Ispovest jedne zene

ISPOVEST JEDNE ZENE

Do svoje devete godine, bila je tatina i mamina princeza.Izuzetno bistra devojcica, lepo vaspitana,cinilo joj se da je jos od pelena bila naucena lepom ponasnju,nepodvodljivosti i prepoznavanju loseg i dobra..
Cesto su joj roditelji pricali, koliko je padala i bez suza hrabro ustajala, to joj se urezalo
u pamcenje i dan danas joj ne izlazi iz glave.
Vracajuci se od bake, zureci jer je ceka lepo iznenadjenje i proslava njenog devetog rodjendana, opet je pala i kao i obicno brzo ustala, ocistila haljinicu od prasine i uletela u kucu.

Docekao ju je taja na vratima, rekavsi:Princezlo, taja je zasluzio veliki poljubac a mama ce ti reci zasto..Otrcala je do majke i opet umalo nije pala da je ona nije pridrzala..Sutra putujemo na more...Jupi, povikala je iz sveg glasa...NJenoj sreci nije bilo kraja, obozavala je putovanja...

Tih deset dana na moru, bila je za nju bajka, molila je majku da otanu jos ali na zalost, obaveze su cekale...
Majka i princezlica, sedelu su po obicaju nazad dok je tata bio skoncentrisan na voznju,
Pevuseci deciju pesmicu, zaspala je...
Snazna buka i vriska su je probudile, trgla se i uplasila, od prizora koji je ugledala, sledila se i sokirala, nije mogla da se pomeri, dozivala majku i oca ali ni glasa..
Gomila ljudi se stvorilo ni odkuda i tada je u onom haosu shvatila, ostala je bez oba roditelja u samo jednom trenu...Princezu su odveli u bolnicu gde je provela dva meseca..NJen svet se srusio, princeza postade tuzno pace, bez osmeha, decije radosti, njeno detinjstvo je bilo
prebrzo zavrseno..

Zdravstveno oporavljena, izasla je iz bolnice. Baka i deka su preuzeli brigu o njoj.
Bili su to dani , meseci, godine tuge, povukla se u sebe, sunce vise nije primecivala, rodjendane vise nije slavila..Bila je odlican djak, tako da baka i deka nisu imali tih problema,imali su mnogo vecih jer su se bojali da psihicki deciji um ne nastrada..
Baka je umrla kada je Malena imala 11 a deka , kada je imala13 godina(Malena je nadimak koji je i dan danas ostao).
U tim godinama koje su bile jezive, pitala se ,da li je rodjena da shranjuje ljude oko sebe
kao da nista drugo i nije znala, skola, kuca, groblje..
Posle dekine smrti, presla je kod tetke i tece da zivi..Tetka i teca nisu imali dece i rado su me prihvatili, veliki problem je bio sto je tetka bolovala od leukemije i pitanje koliko ce Malena ostati kod njih, Imala je 15 godina, kada joj je tetka umrla a nekoliko meseci kasnije, teca izvrsio samoubistvo jer bez tetke njegov zivot nije imao smisao. U tim godinama se uveliko i ona pitala, sta je njen smisao zivota?
Cesto je u dugim nocima razgovarala sa roditeljima, trazila od njih da joj procitaju pricu za laku noc, mastala i u toj masti je dodirivala zracak svetlosti i nade za dalje.

Dani su se svodili na skolu, biblioteku kojoj se posvetila maksimalno i sobu bez svetlosti,
Shvatila je da mora nastaviti dalje, hrabro, da se dalje mora vaspitavati sama i da je to ono sto bi njeni roditelji, baka, deka i drugi zeleli.Ucila je iz knjiga i dobro je to sve savladala.
Pocela je posmatrati ljude i na njihovim losim primerima i greskama usavrsavala i jacala sebe, svoj karakter i svoj dosledan stav, govoreci uvek ono sto misli, bez lazi i psovki u recniku, dete za primer ali i dalje bez radosti u srcu i dusi gde je i dalje vladao mrak..

Glavna tema bila je pubertet koji je prolazio pored nje..I te cari je propustila, simpatije i razna zaljubljivanja, slusala price od drugarica za koje ona nije marila niti su je interesovale..
Sa nesto vise od 16 godina, pocela je raditi praksu u starackom domu, gde je i boravila i tim ljudima vreme posvetila do svoje 19 godine...Sa 18 godina, prvi put posle toliko vremena da je sa nekolicinu ljudi otputovala u Poljsku i tamo upoznala mladica s kojim se pocela zabavljati ..Nakon tri godine su se vencali i danas su u braku..
Kada se udala, pocela je razmisljatii o stvaranju i prosirenju porodice..Svima je svo svoje vreme poklanjala a najmanje sebi i tu se nista nije promenulo i dan danas je takva..

