Asociacija od sećanja...

JUTARNJA KAFA

Trenutak pre nego jutro pozdravi dan, kada noć počne bledeti u uglovima sobe…

Budna, odmaram ruke od dodira. Na uzglavlju još toplom, treperi uzdah, miriše noć u odlasku njegovih koraka. Nazire se u bledilu tame nabor na jastuku, iz sećanja stvaram lik u njemu. Otkucaj sata ili srca meša se u jednom istom taktu, podsećanja na vreme koje je prošlo.
Kroz otvoren prozor neko proticanje, onako drugačije, novo, kao vazduh posle kiše. Čisto, okupano jutro u rađanju, prepoznajem njegov dah na obrazu. U oku vidim sva ona milovanja od kojih još treperim. Melodija koju smo sami komponovali, pretvara se u zvuk i miris svanuća koje sasvim sigurno ulazi u sobu.
„Ko danas kuva kafu i ide da kupi hleb“?
Kao po navici postavljam pitanje, dok odgovor ostaje da lebdi… Protežem se, ruka mi dodiruje uzglavlje… spuštam je namerno ne bi li osetila zapamćeni dodir. Izmiče mi, kao noć…
„ Danas je na tebe red…“
Dodiruje me usnama dok se glas razliva šapatom niz vrat…
„Nisam potrošio toplu vodu… hajde lenjivice“.
Bilo bi lepo ostati ovako, razmišljam, naslonjena na grudi i osluškivati… Beng! Beng! Beng…!
„Uh…“
Bacam prekrivač, ogoljeni predajemo se osvajaču-danu…

Na stolu u korpi, hleb mirisom draži nepce… Crvena ruža iz komšijske bašte, kao nehajno stavljena kraj tanjirića sa šoljicom kafe. Zadihan, crvenih obraza uzdržava se od smeha… kupila sam hleb a on… kako li je samo trčao… još da je komšija pogledao kroz prozor… Laticama dodirujem usne, upijajući se u njegov pogled… Smejemo se dok se kriška hleba prekrivena puterom smanjuje odgrizima… Eh, opet smo prosuli kafu, pri pokušaju da je u istom momentu ispijemo.
Kao i svakog jutra, sjurili smo se niz stepenice dok je za nama odzvanjao glas: „Komšije, lakše malo…“!

„lakše malo…“ da, ispijam kafu… jutro je nekako bez sjaja, tiho se probija kroz izmaglicu koja prekriva reku prateći njen tok… Onako nesvesno stavila sam ružu u knjigu i zaboravila na nju… ali oživela je ono davno jutro… zvuke, miris, dodir… niz vrat… blago zabacujem glavu unazad, neka nepoznata jeza me protresla… Umesto da vratim knjigu na policu, ostavljam je na stolu pored vazne u kojoj se šepure hrizanteme, kupila sam ih dan ranije na pijaci…
„Kupi gospoja, viš kako su šarene ma kao da ti se osmehuju… hajde evo jeftino ću ti dam“.
Gledam ih sad… osmehnem se, onako kao i ovo jutro… Ne mogu onaj sjaj da vratim ali on postoji… tihuje u uspomeni…

Miris jutarnje kafe, uspomena nadahnuta neprolaznom čežnjom...Priča koja u čitaocu budi istovremeno osećaj sete i topline.Čitati je uz jutarnju kafu...pravi je užitak.

