se nečime zamerili, nevini ljudi koje je označio kao špijune bez ikakve osnove. Žena koju je voleo sada je ležala ispod zemlje. I to zahvaljujući njemu. Celo njegovo postojanje bilo je besmisleno i rušilačko. A on to nije uviđao. Nekoliko pobeda koje će ući u legendu gubile su sjaj pored nebrojenih postupaka koji su ga gotovo spuštali na nivo Kreacija. . Tek skoro je uvideo veličinu svog licemerja Godine su besmisleno prolazile u grehu i uništenju. Njegov sin je nestao, i premda je u više navrata slao ljude da ga traže, još uvek je sve bilo pod velom mistrije. Moža su ga Kreacije ubile. Nikada nije saznao. Majka njegovog sina se bacila sa najvišeg tornja kada je shvatila da je on ne voli. Prema njoj nikada nije osećao ništa više od prijateljske naklonosti, mada je i ona počela da bledi. Ali i njena smrt je bila njegova krivica, oh, jeste. Obmanjivao ju je i ona mu je poverovala.
Gledao je u mirnu, olovnosivu vodu. I nebo je bilo gotovo iste nijanse, pritiskalo je atmosferu i na istoku se moglo videti samo malo sjajnog sunca. Zašto da sada sve ne prekine?
Preko neba su letele dve crne ptice, svojom žalosnom pesmom narušavajući potpunu tišinu. Odlučio je u trenutku. Ustao je. Izvadio je mač, poslednji put pogledao u nebo i zario oružje u svoje grudi.

Kada je jedan sluga došao da ga traži, zatekao je svog kralja u lokvi krvi koja se formirala na mestu na kome je ležao. Odmah je otrčao da javi ostalima...
Buduća kraljica, kada je on došao da javi, sedela je na jednom kamenu udaljena od ostalih. Ipak je čula šta govore...
Vrisnula je i suze su počele da joj se slivaju niz lice. Bila je verovatno jedina osoba kojoj je zaista bilo žao kralja...
Neko je dotrčao do nje. Uhvatio ju je za ruku, ali u tom trenutku teški plavi kamen pade. Žena koja je došla do nje ispusti krik iznenađenja...
- Sveti kamen!
Devojčica spusti pogled. A tu, u prašini, ležao je simbol najveće moći kraljevstava...

Kralj se malo pomeri na svojoj stolici. U ruci mu je zablistalo srebrno žezlo, na čijem je vrhu stajao kamen boje mastila. Keli mu je prilazila. Čula je Liviju kako joj šapuće...
- Sedi kraj njega, to mesto ti je dodeljeno danas...
Tada je kralj ustao. Pružio je ruku Keli, i, kada mu je bila dovoljno blizu – sekundu nakon što je to učinio – ona ju je prihvatila. Zatim se obratio ljudima ispred sebe.
Počeo je da govori dubokim, jasnim glasom koji se razlegao po prostoriji. Keli ništa nije razumela, ali je prepoznala onaj jezik kojim se Livija obratila Petri kada ju je prvi put videla. Uspela je da prepozna samo svoje ime, izgovoreno više puta. Sa svakom kraljevom rečju, prisutni su bivali sve uznemireniji. Kralj je govorio odlučnim tonom, sa žestinom koja je rasla tokom govora.
Na kraju, on podiže pehar vina sa stola i nazdravi, kao i svi koji su sedeli, za Kerolajn.
Livija joj, nakon zdravice, dade znak da sedne. Keli ju je poslušala, i dalje zbunjena.
- Govorio je o opasnosti koja preti Lejmenu i okolnim kraljevstvima, a koja sre može proširiti i na svet sa druge strane Ogledala, odakle ti dolaziš... I o ratu koji može da izbije i sutra. Ništa što i sami ne znaju, ali dobro je da ih podseti. Spominjao je i tebe, kao jednu od onih koji će se boriti protiv Kreacija... – reče joj tiho princeza.
- Hvala – prošaputa.
Keli je opazila još nekoliko ljudi za stolom, Monik i Dejvida kako tiho razgovaraju, takođe pri vrhu stola, jednog muškarca do Monik, starog možda nekih četrdeset godina, tamnosog i visokog, koji je takođe učestovovao u diskusiji, i Silviju koja joj je mahnula prepoznavši je. Nakratko je razgovarala sa Livijom, ali u brzo su sluge počele da iznose hranu, pa su morale da prekinu.

9. Sećanja

Bio je sumrak. Sa mesta kraj kapije posmatrao je kako se noć lagano spušta na beskrajna polja Lejmena.
Osećao je mržnju koja bi mogla da spali, da uništi, samim svojim postojanjem. Sam je goreo iznutra. Danas ga je, prvi put nakon toliko godina, video. Godinama unazad, izbegavao je sve vrste javnih dešavanja kako ga ne bi slučajno sreo. Živeo je povučeno, poput pustinjaka, zatočenik na svom velikom imanju i u palati koju je posedovao. Provodio je dane sam sa svojim bolom, kriveći ga za to što je izgubio jedinu osobu koju je voleo u celom svom životu. Izbegavao je bilo kakvu vrstu ljudskog društva. Čak je i sluge viđao samo kada mora, a sa strane nikada nije primao posete. Niko nije ni slutio koliko je jaka njegova mržnja bila, kako mu, dok je najočajniji, jedino zadovoljstvo i utehu predstavlja maštanje o onome što bi mu učinio da može, kako bi ga mučio i ubio. Čeznuo je za osvetom, sanjajući kako će mu ona pružiti ispunjenje i sreću koju godinama nije osećao. Nakon toga, mogao bi slobodno da umre. I da ga obese, neće mariti. Samo ako njega prethodno ubije. Sve ostalo je nebitno. Svakoga dana, svakoga sata, kroz glavu su mu prolazile na stotine strašnih scenarija, sa njime u glavnoj ulozi.
A i nju je mrzeo. Iako više nikome nije mogla da naudi, nikoga da povredi, ipak ju je mrzeo. Slomila mu je srce. Izabrala je njega, izdala je osobu koja ju je volela više nego išta na ovome svetu. Jer nije imao koga drugog da voli. Jer nikada neće moći nekoga da voli, čak i da njegov vek nije na izmaku, kao što je nju voleo. Jer je njegova ljubav bila prirodnija i trajnija od ljubavi onog koji ju je uništio. Bila je glupa i mlada... Nije znala ništa o životu, ne. Tako je lako nasela... A sada leži pod zemljom, mirna, hladna, jer je dobila šta je zaslužila.


Izašao je na terasu.
Neko vreme je samo posmatrao večernje nebo, utonuo u misli. Pogledao je ispod sebe. Video je, sa vrtoglave visine na kojoj se nalazio, prekrasno uređene vrtove. Jezero se caklilo na blagoj svetlosti koja je još ostala od dana, a, malo dalje, počinjala je četinarska šuma. Sa neba su iščezle poslednje nijanse crvene, i sada se spremalo za noć koja će uskoro zavladati na njemu.
Pitao se, svakoga dana se pitao, da li je nekako mogao da promeni tok stvari. Da li je mogao nešto da učini – ili da ne učini – pa da danas sve bude drugačije nego što jeste. U određenim trenutcima, kada bi u njegovoj glavi zavladale misli o onome što je moglo da krene drugačijim tokom da je samo jedno možda bilo promenjeno, mrzeo je sebe. Probadao ga je bol. Nije mogao da uživa u svakom novom danu koji dolazi. Ma koliko se trudio da to porekne, da ubedi samoga sebe – jer nikoga drugoga nije bilo smisleno ubeđivati – u to da ništa nije njegova krivica, nije mu uspevalo da se reši tog osećaja, koji je samo pogoršavao njegovo stanje... Još je živeo u prošlosti.
Ponovo je pogledao u dvorište ispred zamka. Bilo je mnogo tamnije nego kada je izašao na balkon, iako nije prošlo mnogo vremena. Napolju se nalazilo par osoba, ali on je bio previše visoko da bi mogao da ih prepozna.