Prolazili su meseci, zelela je dete ali nikako da njena zelja urodi plodom..Otisla je kod ginekologa, objasnila situaciju i svoje zelje, uradivsi neke analize i preglede, morala je cekati nedelju dana...
Vest koja je sokirala i ponovo vratila dusu u tamu je da ne moze imati dece i da je sterilna..
Nije odustajala od svoje namere, krenula je dalje, hrabro napred, toliko je puta padala i ustajala nada se da ce uspeti i u ovome...
Posle vise od tri godine mukotrpnog lecenja najzad je ostala trudna, kao da se nanovo rodila sa jos vecim elanom isla je napred..Izdrzala je i devet meseci lezanja u bolnici pod terapijama bez kojih trudnocu ne bi iznela do kraja. Usla je u 39 nedelju i dobro se seca tog dana, osecala se veoma lose, posle par minuta vise nije znala gde se nalazi..Probudila se u sok sobi u kriticnom stanju i na aparatima, bilo joj je vazno da je mali andjeo obro, davao joj je snagu i borbu za zivotom..Posle mesec dana oporavljanja izasla je iz bolnice i uzivala u svim sitnicama koje zivot znace, uzivala u svom malom andjelu...

Nije proslo ni godinu dana odlucila je da rodi jos jedno dete,ponovo lecenje, bolnice, terapije koje su joj bie mukotrpme..Nakontri godine opet je uspeaiznova lezanje u bolnici,sve vec prozivljeno..Nosila je blizance i skoro do zadnjeg dana 40 nedelje..I opet sve naopako, ponovo se nasla u soku ali saznanje da je jedno dete prezivelo a drugo ne je dotuklo..Zurila je da se oporavi i shvatila da ia srecu pored sebe i nesme dozvoiti da tuga nadjaca, posvetila se andjelima koje je imala pored sebe...

Danas su oni svoje licnosti, svoj svet su izgradili, ojacali..Nauceni da prepoznaju dobro i lose, da ne budu podvodljivi, nauceni svemu onome sto je gradila na sebi, sada je na njima, da postanu svoji ljudi..
U 36 godini svog zivota, odlucila se za trece dete, lecila se do 39, kada je morala prekinuti lecenje zbog upale pluca od koje se skoro dva meseca oporavljala, tu je stavila tacku zbog zdravlja koje je polako napusta...
Osmeh se vratio posle dvadesetih i od tada je stalno nasmejana i kada joj do smeha nije, ona se smesi, optimizam, pozitivna energija su njeni aduti, sto rece njen doktor..Zena izuzetno hrabra,sa stavom i borbom za ustajanjem posle pada..

Moj jelovnik za danas

Danas sedimo vise a manje uzivamo. Imamo vece kuce a manje familije.
Imamo vise kompromisa a manje vremena.
Imamo vise iskustva i znanja a manje razuma.
Imamo vise medicine a manje zdravlja.
Mi puno pricamo a malo volimo i puno mrzimo.
Do meseca i nazad smo leteli ali nam je tesko ici nasim koracima i sresti komsije.
Mi imamo vise za jesti ali manje jela.
Danas nam trebaju dvie plate da se jedan stan finansira
a rastanci se mnoze...

Prastajmo i volimo...

ZLATIBORSKO JUTRO

Voli zoru,ispija lagano prvu jutarnju kaficu i ceka
izranjanje suncevih zraka, uzivajuci u pogledu
zelenila koje je smiruje i opusta, cvrkut tek probudjenjih ptica,
odluci se za laganu setnju. Nije ni primetila da je stigla do
staze zdravlja (Tako su je nazvali mestani Zlatibora)..
Staza po pogledu u daljinu , rekla bih da je veoma duga
i vremenski oko 45 minuta, laganog hoda.
samo sto je iskoracila na stazu,i na samo njeno iznenadjenje
izula se bosa..pogledom prema suncu krenula je dalje...
Uzivala je , nije marila za poglede prolaznika i njihove
poglede koji su se zadrzavali na njenim bosim nogama.
Posmatrala je lepotu zelenih, ne taknutih povrsina i
nebesko prostranstvo koje joj je bilo sve blize.
Uzivala u plavicasto belim figurama koje je pokusavala odgonetnuti,
sliku stvarati. Toliko je bila odsutna i zanesena da je zaboravila gde se nalazi.
Umilno i suncano jutro milovalo je njene misli, trenuci mastovitosti...
I samo jedan tren, sve je nestalo, probudio je vrisak deteta, zastala je
da dodje sebi , nimalo lep prizor koji je ugledala...Pogled joj ponovo
pobeze prema suncu, pomoli se za zenu koja dize ruku na maleno dete,
sama sebi rekavsi, mora produziti dalje, jer ne moze nista uciniti...
Stigla je do cilja, do spomenika, no nije vise uzivala, njene misli su bile
upucene malenoj devojcici...