SUSRET



Vraćao se kući, opet je putovanje bilo uzaludno, nje nije bilo. Imao je osećaj da će je ovog puta, sigurno videti, ali eto. Nikada se nisu dogovarali, jednostavno bi se sreli, na seminarima i ponekom simpozijumu. Uvek u nekom drugom gradu, ovog puta na Tari. Mislio je, prošetaće s njom, u pauzi, uživati u pogledu koji se pruža unedogled, doduše ne zna voli li ona planine.
Prvi put su se sreli na jednom seminaru. Pre šest godina. Nije bila lepa. Da ju je kojim slućajem video na ulici, onako u prolazu, ne bi je ni primetio. Slućajno je čuo razgovor, koji je vodila s kolegom. Prišao je i predstavio se. Progovorili su par rečenica, i to je bilo sve. Ponovo su se sreli posle tri meseca. Prilikom trećeg susreta dao joj je svoj broj telefona. Silno se obradovao kada ga je pozvala. Tog dana žena ga je pitala da nije dobio povišicu, kupio je cveće pri povratku.
Jednom prilikom kasnila je na simpozijum. Kada je ušla u salu, glasno je uzviknuo njeno ime i pošao joj u susret, tada ju je poljubio. I sada oseća, taj dodir i mirisa njene kose.
Samo jednom je on, nju pozvao telefonom.Tri godine je nije video. Uputio joj je pozdrave preko zajedničkog poznanika.
Ne može sebi da objasni, zašto je ne pozove, a i ona je jednom prilikom kazala, da je red da on ponekad okrene njen broj. Tada ju je i video poslednji put, bila je odlučna.
Sve jedno, misliće na nju. Kad zazvoni telefon uvek pomisli da je to ona. Nada da će je sresti, jedini je razlog što prihvata sva ova putovanja, koja u njegovim godinama više i nisu tako privlaćna. Pozvaće ga, da zahvali na pozdravima. Možda? Ima li, sve ovo smisla?
Da li i ona očekuje, njegov poziv? Ko bi to znao? A, da je ipak pozove? Ali, šta onda...

PRIVID JEDNOG PODNEVA


Prostrano polje, neprestani hod, umor jednoličnog pogleda, bio je kao zapisan na licu putnika. Torba nehajno prebačena preko ramena, kapa beznačajnog izgleda, tek malo je štitila od sunca… kao da je rešilo da zauvek ostane u istoj tački…

Zamišljala je njegov lik, posmatrajući valjanje oblaka u daljini. Na tananoj liniji koja je razdvajala, ravnicu i nebo, na trenutak bi razaznala obrise. Niz čelo, veseli uvojak kao da je mamio da pruži ruku…

Senka se lagano pomerala kao da mu je pošla u susret… Uzdahnuo je sa olakšanjem i ubrzao korak.

Kapa se otkotrljala kada je zabacio glavu, ispijajući vodu iz starog, plavog, na bele tufne, emajliranog lončeta. Kovrdžava tamna kosa, nehajno je lepršala na vetru…