- Nisam rekla ni da neće biti bal.
- Ali ni da hoće!
- Pa, to se kod mene podrazumeva, na neki način.
- Podrazumeva?!
- Da... Svaki put kada je neka važna prilika, ja pravim bal, da to proslavim.
- A kako misliš da Kerolajn zna za taj tvoj običaj?
Tri devojke su hodale ka jezeru. Gotovo da je bila noć. Raspravljale su se. Prva, plavokosa, bila je nezadovoljna. Druga, najniža i namlađa, izgledala je kao da joj je nelagodno. Treća je pokušavala da se opravda.
- Pa, znaš, sutra dolazi i moj brat. Pošto nas nije udostojio svojim prisustvom na današnjem ručku – ne pitaj me gde je bio, stalno se negde gubi – sutra će morati da dođe. Verovatno je otišao u lov ili slično, iako mu je izričito zabranjeno da bilo gde ode. Ali, valjda, biće kralj jednoga dana, pa može da radi šta mu se prohte – reče nezadovoljno.
- Hm, Edgar nije tako loš, Livija.
- I niko ne zna šta je radio na prošlom balu sa onom Lauri, jer sam ja ćutala. A pitanje je vremena pre nego što ceo dvor sazna da su pobegli da bi se ljubili. Tražili smo ih skoro pola sata.
- Nebesa, sećam se toga – zakikota se Petra. - Ali ne pokušavaj da se izvučeš. Objasni mi kako si, za ime sveta, mislila da Keli nauči da pleše za manje od jednog dana?!
- Rekla sam da Edgar sutra dolazi. Ništa lakše, on će je naučiti – reče Livija kao da je to tako očigledno.
- Ne! – vrisnu Keli. Livija je pogleda raširenih očiju.
- Nešto nije uredu...?
- Ne... Ne mora princ da me uči.
Keli je, inače, bila jedna od malobrojnih devojčica koje nisu sanjale o svom princu. Štaviše, sve joj je to bilo odvratno i smešno.
- Onda uvek možemo da računamo da je Dejvid raspoložen da te podučava – reče Petra lukavo.
- Uspele ste – prošišta Keli.
Petra sleže ramenima, a zatim se okrete. Ka njima je išao neko kroz noć, isprva poput privida, a, kako im je sve više prilazio, postajao je jasniji. Keli ga pažljivo osmotri. Bila je to devojka od nekih šesnaest, sedamnaest godina. Imala je najsvetliji ten koji je Keli ikad videla. Duga, ziftcrna kosa u talasima joj je padala niz leđa, sa dva pramena kraj lica, korena koji su polazili tik jedan uz drugi, a zatim se sastajali na temenu, upleteni u kikice. Delovala je visoko pored ostale tri, iako, realno, nije bila ništa viša od proseka. Bila je jako mršava, gotovo kao Kerolajn.
- Margaret! – uzviknu Petra.
- Ta sam – odgovori dubokim glasom i sa odglumljenom dramatičnošću, prethodno napunivši pluća, poput dive u pozorištu. Imala je, primeti Keli, izrazito drzak stav i kretala se otmeno. Tada joj se obrati.
- Iskreno, smatram nepristojnošću korišćenje našeg jezika u tvom prisustvu. Bar dok te Liv ne nauči nekim osnovnim stvarima. Ti si Kerolajn, zar ne?
- Ta je – umesto Keli, odgovori joj Petra, savršeno oponašajući njen pompezni ton.
- Pa, imaće puno da uči. Ali, pre toga treba da se zabavlja... Zar nije baš sutra bal u njenu čast? – upita, prepredeno gledajući Liviju. - Inače, ja sam Margaret. Dvorska dama, uglavnom svima smetam i to mi je osnovno zanimanje. U slobodno vreme spravljam otrove i špijuniram po stranim dvorovima. Rođena sam da zavrtim mozgove kraljevića. A volim i da glumatam kad imam vremena. Kažu da sam jako dobra, ali ja stvarno ne znam. Mogu samo da im verujem na reč.
- Ovaj, Keli... Ti ovo za špijuniranje nikome nećeš reći, zar ne? - upita je Livija zabrinuto. – To je tajna, za nju zna tek par osoba sa dvora... Ako bi nekome rekla za to, sve bi palo u vodu.
- Naravno da neće. Ona je jedna od njih, ne bi joj se lepo pisalo da i mene otkrije. Svi znaju da su oni koji poseduju magijske sposobnosti prvi na meti Kreacija. Neki čak pretpostavljaju da su one napale Gospu Svetlosti zbog njenog magijskog potencijala, dok je bila mlađa. A rekla bih da devojka ima dovoljno inteligencije da se ne izlane.
Nastavile su da hodaju. Keli je, po prvi put, pažljivo osmotrila zamak. Uzdizao se iz zemlje i zasenjivao sve oko sebe, a njegove najviše kule su nestajale u tami. Bio je sačinjen od najbeljeg kamena i skoro da je sijao u mraku. Balkoni su mestimično štrčali iz izuvijanih kamenih blokova, površine pažljivo izrezbarene i oblikovane. Njih četiri nisu ni slutile da ih je sa jednog od njih do malopre neko posmatrao. Kroz velike prozore izdeljene na okna izbijale su male količine svetlosti, u vidu blistavih tačaka čija moć blago, sasvim postepeno i proizvodeći velike krugove sa vartenim jezgrom, iščezava u beskrajnom mraku. Nije se moglo zaključiti šta rade stanovnici zamka na osnovu posmatranja njegove spoljašnjosti, ali negde na nižim spratovima zamka, kroz niz ogromnih staklenih prozora, videla se prostorija u kojoj su ručali toga dana i gde je kralj održao govor koji Keli nije razumela. Bila je prazna, ali raskošno osvetljena, za razliku od ostalih prostorija.
Tada su prišli tamnom jezeru. Zauzimalo je veliku površinu u parku, a kraj mu se nije video od vela mraka. Noć je već pala na zamak i njegovu okolinu a površina jezera je blistala na mesečini.
- Moženo da odemo na drugu stranu... – iznenada predloži Margaret.
- Jezera? – upita Petra.
- Da – odgovori Margaret i krenu ka jezeru. Ostale su je pratile.