SUROVA REALNOST


Taman oblak u mislima mojim, masem rukom da ga oteram, nece da se skloni.Zapoceta tema o surovoj stvarnosti nasoj, tvojoj, mojoj, na tu temu srce eksplodira." SUROVA REALNOS"moj odgovor je bio, suzdrzala se od daljeg komentarisanja.
Prijatelj neka mi oprosti zbog dve recenice koje sam napisala iz moje stvarnosti, nadam se da ce razumeti.
Prijateljicu pozvala na kafu, casicu razgovora, nema vremena, pocinje joj spanska serija.Ne ljutim se ja, nije istina da se vremena nema, nema se volje, to je ono sto nama nedostaje.
Pocele se i ptice zaliti, nema ko s njima razgovarati, golubovi tuzni, na trgu nikoga da ih nahrani.
U autobus ulazim, pozeleci vozacu "Dobro jutro"gleda me belo kao da sam sa marsa pala i promrlja sebi u bradu "Hvala". Oprostite gospodjo zbog zatecenosti moje, nisam se nadao.navikao, kada se otvore vrata, sevaju oci namrgodjenih lica, gomila psovki, kao da sam na optuzenickoj klupi, tako prolazi vozac autobusa.

Stize informacija, ocekuje se opet neki virus za dve nedelje, lampica mi se upali u glavi, moram zvati deciju ambulantu, zakazati, u vidu moram imati da ce se deca za dve nedelje mozda prehladiti.
Skacemo na zvuk sirene, svi u pripravnosti,doktor grdi pacijenta zbog ne paznje i ne popijenog leka.Doktoru brzi jezik od pameti, nerazmislja da pacijen nije imao sredstavada kupi taj lek.

Prostranstvo nistavosti, u tom prostranstvu samozivost, koristoljublje, sebicnost.

Ja sam jedinka iz naroda, narod je Srbija, gladna, zeljna hleba, zedna, zeljna vode, zeljna mnogo toga
srca nasega, tvoga, moga.
Omladinu nam zatrovala, sto bih jedan prijatelj rekao "Sljam televizija".
Zamisljena, u glavi mi jos prijateljeva misao"Pionirke danas prvo ljube evrice".
Nasa surova stvarnost, realnost, cutimo, krivca trazimo, krivicu prebacujemo.

Osobe koje imaju više samopouzdanja, koje više veruju u uspeh, imaju ujedno i vecu šansu da taj uspeh postignu. Ljudi koji su optimisti su cešce na dobitku na svim životnim poljima. Izuzetno je važno imati u okruženju ljude koji su optimisti, jer ako neko sa strane veruje da imamo sposobnosti da postignmo ono što želimo, veca je verovatnoca da cemo i sami biti uvereni u to. Uz optimistican stav i verovanje u uspeh, važno je i da znamo kako da prihvatimo poraz, odnosno gubitak.

PISI, NE PISI

Kako bi bilo, da pisem vedrije, lepe cvrkutave stihove, mozda ljubavne, znate one slatke , romanticne,
mozda da te slatke budu malkice samo erotske, eto neznam ti ja to, blazeno erotsko, zakopcana sam do grla.
Mogla bih one malo prolecne napisati, malo jesenje, mogla bih i nista nenapisati.
Pisi, ne pisi...ipak pisi..Citam, od rane zore citam, biseri mi i skoljke u glavi, ucinilo mi se da je mesec tu a nije, zvezdice sada spavaju..dugine boje se tek naziru
Negativnost sam izbacia, konja bih naucila da prica...znam da me razume, samo klima glavom, sokoli i sokolice negde pijuckaju kaficu, labudici spavaju li spavaju...kao i zvezdice..budno je sunce..dobro je...Ako se obratim zenskom rodu i kazem ..ljubim te dusice, neko ce pomisliti da sam nastrana, ako ne marim..neka se misli..samo da se misli..Idem se ja najesti cokolade..pa sta bude bice...Ko prezivi pricace..