AGA BANATSKI



Gledam kako spava pod stolom, trza se... sanja. Bilo bi zanimljivo kada bi mogao da isprića neke svoje doživljaje. Sećam se, pre osam godina, pa da biće u junu. Jedno jutro izađem na avliju, kad tamo ima šta i da vidim. U mene glede umiljato krupne crne oči, male kere, otprilike dva meseca stare. Pomislila sam tad, neka je do večeri. Motalo se ono oko mene dok sam radila po avliji, i eto ga i danas-danj ovde. Ostade ono, ne samo u avliji nego i u kući, a boga mu njegovog i u mom srcu.
Običaj je u našoj kući je da se muške kere zovu Aga a ženske Lesi. Tako je i ovaj mališa crnih očiju dobio ime Aga. Kad je veterinar došo da mu da vakcinu protiv besnila, na potvrdi je napisao da je Aga bele boje.Kasnije sam Agi morala da objašnjavam da je on ustvari žut ali neki to žuto pišu belo. Moja kera, ne zato što je moja, najbolja je kera na svetu.On je čistokrvni Banatski Avlijaner, ili kako bi se to druk’še moglo kasti, Banatski Potkolar. Ma šta da vam kažem, sjajna rasa. Ima ova kera i rodoslov, doduše naš domaći-kućni. On je Aga II. Aga I je davno živeo sa nama, bio je lep i pametan, baš kao i ovaj pospanko. Učeni ljudi kažu da kere za jednu ljudsku godinu prožive sedam, a kako ljudima od nauke treba verovati Aga sad ima 56 godina. Stariji je od mene pa mu se obraćam s dužnim poštovanjem, na primer, go’sn Ago. Kad ga nešto pitam on odgovara mahanjem repa. Ono malo levo desno znći i da i ne, ali kada rep krene da se vrti brzo u krug e to je onda jedno veliko Da. Kada nešto nije po volji ovom vremešnom gosponu on skupi uši i neće da me gleda. Kao ljut je. Ovu keru, učila sam mnogo ćemu, a vala i ona mene. Tako kada sam ga učila da donese bačeno drvo, pa kad posluša nagradim ga komadićem hleba. Ova lola posle neće da trči po drvo, nego sedne ispred mene i ćeka nagradu. Umesto hlebom nagradila bih ga samo pohvalnim rečima i maženjem, a on bi mene liznuo po ruci, kao bila sam dobra.
Aga je pravi kućni ker, sem po nekad kad prorade njegovi hormoni, obićno tako s proleća. Odskita on, pa pri povratku sam otvori kapidžik, a ja kao dobar „gazda“ moram da idem i da ga zatvorim. Ove godine se baš trudi da da veliki doprinos danu svetog Valentina. Jedna moja poznanica reče da ga je videla, srela u Ružinoj ulici. Lepo je prišao i pozdravio se kao pravi drugar. Skakutao je oko nje, kao da je pita, kako je, a onda je veselo mašući repom otišao nekim svojim poslom.
Imao je Aga dragu tu u komšiluku, treča kuća od nas preko puta, e’ to je bila ljubav, puno malih žuto-belih sa krupnim crnim očima trčkaralo je sokakom. Ali ljubav ko ljubav, dođe i prođe. Nova februarska izgleda mori gos’n Agu, onako prava prolećna. meškolji se u snu sigurno sanja o joj.
U našem dvorištu živi i maca Seka. Ala je to uobraženo stvorenje, ta gospoja misli da je svi moraju slušati, Aga naroćito. Ova kera ne deli to mišljenje. Tako ona jednom smisli da kao Aga je mačor pa se ona mazi oko njega, ne bi li komšijske mačore napravila ljubomornim. Ala joj je dasa, jadni mačori gledaju sa tarabe, skočili bi, al’ ne smeju. Opasan je ovaj momak. Aga je mudar, zna on dobro ko kome pripada, pogleda mrko Seku, a mačorima namigne da siđu s’ tarabe, a on sedne sa strane kao da se to njega ništa ne tiće. Posle nam je avlija puna malih mačića. Seka ponekad ulovi miša, donese ga Agi, kao da je on mače, mada Aga zna kako miševe treba loviti i tamaniti. Tome ga je naučila Lesi II.
Vole on i da se igra, donese loptu pa me ćika da se jurimo, al’ kad pomislim kako bi bilo dobro da se kupa, Aga koji to jako „vole“ om’a pobegne pod otoman. Al’ što vole da jede, meso ali ne masno, voće, povrće a bome i slatkiše.
Kada kogod dođe kod nas u goste, prvo pita gde je gos’n Aga, ta to vam je najvažnija ličnost u našoj kući. Donose mu čak i poslastice, a on kao lepo vaspitan, recimo čokoladu neće sam da uzme. Strpljvo ćeka da je otpakujem, pa ondak i ja smem da uzmem komadić. To mi je nagrada što sam dobar „gazda“, isplati se biti poslušan. Uostalom kere i ne smeju da jedu slatkiše. Ali to ne moraju svi da znaju, zar ne. Gle kako se oblizuje, kao da sanja čokoladu.
Mogla bih još puno toga da prićam o ovoj keri, svakog dana on smisli nešto novo. Nasmeje me i kad sam najtužnija, dodir nnjegove male vlažne crne njuške nagrada je za sav moj trud oko njega.Tada kao da kaže: „Dobra si ti, volim takvog gazdu.“

EPILOG
Aga je uginuo od starosti u svojoj 14 godini, veran i privržen kao što je bio i prvog dana.Te godine druženja dobila sam na poklon od mog vernog žutog ili kako to veterinari pišu belog psa sa krupnim crnim očima, u kojima sam uvek mogla da vidim neizmernu ljubav i poverenje.

meseceva rosa ::

Draga Branka znam da ti je uskoro rodjendan,
cestitam ti ga malo ranije... budi srecna u svakom trenu
zivota... moj mali dar tebi  

Hvala meseceva rosa      

meseceva rosa ::

A evo i druge verzije , malo krace...
i sa muzikom... Just Four You - Ernesto Cortazar...