10. Devojka iz kule

Naginjala se kroz kameni prozor. Retko ko je znao za njeno postojanje, retko ko je se sećao. Ta hladna kula na vetrometini već dugo je bila ceo njen svet. Bila je zatočenica, zarobljena u sopstvenom umu ispunjenom lažima. Odmakla se od prozora, ugledavši svoj odraz u prostom ogledalu koje je visilo sa zida. Njeno lice, njeno telo i zid iza nje bili su izbrazdani sjajnom paukovom mrežom, čudno se reflektujući u ogledalu. Na njenom levom obrazu, u centru paukove mreže, blistalo je nešto kristalnim sjajem. Raširila je oči, i rukom prešla preko površine ogledala. Jedan komadić stakla joj je posekao ruku. Ona tiho opsova, gledajući u mesto iz kojeg je isticala krv. Obrisala je ruku o svoju haljinu, ali je pogrešila u proceni i grimizna krv je završila na krem svili mestimično pokrivenoj malim crnim tačkama, umesto na tamnocrvenom somotu ili trakama crne čipke koja se nalazila na mestima na kojima su se spajali somot i svila, i gde se fleka od krvi ne bi tako jasno videla. Ali, ona to nije primetila, ili tome nije pridavala nikakav značaj. Iscepala je komad tkanine sa rukava, i njime previla ranu iz koje je isticala krv, a onda shvatila da su komadi stakla još u njenom dlanu, i da će morati da ih izvadi. Odložila je taj odvratni posao, koji ju je svejedno čekao, i zagledala se u svoj odraz, levom rukom stežući desnu koja je krvarila.
Videla je devojku od nekih sedamnaest, osamnaest godina, tamnosmeđe kose nemarno podignute, sa pramenovima koji su opušteno visili oko lica boje slonovače. Šminka na očima, ionako nevešto naneta, bila je razmazana po obrazima u obliku suza nepravilnog oblika koji su primile usled trljanja lica. Krejon koji je stavljala bio je boje gorke čokolade, iste nijanse kao njena kosa. Imala je precizne, izvijene obrve, koje bile nešto tamnije, poput taloga crne kafe, i uzdizale se iznad očiju iste boje, u čijem središtu su se nalazile raširene tamne zenice, nalik tufnama naslikanim na svili haljine koju je nosila. Ruke su joj bile male i blede, poput njenog celog tela, krhkog i vitkog, odevenog u haljinu čudnog i nezamislivog oblika, sačinjenu od svile, somota i čipke, debelu i dugih somotskih rukava, sa izraženim naramenicama. Sezala je do poda, i čak se malo vukla za njom dok je hodala preko kamenog tla.
Ponovo je došla do prozora i kao da nije osećala bol u desnoj ruci. Krv je kapala na kamenje na kojem je stajala, ruku opuštenih kraj tela. Donja ivica prozora joj je sezala do grudi, i mogla je da oseti hladni vetar koji nosi sneg dok joj je šibao lice, vrat i grudni koš. Kosa joj je letela, nošena vetrom. Bila je mokra i upadala joj je u oči, i svaki put kada se to desi, ona bi je zdravom rukom rasterala sa lica i iz očiju.
Napolju je bilo jako hladno, što joj je prijalo. Navikla je na hladnoću. Tamo gde je odrasla, na samom severu najsevernijeg od tri velika kraljevstva, Ervidala, Lejmena i Merglina, stalno je bilo hladno. Na jugu, često se dešavalo da bude dovoljno toplo da bi mogli da se kupaju u moru na koje izlazi Južno poluostrvo, ali ovde je tokom gotovo cele godine bila zima, kao i na severu Mereglina. Navikla je, tako, i na promaju na kojoj je bio izložen zamak. On sam je bio sušta suprotnost lejmenskim Kulama Bisera, nazvanim tako zbog blistavobele boje koja ih je krasila, uprokos njihovoj istoriji dužoj od mileniuma i po. Ovaj zamak, iako još uvek čvrst i neprobojan, stoji još od vremena pre kraljice tokom čije vladavine su izgrađene Kule Bisera, iz vremena tame i zla. Bio je jedna od retkih građevina koje su preživele vreme između pada Kreacija i smrti Amfiona, i zlatnog doba kraljevstava pod vođstvom misteriozne ledi, vreme bratoubilačkih ratova i sveopšte nesreće. Iako su Kreacije tada bile poražene, ipak su i dalje buktali ratovi i trajali sukobi. Zamak je izdržao sve što ga je zadesilo tokom tih godina, za razliku od preteče veličanstvene Biserne Kule, koja se razrušila tada, da bi na njenom mestu Gospa Svetlosti izgradila novi zamak.
Dobro je poznavala istoriju Ervidala, tome su je učili još dok je bila dete. Sećala se da je provodila beskrajne sate u maloj, loše opremljenoj bibilioteci za decu, koja je imala funkciju sobe za učenje i gde su je svakodnevno privatni nastavnici podučavali o prohujalim vremenima, više nego o bilo čemu drugom . U sećanje joj se posebno urezala drevna, sablasna priča o ratovima na početku sveta, poznatija kao Predanje. Oduvek su je zanimale mračne stvari, od kada zna za sebe interesovala se za malo poznate, zastrašujuće mitove, zaboravljene i opasne veštine, interesovala ju je sama bit Kreacija, i nebrojeno puta je poželela da, makar na trenutak, zna kako se one osećaju. Bilo je to u skladu sa njenom melanholičnom prirodom i, verovatno, činjenicom da su Kreacije živele u Ervidealu, na lokaciji koju, ni nakon vekova potrage, nisu mogli da otkriju. Devojka iz kule ih je jednom prilikom ugledala... Nije se plašila. Srela ih je ispred gradske kapije, dok je lutala jedne okasnele zime. Bile su dve Kreacije, plavokosa žena sa licem tako bledim da je proizvodilo sablasni efekat, i muškarac duge crne kose i nešto prijatnije boje tena. Oboje su govorili tiho i bili jako ljubazni prema njoj, ali ubrzo je došao jedan stražar i, prepadnut, sklonio princezu od njih i pobegao. Žena se tada nasmejala na način koji devojčica nikada nije zaboravila. Visok, zastrašujuć i neveseo, a istovremeno zvonak, njenog smeha se još sećala kao da ga je sekundu ranije čula.
Činilo joj se da njen čudovišni smeh odzvanja hladnim predelima u koje je gledala, kada je primetila da joj se nešto približava kroz pahulje snega, isprva poput male crne tačke, ali postajavši veće što joj je bilvao bliže. Ispružila je krvavu ruku kroz prozor da bi na nju sleteo jedan leptir, crn poput same noći.