Pitaju me..KAKO SAM

Ne znam ni sama, vristala bih, s mosta skakala, letela bih ali mi se neda jer sam pocela zapinjati i o zvezde,
smejala bih se slatko i histericno.
Gomila misli, preliva iz mozga koji sam pre nekoliko dana poklanjala da bih odmorila, shvatila sam da bez njega
ne mogu jer cu nerazmisljajuci, jer mozak nemam, zaigrati negde na stolu..Otvorila sam ovu belesku da direktno ispljunem
(sto bi neki rekli)svoje misli, izbljujem vatru koju ni Dunav ne bi ugasio.
Ove apoteke nicu ko pecurke, eto ih na svakom cosku, jedino da skupljamo kamencice, da se trampimo, ja tebi kamen ti meni lek..Kazu.Biljo ne tesi nas tim toplim i umilnim recima, bicu evo racionalna..
Kontejneri se prazne...nase duse u haosu, crnilo...pitaju , hoce li sutra biti bolje..jasno moramo imati nadu, veru i sve po redu..E Biljo izgubio sam svaku nadu...Dobro, ne zelis moju utehu..sta da ti kazem, nece biti bolje,
bice sve crnje i crnje, zivi lesevi ce hodati ulicama...To tako nemoze, nepristajem da mislim tako...BICE BOLJE MORA..
Biljo izuzetno si naporna s ovim tvojim mislima..zivni malo, ne gusi tugom srecu..POSLE KISE IZLAZI SUNCE...Bilja kaze, ko ovde ne poludi taj nije normalan..CEKAM UPLATNICU ZA VAZDUH KOJI UDISEM...

Sada me samo pusti da u miru trazim, molitvu za tebe,molitvu za sebe..

PRICA SA MISLIMA

Ja: Znas kada ce nestati taj strah, kada se pretvorimo u prah..


On:A da li je prah, prah ili novi put???


Ja:
Novi put...Kada ispunim sve zadatke na ovoj planeti koji su mi dati i predodredjeni idem ka cilju, novi put mozda za mene put uzivanja u svemu sto nisam stigla ili bila predodredjena za ovaj trenutak, ne dam se ja, koracam napred, neokrecuci se, borim se hrabro i protiv tame...


On: Nemoj se boriti, prilagodi se tami...


Ja: Mogu se tek malo prilagoditi ali ne i predati..to ti je java a lutanje kroz san, zalutala sam na taj put, meni nepoznat i stran moram ga istraziti.


On: Tama je u realnom svetu i tamo, moras naci ravnotezu..


Ja: Satkani smo od uspomena i secanja, tragovi i oziljci ostaju sada razmisljam , sta je bol, nista, bas nista ili bilo koji bol, nije jaci od bola duse...a ono lepo, pokusavam da nadjaca, trudim se i sve od sebe dajem..)Volim zivot, jer je to ime moje..


On: Zivot je vise bol nego lepota..


Ja: Zato treba da uzivamo u svakom datom trenutku, i ova kafa koju ispijam je trenutak koji ce vec sutra biti secanje i ovaj razgovor koji ce se pamtiti...eto lepo...


On: Jeste, to je postalo sada, uvek postoji sada, nema nikad onog sto dolazi...


Ja: Imam obicaj da kazem, ne razmisljam o buducnosti, niti ikada ista obecavam jer neznam hocu li se ujutru probuditi, zivim sadasnjost, ne zurim i ono sto sam otkrila kod sebe, nepoznato, ostavljam za sadasnjicu...Mi smo gospodari svojih misli..



On: Misao stvara san i to ne moze niko da ti ukrade...


Ja: Tu sam sebicna jer ga sebicno cuvam...ako je to moja mana, neka je , ja cu je hraniti i dalje..


On: Mane su tu da bi ojacale, posle postaju vrline..


Ja: Videcemo gde ce nas sledeci razgovor odvesti..


On: Negde hoce...

Zagledala se u zidni sat i pade mi na um da sklopim s njim ugovor, da ne bude ni po satu, ni po mom, neka bude na pola puta..Eh, ko ce biti svedok a ko ce potpisati, pitanje, moze li se to razumeti...

Pre oko dva sata, otvorimo kutiju ratluka sa orasima pao nam secer, svega u ratluku a orasima ni traga, gde li su nestali orasi da mi je znatii, moguce da strajkuju, nije im za zameriti..


Biljo, pomeri se s mesta, ne pomera se Bilja, nije sujeverna, pravi se haos zbog crne macke i petka 13.Cudno ili ne, nama je svaki dan 13 petak, jer se svaki dan desavaju lepe i ruzne stvari, cak mi ni vracare ne mogu nista jer ne verujem, smatram da je podlozan samo onaj ko veruje u to i njega mogu zavracati.


Nicu i apoteke kao pecurke, ostalo je jos da skupljamo kamencice, ja tebi kamen, ti meni lek...Ustala sam na dve leve..ocigledno..


Gospodjo, vi ste jedini koji se zalite sto je kladionica otvorena na 50m od skole..ne moze se prihvatiti vasa zalba..Eto, zalice se i dalje, neodustaje..

Rece meni gospodin doktor:Auu, Biljo, sto si zuta..Pa i ne bila zuta kada me opkolise kinezi..Odgovorih ja lepo njemu.

Male duse


Probudio me zvuk telefona, jos sanjiva, digla sam slusalicu i promrljala sebi u bradu ni meni samoj ne razumljivo. S druge strane, dopirao je glas "Teta Biljo, Zdravko je postao bezobrazan od kako ne dolazite".Doci cu mila moja sutra, kada zavrsim s poslom pa cemo razgovarati. Spustila sam slusalicu i razmisljala sta da radim.Glasic s druge strane bio je , moje mile Bube iz decijeg sela u Sremskoj kamenici.Moje posete su bile veoma ceste i kada me nema nedelju dana, opsta panika medju dragim i milim bicima.
Nisu te male duse zeljne bombona, cokolade, puutovanja, rolera, trotineta.Zeljna su ljubavi, paznje, casice razgovora.
Mali Zdravko bio je zivahno, po malo divlje dete. Sa tri godine je dosao u Decije selo jer su ga roditelji napustili...preuzela sam brigu o njemu koliko mi je vreme dozvoljavalo, ne samo o njemu.
Vaspitavala sam ga kao sto sam i svoju decu, Bilo je tu dosta problema ali svojom upornoscu, voljom i trudom, uspela sam .Svakodnevni razgovori o svemu doprineli su da izgradi svoju licnost, karakter, da zna sta je dobro a sta nije.Ima dvanasest godina tako da su mi razumljivi njegovi nestasluci.Majka mu dolazi jednom godisnje, otac nikako.
U poslednje vreme sve cesce dobijam poruke da je bezobrazan, no resicu i taj problem, nesto se verovatno dogadja u jemu cim izaziva na sebe paznju nedolicnim ponasanjem.
Svesna sam da koliko god mi je drag i ulazem u njega, ne mogu da ne prihvatim cinjenicu
da dosta toga ima i u genima, korenima koje vuce od roditelja. Roditelji mu rade na vasarima, ringispil, balerina i ostala cuda koja mame decu..Ove godine ih je cesto posecivao
i bojim se da to ima veze s njegovim ponasanjem.To su ipak njegovi roditelji i tu se ne smem mesati niti ga odvracati od njih. Negde u meni cuci odgovor da ce za koju godinu krenuti njihovim putem i ostati s njima, obilazeci vasare. Imam li ja pravo otrgnuti ga od toga, jos mi je mali da bih ga pitala dali je to zivot kakav zeli.
I dalje cu se zalagati , necu odustajati do onog momenta kada napusti dom..No ko zna. Videcemo, bicu uz njega i voleti ga vise nego rodjena majka..NASTAVICE SE!

PRICA SA MISLIMA 2 deo

On:
Čemu vedro ako živimo u tami ovog svijeta.
Mogu je imaginizirati ali ne bi bila realna.

Ja:
Ne slazem se, eto..Niko mi ne moze ubiti veru i nadu i ako hodamo hodnicima tame i opkoljeni smo modom koju ne pratim, ne odustajem, borim se.Svako od nas je krojac svoje delimicne sudbine, gde se izgubio optimizam i pozitivna energija, srecna sam samim tim sto sam se jutros probudila bez obzira na sve ono tamno sto nas okruzuje..

On:
Slažem se , ali ipak nemaju svi takav pogled.

Ja:
Trudim se da nekima promenim taj pogled, tamo gde mi ne uspeva odustajem, tamo gde imam osecaj da ce uspeti, maksimalno se zalazem i od srca..Ima tu nekolicine ljudi koje sam podigla sa dna i eto im sada osmeha na licu, ne treba meni zahvalnost..Mi smo zivot N, svetlost..

On:
To bi bila istina kada bi naše društvo bilo Svjetlost.
No jesmo život stvoreni za Svjetlost.
Malo ih je koji Svjetlost donose.
Drago mi je da si ti jedna od tih.

Ja:
Znas, nase drustvo, mi smo deo tog drustva, no ne smemo se prikloniti vecini i ne smemo dozvoliti da nas uvuce u svoju paucinu.Zavisi od pojedinca koliko ima hrabrosti , volje, borbe, truda, upornosti da se izbori u nistavosti koja nas okruzuje, niko nije kriv..kazu, krivo vreme, kada zavirimo u sebe i sebi priznamo krivicu, ne kriveci nikoga bice i nistavosti kraj, Necu doziveti to u ovom svetu ali kupila sam kartu u jednom pravcvu za onaj drugi, gde se ja odlicno snalazim..