11.Leptiri

Stigle su pred jezero. Izbliza je izgledalo još čarobnije. Tanki srp meseca se oslikavao na njegovoj površini, između odraza zvezda koje su sa druge strane ogledala Keli izgledale neuporedivo sjajnije i bliže.
Livija stade na samu ivicu, tako da je lako mogla da padne u duboku vodu sa ozidanog kamenog stajališta sa koga se naginjala i gledala u svoj odraz na površini vode. A onda se voda zatalasala dok je njen lik bivao razbijen u okruglim talasima koji su izvirali iz centra na metar od mesta na kome je stajala.
Keli, nakon nekoliko trenutaka, shvati da iz vode nešto izranja. Bilo je sve bliže površini kada je shvatila da je u pitanju nešto belo, gotovo okruglog oblika i veliko. Pre nego što je stigla da razmisli šta je to, predmet je izronio i ona shvati da je to jedna polovina okruglaste bele školjke kakve često nalazimo na plaži, osim što je ova bila daleko veća, poput velikog dečjeg bazena, i okrenuta naopako. Livija je, pažljivo, ušla u školjku. Kerolajn ju je sve vreme začuđeno gledala, shvativši da će i ona morati da uđe.
- Neće ti ništa biti – reče joj princeza.
Keli, verujući joj, zakorači za njom u udubljenu unutrašnjost školjke, a za njom i ostale uđoše.
Čamac – školjka je lagano, sam od sebe, klizio preko jezera.
- Kako... – promrmlja Keli sebi u bradu.
- Ovo mesto pršti od magije, rekla sam ti... juče? – Petra se nasmeja.
- Ah. Bila si upravu... Čekaj, juče? – ponovi Keli s nevericom.
- Da, neverovatno. A pre dva dana su te doveli Dejvid i Silvija.
Kerolajn je to bilo nezamislivo. Činilo joj se da je prošlo mnogo više od tada.
Najbizarniji čamac koji se može zamisliti lagano je plovio preko jezera, dok se nije, najpre kroz maglu, a zatim sve jasnije, ukazala druga strana jezera. Jezero je bilo manje nego što je Keli mislila zbog tame koja ju je sprečavala da vidi drugu obalu.
Nakon što su izašle na obalu, čamac je, onako kako je izronio prvi put, sada potonuo pod vodu. Bilo je kao da gledaju traku koja se premotava. Pred njima se sada nalazila livada pokrivena cvećem isprane plave boje koje je blago svetlucalo na mesečini.
Margaret sede na travu. Desnom rukom dotače jedan od cvetova, ali čim se belilo njene ruke spustilo na krhke latice cveta, krunica se odvojila od stabljike i naglo vinula u vazduh. Zasijala je plavo, i u najgracioznijem pokretu koji je Keli ikada videla, odleteo na nebo, pritom ne prekidajući let, ičšeznuli u pravcu meseca.
- Šta... – poče Kerolajn zbunjeno.
- Pretvorio se u leptira. I ostali će uskoro. Onda oni noću lete, a pred zoru se vraćaju na ovu livadu sa tri strane okruženu šumom – reče Petra.
Keli zausti da nešto kaže, ali Margaret se previše brzo nadovezala na Petrine reči.
- Naši istraživači su uvek poklanjali mnogo pažnje mesečevim cvetovima... – dok je to govorila, još neki cvetovi su se uzneli u vazduh i odleteli kao leptiri. – Pokušavali su da objasne taj fenomen. Ovo je jedino poznato mesto gde raste takva vrsta.
Keli ju je slušala, posmatrajući cvetove. Nisu se istovremeno preobražavali, već su neravnomerno uzletali. No, livada je bila jako velika i uvek su barem dva cveta istovremeno promenila obličje. Jedan leptir je sleteo u Kelinu crnu kosu, ali ona ga je primetila tek kada se Petra nasmejala i pokazala joj ga. Tada je odleteo, dok ga je Kerolajn pratila pogledom.
- Predivno je. Celo ovo mesto.
- Tamo, iza one planine – Margaret pokaza ka jednoj visokoj planini na čijem se vrhu, uprkos letnjoj vrućini, i dalje beleo sneg – žive zmajevi. Ali, nisu opasni – nikada ne zalaze blizu naseljenih mesta i ne diraju ljude... izuzev nekoliko pametnih avanturista koje idu da ih proučavaju – reče mračno, ali očigledno bez saosećanja za nerazumne istraživače. – A duboko u šumi u podnožju iste planine, samo na našoj strani, žive vilenjaci. No, ni sa njima nismo puno puta imali posla... Nekoliko slučajeva je poznato istioriji kada smo sa njima sarađivali tokom ratova, i to je sve. Oni koji su ih videli tvrde da su neuporedivo lepši od ljudskog roda... kladim se da Silvija nikako ne bi volela da ih sretne nekad u životu – zakikota se.
- Silvija? – reče Keli odsutno.
- Da, često ume da bude sujetna.
Keli je nije razumela. Ili ona nije primetila tu Silvijinu crtu, ili je Silvija nije ni imala. Ali, onda se seti kako joj je delovala, u više navrata, umišljeno i površno.
Okrenula se oko sebe. Daleko, kroz leptire koji su i dalje leteli ka nebu, videla je šumu. Shvatila je da su okružene šumom, i, sa jedne strane, jezerom.
Otrčala je do šume, ponesena radoznalošću. Leptiri su prestali da se transformišu tek kad je počelo drveće. Nije se postepeno pojavljivalo, već se Kerolajn odjednom našla u gustoj šumi.
I drveće je ovde bilo čarobno.
Četinari, visoki i veličanstveni, uzdizali su se daleko iznad Keline glave. Mesečeva svetlost probijala se kroz krošnje u snopovima blede svetlosti koji su razbijali tminu i osteljavali joj put. Miris koji se širio u šumi ličio je na mešavinu mirisa vlažnih šišarki, paprati, kišom natopljenih stabala i borovih iglica.
Pod nogama je osećala grančice koje su puckale kada bi na njih nagazila, pale šišarke na koje nije obraćala pažnju i, ponegde, korenje o koje se saplitala kada bi na njih naišla. Prošla je pored jednoj izuzetno visokog stabla, kraj kojega je prodirao blistavi snop mesečevog sjaja.
Vrisak se razlegao šumom.
Kerolajnin vrisak.
Na meseličini je sijao veliki nož. Nož u ruci čoveka koji je na bledoj svetlosti delovao poput aveti, iskeženih zuba i sa ludačkim sjajem u očima, dok je nešto iščekivao. Ili osmatrao.
Trčala je kao da je gone demoni. Samo jedna misao joj je bila u glavi: stići na vreme do Petre i ostalih. Nebrojeno puta se spoticala, padala i opet ustajala. Osećala se kao da se cela šuma okrenula protiv nje, ne dajući joj da umakne. Granje, korenje i žbunje podmeštali su se pod njene noge i obarali je iznova i iznova.
Konačno je izašla iz šume, posle čitave večnosti provedene u trčanju, ali nije se zaustavljala dok nije došla do devojaka.
- Šta ti se desilo? – upita je Livija. – Čule smo da je neko vrisnuo.
Kerolajn sede na travu na kojoj više nije bilo cveća, samo je jedan leptir treperio krilima na Margaretinoj ruci, a i on je odleteo kada je Margaret sklonila pogled sa njega i radoznalo se okrenula ka Keli. Ona je ignorisala Liviju, ili nije imala dovoljno snage da odgovori na njeno pitanje, tek, prošlo je nekoliko minuta dok nije podigla pogled i počela da govori.
- Neki čovek... Sa nožom u rukama... – i dalje se tresla.
- Da li te je napao? – uplašeno upita Petra.
- Ne... Pobegla sam....
- Ova šuma je od kraja ratova bila sasvim bezbedno mesto... – reče Petra uznemireno.
- Kako je izgledao? – hitro se umeša Margaret, gledajući u Keli kao da je muzejski eksponat.
- Bled... Zbog svetlosti... I sa nekim gladnim, bolesnim izrazom na licu.
- Visok, nizak? – podstaknu je Margaret, nezadovoljna prethodnim odgovorom.
- Bio je viši od tebe – reče Keli, najzad se pribravši.
U tom trenutku, Livija, koja je do tada bila zamišljena, zastrašujuće vrisnu. Sva krv iz lica joj se povukla, ostavivši bledilo boje kreča za sobom.
- Zab... zaboravljeni – bilo je sve što je promucala.
- Ko...? – upita Keli. Videla je da je čak i Petra.
- Njih definitivno ne trebaš da se plašiš. Oni nikada do sada nisu nekoga napali ili povredili. Narod je jako sujeveran po pitanju njih, čak koriste neke talismane i slične gluposti– Margaret ispusti prezriv izdah. A onda se uozbiljila. – Nažalost, ne verujem da je neki od njih... Oni nikada nisu bili viđeni sa nožom, ili bilo čime sličnim. Što znači da samo može biti nešto gore – zabrinuto završi.
- Margaret... oni su prokleti – reče Livija, kao da objašnjava detetu koje se ne plaši nečega čega bi trebalo da se plaši.
- Pa neka su. Nikome neće nauditi. To što su se pre hiljadu i više godina bacili sa neke glupe stene ili nešto slično i zbog toga su kažnjeni, ne može da utiče na nas. Keli, oni hodaju, izbegavaju svetlost i gledaju ko zna gde, ali ni za jedan drugi dokaz da oni postoje još nisam čula. Ne ubijaju, niti bilo šta slično. To su sujeverja. Niti uopšte nosakaju noževe sa sobom. Retko i nailaze na ljude. Ali mi imamo drugi razlog za brigu. Premda ne bih rekla da je ono Kreacija.
Livija se mrštila. Nije očekivala takve argumente.
- Ali... Ako nije ni Kreacija, ni Zaboravljeni, šta onda može da bude? Vampir? I... kako si sigurna da nije Kreacija? Meni to zvuči najlogičnije – upita Petra, pažljivo birajući reči.
- Nemam ideju. Možda neko potpuno izopačeno ljudsko biće. Vampir... pa, moguće. Ali Kerolajni je delovao bledo zbog svetlosti. Da je Kreacija u pitanju, misliš da bi Kerolajn bila ovde sa nama?
Petra se zamisli. Ali onda Livija upade.
- Treba da se vratimo. Iste sekunde. Nekoga moramo da obavestimo o ovome što se desilo... Stražare, mog oca, bilo koga. Ne smemo da ćutimo.
- Ne!
Margaret je stajala zgranuta Livijinom idejom, oštro se protiveći.
- U čemu je problem? – upita zbunjeno Petra.
- Problem je što, ako nekome budemo rekli, to će lako da se proširi po dvoru. Najbolje je da ćutimo.
- Ali neko mora da pročešlja šumu! – reče Liv.
- To mogu da urade Dejvid i gospodin Roberts. Ionako su sposobniji od cele garde.
- Ne... – tiho se usprotivi Keli.
- Ni njima ne treba da pričamo? – upita Margaret, sumnjičavo je gledajući.
- Ne mora niko da ide. Nećemo više dolaziti ovde, i gotovo – reče. Nešto joj je govorilo da Dejvid ne sme da ide u potragu.
- Divno. Sjajan plan. I onda će tvoj vampir, ili šta već, jednog dana da upadne u zamak i izvrši pokolj – reče Margaret svojim najsarkastičnijim tonom. – Ionako je već na posedu zamka.
- A da kažemo... tati? On sigurno nije izdajica svoje zemlje....
- Kako misliš da dopreš do njega, a da garda ne sazna? – upita Margaret. – Bolje da mu ništa ne pričaš. I mogao bi sam da krene u potragu, i da mu se nešto desi... ne – odlučno završi.
- Uh. U pravu si.
- Znam da jesam.
Nekoliko trenutaka su stajale u tišini, razmišljajući. Keli je odsutno rukom prolazila kroz rosnu travu.
- Ali kome onda da kažemo?! – upita Petra.
- Garda... – reče Keli sebi u bradu.
- Njoj nikako – usprotivi se Margaret. – Ne smemo joj verovati.
- Nisam mislila to... Samo, garda me je podsetila na Lauri.
- Da – Petra se složi sa njom. – Lauri možemo verovati.
- Možda možemo, ali ona je nerazumna. Neće paziti, mislim da bi život dala za mesto u istoriji... i u elitnoj gardi – reče Livija.
- Ako imaš neki bolji predlog, ispljuni – reče Margaret. – Lauri može da ide sa nama. I kad dođe Edgar, ako već nije došao, i on može da krene u potragu.
- Nemam, ali kažem da tvoj plan ima nekakvih nedostataka. A sada bi najbolje bilo da se vratimo u dvor – kasno je i previše opasno da ostanemo ovde.
Krenule su ka jezeru, ne trudeći se da požure i usput razmišljajući.