On:
I ja odavno...

Ja:
Mozes li misao pretociti u rec a rec pretvoriti u delo?

On:
Mogu u onoj mjeri koje je dano čovjeku. Samo Bog može Svemoguće.

Ja:
I to je veliki uspeh...

Ja:
Gde ce nas sledeci razgovor odvesti, videcemo..

On:

Zanima me nastavak...

Lutajuci tom nepoznatom dubinom,
ugledah na dnu sebe, jednog trena
kao morsku sirenu, vec sledeceg
kao uplasenu srnu.
Gomila pitanja, bespotrebnih
a tu su, bez odgovora.

Gde si mesece odlutao,
slusas li ti mene, dok ti pricam
ti si tu, a u stvari nisi..
Samo ti cuti i slusaj,
pricacu ja za oboje,
dok tvoje vreme ne dodje.
Znas , tog dana, prvi put
je doslo do pada sistema
mog zdravog razuma...

Mesec lutalica

Nisam ti se nadala u ove sate,
nisam ti se nikako nadala..
Pitam se, koji li te vetar do
mojih dvora doveo,
dobro dosao. Sedi, odmori, skuvacu caj gorkih trava
piјмо i nemo se posmatraјмо
dok ја, odlutacu u dubinu tvojih ociju

I lutam tom nepoznatom dubinom,
ugledah na dnu sebe, jednog trena
kao morsku sirenu, vec sledeceg
kao uplasenu srnu.
Gomila pitanja, bespotrebnih
a tu su, bez odgovora.


Gde si mesece odlutao,
slusas li ti mene, dok ti pricam
ti si tu, a u stvari nisi..
Samo ti cuti i slusaj,
pricacu ja za oboje,
dok tvoje vreme ne dodje.
Znas , tog dana, prvi put
je doslo do kraha
mog zdravog razuma...

Svi mi imamo svoj san
koji sanjamo i sanjajuci
cekamo.
citavu vecnost sam sanjala
i ako je to bajka koju sam oduvek
zelela i ta osecanja koja nikada
nisu bila probudjena..
pogresna ulica, mimoilazenje,
zakasnila sam...

Satkacu te moj mesece,
od svojih osecanja, uspomena.
Vecno ces ostati u kutku.
Zakljucati te u te odaje,
posmatrajuci te i ne dozvoliti
da izbledi taj dodir, pogled,
ta klupa na koj sedimo,
da se ne izgubi negde u magli
jednog trenutka, koji ce se
pamtiti...

Za koji tren,
Mesece moj, utonucemo u san. Svako u svojim mislima, sa druge strane jastuka..Hoce li doci do sudaranja tih misli i hoce li se i veceras spojiti te misli skrivene medju borovima? Verujem da hoce..

Satrase me ovi padovi i usponi, od pada razbijena kolena od uspona boli glava.

Zahvaljujem svojoj zvezdi vodilji, sto je uz mene , kada mi dusom kosava duva.
Samo ona ume put mi obasjati, neda mi zalutati..Uvek cu je slusati i s puta necu skrenuti..

Ako se pitate, ko je ta izvezda, to je iskra u mojim ocima, koja svetli i dok spavam u dugim nocima...

Zahvaljujem svojoj zvezdi vodilji, sto je uz mene , kada mi dusom kosava duva.
Samo ona ume put mi obasjati, neda mi zalutati..Uvek cu je slusati i s puta necu skrenuti..Ako se pitate ko je ta zvezda, to je iskra u mojim ocima koja sija i u dugim, tamnim nocima..

Da li je tvoja zvezda tako daleko, kada je rukama dohvatiti ne mozes, ili je samo sjaj tvog oka u nocima ceznje..





Nedostizna,da..Lutalica koji bude imao moc, dohvatiti je, za njega ce biti dostizna. Sjaj se moze i ceznji pripisati..

Mozda je to nasa zvezda. Ne ona koja se doseci ne moze, vec nase duse koje se daju spojiti u sjaju strasti..


Da, nase duse, tragamo za tim sjajem i necemo stati dok taj sjaj ne pronadjemo..

Ali, zasto uvek ali, zar vec nismo, osim sto as daljina deli..Opet, sta je zvezdi strast daljine..

Neke duse su zakasnile, jednostavno se nasle u raskoraku, pogresnom hodniku, cini mi se da je i moja zakasnila..


Pogrešan hodnik, zar nismo svi u nekom svom lavirintu, zar je raskorak podložan čežnji?


U pravu si, svako ima svoj lavirint i nije podlozan ceznji..Mozda meni nije dat taj pravi lavirint, nego mi podmetnut lazni...

Svi su lažni i svi lutaju samo ne žele priznati.

Pokucala sam na vrata..
Hoce li zvezda zasjati u punom sjaju ili ce je obgrliti seta...

Ulaziš u prostranstvo zvezda..

Obgrlit ce te nebo..


Hocu li se snaci i pronaci u tom prostranstvu zvezda i obgrljenog neba..

Kada zezda zagrli zvezdu i postane jedno sjaj je puno veći.
Ne treba se snalaziti već prepustiti.

prepusticu se onog trena kada spoznam da sam pronasla zvezdu o kojoj sanjam..

Sanjaj...


i ti zazmuri i sanjaj dok te san ne odvede do zvezde za kojom tragas.

Moze li zdrav razum nadjacati te emocije i osecanja od kojih smo satkani?
Do te mere da ugusi probudjeno?Moze..Ali gde smo onda mi i cemu proizvod emocija, ako ih necemo pustiti, zalivati, hraniti..
Slusati svoje otkucaje srca, slusati i razum ali u granicama koje ne remete ni srce ni razum..

Ravnoteza lepote i mudrosti...

Mesec lutalica ( 2. deo)

Cudno je ovo jutro, da se pogledam u ogledalo,
saznam, zasto je cudno..
Cudan je tvoj pogled ovog jutra..Nekako odsutan,
zamisljen, tek bledunjavi sjaj se nazire..
da kazes sta ti je, sta te muci,
da vise pricamo o svemu, o lepim
stvarima pa i onim manje lepim..

Verujes li ti meni?

Ja tebi verujem, jos sam na nekoj distanci
tog verovanja, nema sumnje u meni, niti bilo kakvih
zakljucaka, predrasuda..

Cudna je i fabrika ovih misli jutros, misli koje nadolaze,
misli koje su jednog trena nezne i osecajne,
drogog surovo realne..

Mesece moj, moja ispovedaonice...

Znam da nemam prava, traziti i pitati, samo onoliko,
koliko sam dozvolis i das..

Samo sto nije svanulo, budna, san na oci nece,
nije to od vina, samo casu sam popila, cemu ove suze,
potok, ne zaustavljam ga..

Ulice su pune cuvara snova, mesece, znam
ne zadrzavaju se puno u jednom snu, lutaju od
vrata do vrata, trazeci svoj san, suze govore vise od reci,
kazuju da ces se okrenuti , na druga vrata pokucati.

Pusticu te, bez borbe, idi..

Zivecu u nadi da ces se vratiti.

Idu dani, ja sa njima..
Nedostajace mi, samo jedan
treptaj oka,
da uhvatim zvezdu padalicu..

Smisao je u tom treptaju..

Znas da zlatne ribice ispujavaju zelje, dobro, nekada su tri, sada samo jednu..
zamisli da zatrazim da mi je ispuni ali bojim se da ce ribica pogresno protumaciti moju zelju i drugacije je shvatiti..danas smo opkoljeni s tim pogresnim shvatanjem i donosenjem krivog zakljucka..

Ako je tako, oprostite, ako nije, izvinite..

Da mi lepo otvorimo fabriku poljubaca, poljubac sve bakterije ubija.

Budi na oprezu.

U svakom slucaju, zdravlje je u poljubcu.

***
Pitam se, kako funkcionisu oni koji imaju dva mozga, meni i ovaj jedan zadaje brige.
Mozda sam ja u zabuni, mozda ne postoje oni sa dva mozga.

Mozda oni sa dva mozga uopste i nemaju problema , kakve mi imamo..Sada vise nista neznam.

Njega više zanimajo oni koje nemajo mozga, kako funkcioniše...

I mene bi to zanimalo..

***

Cekam, volim cekanje, uzivam u cekanju, nikada mi nece dosaditi cekanje, cekanje ko cekanje, smeska li se smeska mom cekanju..Sta sam htela reci, zaista sam biser, umesto da odkomplikujem ja zakomplikujem..Eh, prava sam biserka a Vi pokusajte razumeti.

***
recept za ljubav ne postoji, sta bi se dogodilo kada bi postojao..bili bi drogirani od konzumiranja tog recepta..

***
‎15000, kazna , ako ubijete buba maru, ni slucajno da niste spomenuli mrave, jer bi definitivno , sto bi rekli, narod nagrabusio..Koliko mrava zgazimo dnevno..Molim fb da ovo drzi u tajnosti od visoke gospode.


Ako Vam zazvuci krajnje neozbiljno, veoma je ozbiljno..