12. Cvet koji vene

- Mnogo ćeš mi nedostajati. Obećaj da ćeš se brzo vratiti. Biću sama i plakaću, svakoga dana, do tvog povratka.
Prelepa žena, duge crne kose i mermernog lica, stajala je u sredini prostrane bele sobe. Kraj nje je bio visoki muškarac, nežno je gledajući.
- Nemoj... Ti znaš da moram da odem. Vratiću se čim budem mogao. Misliću na tebe, lepo moje.
Ona obori pogled, nevešto krijući suzu koja joj se slivala niz lice. Istovremeno je levom rukom gurnula nešto belo na stočiću iza sebe.
- Ne plači...
Zavrtela je glavom i bacila mu se u zagrljaj.
- Povedi mene sa sobom – bolno zavapi.
- Znaš da ne mogu... Ne budi detinjasta, ljubavi.
Ona ga strasno poljubi i prošaputa:
- Vrati se brzo...
Obećao joj je da će požuriti, a zatim, poljubivši je u čelo, napusti sobu.
Onda ona podiže sa poda jedan snežnobeli cvet koji je počeo da vene. Nežno i uplašeno, sa predanošću koja je izgledala kao da neguje dete na samrtničkoj postelji, ona poče da kvasi nežne latice cveta, jednu po jednu, dok se cvet nije donekle povratio. Ona ga zatim pažljivo stavi u vazu, zadovoljna jer je, makar na neko vreme, odložila njegovu smrt. Kada je bila sasvim sigurna da je privremeno spašen, okrenula se ka velikom zastakljenom prozoru i ugledala brod kako isplovljava u ledeno more. Posmatrala ga je dok nije nestao u gustoj magli, ostavivši samo divlje talase i snegom pokrivene krošnje četinara koje su se povijale pod vetrom, kao jedineo pokretne figure u celom prizoru.
Nekoliko minuta nakon što je gledala u nemirno more i talase koji su se razbijali o stene, ne uspevši da razbere brod, ona navuče prozračne bele zavese na prozor i okrete se. Prešla je preko cele sobe, prostranog dnevnog boravka koji je služio samo njoj za razonodu i bio namešten u nijansama bele i svetlosive, došla do jednih crnih vrata i prošla kroz njih. Našla se u kraljevstvu čipke, bele svile i satena. Nemarno je prolazila kroz redove skupocenih bledih haljina, dok nije došla do samog kraja ogromnog garderobera. Tu se, na jednom rafu, zbijena između sive satenske haljine za bal i nežnoljubičastog svilenog korseta, nalazila duga, crna kapuljača. Navukla ju je, zadovoljna što je na sebi imala beli korset preko jednostavne, tanke haljine dugih rukava od svetlosive svile, koja je ravno padala do poda. Mogla je toga dana da obuče nešto pompeznije, što bi je nateralo da se presvuče pre nego što se ogrne tankom kapuljačom.
Izašla je iz garderobera u svoju sobu i uzela malo parče pergamenta, a zatim istrčala u hladne hodnike, lica i tela skrivenih pod kapuljačom, u desnoj ruci i dalje čvrsto stežući komad papira kao da joj život zavisi od njega.


Stajao je na palubi i posmatrao more. Cela ova priča o poseti stranim diplomatama, koja je poturena Madelajn i ostatku dvora, bila je izmišljena. Doduše, jesu posećivali diplomate. Ali nisu daleko išli... on se u sebi nasmeja. Sada se koncentrisao na misiju koja je pred njim, toliko važnu za predstojeći rat – jer rat je bio neizbežan – ali koja mora ostati tajna. Za to je znalo svega nekoliko njegovih najbližih ljudi, ako se uopšte može reći da je on blizak sa nekim. Sve se svodilo na korist. Spremao se da počini veliku izdaju. Ali nije o tome razmišljao kao o izdaji... to je bila njegova velika žrtva, na kojoj će mu kasnije zahvaljivati. Spremao se da započne novo poglavlje u istoriji kraljevstava. Da pomogne da se to poglavlje započne. Isprva će biti osuđivan, znao je, jer ljudi su puni predrasuda. Ali i to će se završiti. Tada će postati heroj. Svi će ga slaviti i obožavati. Novi poredak će se uzdići. Ljudima će se najzad otvoriti oči. Postaće poput božanstva...
Naredio je kapetanu broda da skrene desno.


Kada je stigla pred vrata biblioteke, osvrnula se oko sebe i, shvativši da je niko ne prati, na brzinu skinula ogrtač i savila ga, tako da može neprimetno da se sakrije iza sklupture ratnika na konju izložene u hodniku .
Ušla je u biblioteku, i dalje u ruci čvrsto stežući komad papira. Zaklonivši se iza jednog rafa, ona pročita i zapamti nekoliko dvocifrenih brojeva i slova, a zatim otrča do kamina i, opet proverivši ima li nekoga u sobi, baci pergament u plamenove i stade da pretražuje. Bibilioteka je bila jedna od najvećih prostorija u zamku, gde bi ste se teško snašli bez pomoći bibliotekara koji je tu dolazio kada ga pozovu – biblioteka se retko posećivala i nije imalo smisla da neko tu stalno dežura. Ona nije volela da čita i teško se snalazila, no nije joj padalo na pamet da sve ugrozi pozvavši nekoga da joj pomogne. Pogledom je pratila dugačke police krcate knjigama, dok nije stigla do jednog rafa, dosta udaljenog od vrata. Dugo joj je trebalo.
A onda, našavši raf, počela je da broji redove, i dalje zbunjena i izgubljena među silnim naslovima. Kada je i red našla, stade da rukom prelazi preko knjiga i pažljivo čita naslove ispisane na riknama. Konačno, ona izvuče jednu tanku knjigu u tamnocrvenom kožnom povezu. U pitanju je bila sažeta istorija perioda od nešto više od tri veka njihovog kraljevstva. Ruke su joj drhtale dok je okretala stranice. Lako se setila
ne računaju. Ali, ipak, to je bilo jedino moguće mesto. pretposlednjeg broja sa papira. Našla je sedamdeset treću stranu. Počela je da čita, i, setivši se poslednjih cifara, usput brojala redove... dvadeset šesti red... u dnu stranice stajale su, kitnjastim rukopisom ispisane, reči:

...sastadohu se u Svevidecoj Sobi, ali nisu znali da ih je, sve vreme njihovog razgovora, neko prisluškivao....

Svevideća Soba, dakle. Ponovo je pročitala taj red. U Svevideću sobu dugo niko nije ulazio, još od kada je Oko oslepelo, ako se čistači zamka Isključila je mogućnost da je nešto pobrkala – veoma pažljivo je gledala gde je koji raf, polica i knjiga. Uostalom, ovde se pominjao deo zamka, a to je bilo ono što je očekivala. Vratila je knjigu na mesto sa kojeg ju je uzela, pazeći da sve bude onako kakvim ga je zatekla.
Napustila je biblioteku, a zatim, osvrnuvši se po treći put da bi videla da je niko ne prati, izvadila smotuljak tkanine sa mesta na kome je bilo skriven, pokrila se njime i počela da se penje uz uske kružne stepenice. Često se osvrćući, hodala je poput krivca. Najzad je stigla do crnih vrata, zadihana i gotovo besna jer je morala da ide do samog vrha zamka.