Zar je moja dusa toliko komplikovana,
moje misli toliko teske, hoce li mene
neko razumeti, cemu i to razumevanje
kada mi lakse nece biti. Neznam ni sama
vise..ne pitam se ko sam, sta sam, kakva sam.
To savrseno dobro znam..Pitam se dosta toga
gde su odgovori negde u nebeskim knjigama.
Previse sam umorna, malo mi mira treba..

Svi znamo lepo pricati, u svoju dusu neznamo zaviriti, da znamo, bio bi verovatno raj na zemlji, viriti i dalje u tudju serpu, na nama je...

Zalimo se , kako je kisa prljava, zanimljivo bas, mi prljavi da prljaviji ne mozemo biti...Nikada od kise necemo biti cistiji.

Svi traze krivca i krivicu prebacuju, tesko je reci:JA SAM KRIV.Niko nema petlju da kaze ono sto misli, previse sam ogorcena i da nemam prijatelja,pukla bih,kakvi smo mi to ljudi.Gledam na poslu svasta, da ti ne pricam sta sve rade.Cudan smo mi narod.Bolesnih umova koliko hoces, a prave mene bolesnom.Treba istrajati i slediti svoje misli, pretociti ih u rec zatim delo.

Ipak za sve se ima vremena, nije istina da se nema, ono sto nemamo to je volja, previse je mrzovolje danas.

Mi smo satkani od uspomena, osecanja i ljubavi, treba da prastamo i volimo a ne da mrzimo i sudimo, vise mrznju sejemo, banalna sitnica..spletkarenje pa ko je podvodljiv neka mu na cast , mene neka zaobidje...

Mi smo bolesni umovi, eto sta smo..Toliko lazi, prevara, unistenja, svadja zbog sitnica..ma..Pa se pitamo sta smo Bogu zgresili???Zanimljivo bas..

MALA ::

Ipak za sve se ima vremena, nije istina da se nema, ono sto nemamo to je volja, previse je mrzovolje danas.

Težak život malena..otuda mrzovolja....proći će..sve prodje...

Mi ga cinimo teskiim...

Mesec lutalica (3. deo)

Znas mesece, kazu ljudi, dosao djavo po svoje.
Godinama je dolazio i iskusavao me, no bez uspeha.
Nekada je bio plasljiv i brzo se povlacio, no ne prodje
dugo, evo ga opet. Njegov neuspeh, terao ga je
jos vise da me proganja, bila sam mocnija od njega,
sve do jednog dana.

Jedno vreme se umirio, no znala sam da se iza
coska krije, prati me i smislja podlu prevaru.
Jednostavno , kao da je cekao trenutak moje slabosti.

Tog dana bila sam nesto rasejana, emotivno slaba.
Zaboravila na njega, kako se to dogodilo, kada
sam uvek u podsvesti bila na oprezu, bez obzira u
kakvom sam se stanju nalazila...

Razgovarao je sa mnom a da ga nisam prepoznala,
igrao je svoju igru i polako me uvlacio u nju.
Kada sam shvatila, bilo je kasno, polako je
uzimao moje misli i stavljao ih u svoj kofer.
Brzinom treptaja uzeo mi moc, pretvorio u djavolicu
i odveo u noc.

Mesece moj, malo cu zacutati..

Ko ne voli sebe, ne zna voleti druge..Ko ne voli svoj osmeh, ne zna ceniti tudji..

Da ja kazem nesto..


Uopste Vas ne razumem, gusite se tugom, spavate na dnu dna, dok lepi trenuci prolaze pored Vas..Samim negativnim signalima uticete na sve oko Vas..Gde Vam je VOLJA?..Danas je toliko mrzovolje da se zaista ne mogu nacuditi, sve vam je tesko, sve Vas mrzi, ma i da se osmehnete..Sreca Vasa da se mrzovolja koja je blazi oblik depresije moze izleciti i za nju ima leka a za karcinom i druge teze bolesti nema..Treba li svi da bolujemo od karcinoma, da bi imali optimizma, volje, da bi cenili zivot..Bolestan ima jednu zelju, to svi znamo..Vise on ima borbenosti u sebi nego zdrav covek..Lepo je mene prijatelj savetovao: ne trosi snagu i svoju dragocenu energiju tamo gde uspeha nema..POSLUSACU GA!..Zahvaljujem se svima koji i meni pomazu kada sam tuzna..Sreca moja pa ja dozvolim da mi pomognu..

Dusa je satkana od srece i tuge, danas je SRECA ocajna jer je niko ne primecuje, svi su vise naklonjeni TUZI...Hajde oraspolozite SRECU!