13.Oko

Soba u koju je ušla bila je savršeno kružnog oblika, neomalterisana, poput gotovo svih prostorija u zamku - u vreme kada je izgrađena, na to se nije obraćala pažnja – sa nekoliko ravnomerno poređanih, malih i visoko postavljenih kvadratnih prozora kroz koje je dopirala bleda svetlost. Plafon je bio jako visoko, dvostruko više nego u običnim sobama, iako njihova arhitektura uključuje visoke tavanice. Zidove su ukrašavali mačevi i štitovi, i Madelajn je verovala da su jedine od odaja plemstva bez takve dekoracije upravo njene. U ovoj su čak, ponegde, stajali prazni oklopi u položaju vitezova sa rukama na balčaku mača. Takođe je bilo, iako nezamislivo u takvoj sredini, puno egzotičnog cveća, koje se na neki čudesni način svojim jarkim bojama i ekscentričnim oblicima uklapalo uz ostatak prostorije. Pod je bio popločan kamenom, izuzev jednog kruga u sredini, od belog mermera i sa crnom linijom na mestu preklapanja sa kamenom. Tu, u sredini, stajao je široki kameni stub, raskošno ukrašen, sežući do njenog struka i sa uglačanom ledenoplavom pločom, nameštenom poput stalka za note, na vrhu. Negde ispod površine ploče, u njoj, nalazile su se zlatne šare koje su se videle kroz ploču. Zagledala se u te šare, ne usuđujući se da dodirne ploču.
- Oko dugo nije gledalo... tako dugo...
Naglo se okrenula, na trenutak se uplašivši, pre nego što je prepoznala glas.
- Nisam čula kada si ušao.
- Profesionalna tajna – začikavao ju je. Ona oštro izdahnu i poče da mu prilazi.
- Zašto si me doveo ovde? – opet se osvrnula po prostoriji. Bilo je potpuno nelogično da joj ostavi putokaze samo da bi je doveo u sobu u koju samo sluge ulaze, jednom u nekoliko dana, održavanja radi.
- Nekada je ovo bilo veoma bitno mesto.
- To je bilo vekovima pre mog rođenja – uzvrati iznervirano.
On se nasmeja.
- Mnogi ne znaju... još uvek je.
Bila je potpuno zbunjena.
- Ja sam idiot, pa treba to malo da mi se pojasni – reče sarkastično.
- Ljudi ovo nisu znali da koriste. Zato i misle da je Oko oslepelo.
- Ali nije, ti kažeš – polako je shvatala.
- Nije, i može biti uoptrebljeno na vrlo lak način – nasmejao se.
- To su nekada koristili samo kraljevi... i njegovi najbliži podanici....
- Vremena se menjaju. Oko danas može biti iskorišćeno protiv kralja.
- Izdaćeš svoju očevinu – potpuno mirno reče. Odjednom je shvatila šta je sve vreme radila, ali to je uopšte nije potresalo.
Na njene reči, on se samo nasmeja.
- Priđi, i videćeš da nisam ja taj koji je izdao svoju očevinu... uostalom, ovo i nije moja zemlja.
- Ma šta bulazniš... ti si ovde rođen...
- Nisam. Ima mnogo toga što nisamo rekli jedno drugom...
- Mnogo toga – složila se jetko. – Ali se pitam... zašto ovo baš meni, šta god bilo, hoćeš da pokažeš?
Shvatila je suštinu. Uprkos svojoj ograničenoj inteligenciji, lako je shvatila njegov cilj.
Ostao je pribran.
- Mislim da ti prva imaš pravo da saznaš istinu.
- Veoma plemenito. To prvo govoriš njegovoj ženi... jer ima pravo da prva sazna istinu.
Podigao je obrve.
- Nije ljubomora u pitanju...
- Naravno da nije, oh, šta mi bi da to pomislim – kao pokajnički je govorila, praveći se glupa.
- Koji god da mi je motiv, ili više njih, to ne menja ono što ćeš videti.
- Lagao si me, tako dugo, i želiš da ti sada poverujem.
- Nisam bez razloga. I to ne menja ono što osećam prema tebi, niti će moći da promeni...
- A ja mogu preko svega da pređem? Očekuješ od mene da pređem?
- Moje laži su bile daleko manje i daleko bezazlenije od njegovih laži. To bih ti i dokazao, da me nisi zadržavala.
- Dokazao? – ponovila je.
Uhvatio ju je za ruku i odlučno krenuo ka sredini prostorije. Požurila je, kako bi držala korak sa njim.
- Ne...
- Želeo sam da ti pokažem. A posle tvojih reči, ne postoji sila koja će me sprečiti da to uradim.
Zaustavio se tek kada je došao do stuba sa pločom na njemu.
- Kako misliš da ga nateraš da progleda?
Ignorisao ju je, proučavajući zlatne šare ispod površine ploče. Izgledao je kao da broji u sebi. Kraljica ga je nemo posmatrala, na pola metra od njega.
- Priđi – prošaputa. Poslušala ga je.
Njegove ruke su dodirivale izvesne obrise zlatnih šara. Gledala je kako se pojavljuju snegom pokriveni predeli kraljevstva.
- Ključ. Vekovi su ga zaboravili... a ja sam ga ponovo otkrio.
Pred njima se ukazala prvo slika devojčice koja se igra krpenim lutkama u dvorištu i okružena cvećem, negde na jugu (zaključila je po suncu koje je jako sijalo), zatim snegom pokriveni predeli, dok je hučanje vetra odzvanjalo prostorijom dopirući niotkuda, potpuno pusti – kraljici nikada nije bilo jasno zašto je zamak izgrađen tako daleko od gusto naseljenih mesta, vrlo nepraktično i glupo – ledeno more, talasi i njhovi gromoglasni krici moći i agonije dok su udarali o stene, visoka napuštena kula koja je igrala veliku ulogu u istoriji Ervidela a sada je bila potpuno prazna i ruinirana, crne stene koje su se strmo spuštale na more, još predela pokrivenih snegom, dok se more polako udaljavalo, ledena pustoš bez kraja, sa olovnosivim nebom iznad, snegom koji je vejao sa nezaustavljivom energijom i ograničavao vidokrug. A onda, u daljini, ona poče da razbira obrise nečeg tamnog, visokog i usamljenog. Svake sekunde postajalo je sve jasnije i veće, poprimivši oblik katrancrnog zamka, tamnijeg od bilo čega što je ona ikada videla. Sada ga je videla tako precizno da je mogla uočiti pojedine detalje, poput čudne arhitekture koja se u svetu sa druge strane nazivala gotskom, ili urušene najviše kule, zapuštenu fasadu, velike prozore koji su retko gde bili zastakljeni.
- Nisam znala da postoji još jedan zamak na severu... posebno ne ovako veliki i star. Većinom su palate plemstva...
- Ovo nije dom nekog plemića.
- Ne razumem te – prošaputa.
- Ovo je uporište šljama, epicentar zla.
- Ovde žive... Kreacije? – reče uplašeno.
- Da. Nakon što ih je porazio Amfion, pritom odvevši u smrt veći deo svoje vojske, preživele Kreacije su napušteni zamak odabrali za svoje skrovište.
Njegov glas se mešao sa zvucima koji su dopirali iz palate i vriscima vetra.
Kroz jedan od prozora, njihova tačka gledišta je ušla u palatu. Gledala je zaustavljenog daha bića nalik ljudima kako stoje u dvorani, dok je jedini koji je sedeo bio njihov vladar. Crte lica su mu bile drevne i zastrašujuće, ali u njegovoj gustoj crnoj kosi do ramena nije bilo ni traga sede. Nosio je odeću crnu kao noć, veličanstvenu i raskošnu. Najbliže tronu, stajale su najuglednije Kreacije, najveći ratnici ikada. Žena duge, blago raščupane tamne kose do struka, odevena u crnu haljinu, par najboljih prijatelja, prelepa devojka platinastoplave kose i najsvetlije belog lica koje se može zamisliti, u svetloljubičastoj haljini kao iz bajke, sa nežnozelenim ogrtačem i četvorokrakim žutim zvezdama na mestu gde se ogrtač spajao sa haljinom i u kosi i muškarac do nje, duge crne kose, u ratničkoj odeći koja se nosila u doba Amfiona, sa mačem zadenutim u kaišu kraj struka, crvenokosa devojka u nečemu što bi Kerolajn podsetilo na crni kupaći kostim, ali je kraljici bilo potpuno strano, sa grimiznim štitnicima na podlakticama i u crnim čizmama do pola butina na visoku štiklu, ogrnuta crnim plaštom, stari ratnik lica na mnogo mesta izbrazdanog ožiljcima i duge snežnobele kose, grupa mlađih ratnika, nekoliko žena koje se nisu isticale svojim mestom u skupini, udaljene od centra zbivanja...
Pred njihovim vladarom stajao je jedan čovek koji se očigledno nije prijatno osećao, nelagodno se osvrćući i izbegavajući da gleda u oči Kreacije pred sobom. Ona nije mogla da proceni radi li se o ljudskom biću, ili o Kreaciji, ali je prepoznala odeću na njemu – odeću Izaslanika. Obuzdala je vrisak.
Vladar mu se obratio na nekom nepoznatom jeziku sa grubim naglaskom. Pošto nije dobio odgovor, samo zbunjeno vrtanje glavom, iznervirano se okrenuo ka bledoj lepotici koja je bila jedna od njemu najbližih Kreacija.
- Persephone, ree fuekkhenn.
Ona žustro klimnu glavom i priđe čoveku – kraljica je sada bila sasvim sigurna da je reč o ljudskom biću – dok je dugi zeleni ogrtač lelujao za njom, obrativši mu se tečno na jeziku koji se govorio u kraljevstvima i zgađeno držeći distancu sve vreme. Sada su svi gledali u nju i ispitivanog čoveka pred njom, uključujući samog njihovog kralja.
- Kada vaš vladar dolazi?
Glas joj je bio prezriv, omalovažavajući, ali istovremeno predivan i melodičan, poput hiljada staklita koji su odzvanjali Svevidećom sobom.
- V... već je krenuo. Usk... oro, nadam se, ledi.
- Ko dolazi još?
- Samo... samo on, sa... sa nekolicinom odanih ljudi.
- Odakle mu ideja da krene?! – upita besno. – Ko ga je zvao?! Kako se usuđuje... – besno je vrištala, ali tada vladar Kreacija oštro progovori na nepoznatom jeziku i ona se donekle smiri.
- On... nudi vam saradnju...
- Ko je rekao da ćemo pristati na tu saradnju?!
Ali tada je ponovo prekide glavni, i ona se okrete ka njemu, očigledno srećna što više ne mora da gleda u jedno ljudsko biće, ali previše dostojanstvena da bi to priznala. Pričala je na njihovom jeziku, izgovorivši desetine rečenica, da bi joj on na kraju nešto rekao, a ona se onda iznervirano i poniženo okrenula ka čoveku i progovorila.
- Prihvatićemo njegovu posetu... Pričaćemo sa njim... Ali ono što je uradio je bilo jako nerazumno, lako je mogla biti njegova propast – nije mogla da odoli da ne doda.
Čovek raširi oči i htede da se sakrije u gomilu, ali ga njena ruka spreči. Preplašeno se okrenuo ka njoj, koja ga je gledala pravo u oči. Vladar se nasmejao i nešto rekao devojci. Ona se ponovo obratila ljudskom biću.
- Sačekaćeš ovde svog gospodara.

Vrtelo joj se u glavi. Posmatrajući prizore u Oku, na nekoliko trenutaka je zaboravila na stvarni svet. Tresla se. Oči su joj bile raširene i ispunjene suzama.
- Morao sam da ti kažem... – prošaputa.
- Nisam ni sanjala... Mogu da zamislim njegovu reakciju kada sazna za nas... Opasniji je nego... nego što sam mislila... Koliko laži, koliko obmana... – govorila je, zaboravivši činjenicu da je i sama lagala i obmanjivala.
Zagrlio ju je oko struka.
- Ne brini...
- I da odemo na kraj sveta, naći će nas.
- Ali pošto radi za Kreacije, njegova propast je vezana za njihovu. I ne mora da znači...
- Htela bih negde da odem, samo sa tobom, da se sklonim od svega...

14. Pod zvezdama

- Nastala bi baš zanimljiva situacija kada bi vampir rešio da nas večeras poseti, Livija, zar ne?
Sedele su u velikoj prostoriji. Bilo je rano ujutru, kroz ogromne prozore posmatrale su livade Lejmena,svetloplavo jezero, šumu u kojoj je Kerolajn prethodne noći isprepadana, plavo letnje nebo, ponegde prošarano oblacima. Margaret je gledala u daleke planine, poigravajući se mislima o mogućem nezvanom gostu.
- Svi bismo se oduševili, nema šta – reče Petra.
- Keli ne zna da pleše, zar ne? Jer je jutros došao moj brat, videla sam ga u hodniku.
- Nećeš umreti, veruj mi – dobaci Margaret Kerolajni. – Ja sam jednom plesala sa njim, prošle godine. I još sam tu.
- Verovaću ti na reč – odgovori Keli.

Mislila je da je sve videla. Da ovaj drugi svet ne može biti čarobniji. Stajala je pod bezbrojnim zvezdama, na velikom balkonu, gledajući u prizor ispred sebe, na kamenoj površini su sa visokim sivim stubovima koji su pri vrhu postajali sve providniji dok nisu sasvim iščezli, a kroz njihovu površinu su se nadzirale zvezde. U vazduhu, iznad njihovih glava,lebdele su male sjajne kugle, osvetljavajući prostor za ples. Na sebi je imala najlepšu haljinu koju je mogla zamisliti, nežnokrem boje prožetu zlatnim nitima i ukrašenu biserima. Kosa joj je bila podignuta i, sem nekoliko ravnih krajeva koji su padali kraj njenog lica, bila pričvršćena zlatnim šnalicama na potiljku. Na usnama joj je bio koralnocrveni karmin. Ten joj nikada nije bio svetliji, oči tako krupne i sjajne. Setila se kako su je spremile za svečani ručak prethodnog dana. Nije se moglo uporediti. Nije se žalila na korset zbog kojeg je jedva disala, ni na cipele sa visokom štiklom na kojima nije mogla normalno da hoda, ni na pretešku kriolinu koja joj je smetala pri obavljanju najuobičajenijih pokreta.
Počela je da sliazi niz stepenice na kameno tle, sve vreme čvrsto držeći za ruku svog pratioca. Malo ju je hvatala nervoza pri pomisli ko stoji kraj nje, ali je bila previše zadivljena balskom dvoranom ispod zvezda, visokim stubovima i očaravajućom muzikom koja se širila iz nepoznatih pravaca – nigde nije bilo orkestra, a odasvuda se čula divna muzika. Svi su je gledali. Nesigurno je koračala niz stepenice.
Najzad je stigla do poslednjeg stepenika. Livijin brat pomogao joj je da siđe. Setila se svojih časova. Refleksno je odmaknula glavu od njega. Nije shvatala zašto mora s njim da pleše na balu.

- Gde ćeš?
Još je trajao bal. Ali Kerolajn se osećala previše neprijatno da bi ostala...
Okrenula se. Iza nje je stajala Petra, u haljini boje leda. Zabrinuto je gledala Kerolajn.
- Mislila sam da ti se dopada ovde.
Keli je samo stajala, naslonjena na balkon dok su ljudi u svečanoj odeći plesali nekoliko metara dalje. Odbijala je da pogleda Petru.
- Zašto ne govoriš? Šta se desilo...?
- Ništa se nije desilo.
Pogledom je fiksirala jezero dok se naginjala preko ivice kamenog balkona. Govorila je tiho, kao i uvek. Glas joj je bio smiren, sa jedva primetnom gorčinom u sebi.
- Keli...
Ćutala je, i dalje gledajući u jezero. Onda se naglo okrenula i krenula ka stepenicama. Monik je stajala kraj muškarca s kim je razgovarala na svečanom ručku, odevena u grimiznu haljinu. Bili su blizu stepenica, pa je, kada je opazila Keli da silazi, pozvala je rukom.
- Upravo smo govorili o tebi. Džerard želi da te upozna – ona pokaza rukom ka muškarcu kraj sebe.
Džerard ju je gledao dok mu je prilazila. Morala je da podigne glavu da bi ga gledala u oči, bio je mnogo viši od nje.
- Kerolajn... drago mi je da smo se upoznali. – ljubazno se nasmešio, prodorno je gledajući. Delovao je smireno i blago, ali je posedovao Monikinu opreznost. Kerolajn je znala da mnogo više razmišlja nego što govori ili pokazuje. Mada je bio prijateljski nastrojen, pitala se o čemu misli i šta sve zaključuje. Ćutala je, ipak.
Petra je stajala kraj nje, veselo gledajući troje ljudi pred sobom.
- On je najduže ovde, još od vremena starog kralja. Narod ga posmatra kao deo kraljevske porodice. Seća se kada je ubijena ledi...
- Dosta, Petra – opomenu je Monik. Namršteno se okrenula oko sebe.
Džerard ih je pažljivo posmatrao.
- Verujem da će biti prilike da se upoznamo – progovori.
- Naravno – složi se Monik.


Koraci su tiho odjekivali hodnicima prazne palate. Devojčica krhke građe hodala je mermernim podovima. Cipele koje je nosila sprečavale su je da brže hoda. Na sebi je još nosila dugu haljinu nežnozlataste boje. Kroz visoke staklene prozore videlo se dvorište ispred zamka, obasjana platforma za ples i deo balkona. Muškarci i žene u divnoj odeći još su plesali, iako je bilo kasno. Petra je jednom rekla da balovi često potraju dugo nakon ponoći. Uprkos činjenici da je ovladala nekim plesovima , da se sasvim lepo snalazila i da su drugi ljudi uživali u balu, nije želela da se zadrži ni trenutak duže. Samo je želela da pobegne, da više ne bude u blizini... svih njih. Sada je bila na trećem spratu. Prizivala je u sećanje tačno mesto svoje sobe, gde bi mogla da se zatvori i da je niko ne uznemirava. Pokušavala je da se uhvati za neku od bezbroj misli koje su joj se smenjivale u glavi.
- Zar ti nisi na balu?
Odjednom je začula muški glas. Prodorno je vrisnula i pala na pod. Mutilo joj se u glavi. Um joj je bio potpuno prazan.
- Keli? – upita zabrinuto. – Jesi li se povredila?
Nije mu odgovorila. Nije čak bila u stanju ni da podigne glavu i vidi o kome se radi. Znala je samo da se nečiji glas probila do njenog uma...
Osetila je snažne ruke koje su je uhvatile oko struka i ispod kolena, podižući je sa poda kao što se nosi malo dete. Uneo ju je u prvu sobu i spustio na krevet sa zlatastom baldahinom, u belu svilenu posteljinu. Trenutak kasnije, otišao je nekoliko metara dalje i prineo svetiljku sa stola, koja mu je obasjala lice.
- Reci mi... jesi li pala zbog cipela?
Zavrtela je glavom. Na nekoliko trenutaka je izgubila kontrolu nad sobom, ali sada joj se vraćala prisebnost. Prepoznala je muškarca.
- Šta se desilo?
Duboko je udahnula, oporavljajući se od iznenađenja.
- Razmišljala sam… a onda sam te videla i prepala se.
- Keli… zašto nisi na balu?
Upravo to je ona htela njega da pita.
- Bila sam. Ali sam se vratila – odgovori.
- Zašto si se vratila? Bal još nije gotov.
- Nije mi se dopadalo na balu…
- Biće ih još, ne brini se. A nećeš moći da odeš sa svakog.
- Ti možeš – reče i podiže pogled. Dejvid ustuknu.
- Ja već dugo ne idem na balove.
Ona ga radoznalo pogleda.
- Meni nisu zanimljivi. Postoje mnogo bolji načini da se provede vreme.
- Onda ne moram ni ja da idem – reče prkosno. Nije shvatala razliku.
- Moraš, zbog nečega što se zove protokol.
Ozbiljno je pogledao. Ona obori pogled. Protokol ne važi za tebe, pretpostavljam. Suzdržala se da mu ne odbrusi.
- Želiš li da ostaneš ovde ili ćeš da te odvedm do tvoje sobe? Prošla si je.
Nije mogla da se seti gde se nalazila njena soba. Pristala je da pređe u nju.
- Boli li te noga? – upita, pomažući joj da ustane. Odmahnula je glavom. Polako je ustala, oslanjajući se o njegovu ruku.

15. Ples

- Biću sama i plakaću... svakoga dana, svakoga sata, posvećivaću ti svoje misli. Žrtvovati sreću uspomenama... Moj duh ostaće na mestu gde si otišao.
Prelepa devojka u čudesnoj haljini boje leda ležala je oslonjena o ruke, na kamenom stepeništu, u položaju kao da pokušava da ustane. Grimizne ruže stajale su rasute pokraj njenih nogu, glas natopljen emocijama. Platinastoplava kosa bila joj je raspuštena, ukrašena niskama bisera koje su joj stajale na glavi. Njeno savršeno lice boje mermera bilo je obliveno suzama.
Keli ju je gledala raširenih očiju. Bila je predivna. Margaret...

Izašli su iz teatra. Nakon predstave, Margaret su obožavaoci obasuli cvećem. Kerolajn se sećala da je kao mala prisustvovala jednoj predstavi u gradskom pozorištu. Ali, iz nekog razloga, nije mogla da se seti radnje, ni društva, ni koliko je godina tada imala.
- Hoćeš li mi objasniti zašto si sinoć otišla? Dejvid te je našao.
- Bilo mi je dosadno na balu – odgovori Petri. – A ni on nije bio na balu. Zašto onda moram ja?
- On nikad ne ide na balove. Ne pitaj me zašto, ne znam. Ali ne ide.
- Onda ne moram ni ja.
Petra je odustala. Nije umela da joj objasni da pravila važe za sve... sem za Dejvida. I sama se pitala zašto. On je bio jedina osoba iz plemstva ili Zaštitnika koja nikad nije išla na balove.
- Ne mora da ide. – Keli se okrete. Iza nje je bila Monik. – A, ako ne želiš, ne moraš ni ti. Samo nemoj sledeći put da nestaneš. Neko se zabrinuo za tebe – ona pogleda u Petru.


- Predivno večeras izgledate, ledi.
Tamnokosa devojka stidljivo se nasmeši. Bila je jako mlada. Slap duge crne kose padao joj je do sredine leđa, lice joj je bilo poput mleka, a oči sive kao jesenje nebo. Na sebi je imala bisernobelu haljinu sa kriolinom. Kretala se veoma graciozno i posedovala je otmenost koja se ne može poreći, iako joj je bilo svega šesnaest godina.
Kraj nje je stajao muškarac koji se neprijatno nasmejao na kompliment koji joj je uručen, gledajući je kao izuzetno dragoceni predmet... koji je posedovao. Vitez se zatim s poštovanjem nakloni muškarcu, i zamoli damu za ples. Ona pogleda u čoveka do sebe. On kruto klimnu glavom, i ona ode s vitezom na podijum.
Plesali su neko vreme, međutim ona se ubrzo sklonila.
- Ledi... zašto odlazite?
- Ne mogu više da plešem. Žao mi je...
Nije uspeo da sakrije razočarani pogled. Međutim, sklonio se uvidevši da joj je neprijatno – bio je to vitez koji je poštovao pravila ponašanja u društvu dama.
Neko vreme je stajala sama. Ljudi su plesali oko nje, u raskošno ukrašenoj dvorani ispunjenoj belim ružama. Gledala je kroz visoki prozor na balkon i jezero. Iako se uvek ponašala onako kako se to od nje očekuje, već dugo se osećala kao zarobljenica u sopstvenom telu. Kao da je bila vezana koncima koji su se nalazili u tuđim rukama. U dubini duše nije volela balove. Nije volela uske korsete od kojih nije mogla da diše, i teške gvozdene konstrukcije u haljinama koje je nosila. Sati pripremanja za neki bal činili su joj se uzaludno potrošenim. Ponekad bi poželela da ode negde daleko, gde bi bila niko i ništa, ali bi bila srećna. I slobodna da uradi šta god poželi. Ali te misli bi brzo bivale ugušene razumom...
- Mogu li vas zamoliti za ples?
Ona se trže iz misli. Naglo, gotovo uplašeno, okrete se i ugleda muškarca od nekih dvadeset godina. Nije skidao pogled s njenih očiju kada se naklonio i dok joj je ljubio ruku, sve vreme je gledajući svojim tamnim očima. Pristala je...

* * *

Sklonili su se u mračni ugao gde nije bilo ljudi.
- Moram da idem... moj otac se već sigurno zabrinuo...
- Zašto moraš? – on se nasmeši. Pogledala je u pod. – Ne moraš još da odlaziš... – izgovorio je to gotovo tužno, držeći obe njene ruke u svojim snažnim šakama. Nije mogla da podnese njegov pogled, dok ju je napola molio da ostane. Polako je podigla glavu, uzvraćajući mu pogled svojim sivim očima. Čvršće je stegnuo njene ruke. Kao da se lagano budio iz sna, ali je još uvek pokušavao da tu ostane. Odjednom, kao da se nešto prelomilo i ona mu se našla u naručju, levom rukom mu dodirujući lice. Drugi ljudi su bili previše daleko...
Nije ni primetila kada su im se usne spojile, kada je počeo da je ljubi kao da mu je ovo poslednji dan u životu...
- Hoćemo li se ikad ponovo videti? – prošaputa.
- Sutra, u devet uveče. U vrtu moga oca. Obećavam da ću te čekati.